Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. Б. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. јануара 201 5. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба А. Б. изјављена против става првог изреке пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 1431/12 од 21. марта 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. Б. из Београда је 25. маја 2012. године, преко пуномоћника Н. В, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против става 1. изреке пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 1431/12 од 21. марта 2012. године, због повреде права на правично суђење , права на накнаду штете и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 35. став 2. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби, између осталог, наведено је да је оспореном пресудом подносиоцу ускраћено право на накнаду штете због незаконитог отказа, и то пре него што је одлучено о томе да ли је решење о отказу уговора о раду незаконито. Такође, подносилац је навео да је захтев за исплату 18 зарада уместо враћања на рад поднео благовремено, до закључења главне расправе, сагласно одредби члана 191. став 6. Закона о раду, а да прелазним одредбама Закона о раду из 2005. године није одређено да ће се на судске поступке који су започети до ступања на снагу тог закона примењивати одредбе Закона о раду из 2001. године. Подносилац је истакао да је у одредби члана 281. Закона о раду из 2005. године једино прописано да ће се поступак за отказ уговора о раду који је започет, а није окончан до ступања на снагу тог закона, окончати по одредбама Закона о раду из 2001. године, што, према наводима подносиоца, значи да се на поступке који су до тог момента окончани, као у конкретном случају, примењују одредбе важећег Закона о раду из 2005. године. Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Ставом првим изреке пресуде Првог основног суда у Београду П1. 6154/10 од 29. марта 2010. године делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, те је поништено решење туженог, бившег послодавца тужиоца, "В." д.о.о. из Београда, о отказу уговора о раду тужиоцу од 20. јануара 2004. године. Ставом другим изреке ове пресуде одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да му тужени, на име накнаде штете због незаконитог престанка радног односа, исплати 18 зарада које би тужилац остварио да је радио код туженог.
Апелациони суд у Београду, одлучујући о жалбама парничних странака, донео је оспорену пресуду Гж1. 1431/12 од 21. марта 2012. године, којом је у ставу првом изреке потврдио пресуду Првог основног суда у Београду П1. 6154/10 од 29. марта 2010. године у њеном ставу другом изреке (накнада штете због незаконитог отказа), док је ставом другим изреке оспорене пресуде укинуо означену првостепену пресуду у ставовима првом и трећем изреке (поништај решења о отказу и решење о трошковима поступка) и предмет вратио истом суду на поновно суђење у том делу.
У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд правилно применио материјално право у погледу одлуке садржане у ставу другом изреке побијане пресуде. Даље је наведено да је тужиоцу отказан уговор о раду у време важења Закона о раду из ("Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01), те он нема право на накнаду штете уместо враћања на рад, јер меродавни Закон о раду из 2001. године није предвиђао то право. У овом образложењу је наведено да је односно право прописано тек одредбом члана 10. Закона о изменама и допунама Закона о раду из 2005. године ("Службени гласник РС", број 61/05, од 18. јула 2005. године). Према оцени другостепеног суда израженој у оспореној пресуди, одлука првостепеног суда о праву на накнаду штете уместо враћања на рад је, имајући у виду наведено, правилна и на закону заснована, независно од тога да ли је спорно решење о отказу уговора о раду законито или не.
4. Одредбама Устава, на чиј е повред е се указује у уставној жалби, утврђено је : да свако има пра во да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.) ; да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. ст. 1. и 4.).
Уставни суд сматра да су у овој уставноправној ствари од значаја и одредбе члана 197. ст. 1. и 2. Устава, којима је утврђено да закони и сви други општи акти не могу имати повратно дејство, а да изузетно, само поједине одредбе закона могу имати повратно дејство, ако то налаже општи интерес утврђен при доношењу закона.
Одредбом члана 108. Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01), који се примењивао у време престанка радног односа подносиоца (у даљем тексту: Закон о раду из 2001. године), било је прописано: да а ко суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, запослени има право да се врати на рад, ако то захтева (став 1.); да је поред враћања на рад из става 1. овог члана, послодавац дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту или уговору о раду и да уплати доприносе за обавезно социјално осигурање (став 2.); да се накнада штете из става 2. овог члана умањује за износ прихода које је запослени остварио по било ком основу, по престанку радног односа (став 3 .).
Одредбом члана 191. Закона о раду ("Службени гласник РС", број 24/05), који је почео да се примењује 23. марта 2005. године (у даљем тексту: Закон о раду из 2005. године), било је прописано: да ако суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, запослени има право да се врати на рад, ако то захтева (став 1.); да је поред враћања на рад, послодавац дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту и уговору о раду и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање (став 2.); да се накнада штете умањује за износ прихода које је запослени остварио по основу рада, по престанку радног односа (став 3.). Прелазном одредбом из члана 281. овог закона било је прописано да ће се поступак за отказ уговора о раду који је започет, а није окончан до дана ступања на снагу овог закона, окончати по прописима који су били на снази до дана ступања на снагу овог закона. Чланом 10. Закона о изменама и допунама Закона о раду ("Службени гласник РС", број 61/05), који је ступио на снагу 19. јула 2005. године, члану 191. основног закона додати су ст. 4, 5. и 6, који прописују: да ако суд утврди да је запосленом незаконито престао радни однос, а запослени не захтева да се врати на рад, суд ће на његов захтев обавезати послодавца да запосленом исплати накнаду штете у износу од највише 18 зарада које би запослени остварио да ради, и то зависно од времена проведеног у радном односу и година живота запосленог, као и броја издржаваних чланова породице (став 4.); да одлуку из става 4. овог члана суд може донети и на захтев послодавца, ако постоје околности које оправдано указују да наставак радног односа, уз уважавање свих околности и интереса обе уговорне стране, није могућ, с тим да се накнада штете запосленом досуђује у двоструком износу од износа који се утврђује у складу са ставом 4. овог члана (став 5.); .да послодавац и запослени захтев из ст. 4. и 5. овог члана могу поднети до окончања главне расправе пред судом (став 6.).
5. Уставни суд констатује да подносилац кроз тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, у суштини, указује да су редовни судови произвољно применили меродавно материјално право, налазећи да подносилац није имао право на накнаду штете уместо враћања на рад, због чињенице да таква могућност није била предвиђена Законом о раду из 2001. године, који се примењивао у време доношења решења о отказу уговора о раду.
Стога Уставни суд сматра да, у оквиру оцене основаности навода о повреди права на правично суђење, заправо треба сагледати спроведени поступак као јединствену целину и оценити да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу осигурао право на правично суђење , односно да ли је од стране редовних судова дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права или слобода , те да ли је примена процесног, односно материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд констатује да је овлашћење запосленог који је успео у спору ради поништаја решења о отказу уговора о раду, да уместо враћања на рад захтева да суд обавеже послодавца на исплату одређеног броја зарада које би запослени остварио да ради, у радно законодавство Републике Србије уведено 19. јула 2005. године, ступањем на снагу Закона о изменама и допунама Закона о раду из 2005. године, објављеним у "Службеном гласнику Републике Србије", број 61/05. Уставном жалбом се превасходно указује на чињеницу да Закон о раду из 2005. године у својим прелазним одредбама није искључио могућност његове примене на спорове из радног односа који су настали пре његовог ступања на снагу, те да је питање ratione temporis важења овог закона уређено само код поступка за отказ уговора о раду који није окончан до 23. марта 2005. године, у којим случајевима се Закон о раду из 2001. године или неки други раније важећи радноправни пропис и даље примењују. С тим у вези, суштина навода уставне жалбе огледа се у мишљењу подносиоца да непрописивање изузетка за примену Закона о раду из 2005. године на ситуације у којима је поступак за отказ уговора о раду окончан до почетка његове примене, као у конкретном случају, значи да се овај закон, са свим изменама и допунама, безусловно примењује и у таквим ситуацијама.
Уставни суд налази да је овакво схватање подносиоца у супротности са начелом забране повратног (ретроактивног) дејства закона и свих других општих аката из члана 197. Устава, с обзиром на то да би проширивање временског важења одредаба Закона о раду из 2005. године на спорове који су настали пре почетка његове примене, а у односу на које нису утврђени разлози општег интереса за прописивање ретроактивног дејства, значило директно кршење овог начела. Изузетак прописан одредбом члана 281. Закона о раду из 2005. године, да се примена раније важећих радноправних прописа наставља само у поступцима за отказ уговора о раду који нису били окончани до почетка примене овог закона, по оцени Уставног суда, не значи да се у свим осталим случајевима у којима је спор између запосленог и послодавца настао до 23. марта 2005. године примена Закона о раду из 2005. године доводи у питање. Доследна примена начела забране повратног дејства закона, по мишљењу Уставног суда, подразумева управо супротно, да се примена прописа који су били на снази у време настанка спора не доводи у питање, осим ако прелазним одредбама важећег закона није нешто друго одређено.
Уставни суд указује да је исти став изразио и у Одлуци Уж-3295/2011 од 11. јула 2014. године.
6. Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је оценио да ставом првим изреке пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 1431/12 од 21. марта 2012. године подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
7. Оцењујући постојање повреда права из члана 35. став 2. и члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац своју тврдњу о повреди ових права ближе не образлаже, већ је, у ствари, изводи из навода о повреди права на правично суђење. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио да право подносиоца на правично суђење није повређено, то нема основа ни за тврдњу о повреди права из члана 35. став 2. и члана 60. став 4. Устава.
8. С обзиром на наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) , уставну жалбу одбио као неосновану .
Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.