Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Олге Лалић, Љиље Милутиновић и Драгана Масића, сви х из Краљева, Драгане Бојовић из Мрсаћа, Радице Каровић из Буковице и Сунчице Чурлић из Конвалука , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. марта 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Олге Лалић, Љиље Милутиновић, Драгана Масића, Драгане Бојовић, Радице Каровић и Сунчице Чурлић изјављена против става првог изреке пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 2 007/12 од 14. августа 2012. године и пресуде Апелационог суда у Крагујевцу „Гж1. 51/13 од 5. марта 2012. године“ , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Олга Лалић, Љиља Милутиновић и Драган Масић, сви из Краљева, Драгана Бојовић из Мрсаћа, Радица Каровић из Буковице и Сунчица Чурлић из Конвалука, поднели су , 27. септембра 2012. године, преко заједничког пуномоћника Бранке Славковић, адвоката из Краљева, Уставном суду уставну жалбу против става првог пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 2007/12 од 14. августа 2012. године, због повреде права на правично суђење, на једнаку заштиту права и на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року у поступку који је вођен пред Општинским судом у Краљеву у предмету П1. 976/08.
Наведени подносиоци поднели су, 18. априла 2013. године, преко заједничког пуномоћника Бранке Славковић, адвоката из Краљева, Уставном суду уставну жалбу и против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу „Гж1. 51/13 од 5. марта 2012. године“ , такође због повреде права на правично суђење, на једнаку заштиту права и на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. Устава. Поднеском од 21. јуна 2013. године, којим је допуњена та уставна жалба, подносиоци су доставили Уставном суду пресуде Основног суда у Краљеву П1. 1288/11 од 23. јануара 2013. године и Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. од 13. маја 2013. године, као доказ неједнаког поступања судова када је у питању обрачун отпремнине.
У првобитно достављеној уставној жалби се, између осталог, наводи: да је Апелациони суд у Крагујевцу прихватио разлоге првостепеног суда у делу који се односи на спорну разлику у заради , истичући да су исти дати у складу са Законом о раду и Колективним уговором, упркос томе што у образложењу своје одлуке наводи да зараде подносилаца, у моменту закључења уговора о раду, нису биле уговорене у складу са одредбом члана 70. Колективног уговора туженог, већ у нешто већем износу од минималне зараде; да се уговором о раду, сагласно члану 8. Закона о раду, не могу утврдити мања права и неповољнији услови рада од оних који су утврђени законом и општим актом; да уговорима о раду, у конкретном случају, није била уговорена ни минимална зарада, нити зарада у висини утврђеној чланом 70. Колективног уговора туженог, већ зарада у мањим износима од ових, из ког разлога су одредбе уговора о раду којима су биле утврђене зараде подносилаца, сагласно одредби члана 9. став 2. Закона о раду, ништаве; да је, према томе, зараде подносилаца у спорном периоду требало обрачунавати по члану 70. Колективног уговора туженог, из ког разлога су судови били у обавези да прихвате "трећу варијанту" вештачења; да је потврђивањем првостепене пресуде Апелациони суд у Крагујевцу прекршио одредбе члана 8. и члана 9. став 2, члана 104. став 1. и члана 107. ст. 3. и 4. Закона о раду, на који начин је повредио право подносилаца на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава; да постоји различито поступање судова када је у питању релевантност поремећаја у пословању за исплату зарада, због чега подносиоци сматрају да им је повређено и право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава ; да је подносиоцима повређено право на суђење у разумном року, будући да је оспорени поступак покренут 2008. године и да у моменту подношења ове уставне жалбе није био окончан, као и због чињенице да је првостепена пресуда донета "након 6 месеци по закључењу расправе".
У накнадно достављеној уставној жалби се истиче да је Апелациони суд у Крагујевцу у оспореној пресуди „Гж1. 51/13 од 5. марта 2012. године“ произвољном применом материјалног права правноснажно одбио захтев подносилаца за исплату разлике у отпремнине, буд ући да је основица за обрачун отпремнине, сагласно одредбама чл. 105, 158. и 159. Закона о раду, требало да се обрачуна на основу бруто зараде, а не нето исплаћене зараде. Такође се оспорава наведена другостепена пресуда и у делу којим је одлучено о трошковима поступка, јер нису одмерени према успеху у спору, те се указује и на неједнако поступање судова приликом одмеравања и досуђивању трошкова парничног поступка.
Полазећи од свега наведеног, подносиоци предлажу да се утврди повреда означених права, те да се пониште оспорени акти и одреди накнада нематеријалне штете и за састав уставне жалбе.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорене пресуде и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Тужиоци, овде подносиоци уставне жалбе, поднели су, 12. септембра 2008. године, тужбу Општинском суду у Краљеву против туженог Предузећа за унутрашњу и спољну трговину „Стотекс" АД Краљево , ради накнаде штете. Поводом наведене тужбе формиран је предмет број П1. 976/08.
Пресудом Основног суда у Краљеву П1. 526/10 од 11. октобра 2012. године, ставом првим изреке , одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца у делу којим су тражили да се утврди ништавост тачке 10. уговора о раду кога су 26. маја 2006. године закључили са туженим Предузећ ем за унутрашњу и спољну трговину „Стотекс" АД Краљево . Ставовима од другог до седмог , у тачк ама а) изреке ове пресуде обавезан је тужени да тужиоцима на име разлике у заради за одређене период е исплати износе ближе опредељене наведеним деловима изреке, са законском затезном каматом, док су за већ а потраживањ а од досуђен их тужбени захтев и туж илаца одбијен и као неоснован и, а тачкама б) наведених ставова изреке одбијен је захтев тужилаца за исплату разлике у отпремнини, за законском затезном каматом .
Апелациони суд у Крагујевцу је донео оспорену пресуду Гж1. 2007/12 од 14. августа 2012. године којом је, ставом првим изреке, одбио као неосноване жалбе тужилаца и туженог и потврдио првостепену пресуду Основног суда у Краљеву П1. 526/10 од 11. октобра 2012. године у ставу првом изреке , у делу у коме је одбијен тужбени захтев тужилаца против туженог , којим су тражили да се утврди ништавост тачке 10. уговора о раду кога су 26. маја 2006. године закључили са туженим, и ставовима другом, тачка а), трећем, тачка а), четвртом, тачка а), петом, тачка а), шестом, тачка а) и седмом, тачка а) изреке , у његовим деловима у којима је усвојен тужбени захтев тужилаца за период март - мај 2006. године и у деловима у којима је одбијен тужбени захтев тужилаца за потраживања већа од досуђених овим ставовима изреке. Ставом другим изреке другостепене пресуде укинута је првостепена пресуда у ставовима другом, тачка б), трећем, тачка б), четвртом, тачка б), петом, тачка б), шестом, тачка б) , седмом, тачка б) и у ставу осмом изреке и у укинутим деловима предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење. У образложењу ове пресуде је наведено: да су тужиоци били у радном односу на неодређено време код туженог и да им je по основу решења туженог престао радни однос због престанка потребе за њиховим радом; да су тужиоци са туженим закључили уговоре о раду 26. маја 2006. године, чијом тачком 10. је уговорена основна зарада у одређеном месечном новчаном износу, која je у моменту закључења предметних уговора била већа од минималне зараде; да је вештачењем од стране вештака економско-финансијске струке утврђена висина потраживања тужилаца, и то за период од 3. марта 2006. године , па до дана закључења уговора о раду , на основу члана 70. став 2. Колективног уговора туженог, а за период од 27. маја 2006. године, па до престанка радног односа тужилаца, у складу са закљученим уговорима о раду и одредбом члана 85. став 3. Колективног уговора туженог; да је тужени у спорном периоду пословао са поремећајем у пословању.
Апелациони суд у Крагујевцу, полазећи од одредаба чл. 111. и 113. Закона о раду („Службени гласник PC", бр. 24/05 и 61/05) и члана 85. став 3. Колективног уговора туженог, нашао је да је правилно првостепени суд закључио да су странке уговориле исплату минималне зараде и да је тужени, како је то вештачењем утврђено, исплату зараде у односу на тужиоце вршио у висини минималне зараде или висини већој од минималне зараде, због чега су без основа жалбени наводи да је тужени тужиоцима исплаћивао зараду у висини мањој од оне утврђене Колективним уговором, јер су управо Колективним уговором странке уговориле случајеве у којима ће се запосленима исплаћивати минимална зарада, у складу са чиме су и закључивани појединачни уговори о раду са тужиоцима. Поред тога, Закон о раду не познаје категорију поремећаја у пословању, нити исплату минималне зараде условљава постојањем таквог поремећаја, већ обавезом да иста буде уговорена, због чега, уколико је исплата минималне зараде уговорена, било уговором о раду или колективним уговором , послодавац је дужан да је исплаћује у висини утврђеној одлуком из члана 113. Закона о раду. Дакле не постоји обавеза послодавца на исплату разлике зараде, јер је уговорена управо минимална зарада, а коју je у конкретном случају тужени исплаћивао. Из наведених разлога правилан је закључак првостепеног суда да одредба члана 10. закључених уговора о раду парничних странака није супротна императивним законским одредбама, па тиме ни ништава за период у коме је тужени исплаћивао зараду тужиоцима у висини минималне зараде, односно висини већој од исте.
У поновном поступку, пресудом Основног суда у Краљеву П1. 977/12 од 11. октобра 2012. године , ставовима од првог до шестог изреке, обавезан је тужени да тужиоцима исплати на име неисплаћене разлике у отпремнини износ е опредељене у наведеним деловима изреке, са законском затезном каматом, док је ставом седмим изреке обавезан тужени да свим тужиоцима, као солидарним повериоцима , накнади остале парничне трошкове у износу од 378.771,90 динара.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу „Гж1. 51/13 од 5. марта 201 2. године“, ставом првим изреке, преиначена је првостепена пресуда Основног суда у Краљеву П1. 977/12 од 11. октобра 2012. године тако што је обаве зан тужени да тужиоцима, на име неисплаћене разлике у отпремнини, исплати одговарајуће износе опредељене за сваког тужиоца понаособ, са законском затезном каматом, а преко досуђених износа одбијени су као неосновани тужбени захтеви тужилаца. Ставом другим изреке ове пресуде обавезан је тужени да тужиоцима, као солидарним повериоцима накнади трошкове парничног поступка у износу од 189.960,00 динара, као и да сваком од тужилаца накнади трошкове парничног поступка на име судске таксе, и то: тужиљи Олги Лалић у износу од 31.489,62 динара, тужиљи Драгани Бојовић у износу од 33.027,48 динара, тужиљи Радици Каровић у износу од 34.772,75 динара, тужиљи Сунчици Чурлић у износу од 31.585,66 динара, тужиљи Љиљи Милутиновић у износу од 36.227,18 динара и тужиоцу Драгану Масићу у износу од 27.537,29 динара, све у року од 15 дана од дана достављања преписа пресуде, под претњом извршења.
У образложењу те пресуде је наведено: да је првостепени суд погрешно применио материјално право, када је закључио да тужиоцима на име неисплаћене разлике у отпремнини припадају износи обрачунати у висини просечне бруто зараде тужилаца, односно зараде у коју су укључени порези и допр иноси који се плаћају из зараде. Наиме, цитирајући одредбе члана 158. став 2. и члана 159. Закона о раду („Службени гласник PC", бр. 24/05 и 61/05), затим одредбе члана 142. став 1. и члана 143. Појединачног колективног уговора туженог, као и одредбе члана 6. став 1. тач. 1, 4. и 10. и члана 13. став 1. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање („Службени гласник PC", бр. 84/04, 61/05, 62/06 и 7/08) и члана 13. став 1, чл. 15. и 15а Закона о порезу на доходак грађана („Службени гласник PC", бр. 24/01...7/08), другостепени суд је нашао да из тих одредаба јасно произлази да се код исплате отпремнине због престанка радног односа запосленог који је проглашен технолошким вишком, под зарадом сматра просечна зарада која је запосленом исплаћена за последња три месеца која претходе месецу у коме се исплаћује отпремнина, дакле без пореза и доприноса који представљају јавни приход, због чега тужиоци имају право на исплату отпремнине само у висини прописаној одредбом члана 158. став 2. Закона о раду, a у складу са одредбом члана 159. истог закона и члана 143. Појединачног колективног уговора туженог. Апелациони суд је на основу одредбе члана 165. став 2. ЗПП одлучио о трошковима целог поступка и у складу са одредбама чл. 153. и 154. ЗПП и важеће тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката , обавезао туженог да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка, и то на име састава тужбе од стране пуномоћника адвоката у износу од 18.000,00 динара, на име састава седам образложених поднесака у износу од по 18.000,00 динара, на име састава две жалбе у износу од по 54.000,00 динара, на име заступања на 14 одржаних рочишта за главну расправу у износу од по 31.500,00 динара, на име заступања на два одложена рочишта за главну расправу у износу од по 18.000,00 динара и на име судских такси, а све сразмерно броју заступаних лица и успеху тужилаца у спору, у укупном износу као у ставу другом изреке ове пресуде, увећано за трошкове вештачења у износу од 15.000,00 динара.
Иако се ради о очигледној грешци у куцању када је у оспореној другостепеној пресуди означено да је та пресуда донета 2012. године, уместо 2013. године, у списима нема решења којим је извршена исправка датума-године доношења наведене пресуде.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује, је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. став 4.).
Одредбама Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05), који је важио у време престанка радног односа подносилаца, било је прописано: да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 104. став 1.); да се зарада из члана 104. став 1. овог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду, те да се под зарадом у смислу става 1. овог члана сматра зарада која садржи порез и доприносе који се плаћају из зараде (члан 105. ст. 1. и 2. ); да се зарада за обављени рад и време проведено на раду састоји од основне зараде, дела зараде за радни учинак и увећане зараде (члан 106. став 1.); да се основна зарада одређује на основу услова, утврђених правилником, потребних за рад на пословима за које је запослени закључио уговор о раду и времена проведеног на раду, а радни учинак на основу квалитета и обима обављеног посла, као и односа запосленог према радним обавезама, док се општим актом утврђују елементи за обрачун и исплату основне зараде и зараде по основу радног учинка (члан 107. ст. 1, 2 и 3.); да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, те да ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној одлуком из члана 113. овог закона за месец у којем се врши исплата (члан 111.); да је послодавац је дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду, да отпремнина из става 1. овог члана не може бити нижа од збира трећине зараде запосленог за сваку навршену годину рада у радном односу за првих десет година проведених у радном односу и четвртине зараде запосленог за сваку наредну навршену годину рада у радном односу преко десет година проведених у радном односу (члан 158.); да се зарадом у смислу члана 158. овог закона сматра просечна месечна зарада запосленог исплаћена за последња три месеца која претходе месецу у којем се исплаћује отпремнина (члан 159.).
Одредбама Колективног уговора "Стотекс" а.д. Краљево из 2006. године (КУ туженог), које су од значаја за конкретан спор, било је прописано: да се основна зарада запосленог одређује на основу услова утврђених Правилником о систематизацији послова потребних за рад на пословима на којима је запослени закључио уговор о раду и времена проведеног на раду, да се основна зарада утврђује као производ износа основне зараде по радном часу за најједноставнији посао (коефицијент 1), коефицијента посла садржаног у табеларном приказу који чини саставни део овог КУ и просечног месечног фонда остварених часова рада (члан 70.); да запослени има право на минималну зараду за стандардни радни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, да ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној за месец у којем се врши исплата, да се минимална зарада увећава за минули рад из члана 84. тачка 4. овог КУ, да су објективни разлози за исплату минималне зараде поремећај у пословању предузећа, односно недостатак посла у организационом делу или целом предузећу (члан 85.); да се запосленом који представља вишак запослених може отказати уговор о раду тек након исплате отпремнине, и то у склсду са Законом о раду (члан 142. став 1.); да се зарадом из члана 134. сматра просечна месечна зарада запосленог исплаћена за последња три месеца која претходе месецу у којем се исплаћује отпремнина (члан 143.).
5. Приликом оцене да ли је ставом прв им пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 2 007/12 од 14. августа 2012. године дошло до повреде права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад када је у питању одлучивање редовних судова, поводом захтева подносилаца за исплату разлике у заради за периодe од 3. марта 2006. године до дана када је подносиоцима пр естао радни однос код туженог, Уставни суд је пошао од тога да минимална зарада, у суштини, представља минимум права сваког запосленог у погледу очувања његове егзистенције и егзистенције његове породице, из ког разлога је реч о законом установљеној заштити економски слабије стране у радноправном односу. С тим у вези, Уставни суд је схватања да запослени који је у једном месецу остварио стандардни радни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, не може од свог послодавца примити износ зараде који је нижи од износа минималне зараде објављеног у посматраном периоду, без обзира на то у каквом је стању пословање конкретног послодавца.
Уставни суд констатује да је у парничном поступку који је претходио уставносудском утврђено да је зарада подносилаца, у претежном делу спорног периода, на основу уговора о раду од 26. маја 2006. године, износила више од износа минималне зараде који су у том периоду утврђивани и на законом прописани начин објављивани. Основ за уговарање зараде у износима мањим од износа који су били прописани КУ туженог (тачка 10. уговора о раду свих подносилаца) био је поремећај у пословању код туженог послодавца. У једном делу спорног периода зарада подносилаца је износила мање од утврђеног износа минималне зараде, због чега су судови стали на становиште да је тачка 10. уговора о раду у том периоду била без правног дејства и туженог обавезали да подносиоцима исплати разлику до износа минималне зараде, увећане за проценат за који је њихова зарада била већа од минималне зараде на дан закључења уговора о раду (26. мај 2006. године). Стога је Уставни суд мишљења да је, у конкретном случају, законски минимум заштите права из радног односа, када је у питању исплата зараде реализован, те да тужени послодавац није поступио противно својој законској обавези да запосленима исплати најмање износ минималне зараде, тим пре, што је зарада подносилаца у условима поремећеног пословања била уговорена у износима већим од минималне зараде.
Разматрајући наводе о истакнутој повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио да се пресуда Окружног суда у Краљеву Гж. 1195/09 од 18. јуна 2009. године, којом је потврђена пресуда Општинског суда у Краљеву П. 1004/08 од 2. фебруара 2009. године, на које се позивају подносиоци уставне жалбе, не заснива на истом чињеничном и правном основу као и оспорена пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 2007/12 од 14. августа 2012. године у ставу првом изреке . Наиме, у парничном поступку, који је окончан наведеном "упоредном" пресудом, судови су утврдили да је тужени "Стотекс" АД Краљево, у периоду од 1. августа 1998. до 31. маја 2001. године, услед поремећаја у пословању, тужиљи Р.М. из Краљева исплаћивао мању зараду од зараде утврђене КУ, а без претходне измене уговора о раду. У парничном поступку који претходи уставној жалби утврђено је да су подносиоци, у периоду од 3. марта 2006. године до дана када им је престао радни однос код туженог зараду у мањем износу од износа утврђених КУ туженог примали на основу уговора о раду од 26. маја 2006. године, који су настали као резултат поремећеног пословања туженог. С тим у вези, Уставни суд је оценио да су и тврдње подносилаца о повреди права на једнаку заштиту права неосноване, из разлога што потраживања тужиље Р.М. потичу из периода када је на снази био Закон о радним односима ("Службени гласник РС", број 55/96), који је предвиђао могућност послодавца да у случајевима негативног пословања запосленима исплаћује тзв. гарантовану зараду, али и његову обавезу да запосленима, након консолидације пословања, исплати разлику између гарантоване зараде и зараде коју је био у обавези да исплати према колективном уговору. Потраживања подносилаца уставне жалбе датирају из периода примене важећег Закона о раду из 2005. године, према коме се минимална зарада исплаћује само уколико је уговорена, у ком случају не постоји обавеза послодавца на исплату разлике до пуне зараде (видети Одлуку Уставног суда Уж- 4747/ 2012 од 13. новембра 2014. године).
Следом свега реченог, Уставни суд је у овом делу уставну уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у првом делу изреке .
6. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе који се односе на оспорену пресуду Апелационог суда у Крагујевцу „Гж1. 51/13 од 5. марта 201 2. године“, Уставни суд је оценио да је Апелациони суд у Крагујевцу у тој пресуди дао уставноправно прихватљиво образложење када је утврдио да се код исплате отпремнине због престанка радног односа запосленог, који је проглашен технолошким вишком, под зарадом сматра зарада без пореза и доприноса . Наиме, подносиоцима је радни однос код туженог престао на основу члана 179. тачка 9) Закона о раду, на начин што је, након извршених организационих промена, престала потреба за њиховим радом. Сагласно одредби члана 158. Закона о раду, подносиоцима је радни однос могао престати само под условом да им тужени претходно исплати отпремнину у висини коју ова одредба прописује, при чему се под зарадом релевантном за обрачун отпремнине , у смислу члана 159. Закона о раду, сматра просечна месечна зарада запосленог исплаћена за последња три месеца, које претходе месецу у којем се исплаћује отпремнина . Дакле, висина основице за обрачун отпремнине је везана за исплаћену, што значи нето зараду која запосленом припада након уплате пореза и доприноса из бруто зараде, а не обрачунату зараду, односно њену бруто вредност, у смислу члана 105. став 2. Закона о раду.
Стога је Уставни суд утврдио да подносиоцима уставне жалбе, као тужиоцима у парничном поступку, који је претходио уставносудском оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу „Гж1. 51/13 од 5. марта 2012. године“ , у делу којим је одлучено о захтевима подносилаца за исплату разлике исплаћене и припадајуће отпремнин е, нису повређена права на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава .
Када је реч о различитом поступању судова у идентичној чињеничној и правној ситуацији, Уставни суд констатује да накнадно приложену пресуду Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. од 13. маја 2013. године, којом је потврђена пресуда Основног суда у Краљеву П1. 1288/11 од 23. јануара 2013. године , као доказ неједнаког поступања судова када је у питању обрачун отпремнине , није посебно ценио, имајући у виду да он а потич е из периода након доношења оспорене пресуде Апелационог суда у Крагујевцу. Уставни суд налази да посматрано с аспекта накнадно приложен их судск их одлук а и правног става изнет их у њој, подносиоц има није могло бити повређено право из члана 36. став 1. Устава, имајући у виду да ов а одлук а, у време када је о захтеву подносилаца правноснажно одлучено, још увек није постојал а.
С обзиром на изнето, Уставни суд је и у овом делу уставну уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у првом делу изреке .
7. Уставни суд је из садржине уставне жалбе утврдио да су подноси оци незадовољн и и одлуком другостепеног суда која се односи на трошкове поступка, те да сматрају да им је и тим делом другостепене пресуде повређено право на правично суђење и право на једнаку заштиту права.
У конкретном случају, одлучујући о жалби туженог , Апелациони суд у Крагујевцу је оспореном пресудом Гж1. 51/13 жалбу усвојио, те је преиначио првостепену пресуду у делу који се односи на захтев подноситељке уставне жалбе за исплату разлике исплаћене и припадајуће отпремнин е, при чему је одлуку о трошковима поступка засновао на одредб ама чл. 1 53. и 154. и члана 165. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр ој 72/11).
Уставни суд је, уважавајући одређени материјални значај трошкова спора за подносиoцe, констатовао да су наводи и разлози уставне жалбе такве природе да не указују да су подноси оци уставне жалбе претрпе ли значајнију штету. Уставни суд је даље констатовао да наводи и разлози уставне жалбе не покрећу нити постављају неко опште питање о евентуалној повреди означених Уставом зајемчених права, а које би било од уставноправног значаја за одлучивање Уставног суда.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање .
8. У погледу навода подносилаца уставне жалбе да им је повређено и право на суђење у разумном року, као елемент права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, у поступку који је вођен пред Општинским судом у Краљеву у предмету П 1. 976/08, Уставни суд је утврдио да је оспорени парнични поступак правноснажно окончан у року од четири године и пет месеци од подношења тужбе (период од 12. септембра 200 8. године до 5. марта 201 3. године). Полазећи од претходно утврђеног и чињенице да се није радило о класичном радном спору , Уставни суд је оценио да се, у конкретном случају, трајање оспореног поступка објективно не може сматрати неразумно дугим. Стога се ни наводи уставне жалбе у том делу не могу сматрати релевантним уставноправним разлозима за тврдњу о повреди Уставом зајемченог права.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је и у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка , одлучујући такође као у другом делу изреке.
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић