Уставни суд, Велико већe, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 30. октобра 2014. године, донеo је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговорима одредбе члана 36. став 4. Закона о мирном решавању радних спорова ("Службени гласник РС”, бр. 125/04 и 104/09).
2. Одбацује се захтев за обуставу извршења појединачног акта или радње која је предузета на основу одредаба члана 36. став 4. Закона из тачке 1.
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду је поднета иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговорима одредбе члана 36. став 4. Закона о мирном решавању радних спорова ("Службени гласник РС”, бр. 125/04 и 104/09). Подносилац иницијативе сматра да је оспорена одредба Закона, која прописује да је решење које доноси арбитар о предмету спора, након окончања расправе, правноснажно и извршно даном достављања странама у спору, а ако је у решењу одређено да се радња која је предмет извршења може извршити у остављеном року, решење постаје извршно истеком тог рока, несагласна са одредбом члана 198. Устава Републике Србије, којим је гарантовано право на законитост управе и чланом 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, којим је гарантовано право на делотворан правни лек, јер подносилац иницијативе сматра да је решење арбитра управни акт, против кога се може водити управни спор, те да се "о правоснажности решења може говорити тек по истеку рока за подношење тужбе управном суду". Иницијатор предлаже да Уставни суд, до доношења коначне одлуке, обустави извршење појединачних аката односно радњи које се предузимају на основу оспорене одредбе члана 36. став 4. Закона.
Уставни суд је у спроведеном претходном поступку утврдио да је одредбама члана 36. Закона о мирном решавању радних спорова ("Службени гласник РС”, бр. 125/04 и 104/09), прописано да арбитар доноси решење о предмету спора у року од 30 дана од дана отварања расправе (став 1.); да решење садржи 1) увод, 2) изреку, 3) образложење, 4) упутство о правном средству и 5) име, презиме и потпис арбитра, 6) број и датум решења и 7) печат Агенције (став 2.); да против решења није дозвољена жалба (став 3.); да је решење правноснажно и извршно даном достављања странама у спору, а ако је у решењу одређено да се радња која је предмет извршења може извршити у остављеном року, решење постаје извршно истеком тог рока (став 4.).
Поред решења утврђених у одредбама члана 36, Законом о мирном решавању радних спорова прописано је: да се овим законом уређују начин и поступак мирног решавања колективних и индивидуалних радних спорова, избор, права и обавезе миритеља и арбитара и друга питања од значаја за мирно решавање радних спорова и да се поступак мирног решавања радних спорова покреће и води у складу са овим законом, ако о истом спору није одлучено у складу са прописима о раду (члан 1.); да су стране у спору слободне да добровољно одлуче о приступању мирном решавању спора, ако овим законом није друкчије одређено (члан 5. став 2.); да се поступак мирног решавања радног спора покреће подношењем предлога Агенцији, да стране у спору могу да поднесу предлог заједнички или појединачно (члан 10. ст. 1. и 2.); да ако је предлог поднела једна од страна у спору, Агенција доставља предлог и документацију другој страни у спору и позива је да се у року од три дана изјасни да ли прихвата мирно решавање спора (члан 11.); да ће, ако међу странама у индивидуалном спору тече судски поступак из истог чињеничног и правног основа, суд застати са поступком, да су стране у спору дужне да суд обавесте о покретању поступка у складу са овим законом (члан 30. ст. 2. и 3.); да свака страна у спору може да повуче предлог за покретање поступка пред арбитром најкасније до дана отварања расправе (члан 31. став 5.).
Уставни суд је имао у виду и да је одредбама члана 194. ст. 1. и 2. Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) прописано да се општим актом и уговором о раду може предвидети поступак споразумног решавања спорних питања између послодавца и запосленог и да спорна питања у смислу става 1. овог члана решава арбитар, као и да је одредбама члана 195. Закона о раду прописано да се против решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом у року 60 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права.
Уставни суд је, такође, имао у виду и да је одредбама Закона о управним споровима ("Службени гласник РС", брoj 111/09), прописано је: да у управном спору суд одлучује о законитости коначних управних аката, осим оних у погледу којих је предвиђена другачија судска заштита, да у управном спору суд одлучује и о законитости коначних појединачних аката којима се решава о праву, обавези или на закону заснованом интересу, у погледу којих у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита и да суд у управном спору одлучује и о законитости других коначних појединачних аката када је то законом предвиђено (члан 3. ст. 1. до 3. ); да се управни спор може се покренути против управног акта који је донет у другом степену и да се управни спор може покренути и против првостепеног управног акта против кога није дозвољена жалба у управном поступку (члан 14.).
Разматрајући оспорену одредбу члана 36. став 4. Закона о мирном решавању радних спорова у смислу навода и разлога подносиоца иницијативе, Уставни суд је пошао од одредбе члана 198. став 2. Устава Републике Србије, према којој законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита. С обзиром на то да из наведених одредаба Закона о мирном решавању радних спорова произлази да је поступак мирног решавања радних спорова, који се води пред изабраним или именованим арбитром, у смислу члана 12. Закона, пре свега, могућност, која се заснива на принципу добровољног опредељења странака да својом слободном вољом приступе мирном решавању радног спора, за који је иначе предвиђена надлежност редовног суда у смислу одредаба члана 195. Закона о раду. Такође је одредбама члана 194. ст. 1. и 2. Закона о раду предвиђена могућност да се предвиди поступак споразумног решавања спорних питања између послодавца и запосленог, у коме спорна питања решава арбитар. У том смислу решење арбитра којим се окончава поступак мирног решења радног спора, заправо представља споразум странака о начину његовог решења. Из наведеног произлази да је поступак мирног решавања радних спорова по својој природи факултативан поступак, а такође и алтернативан судском поступку у радном спору, да се поступак заснива на начелу добровољности, јер његово покретање и вођење, као и решење спорног односа зависи од воље и споразума страна у спору. При томе, Суд је имао у виду да су стране у спору унапред слободно и добровољно одлучиле да ће прихватити овакав начин решавања спорног односа, а то значи и решење које доноси арбитар, при чему свака страна у спору може и да одустане и повуче предлог за покретање поступка пред арбитром најкасније до дана отварања расправе. Стога, према схватању Уставног суда, решење које доноси арбитар у поступку мирног решавања радног спора, не представља управни акт у смислу одредаба члана 3. Закона о управним споровима, против кога се може покренути управни спор у смислу члана 14. овог закона, па се не може говорити о повреди права на законитост рада управе из члана 198. Устава, а такође ни о повреди права на делотворан правни лек из члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Из наведених разлога, Уставни суд нашао да изнетим разлозима у иницијативи није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговорима одредбе члана 36. став 4. Закона о мирном решавању радних спорова ("Службени гласник РС”, бр. 125/04 и 104/09), па је сагласно члану 53. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), решио да поднету иницијативу одбаци.
Како је Суд на овај начин коначно одлучио о поднетој иницијативи, захтев за обуставу извршења појединачног акта или радње предузете на основу оспорене одредбе члана 36. став 4. Закона о мирном решавању радних спорова, Суд је одбацио, сагласно одредби члана 56. став 3. Закона о Уставном суду.
На основу изложеног и одредаба члана 36. став 1. тачка 1), члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тач. 3) и 5) Закона о Уставном Уставни суд је донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић