Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Љубомира Царановића из Неготина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 26. новембра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Љубомира Царановића изјављена против решења Општинског суда у Неготину П. 484/05 од 28. новембра 2006. године и П. 484/05 од 1. фебруара 2007. године, решења Окружног суда у Неготину Гж. 828/07 од 20. августа 2007. године и решења Врховног суда Србије Рев. 3035/07 од 20. децембра 2007. године.
2. Ову Одлуку објавити у "Службеном гласнику Републике Србије".
О б р а з л о ж е њ е
1. Љубомир Царановић из Неготина поднео је Уставном суду 7. фебруара 2008. године уставну жалбу против решења Општинског суда у Неготину П. 484/05 од 1. фебруара 2007. године и П. 484/05 од 28. новембра 2006. године, решења Окружног суда у Неготину Гж. 828/07 од 20. августа 2007. године и решења Врховног суда Србије Рев. 3035/07 од 20. децембра 2007. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на заштиту физичког и психичког здравља из члана 68. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, у поступку који се водио у предмету Општинског суда у Неготину П. 484/05.
Подносилац уставне жалбе наводи да је 2005. године пред Општинским судом у Неготину покренуо парнични поступак против Д.М. ради накнаде штете. На рочиште за главну расправу заказано за 28. новембар 2006. године приступио је тужени, док уредно позвани подносилац у својству тужиоца није приступио, као ни његов пуномоћник, који је био спречен болешћу. Општински суд у Неготину је истог дана донео решење П. 484/05 којим је констатовао да се тужба сматра повученом и истовремено је обавезао тужиоца да туженом накнади трошкове парничног поступка. Пуномоћник тужиоца - подносиоца уставне жалбе поднео је предлог за враћање у пређашње стање, с позивом на приложену медицинску документацију. Општински суд у Неготину је овај предлог одбио решењем П. 484/05 од 1. фебруара 2007. године. Пуномоћник подносиоца је против оба наведена решења изјавио жалбе Окружном суду у Неготину, које је тај суд одбио својим решењем Гж. 828/07 од 20. августа 2007. године. Против решења Окружног суда у Неготину пуномоћник подносиоца уставне жалбе изјавио је ревизију. Врховни суд Србије је решењем Рев. 3035/07 од 20. децембра 2007. године ревизију одбацио као недозвољену у делу који се односи на враћање у пређашње стање, док је у делу који се односи на решење којим се тужба сматра повученом ревизију одбио као неосновану. Подносилац сматра да му је право на правично суђење повређено јер првостепени суд није правилно применио закон, с обзиром да нису постојали процесни услови за доношење решења којим се тужба сматра повученом. Даље, сматра да му је право на заштиту физичког и психичког интегритета повређено, јер судови нису дозволили враћање у пређашње стање, иако је постојао правни основ за то, а право на суђење у разумном року му је, како сматра, повређено, јер је поступак по његовој тужби трајао преко две и по године. По наводима подносиоца, због пропуста наведених судова му је причињена вишеструка материјална штета, јер је неосновано обавезан да туженом надокнади трошкове парничног поступка, као и због застарелости права на потраживање дуга, које је покушао да оствари у наведеном парничном поступку. Допуном уставне жалбе од 8. јула 2009. године подносилац је навео износ од 139.500,00 динара као укупан износ одштетног захтева према Републици Србији. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреде људских права на која се уставном жалбом позвао.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе покренуо је 27. јуна 2005. године, пред Општинским судом у Неготину, парнични поступак против Д.М. из Неготина, ради дуга. Назначена вредност спора је износила 520.000 динара.
Општински суд у Неготину донео је 28. новембра 2006. године оспорено решење П. 484/05 којом је констатовао да је тужба у тој правној ствари повучена и обавезао подносиоца уставне жалбе да туженом, на име накнаде парничних трошкова, исплати износ од 83.730,00 динара. У образложењу решења суд је навео да је са рочишта за главну расправу неоправдано изостао пуномоћник тужиоца, а тужени који је приступио није желео да се упусти у расправљање, па је суд констатовао да је тужба у тој правној ствари повучена, сагласно одредби члана 296. став 2. Закона о парничном поступку, као и да је тужилац, сагласно одредби члана 153. Закона о парничном поступку, обавезан да туженом надокнади трошкове парничног поступка.
Подносилац је против решења Општинског суда у Неготину П. 484/05 од 28. новембра 2006. године поднео предлог за враћање у пређашње стање, који је Општински суд у Неготину оспореним решењем П. 484/05 од 1. фебруара 2007. године одбио.
Против оба решења Општинског суда у Неготину, која носе исти број П. 484/05, донета 28. новембра 2006. године и 1. фебруара 2007. године, подносилац је изјавио жалбу Окружном суду у Неготину.
Предлог подносиоца за враћање у пређашње стање, решење Општинског суда у Неготину П. 484/05 од 1. фебруара 2007. године, као ни жалба на оба претходно наведена решења, нису приложени уз уставну жалбу, тако да у исте увид није извршен, али је њихов садржај интерпретиран наводима из уставне жалбе и достављених оспорених аката.
Окружни суд у Неготину је 20. августа 2007. године донео оспорено решење Гж. 828/07, којим је одбио као неосноване жалбе подносиоца на решење Општинског суда у Неготину П. 484/05 од 1. фебруара 2007. године и на решење истог суда П. 484/05 од 28. новембра 2006. године, и оба решења потврдио. У образложењу овог решења, Окружни суд у Неготину прихватио је правно схватање Општинског суда у Неготину да пуномоћник тужиоца није оправдао свој изостанак са заказане расправе и поред приложене медицинске документације, као и да је правилно примењена одредба члана 296. став 2. Закона о парничном поступку, према којој су испуњене процесне претпоставке да се констатује повлачење тужбе, у ситуацији када је тужена страна приступила на рочиште али не жели да се упусти у расправљање, а са рочишта је одсутна уредно позвана тужилачка страна. Овим решењем је потврђена и одлука о трошковима поступка које је тужилац дужан да надокнади туженом.
Подносилац је, преко пуномоћника, 30. августа 2007. године против оспореног решења Окружног суда у Неготину изјавио ревизију Врховном суду Србије, због битних повреда одредаба парничног поступка, због „повреде Закона о судијама", као и због погрешне примене материјалног права. У ревизији је наведено да су судови починили битне повреде одредаба парничног поступка када нису усвојили подносиочев предлог за повраћај у пређашње стање, јер приложена медицинска документација оправдава одсуство са рочишта за главну расправу уредно позваног пуномоћника тужиоца. У ревизији се наводи и да су судови погрешно применили материјално право када су одредбе члана 296. став 2. Закона о парничном поступку применили на ситуацију на основу које је првостепени суд констатовао повлачење тужбе у овој правној ствари, јер нису биле испуњене процесне претпоставке за примену одредбе тог члана закона. Према ревизији, Закон о судијама је повређен јер су чланови већа другостепеног суда биле судије које су годишњим распоредом рада у Окружном суду у Неготину распоређене да суде кривичну а не грађанску материју.
Врховни суд Србије донео је 20. децембра 2007. године оспорено решење Рев. 3035/07 којим је, у ставу 1. изреке, одбацио као недозвољену ревизију подносиоца изјављену против решења Окружног суда у Неготину Гж. 828/07 од 20. августа 2007. године, у делу којим је одбијена његова жалба и потврђено решење Општинског суда у Неготину П. 485/05 од 1. фебруара 2007. године. У ставу 2. изреке решења Врховни суд Србије је ревизију изјављену против решења Окружног суда у Неготину Гж. 828/07 од 20. августа 2007. године одбио као неосновану. Овај суд је, сагласно одредбама чл. 401. и 412. став 1. Закона о парничном поступку, одбацио као недозвољену ревизију изјављену против правноснажног другостепеног решења којим је одбијен предлог тужиоца за враћање у пређашње стање, јер се тим решењем поступак правноснажно не завршава. У односу на примену одредбе члана 296. став 2. Закона о парничном поступку, Врховни суд је прихватио став нижестепених судова, да се одбијање туженог да расправља на рочишту са кога је изостао уредно позвани тужилац поистовећује са изостанком туженог са рочишта, чиме су испуњени процесни услови за доношење решења којим се тужба сматра повученом.
Према доставници коју је Општински суд у Неготину доставио Уставном суду, ревизијско решење Врховног суда Србије уручено је подносиоцу уставне жалбе преко пуномоћника 29. јануара 2008. године.
4. Одредбама члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Према одредби члана 68. став 1. Устава свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља.
Одредбама члана 111. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) прописано је: да ако странка пропусти рочиште или рок за предузимање неке радње у поступку и услед тога изгуби право на предузимање те радње, суд ће тој странци на њен предлог дозволити да накнадно изврши ту радњу (враћање у пређашње стање) кад постоје оправдани разлози за пропуштање (став 1.); да кад се дозволи враћање у пређашње стање, поступак се враћа у оно стање у коме се налазио пре пропуштања и укидају се све одлуке које је суд због пропуштања донео (став 2.).
Чланом 296. Закона о парничном поступку је прописано: да ће се расправа одржати са присутном странком ако са рочишта за главну расправу изостане тужилац или ако на то рочиште не дође тужени, а уредно су позвани (став 1.); да се тужба сматра повученом ако са рочишта за главну расправу неоправдано изостану и тужени и тужилац (став 2.).
Према одредбама члана 153. Закона о парничном поступку, тужилац који повуче тужбу дужан је да противној странци накнади парничне трошкове, осим ако је повлачење тужбе уследило одмах после испуњења захтева од стране туженог (став 1.), а странка која повуче правни лек дужна је да противној странци накнади трошкове настале поводом правног лека (став 2.).
Чланом 412. Закона о парничном поступку прописано је: да странке могу изјавити ревизију и против решења другостепеног суда којим је поступак правноснажно завршен (став 1.); да ревизија против решења из става 1. овог члана није дозвољена у споровима у којима не би била дозвољена ревизија против правноснажне пресуде (члан 394. ст. 2. и 3) (став 2.); да је ревизија увек дозвољена против решења другостепеног суда којим се изјављена жалба одбацује, односно којим се потврђује решење првостепеног суда о одбацивању ревизије (став 3.); да је ревизија увек дозвољена и против решења другостепеног суда којим је правноснажно одлучено о предлогу за понављање поступка (став 4.); да ће се у поступку поводом ревизије против решења сходно примењивати одредбе овог закона о ревизији против пресуде (став 5.).
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта садржине Уставом зајемчених права, а имајући у виду све претходно изречене констатације, Уставни суд је утврдио да се, суштински и формално-правно, у изреци наведени акти оспоравају у погледу два правна основа. Први правни основ је тражено враћање у пређашње стање, а други - постојање процесних претпоставки за примену одредбе члана 296. став 2. Закона о парничном поступку, односно испуњеност процесних претпоставки за доношење решења којим се тужба сматра повученом.
По оцени Уставног суда, у спроведним поступцима све оспорене акте донели су законом установљени судови у границама своје надлежности и у поступку спроведеном на основу закона, где је подносиоцу било омогућено учествовање у поступку, праћење тог поступка, предузимање законом допуштених радњи и изјављивање правних лекова.
У делу који се односи на враћање у пређашње стање, оспорена решења су, по оцени Уставног суда, заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу материјалног права примењеног на чињенично стање утврђено у овом парничном поступку. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, те примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење правног става у овом предмету, представљају правно утемељен основ за доношење аката првостепеног и другостепеног суда, као и решења Врховног суда Србије, који се оспоравају уставном жалбом. То је последица чињенице да решење о предлогу за враћање у пређашње стање нема процесно дејство правноснажног окончања поступка. Стога се, сагласно одредби члана 401. Закона о парничном поступку, и ревизија против таквог решења не може изјавити, а самим тим ни испитати његова законитост од стране Врховног суда Србије.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Општинског суда у Неготину П. 484/05 од 1. фебруара 2007. године, Окружног суда у Неготину Гж. 828/07 од 20. августа 2007. године и Врховног суда Србије Рев. 3035/07 од 20. децембра 2007. године није повређено право подносиоца на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
6. У односу на део уставне жалбе којим се доводи у питање примена одредбе члана 296. став 2. Закона о парничном поступку и испуњеност процесних претпоставки за доношење решења којим се тужба сматра повученом, Уставни суд је оценио да оспореним појединачним актима, ни у овом делу, није повређено право подносиоца на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
По оцени Уставног суда, оспорена решења су и у овом делу заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права, примењеног на чињенично стање утврђено у овом парничном поступку. Уставни суд сматра да се процесна ситуација, у којој са рочишта неоправдано изостане уредно позвани тужилац, а рочишту приступи уредно позвани тужени и изјави да не жели да се упусти у расправљање, може уподобити са процесном ситуацијом изостанка обе уредно позване странке, предвиђеном одредбом члана 296. став 2. Закона о парничном поступку. Стога је Уставни суд оценио да су судови правилно применили ову одредбу када су сматрали да су испуњени услови за доношење решења којим се тужба тужиоца сматра повученом. Наиме, према наведеној законској одредби, услови за доношење оваквог решења испуњени су када са рочишта за главну расправу неоправдано изостану и тужилац и тужени. Међутим, присуство туженог који одбија да расправља аналогно је ситуацији када није ни приступио на рочиште, јер је поступајући суд у фактичкој немогућности да примени став 1. члана 296. Закона о парничном поступку - да одржи рочиште с присутном странком. Законодавац је, по мишљењу Уставног суда, јасно и недвосмислено направио разлику између процесних ситуација када се рочиште може одржати, јер је приступила једна странка (која хоће да се упусти у расправљање) а друга - уредно позвана је одсутна (члан 296. став 1.), од процесне ситуације када се рочиште не може одржати, јер ниједна уредно позвана странка није приступила (члан 296. став 2.), или је приступила само једна странка која не жели да се упусти у расправљање.
С обзиром да је, у конкретној ситуацији, на спорно рочиште за главну расправу 28. новембра 2006. године приступила тужена страна, која је одбила да расправља (понаша се као да није ни приступила), постојале су процесне претпоставке за примену одредбе става 2. члана 296. Закона о парничном поступку и доношење решења којим се тужба сматра повученом. По становишту Уставног суда, виши судови су законом овлашћени и обавезани да испитају законитост одлука нижих судова, односно да исправе њихове грешке и отклоне повреду права подносиоца уставне жалбе које је зајемчено Уставом, уколико повреда постоји. У ситуацији када је првостепени суд правилно применио одредбу члана 296. став 2. Закона о парничном поступку, а другостепени и Врховни суд Србије су овакву примену права прихватили, Уставни суд налази да није дошло до ускраћивања подносиочевог права да суд који је за то по закону надлежан, без обзира о којој инстанци се ради, правично и јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама.
Оваква оцена Уставног суда заснована је и на пракси и критеријумима Европског суда за људска права, према којима се право на правично суђење из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода простире на све фазе одређеног поступка, па тако и на фазу одлучивања о ванредном правном средству. Уколико суд неправилно примени процесно-правне одредбе, односно учини „процедуралну грешку" која утиче на правичност суђења или примењује правила поступка исувише ригидно или без основа одбије да разматра суштину поднетог правног средства, долази до кршења права на правично суђење. Када суд правилно примени законом прописане процесно-правне одредбе, свакако да повреде права нема.
На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Општинског суда у Неготину П. 484/05 од 28. новембра 2006. године, Окружног суда у Неготину Гж. 828/07 од 20. августа 2007. године и Врховног суда Србије Рев. 3035/07 од 20. децембра 2007. године, ни у делу који се односи на примену одредбе члана 296. став 2. Закона о парничном поступку, није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
7. Имајући у виду да подносиочев став о повреди права на заштиту физичког и психичког здравља из члана 68. Устава проистиче из повреде права на правично суђење, које право по оцени Уставног суда није повређено, то Уставни суд сматра да не постоји ни повреда права на заштиту физичког и психичког здравља из члана 68. Устава.
8. У односу на наводе из уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року, као саставном делу права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је поступак који се водио у предмету Општинског суда у Неготину П. 484/05, трајао укупно незнатно више од две године и шест месеци.
Тужба је поднета 27. јуна 2005. године. Првостепени суд је 28. новембра 2006. године донео оспорено првостепено решење П. 484/05 којим је констатовао повлачење тужбе. Другостепени суд је, решавајући по жалби подносиоца, донео 20. августа 2007. године решење Гж. 828/07, дакле у року од нешто мање од девет месеци од дана доношења првостепеног решења. Врховни суд је, решавајући по ревизији, донео решење 20. децембра 2007. године, односно у року од четири месеца од дана доношења другостепеног решења. Ревизијско решење уручено је подносиоцу 29. јануара 2008. године, нешто више од месец дана од дана доношења.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да се укупно време у коме су окончани првостепени и другостепени поступак и поступак по ревизији не може сматрати неразумно дугим трајањем поступка. Суд је нашао да, у конкретном случају, ни остали елементи који морају бити узети у обзир приликом оцене разумног трајања поступка, а то су пре свега сложеност чињеничних и правних питања, поступање судова, као и понашање и интерес подносиоца уставне жалбе, не дају повода за другачију оцену Суда.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да у предмету Општинског суда у Неготину П. 484/05 није повређено право подносиоца на суђење у разумном року, као саставни део права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
9. С обзиром на све наведено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Општинског суда у Неготину П. 484/05 од 28. новембра 2006. године и 1. фебруара 2007. године, Окружног суда у Неготину Гж. 828/07 од 20. августа 2007. године и Врховног суда Србије Рев. 3035/07 од 20. децембра 2007. године није повређено Уставом гарантовано право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, као ни право на заштиту физичког и психичког здравља из члана 68. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу у целости одбио као неосновану.
10. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |