Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 5. априла 2012. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 4. Закона о финансирању политичких странака ("Службени гласник РС", бр. 72/03, 75/03, 97/08, 60/09 и 43/11).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду је 24. новембра 2011. године поднета иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 4. Закона наведеног у изреци.
Подносилац иницијативе сматра да су оспорене одредбе Закона у супротности са основним начелима Устава Републике Србије, а нарочито са начелом једнакости из члана 21. став 1. и слободом удруживања из члана 55. став 1. Устава, као и да је њима угрожено остваривање права из члана 43. став 1, члана 46. став 1. и чл. 52. и 53. Устава.
У иницијативи се, такође, наводи: да је оспорени ччлан Закона неуставан, јер у неједнак положај ставља групе грађана које имају одборнике изабране у скупштину јединице локалне самоуправе, у односу на грађане организоване у политичку странку, у погледу финансирања редовног рада из јавних извора; да је Законом о финансирању политичких активности финансирање редовног рада свих политичких субјеката, дакле и група грађана и политичких странака, регулисано по истом правном режиму, чиме је законодавац "индиректно признао грешку" начињену у оспореној одредби. Иницијатор у суштини оспорене одредбе Закона сматра неуставним јер је њима утврђено право на финансирање из јавних извора редовног рада политичких странака, које имају изабране представнике у скупштинама одговарајућих нивоа власти, а да при том исто право није било предвиђено за групе грађана, чији су представници изабрани за одборнике у скупштинама јединица локалне самоуправе.
У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да је оспореним одредбама члана 4. Закона о финансирању политичких странака („Службени гласник РС“, бр. 72/03, 75/03, 97/08, 60/09 и 43/11) прописано: да се средства из јавних извора која се обезбеђују за финансирање редовног рада политичке странке чији су кандидати изабрани за посланике, односно одборнике, одређују на нивоу од 0,15% буџета Републике Србије (умањеног за трансфере другим нивоима власти и организацијама обавезног социјалног осигурања), 0,1% буџета јединице територијалне аутономије (умањеног за трансфере од других нивоа власти и другим нивоима власти), односно 0,1% буџета јединице локалне самоуправе (умањеног за трансфере од других нивоа власти) (став 1.); да се средства из става 1. овог члана у висини од 30% распоређују у једнаким износима политичким странкама које имају посланике или одборнике, а остатак средстава (70%) сразмерно броју посланичких, односно одборничких места (став 2.); да министарство надлежно за послове финансија, односно надлежни орган управе јединице територијалне аутономије, односно орган јединице локалне самоуправе, сразмерни део средстава из става 1. овог члана преноси политичким странкама сваког месеца, до десетог у месецу за претходни месец (став 3.).
Уставом Републике Србије је утврђено: да се јемчи и признаје улога политичких странака у демократском обликовању политичке воље грађана (члан 5. став 1.); да су пред Уставом и законом сви једнаки (члан 21. став 1.); да се јемчи слобода мисли, савести, уверења и вероисповести, право да се остане при свом уверењу или вероисповести или да се они промене према сопственом избору (члан 43. став 1.); да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје (члан 46. став 1.); да сваки пунолетан, пословно способан држављанин Републике Србије има право да бира и да буде биран; да је изборно право опште и једнако, избори су слободни и непосредни, а гласање је тајно и лично; да изборно право ужива правну заштиту у складу са законом (члан 52.); да грађани имају право да учествују у управљању јавним пословима и да под једнаким условима ступају у јавне службе и на јавне функције (члан 55. став 1.); да Република Србија уређује и обезбеђује финансирање остваривања права и дужности Републике Србије, организацију, надлежност и рад републичких органа, друге односе од интереса за Републику Србију, у складу с Уставом (члан 97. тач. 15.-17.); да је Народна скупштина највише представничко тело и носилац уставотворне и законодавне власти у Републици Србији (члан 98.); да Народна скупштина доноси законе и друге опште акте из надлежности Републике Србије (члан 99. став 1. тачка 7.).
Законом о финансирању политичких странака чије се одредбе оспоравају иницијативом, било је прописано: да се овим законом уређује финансирање, евиденција и начин контроле финансијског пословања регистрованих политичких странака, подносилаца проглашених изборних листа и предлагача кандидата за председника Републике Србије, председника општине и градоначелника (члан 1.); да се средства стечена у складу са овим законом могу користити за финансирање трошкова везаних за редован рад политичке странке и изборну кампању за избор председника Републике, посланика, градоначелника, председника општине и одборника (члан 2. тач. 1) и 2)).
Законом о финансирању политичких активности ("Службени гласник РС", број 43/11) је прописано: да се овим законом уређују извори и начин финансирања, евиденција и контрола финансирања политичких активности политичких странака, коалиција и група грађана (у даљем тексту: политички субјекти) (члан 1.); да је "редован рад", у смислу овог закона, политичка активност која се не односи на изборну кампању (члан 2. алинеја 6.); да се средства из јавних извора која се обезбеђују за финансирање редовног рада политичких субјеката чији су кандидати изабрани за народне посланике, посланике, односно одборнике одређује на нивоу од 0,15% расхода буџета Републике Србије, расхода буџета аутономне покрајине, односно расхода буџета јединице локалне самоуправе (члан 16.); да се средства из члана 16. овог закона расподељују политичким субјектима који су освојили мандате у представничким телима сразмерно броју гласова обрачунатих на начин прописан у ставу 2. овог члана (члан 17. став 1.); да ступањем на снагу овог закона престаје да важи Закон о финанирању политичких странака ("Службени гласник РС" бр. 72/03, 75/03, 97/08, 60/09 и 43/11), изузев члана 4, који престаје да важи 1. јула 2012. године (члан 46.); да овај закон ступа на снагу одмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије", осим чл. 16. и 17. који ступају на снагу 1. јула 2012. године.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је констатовао да се одредбама Устава јемчи и признаје улога политичких странака у демократском обликовању политичке воље грађана, чиме се истиче њихов посебан значај и положај у демократском обликовању политичке воље у односу на друге политичке субјекте. Такође, из одредаба чл. 1. и 2. Закона о финансирању политичких странака којима је био регулисан предмет уређивања овог Закона, произлази да су средства за финансирање редовног рада из јавних извора могле стицати искључиво политичке странке, док су средства за финансирање изборне кампање могли стицати и други политички субјекти који су подносиоци проглашених изборних листи, односно предлагачи кандидата.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, произлази да је законодавац, имајући у виду нарочит уставни положај политичких странака, оспореним одредбама Закона омогућио искључиво финансирање редовног рада "парламентарних" политичких странака из јавних извора. С обзиром да уставно начело забране дискриминације из члана 21. став 1. Устава не гарантује апсолутну једнакост, већ јемчи међусобну једнакост оним лицима која се налазе у истој правној ситуацији прописаној законом, разлози наведени у иницијативи не поткрепљују тврдњу о постојању основа за покретање поступка за оцену уставности оспорене одредбе члана 4. Закона у односу на начело забране дискриминације из члана 21. Устава. С друге стране наводи у иницијативи се, по оцени Уставног суда, не могу довести у везу са тврдњом о постојању основа за утврђивање неуставности оспорене одредбе Закона у односу на слободу удруживања гарантовану чланом 55. став 1. Устава, нити се оспорене одредбе могу односити на остваривање слободе мисли из члана 43. став 1. Устава, слободе мишљења и изражавања из члана 46. Устава, изборног права из члана 52. Устава и права на учешће у управљању јавним пословима из члана 53. Устава.
Навод иницијативе, којим се истиче да је законодавац новим законом којим регулише област финансирања политичких субјеката (Законом о финансирању политичких активности) "признао грешку", јер је изједначио положај свих политичких субјеката (политичке странке, групе грађана и коалиције) када је стицање средстава из јавних извора за финансирање њиховог редовног рада у питању, не представља уставноправни разлог за покретање поступка за оцену уставности оспорених законских одредаба. Наиме, оспорене одредбе су се налазиле у Закону о финансирању политичких странака у одељку "Финансирање редовног рада политичке странке", чиме је био омеђен њихов садржај и домет. То што се у новом закону којим је регулисано финансирање политичких активности законодавац, у оквиру својих Уставом датих овлашћења, определио за шири круг политичких субјеката којима се додељују средства из јавних извора за финансирање редовног рада, само по себи, не чини оспорене одредбе Закона о финансирању политичких странака неуставним, нити је Уставни суд, сагласно одредбама члана 167. Устава, надлежан да цени целисходност појединих законских решења, као ни њихов практични утицај на материјални положај конкретних правних субјеката. Имајући у виду наведено, као и да се уставност оспорених одредаба Закона доводи у питање из разлога што тим одредбама није било предвиђено и право на финансирање "редовног рада" група грађана, чији су представници изабрани за одборнике у јединицама локалне самоуправе, а да Уставни суд, на основу члана 167. став 1. Устава, оцењује уставност општег акта са становишта постојеће садржине оспорене норме, односно да не оцењује уставност општег акта из разлога што одређени односи нису уређени тим актом (тзв. правне празнине), Суд је, сагласно члану 53. став 2. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), иницијативу одбацио.
Уставни суд је, на основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић