Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије, др Драгиша Б. Слијепчевић, Милан Станић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Anat Perri - Piamenta и Yaron Bloch, обоје из Тел Авива у Изреалу, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. марта 2015. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Anat Perri - Piamenta и Yaron Bloch изјављена против пресуде Првог општинског суда у Београду П. 1938/99 од 21. фебруара 2006. године, допунске пресуде Првог општинског суда у Београду П. 1938/99 од 22. новембра 2006. године, допунске пресуде Првог општинског суда у Београду П. 1938/99 од 7. фебруара 2007. године, пресуде Окружног суда у Београду Гж. 4795/08 од 11. фебруара 2009. године, исправљене решењем Окружног суда у Београду Гж. 4795/08 од 1. децембра 2009. године и пресуде Врховног касационог суда Рев. 3122/10 од 8. децембра 2011. године.
O б р а з л о ж е њ е
1. Anat Perri - Piamenta и Yaron Bloch, обоје из Тел А вива у Израелу, поднели су , 11. априла 2012. године, преко пуномоћника Владана Симеуновића, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу про тив пресуда наведених у изреци због повреде права на правично суђење, на имовину и на наслеђивање , зајемчених одредбама члана 32. став 1. и чл. 58. и 59. Устава Републике Србије.
Подносиоци уставне жалбе, износећи чињенице које су претходиле судском спору, као и чињенице које се односе на предметни судски поступак, поред осталог, наводе: да је у току поступка "несумњиво" доказано да су они законски наследници пок. Ериха Шломовића; да су поступајући судови пропустили да утврде да колекција уметничких слика и предмета таксативно наведених у каталогу објављеном 1989. године под насловом "Збирка Ериха Шломовића" представља заоставштину Ериха Шломовића. Полазећи од наведеног, подносиоци предлажу да се утврди повреда означених уставних права, као и да се пониште оспорене пресуде.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС) је исте садржине као одредба члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене акте , на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Оспореном пресудом Првог општинског суда у Београду П . 1938/99 од 21. фебруара 2006. године одбијен је тужбени захтев тужилаца , овде подносилаца уставне жалбе, којим су тражили да се утврди да су тужиоци, као наследници покојног Ериха Шломовића и покојне Руже Шломовић, сувласници са уделима од по 1/2 колекције уметн ичких слика и уметничких предмета који се налазе у Народном музеју у Београду, и то дела уметника побројаних у изреци и уметничких издања Ambroise Vollard-a: бакрореза, дрвореза, литографија, оригиналних композиција и илустрација (репродукција у бакротиску) ближе наведених у тужби од тач. 1 . до 429 . са називима уметничких слика и уметничких издања , као и да се обавеже тужена да наведене уметничке слике и уметничка дела преда тужиоцима у државину и на слободно располагање.
Оспореним допунским пресудама Првог општинског суда у Београду П . 1938/99 од 22. новембра 2006. године (која у ставу другом изреке садржи констатацију да та пресуда чини саставни део пресуде Првог општинског суда у Београду П . 1938/99 од 21. фебруара 2006. године) и П . 1938/99 од 7. фебруара 2007. године (која у ставу другом изреке садржи и решење о исправци допунске пресуд е Првог општинског суда у Београду П . 1938/99 од 22. новембра 2006. године ) су ближе означени називи уметничких слика и уметничких предмета означених у тужби од тач. 1 . до 429.
Оспореном пресудом Окружног суда у Београду Гж . 4795/08 од 11. фебруара 2009. године, исправљеном решењем Окружног суда у Београду Гж . 4795/08 од 1. децембра 2009. године , од бијена ја жалб а тужилаца и потвр ђена првостепена пресуда Првог општинског суда у Београду П . 1938/99 од 21. фебруара 2006. године, као и допунск а пресуд а Првог општинског суда у Београду П . 1938/99 од 7. фебруара 2007. године.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 3122/10 од 8. децембра 2011. године одбијена је ревизија тужилаца изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж . 4795/08 од 11. фебруара 2009. године, исправљене решењем Окружног суда у Београду Гж . 4795/08 од 1. децембра 2009. године. У образложењу ревизијске пресуде је наведено: да је пок. Ерих Шломовић проглашен умрлим реше њем Котарског суда I у Загребу ИР . 1469/56 од 15. децембра 1957. године, исправљеним решењем истог суда од 19. јануара 1961. године , тако што се као датум његове смрти сматра 1. јануар 1943. године ; да је мајка Ериха Шломовића, Ружа Шломовић преминула 31. децембра 1944. године; да су законски наследници Ериха Шломовића његов отац Бернард и брат Eгон Шломовић, који су пресу дом Врховног суда Србије Гзз. 289/69 (донета по захтеву за заштиту законитости Јавног тужилаштва Србије) од 6. јула 1969. године проглашени за умрле са даном 16. маја 1946. године ; да је решењем Општинског суда у Варварину Р . 351/68 од 12. јула 1968. године целокупна покретна имовина покојног Ериха Шломовића, која се састоји од уметничких слика и других уметничких вредности, прешла у својину државе , на основу члана 7. став 3. Закона о поступању са имовином коју су сопственици морали напустити у току окупације и имовином која им је одузета од стране окупатора и његових помагача; да је решењем Првог општинског суд а у Београду О . 1946/94 од 19. јануара 1995. године обустављен оставински поступак, са образложењем да није остала никаква ни покретна ни непокретна имовина иза смрти Ериха Шломовића, јер је прешла у с војину државе на основу наведеног решења Општинског суда у Варварину Р . 351/68; да је решењем број О. 312/66 од 18. децембра 1968. године одлучено да се не расправља имовина покојног Ериха Шломовића, с обзиром на то да је на основу решења Оп штинског суда у Варварину утврђено да је целокупна покретна имовина прешла у својину државе; да се уметничке слике и уметнички предмети који су предмет тужбеног захтева налазе у Народном музеју у Београду; да су нижестепени судови правилно закључили да тужиоци нису доказали да су они наследници покојног Ериха Шломовића и да стога немају легитимацију за постављање тужбеног захтева, у смислу члана 37. Закона о основама своји нскоправних односа . Ревизијски суд указује да су мањкавост y акт ивној легитимацији и сами тужиоци признали у ревизији , али да су сматра ли да је суд по службеној дужности треба ло да испита и утврди чињенице да ли су тужиоци наследници покојног Ериха Шломовића, јер то представља одлучну чињеницу за правилно и законито одлучивање о овој правној ствари . С тим у вези, ревизијски суд сматра да је терет доказивања ове битне чињенице, у смислу члана 223. став 2. Закона о парничном поступку, био на страни тужилаца и ову чињеницу су они морали да докажу, а суд није био у обавези да утврђује чињенице за које странке нису пружиле доказе (чл ан 7. ЗПП). Управо због недоказивања ове чињенице, без важности је даље утврђење читавог низа чињеница на које се у ревизији указује, а то је утврђе ње који уметнички предмети чине збирку Ериха Шломовића која се налази у Народном музеју и на које покретне ствари се односи решење Општинског суда у Варварину Р. 351/68 од 12. јула 1968. године. Без значаја су и наводи ревизије који се односе на примедбе првостепеном суду за донете допунске пресуде , чиме је првостепени суд наводно учинио битну повреду одредаба парничног поступка, а које повреде није санкционисао другостепени суд. У ситуацији када је одбијен тужбени захтев тужилаца, Врховни касациони суд се није упуштао у оцену испуњености законских услова за доношење допунских пресуда којима је такође одбијен тужбени захтев тужалаца, јер ни на који начин није могао да утиче на повољн ији исход за тужи оце у парници.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позивају подносиоци уставне жалбе , утврђено је : да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се свакоме јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да се јемчи право наслеђивања, у складу са законом (члан 59. став 1.).
Законом о основама својинскоправних односа ("Службени лист СФРЈ", бр. 6/80 и 36/90, "Службени лист СРЈ", број 29/96 и "Службени гласник РС", број 115/05) је прописано: да се право својине на ствар стиче наслеђивањем у тренутку отварања наслеђа на имовини умрлог, ако законом није друкчије одређено (члан 36.); да власник мора доказати да на ствари чији повраћај тражи има право својине, као и да се ствар налази у фактичкој власти туженог (члан 37. став 2.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09 ) било је прописано: да ће суд ако на основу изведених доказа (члан 8.) не може са сигурношћу да утврди неку чињеницу, о постојању чињенице закључити применом правила о терету доказивања, да странка која тврди да има неко право, сноси терет доказивања чињенице која је битна за настанак или остваривање права, ако законом није друкчије одређено, да странка која оспорава постојање неког права, сноси терет доказивања чињенице која је спречила настанак или остваривање права или услед које је право престало да постоји, ако законом није друкчије одређено (члан 223.) .
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд најпре констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили материјално право у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права или слобода и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подноси оца уставне жалбе. Дакле, Уставни суд код оцене навода уставне жалбе о повреди уставног права из члана 32. став 1. Устава, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подноси оцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење.
Уставни суд налази да су поступајући судови у оспореним пресудама дали правно - логично и уверљиво образложење, које ни у једном делу не изгледа произвољно или неприхватљиво, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење. Ово стога што, у конкретном случају, подносиоци уставне жалбе на којима је био терет доказивања, нису доказали да су наследници пок. Ериха Шломовића који је био власник колекција уметничких слика и уметничких предмета, које су биле предмет оспореног парничног поступка, и самим тим нису ни могли имати активну легитимацију за вођење тог поступка. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама подносиоцима уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава .
Уставни суд указује да су без утицаја наводи уставне жалбе да су наредбама израелских судова за законске наследнике покојног Ериха Шломовића оглашени, поред осталих, и Хилда Флајшман која је тестаментом наредила да се сва њена имовина наслеђена од покојне сестре Розе Шломовић и њеног покојног сина Ериха Шломовића остави након њене смрти ћерки Рут Блок, а чији су законски наследници ћерка Anat Perri - Piamenta и син Yaron Bloch, имајући у виду чињеницу да те наредбе нису биле приложене као доказ до правоснажног окончања оспореног поступка.
Поднеском од 16. септембра 201 4. године подносиоци су указали да су решењем Вишег суда у Београду П. 425/12 од 7. децембра 2012. године признате стране судске одлуке, поред осталог, и наведене наредбе израелских судова. Међутим, Уставни суд налази да ни то није од значаја за овај конкретан случај, будући да је наведено решење донето после правноснажног окончања оспореног парничног поступка и могло би бити од значаја само за евентуално понављање тог поступка, у смислу члана 426. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13, 74/13 и 55/14 ).
6. Што се тиче права на имовину и на наслеђивање, из чл. 58. и 59. Устава, Уставни суд је оценио да подносиоци своје тврдње о повреди ових права ближе не образлаж у, већ их, у ствари, извод е из навода о повреди права на правично суђење. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио да право подноси лаца на правично суђење није повређено, то нема основа ни за тврдњу о повреди права из чл . 58. и 59. Устава.
7. На основу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио у целини као неосновану.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић