Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. М. из Бргула, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. фебруара 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. М. изјављена против пресуде Вишег суда у Ваљеву Гж. 286/12 од 1. марта 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. М. из Бргула је 11. априла 2012. године, преко пуномоћника М. М, адвоката из Уба, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Ваљеву Гж. 286/12 од 1. марта 2012. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на правно средство из члана 36. став 2. Устава и права на имовину из члана 58. Устава.
Подносилац уставне жалбе наводи да је поднео тужбу против ЈВП “Србијаводе“ из Б, ради накнаде материјалне штете настале на његовој парцели поплавом реке Уб и да је Виши суд у Ваљеву донео оспорену пресуду којом је преиначио првостепену пресуду, тако што је одбио као неоснован његов тужбени захтев, погрешно налазећи да се у конкретном случају има применити институт крајње нужде, према коме не постоји кривица туженог предузећа за насталу штету. Истиче да тужено предузеће одговара по основу објективне одговорности, тј. одговорности за штету по основу опасне делатности и да одредбе члана 177. Закона о облигационим односима не познају непостојање кривице или противправности као основ за ослобођење од овакве врсте деликтне одговорности, као и да другостепени суд приликом одлучивања о жалби туженог није применио Закон о водама као lex specialis, а што је претходно учинио у решењу Гж. 1011/11 од 27. октобра 2011. године. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду наведених уставних права, као и право подносиоца на накнаду штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Тужилац Д. М., овде подносилац уставне жалбе, поднео је 23. јула 2010. године тужбу против туженог Јавног водопривредног предузећа “Србијаводе“ из Б, ради накнаде материјалне штете настале уништењем засејаног усева пшенице поплавом реке Уб.
Основни суд у Ваљеву је 12. маја 2011. године донео пресуду П. 4152/10, којом је делимично усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао тужено предузеће да му на име накнаде материјалне штете исплати одговарајући новчани износ.
Одлучујући о жалби туженог, Виши суд у Ваљеву је решењем Гж. 1011/11 од 27. октобра 2011. године укинуо првостепену пресуду и вратио предмет Основном суду у Ваљеву на поновни поступак и одлучивање. У другостепеном решењу је наведено да ће првостепени суд у поновном поступку утврдити да ли се у конкретном случају ради о водама I или II реда, у смислу одредбе члана 53. став 4. Закона о водама, те да се само у ситуацији да се ради о водама I реда може говорити о одговорности туженог за накнаду штете, а ако се ради о водама II реда одбрану од поплава организује јединица локалне самоуправе, па она и одговара за насталу штету.
У поновном поступку, Основни суд у Ваљеву је 5. децембра 2011. године донео пресуду П. 3878/11, којом је усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао тужено предузеће да му на име накнаде материјалне штете исплати износ од 204.026,00 динара, са законском затезном каматом почев од 5. децембра 2011. године па до исплате. У образложењу ове првостепене пресуде је, поред осталог, истакнуто: да је суд на основу изведених доказа утврдио да је тужилац почев од 2002. године био у државини к.п. бр. 80/1 уписане у лн. бр. 196, КО Ш, која је у власништву његовог таста, сада пок. Ж.Ј. и да се та парцела налази до одбрамбеног насипа поред реке Уб; да је тужилац по одобрењу таста обрађивао ту парцелу за сопствене потребе и да је у јесен 2009. године засејао пшеницу, која је изникла, а да је током јуна 2010. године дошло до великих поплава у сливу реке Уб; да је поплава запретила потапању дела насеља у Убу, па је у циљу избегавања веће штете на више места пробијен насип реке Уб у зони села Ш. и том приликом jе дошло до уливања воде у наведену парцелу коју је тужилац засејао пшеницом, услед чега је на 2/3 од те парцеле потпуно уништен засејани усев; да је првостепени суд оценио да је тужени као јавно водопривредно предузеће, у смислу одредаба члана 53. став 4. Закона о водама из 2010. године и Закона о водама из 1991. године у вези члана 227. став 1. Закона о водама из 1991. године, одговоран за организовање и спровођење одбране од поплава на водама I реда, а у које на основу Одлуке Владе Републике Србије спада и река Уб, те да је то предузеће и иницирало пресецање насипа у циљу одбране насеља у Убу од поплавног таласа, при чему је и настала штета на усеву пшенице коју је засејао тужилац; да је стога суд закључио да је тужени одговоран за насталу штету, а да је при том имао у виду да тужиоцу није исплаћена накнада штете од стране Општинске управе Уб – Штаб за елементарне непогоде, већ је иста грешком исплаћена лицу које има исто име и презиме као тужилац.
Одлучујући о жалби туженог, Виши суд у Ваљеву је 1. марта 2012. године донео оспорену пресуду Гж. 286/12, којом је преиначио првостепену пресуду тако што је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд погрешно применио материјално право када је обавезао туженог да тужиоцу накнади насталу штету, јер је тужени поступао у стању крајње нужде, па се има применити одредба члана 161. став 2. Закона о облигационим односима, која предвиђа да оштећени може захтевати накнаду штете од лица које је криво за настанак опасности штете или од лица од којих је штета отклоњена, али не више од користи коју су имала од тога, из чега даље произлази да тужени није одговоран за насталу штету, па ни за њену накнаду; да је стање нужде опасност из које се одређено правно добро не може другачије спасити сем да се неком другом добру прикрати право заштите и да опасност не мора бити ни противправна ни скривљена, а да је једино битно да се угрожено правно добро из нужде може избавити једино по цену да се повреди туђе правно добро, при чему је такво избављење дозвољено само под условом да је вредност спасеног добра несразмерно већа од вредности оног добра које се жртвује; да је у конкретном случају постојала опасност да дође до плављења целог насеља у Убу и да је у циљу спречавања тога извршено пресецање насипа, при чему је поплављена парцела на којој је тужилац засадио пшеницу, а да је очигледно да је вредност спасеног добра знатно већа од вредности добра које је жртвовано; да је имајући у виду да стање крајње нужде искључује противправност штетне радње, другостепени суд оценио да је искључена кривица туженог за насталу штету, па тиме и његова обавеза за накнаду те штете; да суд сматра да је овде настанак опасности штете изазван поплавом и да би, у смислу одредбе члана 161. став 2. Закона о облигационим односима, евентуално за штету могла одговарати само она лица од којих је штета отклоњена, али не и тужени.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права сте чених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, те да се законом може ограничити начин коришћења имовине, као и да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.).
Одредбама Закона о облигационим односима (“Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и “Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)), које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, прописано је: да ко другоме проузрокује штете дужан је да је накнади, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице, те да се за штету од ствари или делатности, од којих потиче повећана опасност штете за околину, одговара без обзира на кривицу и да се за штету без обзира на кривицу одговара и у другим случајевима предвиђеним законом (члан 154.); да кад неко проузрокује штету у стању нужде, оштећеник може захтевати накнаду од лица које је криво за настанак опасности штете, или од лица од којих је штета отклоњена, али од ових последњих, не више од користи коју су имала од тога (члан 161. став 2.); да се штета настала у вези са опасном ствари, односно опасном делатношћу сматра да потиче од те ствари, односно делатности, изузев ако се докаже да оне нису биле узрок штете (члан 173.); да се ималац ослобађа одговорности ако докаже да штета потиче од неког узрока који се налазио ван ствари, а чије се дејство није могло предвидети, ни избећи или отклонити и да се ималац ослобађа одговорности и ако докаже да је штета настала искључиво радњом оштећеника или трећег лица, коју он није могао предвидети и чије последице није могао избећи или отклонити (члан 177. ст. 1. и 2.).
Одредбама Закона о водама (“Службени гласник РС“, бр. 46/91, 53/93, 67/93, 48/94, 54/96 и 101/05), које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари и које су се на основу члана 227. став 1. Закона о водама из 2010. године примењивале у време настанка спорног односа, било је прописано: да се оснива Јавно водопривредно предузеће “Србијаводе“ са потпуном одговорношћу за обављање водопривредне делатности (члан 81. став 1.); да је делатност јавног водопривредног предузећа, поред осталог, организовање и спровођење одбране од поплава (члан 82. став 1.).
Одредбама Закона о водама (“Службени гласник РС“, број 30/10) је прописано: да се ради заштите од поплава обезбеђује планирање, изградња, одржавање и управљање водним објектима за заштиту од поплава, уређење водотока и извођење других радова и мера, спровођење одбране од поплава и санација последица поплава (члан 52. став 1.); да о дбрану од поплава организује и спроводи на водама I реда и на системима за одводњавање у јавној својини јавно водопривредно предузеће, а на водама II реда јединица локалне самоуправе, у складу са општим планом за одбрану од поплава и оперативним планом за одбрану од поплава (члан 53. став 4.); да даном ст упања на снагу овог закона престаје да важи Закон о водама („Службени гласник РС”, бр. 46/91, 53/93, 67/93, 48/94, 54/96 и 101/05), осим одредаба чл. 81. до 96. (члан 227. став 1.).
5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди његовог права на правично суђење у предметном парничном поступку, Уставни суд је закључио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива на чињеници да је Виши суд у Ваљеву произвољно применио материјално право на његову штету, превиђајући да тужено предузеће одговара за штету од опасне делатности и да непостојање кривице и противправности према одредбама члана 177. Закона о облигационим односима не представљају основ за ослобођење од ове врсте објективне одговорности за штету. У конкретном случају, поступајући другостепени суд је закључио да је тужено предузеће критичном приликом поступало у стању крајње нужде, у смислу одредбе члана 161. став 2. Закона о облигационим односима, те да је искључена његова кривица за штету причињену подносиоцу уставне жалбе.
Испитујући да ли је Виши суд у Ваљеву у оспореној пресуди произвољно применио материјално право на штету подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је најпре констатовао да Закон о облигационим односима, као општи пропис који регулише ову врсту грађанскоправних односа, познаје институте уговорне и вануговорне одговорности за штету. Када је вануговорна одговорност (тзв. деликтна одговорност) у питању, треба истаћи да су одредбама члана 154. Закона о облигационим односима прописана два основа по којима се одговара за штету – одговорност по основу кривице или субјективна одговорност и одговорност без обзира на кривицу или објективна одговорност. Имајући у виду да се код одговорности по основу кривице подразумева да постоји штетна радња, настанак штете, каузална веза између радње и штете и противправност такве радње, Уставни суд напомиње да су одредбама чл. 161 – 163. наведеног закона предвиђени разлози искључења противправности, када се лице које је предузело штетну радњу ослобађа одговорности за накнаду штете. У том смислу, крајња нужда о којој говори одредба члана 161. став 2. Закона о облигационим односима, постоји када одређено лице проузрокује штету ради тога да од себе или другог отклони истовремену нескривљену опасност, па се таква радња сматра допуштеном ако је вредност спасеног добра знатно већа од вредности добра које је претрпело штету. Са друге стране, ваља приметити и да код одговорности за штету од опасне ствари или опасне делатности постоје разлози за ослобађање од овакве врсте објективне одговорности, а у које не спада и непостојање кривице управо због чињенице што штетник у таквим ситуацијама одговара без обзира на кривицу. Тако одредбе члана 177. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима предвиђају да се ималац опасне ствари ослобађа одговорности ако докаже да је штета последица више силе или да је она настала радњом оштећеника или трећег лица. Будући да је подносилац уставне жалбе у предметном парничном поступку тражио накнаду материјалне штете настале изливањем реке из свог корита, Уставни суд налази да је у складу са одредбама чл. 81. и 82. Закона о водама из 1991. године, које су се у смислу одредбе члана 227. став 1. Закона о водама из 2010. године примењивале и у време настанка спорног односа, основано Јавно водопривредно предузеће “Србијаводе“ за обављање водопривредне делатности у коју је, поред осталог, спадало и организовање и спровођење одбране од поплава. С тим у вези, Уставни суд истиче да је Закон о водама из 2010. године поделио надлежност за организовање и спровођење одбране од поплаве између Јавног водопривредног предузећа “Србијаводе“ и јединица локалне самоуправе у зависности од категоризације вода, те је наведено предузеће имало дужност да предузме мере у циљу спречавања поплаве ако се радило о водама I реда. Полазећи од изнетог, Уставни суд је закључио да је одредбама члана 52. Закона о водама из 2010. године предвиђена широка палета мера које предузимају одговорна правна лица у циљу заштите од поплава - планирање, изградња, одржавање и управљање водним објектима за заштиту од поплава, уређење водотока и извођење других радова и мера, спровођење одбране од поплава и санација последица поплава. Пропуст одговорног лица да предузме одговарајуће законом прописане мере у циљу спречавања наведене природне стихије представља деликтно понашање таквог лица, па Уставни суд сматра да се у таквој ситуацији може говорити искључиво о субјективној одговорности за накнаду штете. С обзиром на све наведено, а узимајући у обзир да је у предметном парничном поступку несумњиво утврђено да река Уб припада водама I реда и да је штета на имовини подносиоца уставне жалбе настала пресецањем насипа од стране туженог у циљу одбране насеља у Убу од поплавног таласа, Уставни суд је нашао да је Виши суд у Ваљеву извео уставноправно прихватљив закључак да има места примени института крајње нужде из члана 161. став 2. Закона о облигационим односима, а што представља разлог за ослобађање од субјективне одговорности за насталу штету. Узимајући у обзир да подносилац уставне жалбе током предметног парничног поступка није истицао да тужени одговара за штету по основу објективне одговорности због обављања опасне делатности, Уставни суд и у овој уставноправној ствари напомиње да је уставна жалба правно средство супсидијерног карактера и да је једна од претпоставки за њено изјављивање исцрпљеност свих дозвољених правних средстава, па се евентуалне повреде уставних права грађана учињених актима или радњама судских органа првенствено испитују и отклањају у поступцима по жалби и ванредним правним лековима када су законом дозвољени. Стога подносилац уставне жалбе не може у поступку пред Уставним судом истицати да тужени одговара за штету по основу обављања опасне делатности, уколико то није истакао у парници која је претходила подношењу уставне жалбе.
Такође, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи подносиоца уставне жалбе према којима Виши суд у Ваљеву није применио одредбе Закона о водама из 2010. године као lex specialis на спорни однос. Управо супротно, Уставни суд налази да је поступајући другостепени суд на основу одредаба Закона о водама из 2010. године извео закључак да се у конкретном случају ради о субјективној одговорности за штету, те да постоје правне претпоставке за испитивање има ли места примени разлога за ослобађање од такве деликтне одговорности предвиђених одредбама Закона о облигационим односима, као општим прописом. При томе, треба истаћи и чињеницу да је Општинска управа Уб – Штаб за елементарне непогоде била спремна да у вансудском поступку обештети подносиоца уставне жалбе поводом спорног догађаја, али је грешком новчана накнада исплаћена лицу које има исто име и презиме као подносилац. Из свих изнетих разлога, Уставни суд је закључио да оспореном другостепеном пресудом није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
С обзиром на то да је пресудом Основног суда у Ваљеву П. 3878/11 од 5. децембра 2011. године усвојен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе и да он није имао правни интерес да изјави жалбу против наведене првостепене пресуде, Уставни суд је утврдио да у конкретном случају није ни могло бити повређено право подносиоца на правно средство из члана 36. став 2. Устава .
Поред тога, Уставни суд је закључио да се наводи подносиоца уставне жалбе о повреди права на имовину не могу довести у везу са садржином одредаба члана 58. Устава.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС).
6. Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.