Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. Р. из Тутина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. јануара 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Р. Р. изјављена против пресуде Управног суда У. 13026/10 (2009) од 24. фебруара 2011. године и пресуде Врховног касационог суда Узп. 213/11 од 15. јула 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. Р. из Тутина је 5. септембра 2011. године, преко пуномоћника Ј. Б. Ф. и З. К, адвоката из Новог Пазара, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 13026/10 (2009) од 24. фебруара 2011. године и пресуде Врховног касационог суда Узп. 213/11 од 15. јула 2011. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. став 1. Устава Републике Србије, права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава и права на рад из члана 60. Устава.
У уставној жалби је изложен ток вођеног управног спора и поступка по захтеву за преиспитивање судске одлуке, те је, између осталог, наведено: да другом полицајцу, који се налази у истом статусу као и подносилац, није престао радни однос, чиме му је повређено начело забране дискриминације; да пре доношења решења о престанку радног односа подносиоцу није достављено упозорење, и да је подносиоцу уставне жалбе на основу решења већ једном престао радни однос, али да је враћен на посао, те да му је по истом основу поново донето решење о престанку радног односа, чиме му је повређено право на правично суђење.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене акте и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Министарства унутрашњих послова број 118-454/2009 од 28. октобра 2009. године одређено је да подносиоцу уставне жалбе престаје радни однос због безбедносних сметњи. У образложењу решења је, између осталог, наведено да је против подносиоца уставне жалбе Окружно јавно тужилаштво у Новом Пазару подигло оптужницу КТ 85/07 од 7. децембра 2007. године, која је ступила на правну снагу, а због кривичног дела примање мита из члана 367. Кривичног законика, те да су настале безбедносне сметње из члана 111. у вези члана 110. Закона о полицији, због којих подносилац не би ни засновао радни однос у Министарству унутрашњих послова да су време заснивања постојале, и због којих му је престао радни однос, сагласно члану 168. став 1. Закона о полицији.
Оспореном пресудом Управног суда У. 13026/10 (2009) од 24. фебруара 2011. године одбијена је као неоснована тужба подносиоца изјављена против решења Министарства унутрашњих послова број 118-454/2009 од 28. октобра 2009. године.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Узп. 213/11 од 15. јула 2011. године одбијен је као неоснован захтев подносиоца за преиспитивање судске одлуке – пресуде Управног суда У. 13026/10 (2009) од 24. фебруара 2011. године. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да је подносиоцу радни однос престао на основу члана 168. став 1. у вези члана 111. Закона о полицији, односно због настанка безбедносних сметњи, јер је у спроведеном поступку утврђено да је у моменту доношења решења о престанку радног односа био у току кривични поступак за кривично дело за које се гони по службеној дужности; да је одредбом члана 168. Закона о полицији прописано да радни однос обавезно престаје, независно од воље запосленог, ако настану безбедносне сметње, те да је послодавац у обавези да донесе акт о престанку радног односа без спровођења неког претходног поступка у коме се запосленом гарантује, између осталог, право учешћа у том поступку; да није од утицаја чињеница да ли је кривични поступак који се води против подносиоца правноснажно окончан, као ни остали наводи изнети у поднетом захтеву.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2. ); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи право на рад у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи, да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60.).
Законом о полицији ("Службени гласник РС", бр. 101/05 и 63/09) било је прописано: да се у радни однос за обављање послова у Министарству не може примити лице које је осуђивано због кривичног дела за које се гони по службеној дужности или против кога се води кривични поступак за такво кривично дело, или које је осуђивано на безусловну казну затвора у трајању дужем од три месеца или коме је служба у државном органу или правном лицу са јавним овлашћењима престала због тешке повреде службене дужности правоснажном одлуком надлежног органа (члан 110. став 3.); да полиција може о лицу које жели да заснује радни однос у Министарству ради извршавања задатака у полицији да прикупља податке уз писмену сагласност тог лица, као и податке на основу којих утврђује безбедносне сметње за извршавање задатака у полицији, да безбедносна провера из става 1. овог члана обухвата проверу података утврђених прописима о условима за добијање оружног листа, као и података које кандидат за заснивање радног односа даје у поступку заснивања радног односа (члан 111.); да полицијском службенику, односно другом запосленом радни однос престаје и ако током његовог рада у Министарству настану безбедносне сметње из члана 111. овог закона због којих са њим радни однос не би ни био заснован да су у време заснивања постојале, да у случају безбедносних сметњи из става 1. овог члана, решење о престанку радног односа полицијског службеника, односно другог запосленог доноси министар, на образложени предлог директора полиције, односно функционера у чијој надлежности је обављање одређених послова и задатака, да се уз предлог прилаже и безбедносна провера из члана 111. став 2. овог закона, као саставни део предлога, и да жалба против решења из става 2. овог члана није допуштена, али се може покренути управни спор (члан 168.).
Уставни суд је, не прихватајући иницијативу за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 110. став 1. тачка 3) и став 3. и чл. 111. и 168. Закона о полицији, у Решењу IУз – 13/2008 од 15. јула 2010. године, заузео становиште да су оспорене одредбе Закона донете сагласно уставним овлашћењима законодавца из члана 97. тач. 4. и 8. Устава да уреди рад Министарства унутрашњих послова као републичког органа, те да у оквиру наведених уставних овлашћења пропише посебне услове за пријем у радни однос одређеног лица и могућност престанка радног односа полицијском службенику из разлога који су предвиђени оспореном одредбом Закона. По оцени Суда, смисао решења из члана 168. Закона је у томе да се обезбеди да услови у погледу безбедносних сметњи за рад у Министарству важе како приликом заснивања радног односа, тако и у току трајања радног односа, чиме се омогућава континуирана провера запослених у погледу испуњености услова за обављање одређених послова у Министарству. Одредбом става 2. овог члана Закона прописан је поступак доношења решења о престанку радног односа. Решење доноси министар на образложени предлог директора полиције, односно помоћника министра који руководи сектором и уз предлог се прилаже и безбедносна провера као саставни део предлога. Из оспорених одредаба Закона следи да су послови који се обављају у Министарству унутрашњих послова по својој природи специфични, као и да те послове обављају службена лица и запослени на одређеним дужностима са посебним радно-правним статусом, па је сагласно томе, приликом пријема у радни однос предвиђено прикупљање података на основу којих се утврђује подобност одређених лица за извршавање најсложенијих задатака у полицији, као и могућност престанка радног односа ако у току његовог трајања наступе одређене околности које могу утицати на ефикасно обављање ових послова. Такође, по оцени Уставног суда, оспорена одредба члана 110. став 3. Закона није несагласна ни праву на претпоставку невиности, гарантованом одредбом члана 34. став 3. Устава, јер, са једне стране, немогућност заснивања радног односа пре свега везује за постојање правоснажне одлуке суда или другог надлежног органа којом је утврђена одговорност одређеног лица, а са друге стране, прописивање да је кривични поступак који се води против неког лица, дакле случај када постоји основана сумња да је то лице извршило кривично дело које се гони по службеној дужности, не представља кршење претпоставке невиности, већ легитиман разлог да такво лице не може, док кривични поступак траје, засновати радни однос у државном органу који у обављању послова заштите безбедности људи и имовине, управо треба да ради на пословима откривања или на пословима у вези са откривањем учинилаца кривичног дела и пружања других видова заштите грађана и имовине.
Чланом 46. Закона о изменама и допунама Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 92/11), који је ступио на снагу 8. децембра 2011. године, прописано је да се члан 168. брише.
5. Полазећи од тога да подносилац уставне жалбе повреду права на правично суђење суштински образлаже тиме да му је радни однос престао иако кривични поступак који се води против њега није правноснажно окончан, Уставни суд констатује да је чланом 168. Закона о полицији била установљена обавеза министра да донесе решење о престанку радног односа полицијском службенику, односно другом запосленом у Министарству унутрашњих послова, ако током његовог рада у Министарству настану безбедносне сметње из члана 111. овог закона због којих са њим радни однос не би ни био заснован да су у време заснивања постојале.
По оцени Уставног суда, смисао решења из члана 168. Закона о полицији, да радни однос запосленом у Министарству унутрашњих послова престаје ако током његовог рада у Министарству настану безбедносне сметње, под чиме се, између осталог, подразумевало и вођење кривичног поступка против њега за кривично дело за које се гони по службеној дужности, јесте био да се заштити делокруг послова које обавља ова специфична, и за државу посебно значајна служба. С друге стране, прописивање овог основа за престанак радног односа истовремено је подразумевало и ограничење права појединца ради заштите јавног интереса. При томе, ограничење права појединца морало је бити засновано на нужности постизања легитимног циља, а тај циљ се, у конкретном случају, огледао у обезбеђивању да даље обављање послова радника Министарства против којег се води кривични поступак не штети интересима службе.
Надаље, Уставни суд указује да је Управни суд овлашћен да цени законитост акта о престанку радног односа, што у конкретном случају значи да се овлашћење Управног суда састојало у томе да утврди да ли је решење о престанку радног односа подносиоцу могло бити донето и да ли су за доношење тог решења били испуњени законом прописани услови тј. да ли су у време доношења решења о престанку радног односа постојали законом прописани разлози да подносиоцу радни однос престане. То значи да се законитост решења о престанку радног односа цени у светлу околности које су постојале у моменту доношења тог решења. Једини услов који је био прописан одредбама члана 168. Закона о полицији за доношење решења о престанку радног односа јесте да су у моменту доношења решења о престанку радног односа настале безбедносне сметње из члана 111. у вези члана 110. наведеног Закона, а под тим се, између осталог, подразумевало и вођење кривичног поступка за кривично дело за које се гони по службеној дужности. У спроведеном поступку је несумњиво утврђено, а што ни сам подносилац не спори, да је против њега Окружно јавно тужилаштво у Новом Пазару подигло оптужницу КТ 85/07 од 7. децембра 2007. године, која је ступила на правну снагу, а због кривичног дела примање мита из члана 367. Кривичног законика, те да је кривични поступак био у току у моменту доношења решења о престанку радног односа. Дакле, одредбом члана 168. Закона о полицији је био прописан обавезан престанак радног односа запосленог независно од његове воље, па је министар био у обавези да, на образложени предлог директора полиције, односно функционера у чијој надлежности је обављање одређених послова и задатака, донесе акт о престанку радног односа запосленом без спровођења неког посебног поступка у коме му се, између осталог, гарантује и право учешћа у поступку пре доношења коначне одлуке, те услов за доношење решења о престанку радног односа запосленог није и правноснажно окончање кривичног поступка који се против њега води.
Уставни суд даље констатује да је у оспореној пресуди Врховног касационог суда Узп. 213/11 од 15. јула 2011. године детаљно и јасно образложено зашто се одбија као неоснован захтев подносиоца за ванредно преиспитивање пресуде Управног суда У. 13026/10 (2009) од 24. фебруара 2011. године, те шта чини суштинске разлоге на основу којих је на тај начин одлучено. Врховни касациони суд је, у складу са својим законским овлашћењима, одбио захтев подносиоца уставне жалбе као неоснован, дајући за своју одлуку уставноправно прихватљиве разлоге, конкретно, везано за правилну примену материјалног права. У оспореној пресуди је, такође, образложено, из ког разлога остали наводи подносиоца који су истакнути у захтеву нису од утицаја на другачије одлучивање.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да оспорени појединачни акти садрже уставноправно прихватљиво образложење за оцену да су испуњени услови да подносиоцу престане радни однос у Министарству унутрашњих послова, односно да у конкретном случају материјално право није било произвољно примењено на штету подносиоца, те је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС).
Имајући у виду да подносилац уставне жалбе истакнуте повреде осталих права означених у уставној жалби суштински образлаже на исти начин као и повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, а с обзиром да је Суд већ дао своју оцену у делу који се тиче права на правично суђење, следи и да наводи подносиоца о повреди права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава и права на рад из члана 60. Устава, нису основани.
Такође, разматрајући наводе подносиоца да му је повређено начело забране дискриминације из члана 21. ст. 1 и 2. Устава, јер другом полицајцу, који се налази у истом статусу као и подносилац, није престао радни однос, Суд је оценио да нема основа за тврдњу да је оспореним актима подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени уставноправно прихватљиви аргументи и докази да су подносиоцу због неког личног својства повређена људска или мањинска права зајемчена Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације.
6. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.