Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. И. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. фебруара 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. И. изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 5938/11 од 16. маја 2012. године и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбија се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. И. из Београда поднео је 24. августа 201 2. године, преко пуномоћника С. М. и В. М, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу, против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 5983/11 од 16. маја 2012. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредб ама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије .
Повреду права на правично суђење подносилац образлаже наводима о погрешној примени одредаба члана 376. Закона о облигационим односима. Супротно ставу суда, подносилац сматра да је у његовом случају рок застарелости потраживања накнаде нематеријалне штете почео да тече 17. јула 2008. године, када је његова болест, према налазу вештака, добила коначан облик. У прилог тврдњи о повреди права на једнаку заштиту права, подносилац се позива на три пресуде Врховног касационог суда, али као доказ различитог поступања судова у идентичним чињеничним и правним ситуацијама, доставља пресуду Апелационог суда у Београду Гж. 4040/12 од 21. јуна 2012. године. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди му право на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у документацију достављену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 5938/11 од 16. маја 2012. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, и потврђена је првостепена пресуда Првог основног суда у Београду П. 788/11 од 15. априла 2011. године којом је одбијен његов захтев за накнаду нематеријалне штете на име претрпљених душевних болова због умањења опште животне активности. Другостепени суд је у образложењу своје одлуке поновио чињенично стање утврђено у првостепеном поступку: да је тужилац као припадник Војске Југославије у периоду од 23. марта до 25. јуна 1999. године обављао задатке курира на територији Београда; да је тужилац због страха који је трпео у том периоду и два месеца након престанка бомбардовања, оболео од мешовито анксиозно–депресивног поремећаја и поремећаја прилагођавања, због чега му је општа животна активност умањена у одређеном проценту; да је поменута болест добила основни облик по завршетку бомбардовања, када се тужилац обратио лекару; да је тужиоцу 17. јула 2008. године саопштена дијагноза болести која је хроничног тока. Другостепени суд је оценио као неосноване жалбене наводе тужиоца да је рок застарелости потраживања накнаде штете почео да тече 17. јула 2008. године, када му је саопштена дијагноза његове болести, истичући да се почетак рока застарелости из члана 376. став 1. Закона о облигационим односима не може везивати за моменат сазнања за болест, већ за моменат настанка и испољавања симптома болести. Полазећи од тога да су се симптоми болести код тужиоца јавили два месеца по окончању бомбардовања, другостепени суд је оценио да је настанком болести почео да тече објективни рок од пет година у оквиру којег се једино може рачунати субјективни рок застарелости потраживања везан за сазнање оштећеног за штету и учиниоца.
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 4040/12 од 21. јуна 2012. године, на коју се позива у уставној жалби, преиначена је пресуда првостепеног суда, тако што је усвојен тужбени захтев тужиоца О.З. и обавезана је тужена Република Србија да тужиоцу накнади нематеријалну штету на име претрпљених душевних болова због умањења опште животне активности. Другостепени суд је у овом случају оценио као неоснован приговор тужене о застарелости тужиочевог потраживања, из разлога што је тужилац за коначну дијагнозу своје болести, као последице страха који је трпео као припадник војне полиције услед боравка на ратишту у периоду од марта до јуна 1999. године, сазнао у октобру 2007. године, када му је дијагноза саопштена. Другостепени суд је, указујући на то да рок застарелости почиње да тече од момента када је тужиочева болест добила коначан облик, закључио да је, у конкретном случају, субјективни рок застарелости потраживања накнаде штете почео да тече од тренутка када је тужиоцу саопштена дијагноза, при чему је истакнуто да се тужилац први пут обратио лекару 2007. године када су његове тегобе кулминирале, да је пре тога могао да се избори са болешћу и да није могао да препозна симптоме своје болести, с обзиром на то да се ради о лакшем облику ПТСП.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, утврђено је : да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
5. Оцењујући најпре наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права, Уставни суд је утврдио да је Апелациони суд у Београду, као суд последње инстанце, у готово идентичној чињеничној и правној ситуацији донео различите пресуде. Наиме, оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 5938/11 од 16. маја 2012. године утврђено је да је подносиочево потраживање застарело, с обзиром на то да се рок застарелости потраживања накнаде нематеријалне штете рачуна од момента настанка штете, у конкретном случају, од августа 1999. године тј. од момента настанка и испољавања карактеристика болести , а не од момента сазнања за дијагнозу, односно од тренутка сазнања за штету и учиниоца . Са друге стране, пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 4040/12 од 21. јуна 2012. године утврђено је да рок застарелости тече од тренутка када је болест добила коначан облик, у овом случају када је оштећеном саопштена дијагноза, а не од настанка штете, те да стога, потраживање накнаде нематеријалне штете није застарело, при чему и из ове пресуде произлази да су се симптоми болести испољили пре него што је дијагноза саопштена оштећеном. Дакле, у оба случаја симптоми болести су постојали пре саопштавања дијагнозе оштећенима (подносиоцу је саопштена дијагноза болести у јулу 2008. године, а тужиоцу О.З. у октобру 2007. године), а једина разлика се огледа у чињеници да се подносилац лекару обратио 1999. године, а тужилац О.З. у току 2007. године, када су тегобе кулминирале.
Полазећи од изнетог, Уставни суд напомиње да је у ситуацијама када је као доказ различитог поступања достављена само једна судска одлука, сматрао да се у таквим околностима не може говорити о дубоким и дуготрајним разликама у судској пракси, истовремено указујући да је идентичан став заузео и Европски суд за људска права у пресуди „Вучковић и други против Србије“ од 28. августа 2012. године (видети, поред других , решења Уставног суда Уж- 8808/2012 од 23. јануара 2014. године и Уж-2961/2012 од 9. децембра 2014. године). Поред тога, Уставни суд је у Решењу Уж-9621/2012 од 23. септембра 2013. године указао да захтев правне сигурности допушта одређена одступања у тумачењу која се прихватају као саставни део сваког правосудног система, те да једна различита одлука не представља увек разлог да се утврди постојање повреде Уставом гарантованог права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
С друге стране, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси разматрао идентично питање које се поставља и у овом случају, а које се односи на различито поступање Апелационог суда у Београду, као суда последње инстанце, у погледу одређивања момента од којег почиње да тече рок застарелости потраживања накнаде нематеријалне штете. Наиме, Уставни суд је у својим одлукама Уж-5487/2010 од 8. маја 2013. године, Уж- 4338/2011 од 5. марта 2014. године и Уж-3638/2012 од 18. децембра 2014. године утврдио да је подносиоцима уставних жалби повређено право на једнаку заштиту права, односно право на правну сигурност, због чињенице да је поменути другостепени суд у појединим пресудама почетак рока застарелости, као и у подносиочевом случају, везао за настанак штете тј. појаву првих симптома болести, а у другим пресудама почетак тог рока везао за моменат када је болест добила коначан облик. Истина, подносиоци уставних жалби које су биле предмет разматрања Уставног суда у поменутим одлукама, су за своје тврдње доставили две, односно три судске пресуде.
С обзиром на наведено, Уставни суд сматра да, у конкретном случају, оклоност да је у подносилац уставне жалбе доставио само једну пресуду као доказ различитог поступања суда последње инстанце, није довољна за закључак да се радило о мањем одступању у тумачењу и примени права које би се сматрало саставним делом сваког правосудног система, већ напротив, да се радило о недоследном и неуједначеном одлучивању Апелационог суда у Београду о основаности захтева више лица која су се налазила у идентичним ситуацијама. У прилог овој оцени, Уставни суд посебно указује да је, у конкретном случају, судско веће Апелационог суда у Београду, у готово идентичном саставу, у периоду нешто дужем од месец дана донело две различите одлуке у истоветним чињеничним и правним ситуацијама без било каквог образложења о разлозима за одступање од ранијег става.
Имајући у виду све претходно изнето, Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 5938/11 од 16. маја 2012. године, подносиоцу уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено чланом 36. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члан 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за поступање по уставној жалби у делу којим се истиче повреда права на правично суђење, Уставни суд констатује да подносилац повреду права на правично суђење образлаже, наводно, погрешном применом законских одредаба о застарелости његовог потраживања накнаде штете. По оцени Уставног суда, Апелациони суд у Београду је у оспореној пресуди за своју одлуку дао јасне, логичне и довољно образложене разлоге, а такво образложење Уставни суд не сматра произвољним, већ налази да су разлози изнети у оспореној пресуди у свему уставноправно прихватљиви. Стога је Уставни суд оценио да наводи уставне жалбе не дају довољно основа за сумњу да је оспорена пресуда донета произвољном применом материјалног права, те да је њоме повређено право подносиоца на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава . Идентично становиште Уставни суд је изнео у поемнутим одлукама Уж-5487/2010 од 8. маја 2013. године, Уж- 4338/2011 од 5. марта 2014. године и Уж-3638/2012 од 18. децембра 2014. године.
Уставни суд је, стога, уставну жалбу у овом делу одбацио, применом одредбе члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Уставни суд је, у смислу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да је правично задовољење подносиоца уставне жалбе у овом случају остварено самим утврђивањем повреде уставног права, због чега је одбио захтев за накнаду нематеријалне штете, као у тачки 2. изреке.
8. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.