Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. Ђ . из Беочина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. децембра 2014. године, донео је
O Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба В. Ђ . изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3299/10 од 9. новембра 2011. године и пресуде Општинског суда у Новом Саду П. 8000/08 од 12. марта 2009. године.
2. Одбацује се уставна жалба В. Ђ . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије , у парничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Новом Саду у предмету П. 8000/08.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. Ђ . из Беочина је 11. јануара 2012. године поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3299/10 од 9. новембра 2011. године и пресуде Општинског суда у Новом Саду П. 8000/08 од 12. марта 2009. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, те повреде права на правично суђење из члана 32. Устава, права наслеђивања из члана 59. Устава и права детета из члана 64. Устава. Уставну жалбу за подносиоца је саставила Ш . П, адвокат из Б.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је оспореним пресудама правноснажно утврђено да пок. Д. М, преминуо 25. децембра 2003. године, нема право наслеђивања иза пок. супруге М . М, преминуле 18. августа 2002. године, из разлога што је суд оценио да је брачна заједница између пок. Д . и пок. М . престала 1985. године кривицом пок. Д, која се огледа у томе што је из ванбрачне везе пок. Д . са мајком подносиоца уставне жалбе З . Ђ . рођен подносилац 3. јула 1984. године, као ванбрачно дете, чије очинство је утврђено пресудом Општинског суда у Новом Сада П. 10627/92 од 20. априла 1993. године; да брак пок. М . и Д . М . није разведен, већ је престао смрћу пок . М; да су деца равноправна без обзира на то да ли су зачета у браку или у ванбрачној вези, па утврђивање суда да је кривица пок. Д , која га чини недостојним да наследи своју супругу , у томе што је из његове ванбрачне везе, за коју је његова покојна супруга знала и исту толерисала – рођено ванбрачно дете, представља повреду права детета из члана 64. став 4. Устава, да то посредно утиче и на имовинска права ванбрачног детета, које чињеницу свог рођења ни на који начин није изазвало нити скривило, па се тиме повређују и право наслеђивања зајемчено и брачној и ванбрачној деци једнако, као и начело забране дискриминације по основу рођења из члана 21. став 2. Устава; да није моралан и оправдан разлог да пок. М . толерише ванбрачну везу пок . Д . за коју је знала, а да брачну везу прекида када се из такве толерисане ванбрачне везе рађа ванбрачно дете и такав поступак не може уживати судску заштиту, јер се тиме дискриминише ванбрачно дете због чињенице ванбрачности; да је суд дао заштиту различитим морално-вредносним судовима када се ради о ванбрачној вези и када се ради о рађању детета , из ванбрачне везе, чиме се ванбрачна веза толерише, али не и дете из ванбрачне везе, што представља дискриминацију ванбрачног детета у односу на децу рођену у браку и прихватање подвргавања различитим морално-вредносним критеријумима ванбрачне везе и ванбрачног детета, а што нема оправдања; да је поступак трајао од 6. јуна 2005. године , када је поднета тужба , до 12. децембра 2011. године , када је пуномоћнику подносиоца уставне жалбе уручена пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3299/10 од 9. новембра 2011. године, чиме је повређено право подносиоца на суђење у разумном року. Предлаже се да Уставни суд утврди да су оспореним пресудама повређен а зајемчен а прав а подносиоца из члана 21. Устава – забрана дискриминације, члана 64. Устава – права детета, члана 59. Устава – право наслеђивања и члана 32. Устава – право на правично суђење, да оспорене пресуде поништи и утврди право подносиоца на накнаду штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , увидом у списе предмета Основног суда у Новом Саду П. 20919/10, раније предмета Општинског суда у Новом Саду П. 8000/08, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
М. М . и М . Ј, обоје из Новог Сада, поднели су 6. јуна 2005. године Општинском суду у Новом Саду тужбу против туженог В . Ђ , овде подносиоца уставне жалбе, ради утврђења.
Пресуду П. 3832/05 којом је одбијен у целости тужбени захтев тужилаца, Општински суд у Новом Саду је донео 27. новембра 2006. године, тј. после годину и пет и по месеци од подношења тужбе, у ком периоду је првостепени суд одржао седам рочишта и извео обиман доказни поступак.
Тужиоци су изјавили жалбу против ове пресуде 23. јануара 2007. године, а она је са списима достављена другостепеном суду на даљу надлежност 9. марта 2007. године.
Окружни суд у Новом Саду је решењем Гж. 1516/07 од 11. септембра 2008. године усвојио жалбу тужилаца, укинуо ожалбену пресуду Општинског суда у Новом Саду П. 3832/05 од 27. новембра 2006. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење, јер је нашао да је у првостепеном поступку погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, чиме се доводи у сумњу и правилност примене материјалног права.
У поновном поступку одржана су три рочишта и донета оспорена пресуда П. 8000/08 од 12. марта 2009. године.
Против ове пресуде тужени је изјавио жалбу 2. априла 2009. године, која је после достављања на одговор тужиоцима достављена другостепеном суду на одлучивање 8. јуна 2009. године.
О жалби туженог је одлучено оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3299/10 од 9. новембра 2011. године.
Оспореном пресудом Општинског суда у Новом Саду П. 8000/08 од 12. марта 2009. године је утврђено да је брак између пок. мајке тужилаца првог и другог реда М. М . и пок. оца тужилаца Д . М . престао седамнаест година пре смрти њихове мајке 18. августа 2002. године, тј. 1985. године , односно да је оцу истих Д . М . прекидом брачне заједнице престало право на наслеђивање иза пок. М . М, па је обавезан тужени да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3299/10 од 9. новембра 2011. године жалба туженог је делимично усвојена, а делимично одбијена, па је пресуда Општинског суда у Новом Саду П. 8000/08 од 12. марта 2009. године делимично преиначена тако што је одбијен део тужбеног захтева којим је тражено да се утврди да је брак између пок. М. М . и пок. Д . М . престао седамнаест година пре смрти пок. Милке Мићић 18. августа 2002. године, то јест 1985. године, док је у преосталом побијаном, а непреиначеном делу , иста пресуда потврђена.
У образложењу оспорене другостепене пресуде се наводи: да је првостепена пресуда донета на основу чињеничног стања потребног и довољног за пресуђење, те правилно утврђеног и без битних повреда одредаба парничног поступка и правилном применом материјалног права, осим у делу одлуке којим је утврђено да је брак између пок. М. М . и пок. Д . М . престао седамнаест година пре смрти М . М, то јест 1985 . године, који је донет погрешном применом материјалног права, због чега је жалба туженог делимично основана; да је одредбама Закона о браку и породичним односима („Службени гласник СРС“ , бр. 22/80 и 11/88 и „Службени гласник РС“, бр. 22/93, 25/93, 35/94 и 29/01), који је важио до смрти М . М, било прописано : да брак престаје смрћу брачног друга, проглашењем брачног друга умрлим, поништењем и разводом брака; да су ове норме императивног карактера, те је у конкретном случају брак престо смрћу М . М, иако је заједница живота брачних другова престала раније, 1985. године, те је првостепени суд погрешно применио материјално право сматрајући да престанак заједнице живота значи истовремено и престанак брака и усвојивши тужбени захтев у том делу; да према одредбама Закона о браку и породичним односима, заједница живота брачних другова подразумева заједнички живот у коме се међусобни односи брачних другова заснивају на узајамној љубави, поштовању и помагању, у коме су брачни другови дужни једно другом бити верни, у коме су брачни другови равноправни у личним и имовинским односима, узајамно се издржавају, заједнички и споразумно одлучују о вођењу заједничког домаћинства и о свим другим питањима од заједничког интереса, и у коме развијају осећање међусобне солидарности, као и солидарности према својој деци и другим члановима породице; да је у конкретном случају заједница живота брачних другова какву подразумева Закон о браку и породичним односима, прекинута од сазнања М . М . да њен супруг Д . М . има ванбрачно дете, 1985. године, и од тада се није остваривала више никада, све до њене смрти, дакле трајно је престала 1985. године, и то кривицом Д . М, која се састоји у томе што је заснивањем ванбрачне везе са другом женом у којој је добио и дете – овде туженог, свесно прекршио једну од својих основних брачних дужности – верност брачној супрузи М . М; да како је заједница живота између пок. М . М . и пок. Д . М . трајно престала кривицом пок. Д . М, јер се он свесно понашао према супрузи супротно преузетим брачним обавезама, то је према одредби члана 22. тачка 3) Закона о наслеђивању, пок. Д . М . изгубио право законског наслеђивања иза пок. М . М, како је то у делу своје одлуке утврдио првостепени суд, правилно примењујући наведено материјално право, па су жалбени наводи којима се истиче погрешна примена материјалног права у овом делу неосновани.
4. Одредбама члана 21. ст. 1. до 3. Устава је утврђено да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је з абрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 59. став 1. Устава се јемчи право наслеђивања, у складу са законом.
Одредбама члана 64. ст. 1. до 5. Устава је утврђено да деца уживају људска права примерено свом узрасту и душевној зрелости, да свако дете има право на лично име, упис у матичну књигу рођених, право да сазна своје порекло и право да очува свој идентитет, да су деца заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања, да деца рођена изван брака имају једнака права као деца рођена у браку и да се п рава детета и њихова заштита уређују законом.
Законом о наслеђивању („Службени гласник РС“, бр. 46/95 и 101/03), чланом 22. тачка 3) је прописано да брачни друг губи право законског наслеђивања ако је његова заједница живота са оставиоцем била трајно престала његовом кривицом или у споразуму са оставиоцем.
Законом о браку и породичним односима ("Службени гласник СРС", бр. 22/80 и 11/88 и "Службен и гласник РС", бр. 22/93, 25/93, 35/94 и 29/01) је било прописано: да се брак заснива на слободној одлуци жене и мушкарца да закључе брак, на њиховој равноправности, обостраној наклоности и љубави, поштовању, разумевању и поверењу (члан 6. став 2.); да д еца рођена у браку или ван брака, према родитељима и другим сродницима имају иста права и дужности (члан 7. став 2.); да су у браку брачни другови равноправни (члан 28.); да се о дноси између брачних другова заснивају на узајамној љубави, поштовању и међусобном помагању и да брачни другови заједнички и споразумно одлучују о свим питањима од заједничког интереса (члан 29. ст. 1. и 2.); да су б рачни другови дужни да се узајамно издржавају (члан 30. став 1.) ; да су б рачни другови дужни да развијају осећање међусобне солидарности, као и солидарности према другим члановима породице, а нарочито према својој рођеној или усвојеној деци (члан 66.); да су б рачни другови равноправни у свим личним и имовинским односима (члан 67.); да су б рачни другови дужни једно другом бити верни и узајамно се помагати и поштовати (члан 68.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе о повреди права детета из члана 64. став 4. и повреди права на наслеђивање из члана 59. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да се они заснивају, пре свега, на тврдњама о неприхватљивости утврђења кривице пок. Д. М . за прекид брачне заједнице живота због тога што је из његове ванбрачне везе, за коју је његова покојна супруга знала и исту толерисала – рођено ванбрачно дете, а којима се у ствари оспорава правилност примене материјалног права у доношењу оспорене правноснажне пресуде и чиме се указује и на повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд и овом приликом најпре констатује да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијима, које првенствено зависе од околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да суд у поступку по уставној жалби повреду права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта примене материјалног права.
У вези с тим, Уставни суд је констатовао да је у доношењу оспорене пресуде Апелациони суд у Новом Саду пошао од чињеничног стања утврђеног у првостепеном поступку, као правилно и потпуно утврђеног, да је брачна заједница живота родитеља тужилаца прекинута пре смрти оставиље пок. М. М , и то кривицом њеног супруга пок. Д . М, те је применом члана 22. тачка 3) Закона о наслеђивању, преме коме б рачни друг губи право законског наслеђивања ако је његова заједница живота са оставиоцем била трајно престала његовом кривицом или у споразуму са оставиоцем, утврдио да је пок. Д. М . изгубио право законског наслеђивања иза пок. М . М. Приликом утврђивања постојања кривице пок. Д . М . за прекид брачне заједнице живота, Апелациони суд у Новом Саду је пошао од одредаба тада важећег Закона о браку и породичним односима, којима су утврђени принципи на којима се заснива заједница живота брачних другова и утврдио да је узрок прекида заједнице живота брачних другова 1985. године, који је трајао до смрти пок. М . М, било рођење ванбрачног детета у ванбрачној вези пок. Д . М, који је, по оцени надлежног суда, свесно прекршио једну од својих основних брачних дужности – верност брачној супрузи М . М.
По оцени Уставног суда, надлежни другостепени, као и првостепени суд, су за донете одлуке дали исцрпне и јасне разлоге, а разлози наведени у уставној жалби не указују на то да су оспорене пресуде донете арбитрерном или произвољном применом материјалног права. Наиме, из одредби Закона о браку и породичним односима произлази да су брачни другови дужни да се понашају на начин који обезбеђује одржавање и унапређивање њихове заједнице живота, а што укључује и обавезу узајамне верности. Сагласно томе, по схватању Уставног суда, рођење ванбрачног детета из ванбрачне везе једног брачног друга може представљати разлог за прекид заједнице живота који се може приписати у кривицу том брачном другу, без обзира на то што је други брачни друг, као што се истиче у уставној жалби, у претходном периоду извесно време толерисао ванбрачну везу свог супруга. По схватању Уставног суда, утврђењем кривице пок. Д. М . за прекид брачне заједнице живота се не доводи у питање начело равноправности брачне и ванбрачне деце у односу на њихове родитеље и друге сроднике из члана 7. став 2. Закона о браку и породичним од носима, јер скривљени прекид брачне заједнице са правним последицама које има за брачног друга који је скривио прекид, не утиче непосредно на права и обавезе између тог брачног друга и његовог ванбрачног детета. Уколико би се заузело правно становиште које се износи у уставној жалби о неприхватљивости рођења ванбрачног детета, као разлога за скривљени прекид брачне заједнице живота, тиме би се дерогирале одредбе наведеног закона о обавези узајамне верности брачних другова као једне од основних обавеза на којима се заснива брачна заједница. Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
С обзиром на то да је Уставни суд утврдио да оспореним пресудама није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама није повређено ни право подносиоца на наслеђивање из члана 59. став 1. Устава, као ни гарантовано право деце рођене ван брака на једнакост права са децом рођеном у браку из члана 64. став 4. Устава, а које право се остварује у складу са законом, будући да се тврдње о повреди ових права заснивају на истим аргументима.
У погледу навода подносиоца уставне жалбе да је оспореним пресудама повређено право подносиоца из члана 21. став 1. Устава, Уставни суд констатује да уставна жалба не садржи наводе и доказе да је оспореним пресудама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан због неког личног својства, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације из члана 21. Устава, те је уставна жалба и у том делу неоснована.
Имајући у виду напред изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), уставну жалбу у делу изјављеном против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3299/10 од 9. новембра 2011. године и пресуде Општинског суда у Новом Саду П. 8000/08 од 12. марта 2009. године одбио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Оцењујући основаност навода и разлога уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је оспорени поступак правноснажно окончан после шест година и пет месеци, при чему се радило о спору у коме је спроведен обиман и сложен доказни поступак и у коме су надлежни првостепени и другостепени суд поступали у оквиру стандарда разумног трајања поступка, изузев извесног мањег прекорачења овог рока у другостепеном поступку у коме је о жалби туженог одлучено пресудом Апелационог суда у Новом Саду, а у току кога је, иначе, извршена и реорганизација правосуђа, што се могло одразити на поступање судова у том периоду. Полазећи од претходно утврђеног, Уставни суд је оценио да, без обзира што је разумна дужина трајања поступка релативна категорија која зависи од околности сваког конкретног случаја, трајање поступка који се оспорава уставном жалбом се објективно не може сматрати неразумно дугим. Стога се ни наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди зајемченог права.
С обзиром на наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, као у тачки 2. изреке.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.