Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Момчила Бабића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. јануара 201 5. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Момчила Бабића и утврђује да су пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 1374/11 од 10. маја 2012. године подносиоцу уставне жалбе повређен а прав а на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчена одредбама члан а 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Београду Гж1. 1374/11 од 10. маја 2012. године у ставу II изреке и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби туженог изјав љеној против пресуде Првог основног суда у Београду П. 58323/10 од 27. децембра 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Момчило Бабић из Београда је 3. августа 2012. године, преко пуномоћника Маријане Бабић, адвоката из Београда, поднеo Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 1374/11 од 10. маја 2012. године, због повреде права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је оспореном другостепеном пресудом повређено право подносиоца на правично суђење, како због неједнаког поступања и одлучивања истог већа Апелационог суда у Београду у потпуно идентичној чињеничној и правној ситуацији, на који начин је нарушена гаранција правне сигурности, као елемент права на правично суђење, тако и због произвољне примене материјалног права, пре свега, одредаба члана 108. Закона о раду из 2001. године, те чл. 185. и 190. Закона о облигационим односима; да се повреда права из члана 60. став 4. Устава огледа у пропусту другостепеног суда да оцени значај чињенице да подносилац ни на који начин није допринео да штета због незаконитог отказа настане, што је значило обавезу туженог да подносиоцу накнади штету у висини зарада које би он остварио по редовном току ствари да није било незаконитог отказа; да је подносилац пре незаконитог престанка радног односа и након враћања на рад по извршној судској пресуди био запослен са пуним радним временом и код туженог Медицинског факултета у Београду и код КБЦ „Бежанијска коса“, који представља наставну базу туженог, а све сагласно Споразуму о регулисању јединственог радног односа и основама међусобне сарадње у области здравства, образовања и научно-истраживачког рада, закљученог 1997. године између туженог и КБЦ „Бежанијска коса“; да, према томе, зарада коју је подносилац након незаконитог отказа остваривао код КБЦ „Бежанијска коса“ не представља приход по основу рада, за који се, сагласно одредби члана 108. Закона о раду, умањује накнада штете због незаконитог отказа; да основни циљ накнаде штете јесте довођење оштећеникове имовине у стање пре штетног догађаја, што у конкретном случају представља збир зарада које би подносилац остварио код туженог да није било незаконитог отказа и зарада које је у утуженом периоду остварио код КБЦ „Бежанијска коса“; да је у два идентична предмета, Апелациони суд у Београду донео другачије пресуде у односу на оспорену пресуду, тако што је потврдио првостепене пресуде, којима су тужбени захтеви тужилаца С.И. и В.Д. у целини усвојени, на који начин је, како је већ речено, повређено право подносиоца на правну сигурност, као елемент права на правично суђење.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену другостепену пресуду.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорену пресуду и документацију достављену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Ставом I изреке пресуде Првог основног суда у Београду П. 58323/10 од 27. децембра 2010. године усвојен је тужбени захтев тужи оца Момчила Бабића, овде подносиоца уставне жалбе, те је тужени Медицински факултет у Београду обавезан да тужиоцу, на име накнаде штете због незаконитог отказа у периоду од 23. јула 2002. до 15. фебруара 2005. године, исплати укупан износ од 754.603 динара, опредељен у месечним износима, са затезном каматом од доспећа до коначне исплате; ставом II изреке обавезан је тужени да код надлежне филијале Републичког фонда за ПИО на име тужиоца изврши уплату доприноса за обавезно социјално осигурање за предметни период; ставом III изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете због повреде части и угледа у износу од 1.000.00 динара; ставом IV изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка. У образложењу првостепене пресуде се, поред осталог, наводи: да је правноснажном и извршном пресудом Другог општинског суда у Београду П1. 379/04 од 2. новембра 2004. године усвојен тужбени захтев тужиоца, па је као незаконита поништена одлука декана туженог број 2576/01 од 18. јула 2002. године, којом је тужиоцу отказан уговор о раду број 4076 од 31. јула 2000. године, те је тужени обавезан да тужиоца врати на радно место редовног професора у организационој јединици Институт за социјалну медицину - статистика истраживања у здравству; да је поменута пресуда извршена тако што је тужени са тужиоцем закључио уговор о раду број 424/1 од 25. фебруара 2005. године, на основу којег је тужилац ступио на рад код туженог почев од 16. фебруара 2005. године; да је, по оцени суда, тужени дужан да тужиоцу накнади штету у висини зараде коју би он остварио у периоду ван радног односа; да је вештачењем утврђено да би тужилац код туженог, по мерилима која су прописана за наставно особље, примио зараду у укупном износу од 754.603 динара, због чега је суд, применом члана 191. став 2. Закона о раду, усвојио тужбени захтев тужиоца; да је без утицаја на другачију одлуку чињеница да је тужилац у спорном периоду радио и остваривао зараду у КБЦ „Бежанијска коса“ (у даљем тексту: КБЦ), имајући у виду да, према члану 18. Споразума о регулисању јединственог радног односа и основама међусобне сарадње у области здравства, образовања и научно-истраживачког рада, закљученог између туженог и КБЦ, који је код туженог заведен под бројем 2427/1 од 28. августа 1997. године, радник, без обзира на то да ли је запослен код туженог или код КБЦ, своја права и обавезе из радног односа остварује код оба потписника споразума, на начин и у поступку како је утврђено општим актима потписника, као и запослени са пуним радним временом код једног потписника.
Одлучујући о жалби туженог, Апелациони суд у Београду је оспореном пресудом Гж1. 1374/11 од 10. маја 2012. године делимично преиначио пресуду Првог основног суда у Београду П. 58323/10 од 27. децембра 2010. године у ставу I изреке, тако што је одбио као неоснован део тужбеног захтева за накнаду штете због незаконитог отказа у износ у од 679.159,20 динара , док је за исплату износа од 75.443,80 динара, по наведеном основу, као и у осталим деловима изреке, првостепену пресуду потврдио . У образложењу оспорене другостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је првостепени суд, на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, у односу на потврђени део, правилно применио материјално право; да је чл. 18. и 19. Споразума из 1997. године утврђено да наставници запослени у КБЦ, који су запослени и код туженог, за обављање послова из здравствене делатности своја права и обавезе остварују у КБЦ и да зараду за свој рад остварују сагласно Појединачном колективном уговору КБЦ, док за послове образовања иста та права, као и зараду, остварују код туженог; да је одредбом члана 13. споразума прописано да наставник, односно сарадник (асистент), који је у радном односу са пуним радним временом на факултету, може под одређеним условима засновати радни однос са КБЦ, на начин и по поступку за заснивање радног односа на факултету и у КБЦ, док је чланом 15. прописано да ако наставнику, односно сараднику (асистенту) факултета из члана 8. престане радни однос на факултету, он остаје у радном односу са пуним радним временом у КБЦ, осим ако за то постоје законске сметње; да је из налаза и мишљења судског вештака економско-финансијске струке, као и његове допуне, утврђено колико би у спорном периоду, а према назначеном Споразуму, тужилац примио зараду у КБЦ, а колико код туженог да није било незаконите одлуке, узимајући у обзир узорне раднике који су у том периоду радили код туженог под истим условима рада под којима би радио и тужилац, те имајући у виду уговорене услове рада тужиоца у КБЦ; да како је вештачењем утврђена разлика између износа зараде коју је тужилац примио у КБЦ у спорном периоду и износа зараде коју би тужилац остварио да је остао у радном односу код туженог, то је првостепена пресуда у делу којим је износ поменуте разлике досуђен потврђена; да је првостепена пресуда преиначена за износ већи од досуђеног, јер је тужени у обавези да тужиоцу за период док се налазио ван радног односа исплати накнаду штете због изгубљене зараде, у смислу одредаба члана 172. став 2. у вези члана 154. став 1. Закона о облигационим односима, у висини разлике у заради примања која је остварио у КБЦ и примања која би остварио да није дошло до незаконитог престанка радног односа.
4. Одредбама Устава, на чиј е повред е се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има пра во да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
Одредбама члана 108. Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01), који се примењивао у време престанка радног односа подносиоца, било је прописано: да ако суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, запослени има право да се врати на рад, ако то захтева (став 1.); да је поред враћања на рад из става 1. овог члана, послодавац дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту или уговору о раду и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање (став 2.); да се накнада штете из става 2. овог члана умањује за износ прихода које је запослени остварио по било ком основу, по престанку радног односа (став 3) . Одредбама члана 191. Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05, 61/05) , који се примењивао у време подношења тужбе, било је прописано: да ако суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, суд ће одлучити да се запослени врати на рад, ако запослени то захтева (став 1.); да је поред враћања на рад, послодавац дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту и уговору о раду и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање (став 2); да се накнада штете умањује за износ прихода које је запослени остварио по основу рада, по престанку радног односа (став 3.) .
Одредбом члана 93. став 1. Закона о универзитету ("Службени гласник РС", бр. 54/92, 39/93, 44/93, 53/93, 67/93, 48/94, 24/96 и 7/98 – Одлука СУС ), битним за конкретан спор, било је прописано да наставу из клиничких наставних предмета на медицинском, стоматолошком и фармацеутском факултету може изводити наставник и асистент, ако истовремено обавља и рад у одговарајућој клиници или институту, у оквиру пуног радног времена, да се распоред наставног, научног и здравственог рада наставника и сарадника у оквиру 40-часовне радне седмице уређује општим актом универзитета, односно факултета.
Споразумом о регулисању јединственог радног односа и основама међусобне сарадње у области здравства, образовања и научно-истраживачког рада између Медицинског факултета у Београду и КБЦ „Бежанијска коса“ (у даљем тексту: Споразум), закљученим на основу члана 39. Закона о радним односима и члана 93. Закона о универзитету , који је код туженог заведен под бројем 2427/1 од 28. августа 1997. године, било је прописано: да се овим споразумом уређују питања заснивања радног односа наставника и сарадника (асистента), међусобне сарадње у области здравства, образовања и науке, у циљу остваривања делатности Факултета и КБЦ (члан 1.); да наставници и сарадници (асистенти) Факултета стручне послове обављају у организационим јединицама КБЦ, у обиму потребном за квалитетно и успешно васпитање, образовање и научно-истраживачки рад, у складу са годишњим програмом факултета, да наставници и сарадници (асистенти) заснивају радни однос на Факултету и КБЦ и радом у обе установе остварују пуно радно време (члан 8.); да запослени у КБЦ који буде изабран у звање наставника или сарадника (асистента) на Факултету заснива радни однос и на Факултету, у складу са законом и општим актима Факултета (члан 11.); да ако наставнику, односно сараднику (асистенту) Факултета из члана 8. престане радни однос на факултету, он остаје у радном односу са пуним радним временом у КБЦ, осим ако за то постоје законске сметње (члан 15.); да запослени из члана 8. овог споразума остварује своја права и има обавезе по основу радног односа код оба потписника, на начин и по поступку како је утврђено општим актима потписника, као и запослени са пуним радним временом код једног потписника, да за обављање послова из здравствене делатности своја права, обавезе и одговорности запослени остварује у КБЦ, а за обављање послова образовања на Факултету (члан 18. ст. 1. и 3.).
5. Оцењујући наводе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је, полазећи од утврђених чињеница конкретног случаја и уставноправних разлога изнетих у уставној жалби, констатовао да подносилац уставном жалбом превасходно указује да је Апелациони суд у Београду произвољно применио меродавно материјално прав о на његову штету.
Имајући у виду да накнад а штете због незаконитог престанка радног односа, по схватању Уставног суд а, представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случај у престанка радног односа, т о има места разматрању оспорене пресуде са аспекта Уставом зајемченог права на правну заштиту за случај престанка радног односа , кроз претходно испитивање постојања повреде права на правично суђење , односно да ли је, у конкретном случају, меродавно материјално прав о произвољно примењено.
Стога Уставни суд сматра да, приликом оцене основаности навода о повреди права на правично суђење, заправо треба сагледати спроведени парнични поступак као јединствену целину и оценити да ли је он био вођен на начин који је подносиоцу осигурао право на правично суђење гарантовано чланом 32. став 1. Устава, односно да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или арбитрерна, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
Апелациони суд у Београду је оценио да зарада подносиоца, коју је након отказа уговора о раду код туженог остваривао у КБЦ, представља приход за који треба умањити накнаду штете коју је подносилац претрпео због незаконитог отказа. Дакле, зарадом оствареном у КБЦ, у периоду ван радног односа, подносилац је, по схватању другостепеног суда, смањио штету коју је имао због незаконитог отказа, сагласно одредби члана 191. став 3. Закона о раду из 2005. године.
Уставни суд има у виду да накнада штете због незаконитог отказа има за циљ потпуно обештећење запосленог, тачније да његову материјалну ситуациј у доведе у оно стање у коме би се налазила да није било незаконитог отказа. То, међутим, не значи да запослени у периоду када се налази ван радног односа треба да буде пасиван и индиферентан. Напротив, од запосленог се очекује активан приступ у правцу да штету коју трпи због незаконитог отказа покуша да умањи, односно да спречи да она буде већа него што би иначе била. С тим у вези, интенција законодавца, по оцени Уставног суда, јесте да сваки приход по основу рада (по Закону о раду из 2001. године то су били приходи по било ком основу), који запослени оствари у периоду између (незаконитог) престанка радног односа и реинтеграције по основу извршног судског наслова, представља начин на који запослени смањује штету коју трпи због незаконитог отказа.
У конкретном случају, подносилац је у радни однос код туженог ступио на основу Споразума, који је закључен применом одредбе члана 93. став 1. Закона о универзитету из 1992. године. Ова одредба је, поред осталог, прописивала да наставу из клиничких наставних предмета на медицинском факултету може изводити наставник, ако истовремено обавља и рад у одговарајућој клиници или институту, у оквиру пуног радног времена . Основ за избор подносиоца у звање редовног професора на Медицинском факултету у Београду (тужени), а самим тим и за заснивање радног односа, био је његов рад у КБЦ. Подносилац је, дакле, паралелно био у радном односу и код туженог и у КБЦ, те је, сагласно Споразуму, у оквиру обављањ а послова из здравствене делатности права, обавезе и одговорности из радног односа остваривао у КБЦ, док је код обављањ а послова образовања права, обавезе и одговорности из радног односа остваривао код туженог.
Следом реченог, Уставни суд налази да подносилац основано у уставној жалби указује на специфичност свог радно-правног статуса у периоду који је претходио незаконитом престанку радног односа код туженог, односно да је он истовремено био у радном односу са пуним радним временом код два одвојена послодавца, те да је његов рад у КБЦ био основ за заснивање радног односа код туженог. Према томе, Уставни суд сматра да подносилац не би могао да буде изабран за редовног професора, а самим тим ни да заснује радни однос код туженог, да претходно није био запослен у КБЦ, као стручњак из одређене области здравствене заштите. Другостепени суд је, по мишљењу Уставног суда, приликом доношења оспорене пресуде, наведену чињеницу очито изгубио из вида, с обзиром на то да је зараду подносиоца коју је у утуженом периоду остварио у КБЦ сматрао приходом за који треба умањити накнаду штете због незаконитог отказа. Овакав пропуст другостепеног суда је, по оцени Уставног суда, последично довео до произвољне примене меродавног материјалног права, имајући у виду да је рад подносиоца у КБЦ, у суштини, представљао услов без чијег остварења он не би могао да заснује радни однос код туженог. Подносилац би, дакле, у ситуацији да незаконитог отказа није било, зараду у спорном периоду могао искључиво да остварује код оба послодавца (КБЦ и тужени) истовремено, али је због престанка радног односа код туженог зараду примао само по основу рада у КБЦ. С тим у вези, Уставни суд је став другостепеног суда да је тужени дужан да подносиоцу накнад и штет у због изгубљене зараде у висини разлике у заради кој у је подносилац остварио у КБЦ и зараде кој у би остварио код туженог да није дошло до незаконитог престанка радног односа , оценио произвољним, налазећи да је он заснован на уставноправно неприхваљтивој примени меродавног материјалног права.
На основу изложеног, Уставни суд је оценио да су оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 1374/11 од 10. маја 2012. године повређена прав а подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа , те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) и одлучио као у тачк и 1. изреке.
Уставни суд није разматрао наводе подноси оца о повреди права на правично суђење са аспекта различитог поступања Апелационог суда у Београду у идентичној чињеничној и правној ситуацији, имајући у виду да је повреду права на правично суђење утврдио због произвољне примене материјалног права на штету подносиоца.
6. Уставни суд је оценио да су последице утврђене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене другостепене пресуде у ставу II изреке и одређивањем да Апелациони суд у Београду донесе нову одлуку о жалби туженог изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П. 58323/10 од 27. децембра 2010. године, због чега је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду , одлучено као у тачки 2. изреке.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић