Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Бобана Стојиљковића из Врања, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. марта 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Бобана Стојиљковића изјављена против решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 1385/12 од 14. септембра 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Бобан Стојиљковић из Врања је , 19. октобра 2012. године, преко пуномоћника Новице Здравковића, адвоката из Врања, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 1385/12 од 14. септембра 2012. године, због повреде права на ограничено трајање притвора и права на правично суђење из члана 31. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи да му је оспореним решењем правноснажно продужен притвор, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 3) и 5) Законика о кривичном поступку, а који му се рачуна од 14. априла 2011. године када је лишен слободе. Подносилац потом детаљно износи садржину оспореног решења и анализира разлоге због којих му је притвор продужен, те посебно истиче да је од покретања истраге против њега до дана подношења уставне жалбе протекло „пуних 18 месеци“, за које време се непрекидно налази у притвору из истих разлога, иако „више не стоје разлози за даљим задржавањем окривљеног у притвору, односно да су се макар стекли услови за отклањање појединих законских основа, чиме би се надаље стекли услови за замену притвора, као најтеже мере за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка, неком од блажих мера“. Подносилац сматра да не стоје разлози прописани тачком 1) члана 211. став 1 Законика о кривичном поступку, наводећи: да је против њега „без икаквог основа покренут кривични поступак после више од 17 месеци од извршења кривичног дела које му се сада ставља на терет, за које је време је небројено пута путовао у иностранство и увек се враћао у Врање, где живи са породицом и где му се налази сва имовина коју поседује; да је „имао било какве везе са извршењме овог кривичног дела, те да је имао било каквих контаката за ових 17 месеци са осталим припадницима криминалне групе и организаторима, вероватно би и сам напустио подручје Републике Србије и сада био бекству“; да је „неспорно лишен слободе на граничном прелазу Прешево, али не заједно са оптуженим М.Д. и свакако не приликом покушаја некаквог бекства“. Такође, подносилац сматра да не стоје разлози прописани тачком 3) члана 211. став 1. Законика о кривичном поступку, наводећи: да је „посебно нејасна изнета околност да сви чланови криминалне групе још увек нису откривени, па се наравно намеће питање одакле онда сазнање да уопште постоје још неки од чланова групе уколико још увек нису откривени, јер је сасвим разумљиво и прихватљиво да одређена лица још увек нису доступна надлежним органима или лишена слободе, али да их има и да су учествовали у радњи извршења кривичног дела, а да се опет не зна колико их то још има и који су“; да нема „било какве ни индиције, а камоли доказа“ да је био у „било каквом контакту са било којим од процесуираних чланова организоване криминалне групе“; да је Апелациони суд у Београду морао да узме у обзир и „околности везане за личност окривљеног, фазу у којој се кривични поступак налази, као и друге чињенице које утичу на одлуку суда“, те „чињенице које се односе на личне, породичне и социјалне прилике окривљеног и његов ранији живот“, а посебно да је до сада неосуђиван и да га је „БИА константно пратила готово 15 година уназад и свакодневно достављала тужилаштву потпуно нетачне извештаје које је сачињавала и то на основу незаконито предузетих мера прислушкивања и праћења“; да се „притвор по овом законском основу не може иначе одредити само због сузбијања некакве апстрактне опасности од извршења новог кривичног дела ... већ предпостављено извршење новог кривичног дела мора директно утицати на повреду интереса самог кривичног поступка који се већ води пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду, односно, продужење притвора према овом окривљеном не може бити проста мера за превенцију од евентуалног понављања кривичног дела, него мора постојати и конкретна опасност од понављања кривичног дела и мора да утиче на несметано вођење кривичног поступка, у ситуацији када се иста сврха не може осварити другом мером“. Коначно, подносилац истиче и да не стоје разлози прописани тачком 4) члана 211. став 1 Законика о кривичном поступку, наводећи: да „до сада није дошло до било каквог узнемирења ни домаће, нити неке шире јавности у међународним оквирима, нити ће се тако нешто убудуће десити због тога што окривљени Д.Ш. и то још као организатор ове организоване криминалне групе није лишен слободе“; да је „нејасно на који начин, из којих разлога и која то јавност би се до те мере узнемирила да се надаље кривични поступак против ове организоване криминалне групе не би могао несметано водити“; да је „чињеница да Бобан Стојиљковић нема никакве везе са извршењем предметног кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога ... те да се сталним позивањем суда на висину запрећене казне за ово кривично дело, а нарочито да други кумулативни услова за продужење притвора по основу тачке 4) става 1. члана 211. Законика о кривичном поступку - узнемирење јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, управо задире у уставно право на фер и правично суђење“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и „списе предмета врати истом суду на поновни поступак и одлучивање“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење се против подносиоца и других лица води кривични поступак у предмету К.По1. 249/11.
Кривични поступак је покренут 16. априла 2011. године , доношењем решења истражног судије Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки.По1. 19/11 да се против подносиоца уставне жалбе (и других лица) спроведе истрага.
Након спроведене истраге, Т ужилаштво за организовани криминал је против подносиоца уставне жалбе (и других лица) 14. октобра 2011. године подигло оптужницу. Подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. Кривичног законика, кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика и кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
У време подношења уставне жалбе, кривични поступак је био у фази главног претреса.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (19. октобар 2012. године) налазио у притвору једну годину и шест месеци, рачунајући од 14. априла 2011. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки. По1. 19/11 од 16. априла 2011. године, на основу одред абе члана 142. став 1. тач. 1), 3) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку, и током трајања кривичног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван.
Последњи пут пре подношења уставне жалбе, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 562/12 од 30. августа 2012. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) Законика о кривичном поступку, за још најдуже 60 дана.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 385/12 од 14. септембра 2012. године одбијена је као неоснована жалба окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе , изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 562/12 од 30. августа 2012. године.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног решења је наведено: да „из списа предмета и побијаног решења произлази оправдана сумња да је окривљени припадник организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама и која је приликом вршења кривичних дела остваривала контакте са лицима и у иностранству“; да „када се има у виду да се организатори ове организоване криминалне групе још увек налазе у бекству, која лица би овом окривљеном, у случају пуштања на слободу, могла помоћи у бекству, као и околност да окривљени Бобан Стојиљковић поред држављанства Републике Србије поседује и држављанство Републике Словачке“; да је „лишен слободе на самом граничном прелазу Прешево приликом покушаја напуштања територије Републике Србије“; да „наведене околности, у својој међусобној повезаности, и по оцени овог суда, указују да постоји основана бојазан да ће окривљени Бобан Стоиљковић у случају пуштања на слободу побећи и тако постати недоступан надлежним органима Републике Србије, на који начин би ометао даљи ток овог кривичног поступка“.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног решења је наведено: да „постоји оправдана сумња да је овај окривљени у оквиру организоване криминалне групе у дужем временском периоду, од почетка 2008. године до 15. октобра 2009. године, предузео већи број радњи извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 4 . у вези са ставом 1 . Кривичног законика, уз ангажовање већег броја лица на територији Јужне Америке и западне Европе, a када се има у виду упорност коју је окривљени исказао приликом вршења овог кривичног дела, као и чињеница да сви чланови ове организоване криминалне групе нису откривени, то наведене околности, у својој међусобној повезаности, и по оцени овог суда, представљају особите околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду, уколико би био пуштен на слободу, поновити кривично дело, а како је то правилно закључио и првостепени суд“.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног решења је наведено: да је за кривично дело неовлашћена производња, држање и стављење у промет опојних дрога које се окривљеном ставља на терет запрећена казна затвора преко десет година; да „постоји оправдана сумња да је окривљени предметна кривична дела извршио у оквиру организоване криминалне групе, која је деловала у међународним и интерконтиненталним размерама и на тај начин учествовао у препродаји опојне дроге кокаин у количини од 990 килограма, чистоће од 74%-97%, чија је вредност на илегалном тржишту изузетно велика“; да „када се има у виду и чињеница да се постојање наведене организоване криминалне групе везује за окривљеног Д.Ш. као њеног организатора, који се дуже од две године, упркос свим предузетим мерама за обезбеђење његовог присуства, и даље налази у бекству“; да су ове „околности и по оцени овог суда, довеле до узнемирења како домаће, тако и шире јавности, што све може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, уколико би окривљени био пуштен на слободу“.
Коначно, у образложењу оспореног решења је истакнуто „да су у образложењу побијаног решења дати јасни, довољни и аргументовани разлози из којих је окривљеном продужен притвор по сва три напред наведена законска основа“, а да „наводи жалбе окривљеног којима се оспорава правилност утврђеног чињеничног стања у односу на постојање оправдане сумње у погледу извршења предметних кривичних дела ... не могу бити цењени у овој фази поступка приликом преиспитивања основаности даљег задржавања окривљеног у притвору, већ ће бити предмет оцене од стране првостепеног суда у контрадикторном поступку“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.) .
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог: ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (тачка 3)); ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (тачка 4)).
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
Одредбама члана 246. Кривичног закон ика („Службени гласник РС“, бр . 85/05, 88/05, 107/05, 72/2009, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14 ) је прописано кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, и то, поред осталог : да ће се, ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казнити затвором од три до дванаест година (став 1.); да, ако је дело из става 1. овог члана извршено од стране организоване криминалне групе, учинилац ће се казнити затвором од најмање десет година (став 4.).
5. Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 31. и члана 32. став 1. Устава у односу на оспорено решење, у суштини, заснива на следећим тврдњама: да није било основа да му се притвор продужи на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) ЗКП, јер не постоје разлози који би оправдали ову меру; да мера притвора траје „пуних 18 месеци“.
Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведеног, а имајућу у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорено решење, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 32. став 1. ценио у оквиру права из члана 31. став 2. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела, кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога и кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја, као и да је за кривично дело из члана 246. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика запрећена казна затвора од најмање десет година. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем правноснажно продужен на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) ЗКП, односно због постојања околности које су указивале на опасност од бекства, због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело и због тога што су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење кривичног поступка.
У образложењу оспореног другостепеног решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 1385/12 од 14. септембра 2012. године је у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, поред осталог, наведено да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе припадник организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама, а да се организатори ове организоване криминалне групе још увек налазе у бекству. Даље је наведено да подносилац уставне жалбе поред држављанства Републике Србије поседује и држављанство Републике Словачке и да је лишен слободе на граничном прелазу приликом покушаја напуштања територије Републике Србије. Наведене околности су по оцени надлежног суда указивале да постоји опасност од бекства окривљеног.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП је наведено да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе предузео већи број радњи извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, и то у оквиру организоване криминалне групе, у дужем временском периоду, уз ангажовање већег броја лица на територији Јужне Америке и западне Европе, које околности су, по оцени надлежног суда, у својој међусобној повезаности представљале особите околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Коначно, у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП је наведено да је за кривично дело неовлашћена производња, држање и стављење у промет опојних дрога које се окривљеном ставља на терет запрећена казна затвора преко десет година, а да су начин извршења кривичног дела и тежина последице извршења довели до узнемирења домаће и шире јавности које може угрози несметано и правично вођење кривичног поступка, имајући у виду да се организованој криминалној групи која је деловала у оквиру „међународних и интерконтиненталним размерама“, те да постоји оправдана сумња да је подносилац учествовао у препродаји опојне дроге кокаин у количини од 990 килограма, чистоће од 74%-97%, чија је вредност на илегалном тржишту изузетно велика, а да се постојање наведене организоване криминалне групе везује за Д.Ш. као њеног организатора, који се дуже од две године налази у бекству.
Уставни суд је оценио да је оспорено решење засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да је надлежни суд поступао у складу са ЗКП када је утврдио да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеним законским основима. Наиме, постојање околности које указују на опасност од бекства подносиоца уставне жалбе је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено. Чињеница да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе припадник организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама, да поред српског има и словачко држављанство, те да је лишен слободе на граничном прелазу приликом покушаја напуштања Републике Србије, по оцени Уставног суда, представљају релевантне и довољне разлоге за продужење притвора по наведеном законском основу ради несметаног вођења кривичног поступка.
Истовремено, Уставни суд је оценио да је Апелациони суд у Београду – Посебно одељење оспорено решење засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права када је утврдио да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе из разлога предвиђеног тачком 3) става 1. члана 211. ЗКП. Надлежни суд је у оспореној одлуци аргументовано образложио конкретне особите околности (да је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет да је у дужем временском периоду предузео више радњи извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, да постоји оправдана сумња да је исте предузимао у оквиру организоване криминалне групе, уз ангажовање већег броја лица на територији Јужне Америке и западне Европе) које у овом случају указују да ће у кратком временском периоду поновити дело и оценио да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу. Стога је Уставни суд наводе подносиоца и у овом делу оценио неоснованим.
Коначно, по оцени Уставног суда, надлежни суд је у оспореним решењима навео и јасно образлажио, поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последице кривичног дела (препродаја 990 килограма опојне дроге кокаин високе чистоће од стране организоване криминалне групе у међународним размерама, при чему се лице које је осумњичено да је организатор ове групе више од две године налази у бекству), довеле до узнемирења јавности које могу угрозити несметано вођење кривичног поступка. Уставни суд је нашао да су у оспореном решењу утврђене конкретне чињенице које указују да је, услед начина извршења и тежине последице кривичног дела за које је подносилац оптужен, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да није било основа да му се притвор продужи, односно да не постоје разлози који би оправдали ову меру.
У погледу навода уставне жалбе о томе да „мера притвора траје „пуних 18 месеци“, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење веома сложен, како због бројности оптужених и бројности кривичних дела за која постоји оправдана сумња да су их оптужени извршили (кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела, кривично дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја), тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку. Како је до тренутка подношења уставне жалбе кривични поступак трајао једну годину и шест месеци, за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница и заказан главни претрес на коме се изводе докази, Уставни суд сматра да је надлежни суд у дотадашњем току са примереном хитношћу водио предметни кривични поступак . Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да је суд у оспореном решењу навео релевантне и довољне разлоге због којих је сматрао да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у дотадашњем току вођен са потребном хитношћу.
Стога је Уставни суд нашао да оспореним решењем није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на ограничено трајања притвора, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић