Преглед документа Уж-212/2007

Уставни суд, у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Ђорђа Гицића из Мироча, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. јула 2009. године, донео је

1. Ђорђе Гицић из Мироча поднео је Уставном суду 23. новембра 2007. године, преко пуномоћника Драгана П. Васиљевића, адвоката из Мајданпека, благовремену и дозвољену уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Мајданпеку К. 71/07 (К. 89/07) од 22. августа 2007. године и пресуде Окружног суда у Неготину Кж. 469/06 од 30. октобра 2007. године, због повреде права на правично суђење и права на правну сигурност у казненом праву, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 34. ст. 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби подносилац наводи да је пресудом Општинског суда у Мајданпеку К. 71/07 (К. 89/07) од 22. августа 2007. године оглашен кривим због извршења два кривична дела самовлашћа из члана 330. став 1. Кривичног законика и да је осуђен на јединствену новчану казну у износу од 50.000,00 динара. Одлучујући по жалби на наведену пресуду, Окружни суд у Неготину је пресудом Кж. 469/07 од 30. октобра 2007. године жалбу одбио и потврдио првостепену пресуду. Подносилац уставне жалбе сматра да Општински и Окружни суд „нису правично одлучили јер је два пута осуђен за исту радњу, односно, зато што је напасао стоку на истој имовини што се коси са основним начелом да нико не може два пута одговарати за исто кривично дело“. Даље наводи да је у државини спорне имовине већ 33 године, да је над спорном имовином важила привремена мера, а да је осуђен због кривичног дела самовлашћа за период од 10. до. 21. августа 2006. године и у току маја и јуна 2007. године. Сматра да је нелогично да је „баш у тим периодима извршио кривично дело а у другим периодима важења привремене мере није чинио кривично дело“, те да је немогуће да су ти периоди под инкриминацијом а остали нису, при чему је његово понашање све време исто. С тога закључује да је два пута тужен и два пута осуђен за „једно те исто“, односно за исту радњу извршења и то зато што је напасао стоку на истој имовини.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене пресуде и одреди уклањање штетних последица.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 34. став 4. Устава утврђено је да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или је поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку. Истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у доказе приложене уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском поступку:
Приватни тужиоци Ц.Г, Ј.Г и Р.Г.М. поднели су Општинском суду у Мајданпеку две приватне кривичне тужбе против подносиоца уставне жалбе. Прва тужба која је поднета 21. августа 2006. године и прецизирана 30. августа 2006. године, због кривичног дела самовлашћа из члана 330. став 1. Кривичног законика, односи се на период од 10. до 21. августа 2006. године, а друга тужба од 6. јуна 2007. године поднета је због истог кривичног дела извршеног током маја и јуна 2007. године. Општински суд у Мајданпеку је, ради економичности поступка и доношења јединствене пресуде, спојио поступке по наведеним приватним кривичним тужбама.
Оспореном пресудом Општинског суда у Мајданпеку К. 71/07 (К. 89/07) од 22. августа 2007. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим што је „у периоду од 10. до 21. августа 2006. године и поред привремене мере Општинског суда Мајданпек Р. 159/06 од 14. јула 2006. године која је правноснажна и којом привременом мером му је забрањено коришћење земљишта и експлоатација шума на непокретности која се налази на мзв. „Аврамица“ КО Голубиње по поседовном листу број 676, укупне површине од 13.04,80 ха самовласно прибавио себи право за које је сматрао да му припада на начин што је напасао своју стоку, при чему је био свестан свога дела и хтео је његово извршење“, чиме је извршио кривично дело самовлашћа из члана 330. став 1. Кривичног законика и што је „у току маја и јуна месеца 2007. године скоро свакодневно напасао своју стоку на имању које се налази на мзв. „Аврамица“ КО Голубиње по поседовном листу број 676, чија је укупна површина 13.04,80 ха прибављајући себи самовласно право да овако нешто учини и поред привремене мере тог суда кроз решење Р. 159/06 од 14. јула 2006. године које је правноснажно и којим решењем му је забрањено експлоатација шуме и коришћење земљишта, а при том је био свестан свога дела и хтео је његово извршење“, чиме је извршио кривично дело самовлашћа из члана 330. став 1. Кривичног законика, па је осуђен на јединствену новчану казну у износу од 50.000,00 динара. Оспореном пресудом Окружног суда у Неготину Кж. 469/06 од 30. октобра 2007. године одбијена је као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе и потврђена је првостепена пресуда.

4. Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07) прописано је: да овај законик утврђује правила са циљем да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима, које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка (члан 1. став 1.); да нико не може да буде гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или је за то дело поступак против њега правноснажно обустављен или оптужба правноснажно одбијена (члан 6. став 1.); да суд може одлучити да се спроведе јединствени поступак и донесе једна пресуда ако се пред истим судом воде одвојени поступци против истог лица за више кривичних дела, а да о спајању поступка одлучује суд који је надлежан за спровођење јединственог поступка, те да против решења којим је одређено спајање поступка није дозвољена жалба (члан 33. ст. 7. и 8.).
Осталим одредбама Законика о кривичном поступку које су од значаја за одлучивање прописано је: да се кривични поступак покреће по захтеву овлашћеног тужиоца, а за кривична дела за која се гони по приватној тужби овлашћени тужилац је приватни тужилац (члан 19. ст. 1. и 2.); да судови суде у границама своје стварне надлежности одређене законом (члан 23.); да кад се примењују посебне одредбе о скраћеном поступку, у првом степену суди судија-појединац, а у другом степену суде судови у већима састављеним од тројице судија-за кривична дела за која је прописана блажа казна од петнаест година (члан 24. ст. 1. и 2.); да ће се у поступку за кривична дела за која је као главна казна прописана новчана казна или затвор до три године, примењивати посебне одредбе за скраћени поступак (члан 433. став 1.); да ће се кад другостепени суд решава о жалби против пресуде донесене по скраћеном поступку којом није изречена казна затвора, о седници већа обавестити странке и бранилац окривљеног само ако председник већа или веће нађе да би присуство странака било корисно за разјашњење ствари (члан 448. став 1.).
Кривичним закоником Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05 и 107/05), који је ступио је на снагу 1. јануара 2006. године, прописано је да је кривично дело оно дело које је законом предвиђено као кривично дело, које је противправно и које је скривљено (члан 14. став 1.), као и да је кривично дело извршено у време кад је извршилац радио или је био дужан да ради, без обзира када је последица наступила (члан 16. став 1.). Кривично дело самовлашћа прописано је одредбом члана 330. Кривичног законика која гласи: „Ко самовласно прибавља неко своје право или право за које сматра да му припада, казниће се новчаном казном или затвором до шест месеци (став 1.). Ко дело из став 1. овог члана учини за другог, казниће се казном прописаном за то дело (став 2.). Ако је дело из става 1. и 2. учињено на штету грађана, гоњење се предузима по приватној тужби (став 3.)“.

5. Уставни суд је, оцењујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта одредаба члана 32. став 1. и члана 34. став 4. Устава и цитираних одредаба Законика о Кривичном поступку и Кривичног законика, утврдио да оспореним пресудама нису повређена уставна права подносиоца на која се у уставној жалби позвао.
Наиме, Уставом зајемченим правом на правично суђење се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона у коме ће се јавно расправити и одлучити о правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка и о оптужбама против неког лица.
Садржај права на правично суђење ограничен је на одређене процесне гаранције, па Уставни суд, оцењујући основаност уставне жалбе са становишта тог уставног права, испитује евентуално постојање процесних повреда у поступцима пред судовима и на основу тога утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе омогућио правично суђење. Уставни суд је оценио да су оспорене пресуде Општинског суда у Мајданпеку К. 71/07 (К. 89/07) од 22. августа 2007. године и Окружног суда у Неготину Кж. 469/06 од 30. октобра 2007. године донели законом установљени судови, који су поступали у границама своје надлежности, у правилно и законито вођеном поступку. Подносиоцу уставне жалбе је омогућено да пред првостепеним судом изнесе своју одбрану и доказе у своју корист, али се он бранио ћутањем. Коришћење овог права окривљеног у кривичном поступку није довело до неправичне осуде, јер је чињенично стање на коме је заснована првостепена пресуда утврђено на основу исказа приватних тужилаца, шест сведока и читањем решења Општинског суда у Мајданпеку Р. 159/06 од 14. јула 2006. године о одређивању привремене мере којом је подносиоцу уставне жалбе забрањено коришћење земљишта и експлоатисање шуме на имовини која се налази на месту званом „Аврамица“. Уставни суд стога сматра да осуђујућа пресуда донета у првостепеном поступку није резултат произвољности. Бранилац подносиоца уставне жалбе је против првостепене пресуде поднео жалбу из свих законских разлога, који су свестрано оцењени у оспореној пресуди Окружног суда у Неготину.

6. Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право на правну сигурност у казненом праву зајемчено чланом 34. став 4. Устава.
Правило ne bis in idem, које садржи забрану суђења у истој кривичној ствари, једно је од основних начела кривичног процесног права. Уставом Републике Србије такође је утврђено ово правило, те оно има и ранг уставног начела. Овим начелом зајемчено је да ни једно лице не може бити кривично гоњено ни кажњено за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођено или осуђено или је за то дело поступак правноснажно обустављен или је оптужба правноснажно одбијена.
У конкретном случају, против подносиоца уставне жалбе поднете су две приватне кривичне тужбе којима се подносиоцу уставне жалбе стављају на терет радње два кривична дела самовлашћа извршена у различито време. Радња је основно обележје кривичног дела и њом се остварује учествовање у делу кроз радњу извршења. Кривично дело је извршено у време кад је извршилац радио или је био дужан да ради, без обзира када је последица наступила. Из наведеног недвосмислено произлази да је подносилац уставне жалбе осуђен због извршења два кривична дела самовлашћа, јер је радње извршења предузео у два наврата, те се стога ни у ком случају не може рећи да је оспореном првостепеном пресудом два пута осуђен за исто кривично дело.

7. На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да у кривичном поступку који је претходио уставносудском подносиоцу уставне жалбе није ускраћено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, нити право на правну сигурност у казненом праву зајемчено одредбом члана 34. ст. 4. Устава, па је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о уставном суду.
Стога је Уставни суд, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА

др Боса Ненадић