Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Маонојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. Н. из Лесковца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. фебруара 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Н. Н. изјављена против пресуде Основног суда у Лесковцу П1. 697/10 од 29. јуна 2011. године и пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 2058/11 од 9. марта 2012. године, због повреде права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. Н. из Лесковца је 25. маја 2012. године, преко пуномоћника Љ. П. и З. П, адвоката из Лесковца, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 2058/11 од 9. марта 2012. године и пресуде Основног суда у Лесковцу П1. 697/10 од 29. јуна 2011. године, због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1. 2058/11 од 9. марта 2012. године потврђена пресуда Основног суда у Лесковцу П1. 697/10 од 29. јуна 2011. године у делу којим је одбијен као неоснован тужбени захтев подносиоца против тужене Републике Србије – Министарства одбране, за исплату разлике у заради за период од 1. маја 2002. до 10. маја 2005. године, разлике у отпремнини због престанка радног односа и накнаде штете за неискоришћен годишњи одмор за 2005. годину, преиначена je првостепена пресуда у погледу трошкова парничног поступка тако што је подносилац обавезан да туженој плати трошкове поступка, а тужба је одбачена у погледу захтева за уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за стаж осигурања са увећаним трајањем од 12/15 за период од 1. априла 1985. до 1. маја 2005. године; да су првостепени и другостепени суд у образложењима оспорених пресуда потпуно игнорисали налаз и мишљење вештака финансијске струке; да му је, решењем тужене, плата била правилно обрачуната, али је иста исплаћивана у мањим износима од оних који су били утврђени решењем, на који начин је подносиоцу повређено право на правичну накнаду за рад; да су према сазнању подносиоца и његовог пуномоћника, средства за плате у Војсци, у расподели државног буџета, завршавала на другим рачунима; да је Општински суд у Лесковцу у већем броју својих раније донетих одлука заузео супротно правно становиште и тужену обавезао да исплати предметну разлику у плати другим тужиоцима, те да је и у делу захтева поводом исплате отпремнине и накнаде штете за неискоришћени годишњи одмор и трошкове поступка Апелациони суд у Нишу такође доносио различите одлуке, чиме су подносиоцу повређена права на правично суђење и на једнаку заштиту права; да је тужба у предметној парници поднета 28. априла 2005. године, а правноснажно је пресуђено 9. марта 2012. године, на који начин је повређено право подносиоца на суђење у разумном року. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене пресуде.
У допуни уставне жалбе од 26. новембра 2013. године подносилац је поставио и захтев за накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року, трошкове за састав уставне жалбе и накнаду материјалне штете у смислу досуђивања целокупног износа накнаде разлике зараде, разлике у отпремнини, као и накнаде за неискоришћен годишњи одмор за који му је одбијен тужбени захтев.
2. Сагласно одреди члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе и приложене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Основног суда у Лесковцу П1. 697/10 од 29. јуна 2011. године, у ставу првом изреке, усвојен је тужбени захтев подносиоца па је наложено туженој Републици Србији - Министарство одбране - Војна пошта 4445 Л. да тужиоцу уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање за стаж осигурања са увећаним трајањем од 12/15 за период од 1. априла 1985. до 1. маја 2005. године у висини утврђених стопа и минималних прописаних основица; у ставу другом изреке одбијен је тужбени захтев да се обавеже тужена да тужиоцу, на име разлике у заради за период од 1. маја 2002. до 10. маја 2005. године, исплати износе ближе означене у изреци, са припадајућом законском затезном каматом; у ставу трећем изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се обавеже тужена да на име разлике у отпремнини због престанка радног односа исплати тужиоцу износ ближе означен у изреци, са законском затезном каматом; у ставу четвртом изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев да се обавеже тужена да на име неисплаћеног годишњег одмора за 2005. годину исплати тужиоцу одређен износ, са законском затезном каматом; у ставу петом изреке одређено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1. 2058/11 од 9. марта 2012. године, донетом по жалбама обе странке, у ставу првом изреке укинута је пресуда Основног суда у Лесковцу П1. 697/10 од 29. јуна 2011. године у њеном ставу првом изреке, па је у том делу тужба одбачена; у ставу другом изреке одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена је првостепена пресуда у њеним ставовима другом, трећем и четвртом изреке; у ставу трећем изреке преиначена је првостепена пресуда у њеном ставу петом изреке, тако што је тужилац обавезан да туженој исплати трошкове парничног поступка у износу од 15.000 динара.
У образложењу оспорене другостепене пресуде је, између осталог, наведено: да тај суд налази да је првостепени суд правилно применио материјално право када је одбио део тужбеног захтева којим је тражена исплата разлике у заради, разлике у отпремнини због престанка радног односа, као и за накнаду штете због неискоришћеног годишњег одмора за 2005. годину, дајући довољне разлоге које прихвата и овај суд; да је одредбом члана 127. став 1. Закона о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94…13/02), који се односи на плате цивилних лица, прописано да се укупан износ средстава за плате ових лица утврђује тако да просечна основна плата не може бити мања од једног нити већа од четири износа нето зараде која служи као основ за утврђивање зарада запослених у републици чланици, на чијој се територији налази седиште савезног министарства за одбрану, према званичном податку објављеном у службеном гласнику те републике, док је у ставу 2. прописано да савезна влада, ако су укупна средства за плате из става 1. тог члана већа од средстава која би се утврдила применом прописа који се односе на утврђивање средстава за исплату зарада запослених у републици чланици на чијој се територији налази седиште савезних министарства за одбрану, може умањити до 20% износа средстава за плате утврђене према одредбама става 1. овог члана; да се оцена законитости управних аката и правилност обрачуна висине плате оцењује у управном поступку пред надлежним органом који одређује плате и пред надлежним судом у управном спору, што је у конкретном случају изостало, па у том правцу тужилац није доказао основ новчаног потраживања, у смислу одредбе члана 172. Закона о облигационим односима; да коначна и правноснажна одлука о висини плате представља основ за њену исплату, а уколико је исплата износа ускраћена у целини или делимично због незаконитог или неправилног рада државног органа, из тог односа може произаћи евентуално обавеза на накнаду штете; да тужилац ни у проведеном поступку пред првостепеним судом, ни у жалби, не истиче чињенице и околности да је покретао управни поступак, ради заштите права и евентуално оцене законитости одлуке у погледу правилности обрачуна висине плате пред надлежним органима који одређује плате, нити је покретао и водио управни спор; да стога, како не постоји основ за исплату новчаног потраживања на име разлике зарада, то тај суд налази да је захтев тужиоца за исплату разлике у отпремнини неоснован, јер се иста обрачунава у висини зараде запосленог и утврђује у висини која је утврђена општим актом и уговором о раду; да нису основани жалбени наводи тужиоца да је тужена била у обавези да тужиоцу исплати накнаду штете за неискоришћени годишњи одмор за 2005. годину, с обзиром на то да се тужилац два пута, писменим захтевом обраћао туженој за накнаду - јер је тужилац тек уз жалбу доставио захтев за исплату неискоришћеног годишњег одмора за 2004/2005. годину, који је тужена примила 19. априла 2005. године, али тужилац није учинио вероватним да нове чињенице без своје кривице није могао изнети до окончања главне расправе у смислу члана 359. Закона о парничном поступку; да је одлука о трошковима поступка преиначена, имајући у виду успех странака у спору.
4. Одредбама Устава, на чије се повреде уставном жалбом указује утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права на може одрећи (члан 60. став 4.).
Одредбама Закона о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02) било је прописано: да се укупан износ средстава за плате професионалних војника утврђује према званичном податку о нето заради која служи као основ за утврђивање зарада запослених у републици чланици на чијој територији је седиште Савезног министарства за одбрану, објављеном у службеном гласилу те републике, с тим да просечна плата по чину и положајна плата професионалних официра и официра по уговору не може бити мања од три нити већа од пет нето зарада из овог става, да просечна плата по чину и положајна плата професионалних подофицира и подофицира по уговору износе од 65% до 70% , а просечна плата војника по уговору, по чину и дужности од 55% до 60% од просечне плате по чину и положајне плате свих професионалних официра, да ако су укупна средства за плате из става 1. овог члана већа од средстава која би се утврдила применом прописа који се односе на утврђивање средстава за исплату зарада запослених у републици чланици на чијој територији се налази седиште Савезног министарства за одбрану, Савезна влада може умањити до 20% износе средстава за плате утврђене према одредбама става 1. овог члана (члан 75.); да Савезна влада прописује, између осталог, плату по чину, плату по чину и дужности, положајну плату, војни додатак, посебни део плате, рокове за исплату и најнижу положајну групу за чин (члан 87.); да старешина јединице, односно установа коју он одреди, поред осталог, решава о пријему у службу, постављењу, одређивању плате, престанку службе у војсци и другим односима у служби цивилних лица у војсци (члан 152.). Одредбом члана 156. Закона је прописана надлежност органа за решавање у овим управним стварима у првом и другом степену, по правилима управног поступка. Уставни суд указује да право на покретање управног спора против коначне одлуке у тим управним поступцима није било искључено одредбама тог Закона.
Уредбом о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 35/94, 9/96, 1/2000 и 54/02) било је прописано: да се овом уредбом прописују услови и мерила за утврђивање плате и других новчаних примања професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије (у даљем тексту: Војска), да се плата и друга новчана примања професионалних војника изражавају бодовима (члан 1.); да Савезна влада, у смислу чл. 75. и 137. Закона, одређује коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника и цивилних лица у Војсци, да министар одбране, у оквиру укупних износа новчаних средстава из става 1. овог члана, доноси одлуку о вредности бода односно вредности коефицијента за обрачунавање плата и других новчаних примања професионалних војника и цивилних лица у Војсци (члан 52.); да се плата професионалном војнику утврђује на основу наредбе, односно решења о постављењу на формацијско, односно радно место и података о оцени резултата рада, а обрачунава се и исплаћује по платном списку (члан 53.).
Одредбом члана 172. став 1. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) прописано је да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за утврђивање права на накнаду материјалне штете одлучивали законом установљени судови, који су у поступку спроведеном у складу са Законом о парничном поступку утврдили чињенично стање од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили о праву подносиоца уставне жалбе применом прописа којима су тада та права била уређена. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става у овој ствари, представљају уставноправно утемељен основ за доношење оспорених пресуда. Из наведених разлога оспореним пресудама, по схватању Уставног суда, није повређено Уставом гарантовано право подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на правичну накнаду за рад. Стога су наводи подносиоца уставне жалбе о „игнорисању налаза и мишљења вештака“ и о томе „где су завршавала средства из буџета за плате запослених у Војсци Југославије“, израз његове субјективне оцене о погрешној примени процесног и материјалног права, али не и стварни доказ о учињеној повреди Уставом зајемчених права.
По оцени Уставног суда, законитост одлука о исплати плата, као и правилност обрачуна висине плата се не оцењује у парничном поступку. Наиме, подносиоцу уставне жалбе је плата редовно исплаћивана у висини утврђеној одлуком надлежног органа, па стога произлази да исплата вршена у складу са правоснажним појединачним актом не представља неправилан и незаконит рад државног органа у смислу члана 172. став 1. Закона о облигационим односима. Таква одговорност би, насупрот томе, могла постојати само у ситуацији када би надлежни орган без законских разлога ускратио исплату, односно на други начин неправилно или незаконито поступао у извршењу појединачних решења (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-498/2008 од 10. фебруара 2010. године).
Уставни суд сматра да су оспорене пресуде аргументовано и детаљно образложене, да је одговорено на битне захтеве подносиоца у свему, па тако и у делу који се односи на ненадлежност парничног суда када се захтев тужиоца сведе искључиво на уплату припадајућих доприноса за пензијско-инвалидско осигурање и на одлуку о трошковима парничног поступка. С тим у вези, Уставни суд указује да заступничку функцију у погледу заштите имовине коју користи, односно којом располаже и управља Министарство одбране и Војска Србије, обавља Дирекција за имовинско-правне послове Министарства, по депонованом пуномоћју Републичког јавног правобранилаштва, код свих судова, из чега произилази да оцена судова у погледу трошкова поступка није последица произвољног тумачења или неприхватљиве примене материјалног права.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у делу у ком се истиче повреда права на правично суђење неоснована, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), уставну жалбу у том делу одбио и одлучио као у првом делу изреке.
6. Разматрајући наводе о повреди права на једнаку заштиту права, зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава, Уставни суд указује да подносилац уз уставну жалбу није доставио релевантне доказе да су судови последње иснтанце у другим поступцима, у истој чињеничној и правној ситуацији, доносили другачије одлуке од одлука оспорених уставном жалбом. Стога је Уставни суд оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима би била поткрепљена тврдња о ускраћивању једнаке судске заштите права подносиоцу уставне жалбе. При томе, тврдње подносиоца о повреди права на једнаку заштиту права, које се заснивају на различитом поступању Општинског суда у Лесковцу у идентичним чињеничним и правним ситуацијама, Уставни суд није посебно ценио, с обзиром на то да су у прилог основаности ових навода приложене правноснажне првостепене пресуде Општинског суда у Лесковцу (П. 2487/05 од 9. јануара 2006. године, П. 2600/05 од 4. маја 2006. године и П. 2488/05 од 22. фебруара 2007. године), које нису ни биле предмет преиспитивања у жалбеном поступку пред надлежним другостепеним судом, те у којима је само одлучивано о обавезивању тужене на уплату разлике пензијских доприноса тужиоцима.
Увидом у пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 800/10 и Гж. 664/10, које је подносилац приложио као доказ о повреди наведеног уставног права, Уставни суд констатује да чињенична и правна питања којима се бавио суд у оспореној другостепеној пресуди нису идентична као у приложеним другостепеним пресудама. Наиме, пресудом Гж.1. 800/10 од 11. фебруара 2011. године потврђена је првостепена пресуда којом је такође одбијен захтев цивилног лица на служби у ВЈ за исплату разлике зараде, а досуђена му је само разлика у отпремнини и разлика у накнади за неискоришћени годишњи одмор, на шта се тужена није ни жалила. У пресуди Гж.1. 664/10 од 1. септембра 2010. године одбијене су жалбе странака и потврђена првостепена пресуда, којом је тужиоцу, који је био војник по уговору у чину млађег водника у ВЈ, досуђена само одређена разлика на име припадајуће уговорене отпремнине, док је његов захтев за исплату наводно мање исплаћене зараде, такође правноснажно одбијен.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да се достављене првостепене и другостепене пресуде не могу сматрати доказима о различитом поступању судова у идентичној чињеничној и правној ситуацији, па тиме нема утемељења ни тврдња о учињеној повреди права из члана 36. став 1. Устава.
Оцењујући наводе о повреди права на правно средство, зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да је подносилац уставне жалбе имао право на правни лек – жалбу против првостепене пресуде, које је и користио, при чему право на жалбу не садржи и јемство успеха у другостепеном поступку ако за тражену инстанциону заштиту није било ваљаног правног основа.
На основу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. У вези навода подносиоца уставне жалбе да му је у предметном парничном поступку повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе не наводи конкретне и чињенично утемељене разлоге на којима заснива тврдњу о повреди тог уставног права, већ се само успутно и необразложено, у виду једне полуреченице (да је тужба поднета 28. априла 2005. године, а да је правноснажно пресуђено 9. марта 2012. године), позвао на повреду овог Уставом зајемченог права, не износећи било какве релевантне околности које би указивале на евентуалне пропусте у раду и процесну неефикасност парничних судова. Такође, у захтеву постављеном у уставној жалби тражен је само поништај оспорених пресуда, али не и утврђење повреде означеног права. Имајући у виду наведено, као и то да се Уставни суд креће у границама постављеног захтева, Суд се није ни упуштао у утврђивање основаности формалне тврдње подносиоца о повреди права на суђење у разумном року. Уставни суд указује и на то да је подносилац поставио захтев за утврђивање повреде права на суђење у разумном року, као и захтев за накнаду нематеријалне штете по том основу, тек у допуни уставне жалбе од 26. новембра 2013 године. С тим у вези, Уставни суд додатно указује и да није благовремен захтев за накнаду нематеријалне штете који је поднет по истеку рока од 30 дана од дана ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 99/11), који је ступио на снагу 4. јануара 2012. године и који је изричито предвидео да Уставни суд одлуком којом усваја уставну жалбу одлучује и о захтеву подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне, односно нематеријалне штете, када је такав захтев у уставној жалби постављен (члан 89. Закона).
8. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.