Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. Р. из Жабљана, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. фебруара 2015. године, донео je
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба С. Р. изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 217/12 од 12. априла 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Р. из Жабљана је, 8. јуна 2012. године, преко пуномоћника О. А, адвоката из Лесковца, поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 217/12 од 12. априла 2012. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава и права на плаћени годишњи одмор из члана 60. став 4. Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је подноситељка уставне жалбе поднела тужбу против туженог послодавца за накнаду штете због неискоришћеног годишњег одмора у 2009. години, па да је Апелациони суд у Нишу донео оспорену пресуду, којом је преиначио првостепену пресуду и правноснажно одбио као неоснован њен тужбени захтев, погрешно налазећи да не постоји кривица тужене што подноситељка није искористила наведено право из радног односа; да се послодавац не ослобађа одговорности чак и у случају када запослени није тражио коришћење годишњег одмора и да се поставља са правом питање шта је послодавац предузео када је подноситељка уставне жалбе прекинула коришћење годишњег одмора и почела да ради, те да пасивно држање послодавца подразумева да је ускратио подноситељки право на годишњи одмор; да је исти другостепени суд у предметима у којима постоји чињенични и правни идентитет, правноснажно усвојио тужбене захтеве колега подноситељке уставне жалбе и да је само оспорена пресуда донета на штету подноситељке. Подноситељка уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји жалбу, утврди повреду њених уставних права и поништи оспорену другостепену пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Тужиља С. Р, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је Основном суду у Лесковцу тужбу против тужене Републике Србије, ради накнаде штете због неискоришћеног годишњег одмора у 2009. години. У тужби је, поред осталог, наведено: да је тужиља у Општинском јавном тужилаштву у Лесковцу обављала функцију заменика јавног тужиоца све до 17. децембра 2009. године, када она на основу Одлуке Државног већа тужилаца о избору заменика јавних тужилаца на сталну функцију у јавним тужилаштвима није поново изабрана на наведену функцију; да тужиља без сопствене кривице није искористила годишњи одмор у целини у 2009. години, па је кривицом туженог послодавца ускраћено тужиљи да користи то право, с обзиром на то да она није изабрана ни на једну функцију за коју је конкурисала, а да до доношења одлуке о избору заменика јавних тужилаца није била у могућности да искористи годишњи одмор у целини.
Основни суд у Лесковцу је 21. децембра 2011. године донео пресуду П1. 705/11, којом је усвојио тужбени захтев тужиље и обавезао тужену да на име накнаде штете због неискоришћеног годишњег одмора за 2009. годину у трајању од 16 радних дана, исплати тужиљи износ од 60.060,16 динара, са законском затезном каматом почев од 1. јануара 2010. године. У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, истакнуто: да је суд на основу спроведеног доказног поступка утврдио да је тужиља била заменик Општинског јавног тужиоца у Лесковцу и да је према општим прописима имала право на коришћење годишњег одмора у 2009. години, те да она није могла да искористи наведено право у целини због општепознате оптерећености нерешеним предметима; да је међу странкама неспорно да тужиља није искористила 16 дана годишњег одмора, те да је само спорно да ли постоји кривица туженог за неискоришћени годишњи одмор; да из исказа сведока Д.Г, тадашњег вршиоца дужности јавног тужиоца у Општинском јавном тужилаштву у Лесковцу, произлази да је он у спорном периоду доносио план коришћења годишњих одмора, водећи рачуна да процес рада не буде угрожен, те да је у то време у тужилаштву био велики број предмета и да су сви заменици јавног тужиоца у летњем периоду хтели да користе годишњи одмор; да је 2009. године, према исказу наведеног сведока, било много суђења, а ситуација је била специфична с обзиром на то да је био у току општи избор судија и тужилаца; да је имајући у виду наведено, суд оценио да је тужиљи ускраћено право на коришћење годишњег одмора због неопходности њеног присуства и немогућности обезбеђења замене за конкретне послове; да је суд на основу изведених доказа утврдио да тужиља није искористила годишњи одмор у целини у складу са донетим решењем због објективних околности, које наведени сведок није оспорио својим исказом, па да је суд нашао да постоји кривица тужене због неискоришћеног годишњег одмора тужиље, у смислу одредбе члана 76. Закона о раду.
Одлучујући о жалби тужене, Апелациони суд у Нишу је 12. априла 2012. године донео оспорену пресуду Гж1. 217/12, којом је преиначио првостепену пресуду и одбио као неоснован тужбени захтев тужиље. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је у првостепеном поступку утврђено да је тужиља била у радном односу код Општинског јавног тужилаштва у Лесковцу, као заменик јавног тужиоца, све до 31. децембра 2009. године, јер Одлуком Државног већа тужилаца није поново изабрана за заменика јавног тужиоца; да је тадашњи руководилац органа тужене донео решење А. 78/2009 од 5. јуна 2009. године, којим је тужиљи утврђено право на годишњи одмор за 2009. годину у трајању од 30 радних дана, с тим што је исти требало да искористи у периоду од 27. јула до 4. септембра 2009. године и да се 7. септембра 2009. године јави на посао; да је тужиља користила годишњи одмор у периоду од 23. јула до 11. августа 2009. године, тако да није искористила 16 радних дана, те да се она није писмено обраћала туженој да искористи преостали део годишњег одмора, нити је на захтев јавног тужиоца прекинула коришћење годишњег одмора, који јој је утврђен наведеним решењем, већ је самоиницијативно прекинула коришћење одмора и дошла да ради; да је одредбом члана 76. Закона о раду предвиђена одговорност послодавца за штету због повреде права запосленог, а та одговорност се заснива на кривици, уколико послодавац запосленом није омогућио да свој годишњи одмор искористи или му то право ускрати, а све у вези члана 154. став 1. Закона о облигационим односима и члана 164. Закона о раду; да је старешина органа тужене у конкретном случају донео решење о коришћењу годишњег одмора тужиље и одредио време његовог трајања, на основу кога је тужиља користила то право све до момента када је својом вољом прекинула коришћење годишњег одмора; да према оцени апелационог суда, тужиља у поступку није доказала, а што је потврдио и сведок Д.Г, да је до 31. децембра 2009. године поднeла захтев за коришћење преосталог дела годишњег одмора и тиме није показала вољу и интерес да га користи; да осим тога, тужиља није пружила доказе да би тужилаштво са постојећим бројем заменика тужилаца престало са радом у случају да је тужиља искористила годишњи одмор одређен решењем; да је полазећи од наведеног, другостепени суд закључио да не постоји кривица послодавца из члана 76. Закона о раду због тога што тужиља није искористила преостали део годишњег одмора у 2009. године, па је суд преиначио првостепену пресуду и одбио као неоснован тужбени захтев тужиље.
Поред тога, Уставни суд је констатовао да је пресудама Апелационог суда у Нишу Гж1. 2376/11 од 1. фебруара 2012. године, Гж1. 253/12 од 27. марта 2012. године и Гж1. 2090/11 од 23. децембра 2011. године правноснажно усвојен тужбени захтев тужилаца С.Б, Ј.Ђ. и Г.К, колега подноситељке уставне жалбе, ради накнаде штете због неискоришћеног годишњег одмора у 2009. години. Наведени другостепени суд је у тим предметима закључио да је руководилац органа тужене позвао тужиоце да прекину коришћење годишњег одмора ради радног ангажовања и да постоји кривица туженог послодавца због тога што тужиоци нису искористили цео годишњи одмор, у смислу одредбе члана 76. Закона о раду.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подноситељка уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
Одредбама Закона о раду (“Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09), које су важиле у време настанка спорног односа и које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, било је прописано: да се запослени не може одрећи права на годишњи одмор, нити му се то право може ускратити (члан 68. став 4.); да у зависности од потребе посла, послодавац одлучује о времену коришћења годишњег одмора, уз претходну консултацију запосленог, да се решење о коришћењу годишњег одмора доставља запосленом најкасније 15 дана пре датума одређеног за почетак коришћења годишњег одмора, те да ће се, ако послодавац не достави запосленом решење, сматрати да је запосленом ускратио право на годишњи одмор (члан 75. ст. 1, 2. и 3.); да запослени, ако кривицом послодавца не користи годишњи одмор, има право на накнаду штете у висини просечне зараде у претходна три месеца утврђене општим актом и уговором о раду (члан 76.).
5. Разматрајући наводе подноситељке уставне жалбе о повреди права на правично суђење и права на плаћени годишњи одмор у предметном парничном поступку, Уставни суд је закључио да подноситељка своје тврдње о повреди права зајемчених одредбама чл. 32. ст. 1. и чл. 60. ст. 4. Устава заснива на чињеници да је Апелациони суд у Нишу погрешно оценио да не постоји кривица туженог послодавца због тога што подноситељка није искористила цео годишњи одмор за 2009. годину. У конкретном случају, поступајући другостепени суд је закључио да је подноситељка уставне жалбе својевољно прекинула коришћење годишњег одмора, те да се она до престанка функције заменика јавног тужиоца није обраћала туженом послодавцу одговарајућим захтевом у циљу искоришћавања преосталог дела годишњег одмора и да подноситељка нема право на накнаду штете из члана 76. Закона о раду.
Испитујући да ли је наведени суд у оспореној пресуди произвољно применио материјално право на штету подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је најпре констатовао да је Закон о раду из 2005. године прокламовао забрану ускраћивања права запосленог на коришћење годишњег одмора, те да запослени има право на накнаду штете ако кривицом послодавца није користио наведено право из радног односа. С тим у вези, Уставни суд истиче да су одредбама члана 75. Закона о раду из 2005. године предвиђене одређене дужности послодавца у циљу остваривања права запосленог на коришћење годишњег одмора и да поступање послодавца супротно наведеним одредбама представља противправно понашање које има за последицу повреду наведеног радног права запосленог, па да законодавац у том делу на јасан начин установљава деликтну одговорност послодавца. Ово се пре свега односи на правну фикцију из члана 75. став 3. Закона о раду из 2005. године према којој се недостављање решења запосленом о коришћењу годишњег одмора има сматрати да је запосленом ускраћено ово право из радног односа. Узимајући у обзир да је у предметном парничном поступку несумњиво утврђено да је тужени послодавац испунио обавезе прописане одредбама члана 75. Закона о раду из 2005. године, Уставни суд напомиње да се у овој уставноправној ствари поставило питање које се понашање послодавца, након што је запосленом донео и доставио решење о коришћењу годишњег одмора, може оквалификовати као противправно понашање којим се наноси штета запосленом и на основу кога запослени има право на накнаду штете из члана 76. истог закона. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд налази да се само активно чињење послодавца које је праћено његовом експлицитно израженом вољом да се запосленом ускрати могућност коришћења годишњег одмора, има сматрати недозвољеним понашањем које нужно мора да постоји како би запослени имао право на накнаду штете због неостваривања наведеног права из радног односа. У том смислу, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи подноситељке уставне жалбе према којима пасивно држање послодавца у случају када запослени својевољно због повећаног обима посла прекине коришћење годишњег одмора, представља противправно понашање којим се ускраћују право на годишњи одмор. Стога Уставни суд сматра да је Апелациони суд у Нишу дао јасне, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге када је оценио да је подноситељка уставне жалбе самоиницијативно прекинула коришћење годишњег одмора и да руководилац органа тужене није захтевао да се она раније врати на посао, па да тужени послодавац није крив што подноситељка није искористила годишњи одмор за 2009. годину. Из тих разлога, Уставни суд је оценио да оспореном другостепеном пресудом није повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење и право на плаћени годишњи одмор.
Имајући у виду да је у парничним поступцима у којима су донете пресуде Апелационог суда у Нишу несумњиво утврђено да је руководилац органа тужене позвао колеге подноситељке уставне жалбе да прекину коришћење годишњег одмора ради радног ангажовања, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи подноситељке да је у конкретном случају повређено њено право на једнаку заштиту права, те да су њени наводи о повреди права из члана 36. став 1. Устава у предметном парничном поступку заправо последица погрешне перцепције подноситељке о постојању чињеничног и правног идентитета са предметима у којима су донете наведене другостепене пресуде.
С обзиром на то да је пресудом Основног суда у Лесковцу П1. 705/11 од 21. децембра 2011. године усвојен тужбени захтев подноситељке уставне жалбе и да она није имала правни интерес да изјави жалбу против наведене првостепене пресуде, Уставни суд је утврдио да у конкретном случају није ни могло бити повређено право подноситељке на правно средство из члана 36. став 2. Устава .
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС).
6. Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.