Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије, др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Александра Ђурђића из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 4. децембра 2014. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Александра Ђурђића изјављена против решења Апелационог суда у Нишу Кж.2. 1003/11 од 7. октобра 2011. године, решења Вишег суда у Нишу Кв. 514/11 од 27. септембра 2011. године, решења Апелационог суда у Нишу Кж.2. 800/12 од 28. јуна 2012. године и решења Вишег суда у Нишу Кв. 336/12 од 15. јуна 2012. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Александар Ђурђић из Ниша је 4. новембра 2011. године Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Апелационог суда у Нишу Кж.2. 1003/11 од 7. октобра 2011. године и решења Вишег суда у Нишу Кв. 514/11 од 27. септембра 2011. године, кој а је доставио уз поднесак од 27. фебруара 2011. године, док је 16. јула 2012. године доставио допуну уставне жалбе против решења Апелационог суда у Нишу Кж.2. 408/12 од 5. априла 2012. године, решења Вишег суда у Нишу Кв. 169/12 од 26. марта 2012. године, решења Апелационог суда у Нишу Кж.2. 800/12 од 28. јуна 2012. године и решења Вишег суда у Нишу Кв. 336/12 од 15. јуна 2012. године. Уставна жалба и допуна уставне жалбе су изјављене због повреде права на ограничено трајање притвора, зајемчен ог одредбама члана 31. Устава Републике Србије. Подносилац је 8. августа 2013. године доставио ургенцију за поступање у овом предмету.
Уз уставну жалбу, њену допуну, као и ургенцију подносилац је приложио више других решења о продужењу притвора, жалбе које је изјавио против њих, као и решења другостепеног суда по изјављеним жалбама, али, осим наведених, није оспорио ниједно друго решење.
Подносилац је у уставној жалби и њеној допуни навео:
- да се у притвору налази по решењу истражног судије Вишег суда у Нишу Ки. 3 44/10 од 1 6. децембра 2010. године, на основу члана 142. став 1. тач. 2) и 5) Законика о кривичном поступку;
- да му је, након подизања оптужнице, притвор више пута продужаван, последњи пут оспореним решењима Апелационог суда у Нишу Кж.2. 1003/11 од 7. октобра 2011. године и Вишег суда у Нишу Кв. 514/11 од 27. септембра 2011. године, на основу члана 142. став 1. тач. 3) и 5) Законика о кривичном поступку;
- да су разлози наведени у оспореним решењима стереотипни и идентични разлозима наведеним у претходним решењима о продужењу притвора, односно да нису индивудуализовани;
- да не постоје посебно тешке околности кривичног дела које је суд узео као основ за продужење притвора;
- да је суд дискриминисао подносиоца као окривљеног, с обзиром на то да је, као један од разлога за продужење притвора, навео и његову ранију осуђиваност.
Подносилац je предлoжио да Уставни суд утврди повреду означеног права и поништи оспорена решења.
С обзиром на то да је допуном уставне жалбе од 16. јула 2012. године подносилац оспорио и решење о продужењу притвора Вишег суда у Нишу Кв. 169/12 од 26. марта 2012. године, потврђено решењем Апелационог суда у Нишу Кж.2. 408/12 од 5. априла 2012. године, као и решење Вишег суда у Нишу Кв. 336/12 од 15. јуна 2012. године, потврђено решењем Апелационог суда у Нишу Кж.2. 800/12 од 28. јуна 2012. године, а како се ради о истом подносиоцу и решењима о продужењу притвора донетим у истом кривичном поступку, Уставни суд је о свим оспореним решењима одлучивао једновремено.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 84. став 1. („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку из навода уставне жалбе, као и из оспорених решења утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Пред Вишим судом у Нишу против подносиоца уставне жалбе и још два лица води се кривични поступак по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Нишу Кт. 390/10 од 27. априла 2010. године, због кривичног дела разбојништво из члана 206. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика, док се против остала два саоптужена поступак води и за кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Подносиоцу уставне жалбе је, на основу члана 142. став 1. тач. 2) и 5) Законика о кривичном поступку, притвор одређен решењем истражног судије Вишег суда у Нишу Ки. 3 44/10 од 1 6. децембра 2010. године , који му се рачуна од 14. децембра 2010. године, када је лишен слободе.
Након подизања оптужнице, подносиоцу је притвор више пута продужаван, оспореним решењима за још по два месеца, с тим да по решењу Вишег суда у Нишу Кв. 514/11 од 27. септембра 2011. године притвор може трајати најдуже до 27. новембра 2011. године, према решењу Вишег суда у Нишу Кв. 169/12 од 26. марта 2012. године притвор може трајати најдуже до 27. маја 2012. године, а према решењу Вишег суда у Нишу Кв. 336/12 од 15. јуна 2012. године најдуже до 27. јула 2012. године. Подносиоцу је притвор овим решењима сваки пут продужен из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тач. 3) и 5) Законика о кривичном поступку.
Испитујући по службеној дужности, у смислу члана 146. став 2. Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП), да ли још увек стоје разлози за притвор против окривљених, веће је у оспореним решењима нашло да разлози за продужење притвора и даље стоје те да је, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор потребно продужити. Како је подносилац, према изводима из казнене евиденције, раније два пута правоснажно осуђен због извршења кривичних дела са елементима насиља (кривична дела из члана 220. став 1, члана 47. став 1. и члана 54. КЗРС), то у међусобној повезаности са чињеницом да му се и у оспореном кривичном поступку на терет ставља кривично дело са елементима насиља (разбојништво), по оцени већа, представља особиту околност која указује да би, уколико би се нашао на слободи, могао поновити кривично дело, па је његово даље задржавање у притвору по основу разлога из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, неопходно. Веће такође сматра да су оба кумулативна услова за притвор, прописана одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, испуњена. Како је за кривично дело које се подносиоцу оптужницом ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, веће сматра да је испуњен објективни услов за продужење притвора, који се тиче прописане казне. С обзиром да се, по налажењу већа, посебно тешке околности кривичног дела огледају у томе што су окривљени приликом извршења кривичног дела, према наводима оптужнице, пиштољима ударали двојицу радника банке, те је у два наврата дошло до испаљења метака из пиштоља, једном изнад главе оштећеног С.М. и једном испред банке у правцу оштећеног А.М, као и у износу одузетог новца различитих валута, укупне вредности од 48.203.570,00 динара, веће сматра да је испуњен и субјективни услов за продужење притвора по овој тачки члана 142. став 1. ЗКП. Такође, веће је оценило да наведене околности временом нису изгубиле на интензитету и указују да је јавни интерес да окривљени буде у притвору јачи од појединачног интереса окривљеног да се брани са слободе.
Поред наведеног, у образложењу последњег оспореног решења о продужењу притвора Вишег суда у Нишу Кв. 336/12 од 15. јуна 2012. године, веће је нашло, поред наведеног, да се посебно тешке околности кривичног дела огледају, имајући у виду наводе оптужнице, и у томе што је дело извршено у преподневним часовима, у ужем центру града, што све заједно, у међусобној повезаности са чињеницом да је предметни догађај у коме је свако од окривљених имао одређену улогу изазвао велико узнемирење грађана и шире јавности, оправдава даље задржавање окривљеног у притвору.
Оспореним решењима Апелационог суда у Нишу Кж.2. 1003/11 од 7. октобра 2011. године, Кж.2. 408/12 од 5. априла 2012. године и Кж.2. 800/12 од 28. јуна 2012. године одбијене су жалбе подносиоца изјављене против оспорених решења о продужењу притвора и првостепена решења су потврђена. Апелациони суд у Нишу је оспореним решењима у потпуности прихватио ставове Вишег суда у Нишу у погледу постојања законског основа за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе, како у погледу основа из тачке 3), тако и у погледу законског основа из тачке 5) члана 142. став 1. ЗКП.
4. Одредбама члана 31. Устава утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредбом члана 133. став 1. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09, 76/10 и 72/11) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка јесу позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор.
Одредбе члана 142. став 1. ЗКП прописују да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог , ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3.)), или ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Одредбама члана 146. ст. 1. до 4. ЗКП је прописано да се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена.
5. С обзиром на чињеницу да је Уставни суд у више донетих одлука детаљно анализирао елементе права заштићеног одредбом члана 31. став 2. Устава, као и критеријуме помоћу којих се утврђује да ли повреда овог права постоји или не, то се у овој одлуци Суд неће детаљније упуштати у ову анализу, већ упућује на ставове изнете у тим одлукама (видети, поред осталих, одлуке Уставног суда Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године и Уж-34/2008 од 10. марта 2011. године).
6. Имајући у виду да се, према наведеним ставовима Уставног суда и садржини члана 31. став 1. Устава, овом одредбом Устава јемчи право окривљеног на ограничено трајање притвора у фази истраге, а да је оспореним решењима подносиоцу уставне жалбе притвор продужен а не одређен, те да је то учињено у фази након подизања оптужнице, то Уставни суд није вршио оцену постојања повреда права подноси оца зајемченог одредбом члана 31. став 1. Устава.
7. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног пажљиво испитивао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Надлежни суд је утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљен e у притвору и да се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) не може остварити блажом мером.
Према оцени Уставног суда, из образложења оспорених решења несумњиво произлази да постоји основана сумња да је окривљени изврши о кривично дел о кој о му је стављено на терет , што представља основни услов за одређивање и продужење притвора. Поступајући судови су, по мишљењу Уставног суда, дали јасне, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге због којих сматрају да постоје особите околности које указују да ће окривљени, уколико буде пуштен на слободу, поновити истоврсно кривично дело, па даље задржавање окривљеног у притвору по одредби члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП представља меру за обезбеђење несметаног вођења кривичног поступка, која се не може заменити другом, блажом мером. Наиме, како је подносилац уставне жалбе, према изводима из казнене евиденције, раније два пута правоснажно осуђен због извршења кривичних дела са елементима насиља (кривична дела из члана 220. став 1, члана 47. став 1. и члана 54. КЗРС), што у међусобној повезаности са чињеницом да му се и у оспореном кривичном поступку на терет ставља кривично дело са елементима насиља (разбојништво), оцену већа да то представља особиту околност која указује да би, уколико би се нашао на слободи, могао поновити кривично дело, па је његово даље задржавање у притвору по основу разлога из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, неопходно, Уставни суд сматра уставноправно прихватљивом.
Како је за кривично дело које се подносиоцу оптужницом ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, а суд сматра да постоје посебно тешке околности кривичног дела које се огледају у томе што су окривљени приликом извршења кривичног дела, према наводима оптужнице, пиштољима ударали двојицу радника банке, те је у два наврата дошло до испаљења метака из пиштоља, једном изнад главе оштећеног С.М. и једном испред банке у правцу оштећеног А.М, као и у износу одузетог новца различитих валута, укупне вредности од 48.203.570,00 динара, оцену већа да су испуњени објективни и субјективни услов за продужење притвора прописан одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, Уставни суд сматра адекватном и на закону заснованом. С обзиром на то да је веће у последњем оспореном решењу о продужењу притвора Вишег суда у Нишу Кв. 336/12 од 15. јуна 2012. године нашло, поред свега наведеног, да се посебно тешке околности кривичног дела огледају, имајући у виду наводе оптужнице, и у томе што је дело извршено у преподневним часовима, у ужем центру града, што све заједно, у међусобној повезаности са чињеницом да је предметни догађај у коме је свако од окривљених имао одређену улогу изазвао велико узнемирење грађана и шире јавности, оправдава даље задржавање окривљеног у притвору, као и да наведене околности временом нису изгубиле на интензитету и указују да је јавни интерес да окривљени буде у притвору јачи од појединачног интереса окривљеног да се брани са слободе, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима свестрано и темељно испитали постојање основа за даље задржавање окривљеног у притвору и за свој став да је продужење притвора неопходно ради несметаног спровођења кривичног поступка, те да се не може заменити блажом мером за обезбеђење присуства окривљеног, дали ваљане и индивидуализоване разлоге.
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе и још двојице окривљених пред Вишим судом у Нишу због више кривичних дела сложен, како због више радњи извршења кривичних дела која им се стављају на терет, тако и због потребе да се, с обзиром на то да су окривљени оптужени да су дело извршили удружени и повезани у групу, употребом силе и претње, по претходном договору и са подељеним улогама, утврди улога сваког од окривљених понаособа, те ко је од окривљених које дело из оптужнице извршио, због чега је Уставни суд оценио да оспорени кривични поступак не траје несразмерно дуго, па ни притвор у коме се подносилац налази од 14. децембра 2010. године не прелази најкраће неопходно време трајања, јер је до дана подношења уставне жалбе (4. новембар 2011. године) трајао мање од 11 месеци.
Најзад, Уставни суд је приликом доношења одлуке имао у виду да је решењем истражног судије Вишег суда у Нишу Ки. 3 44/10 од 1 6. децембра 2010. године подносиоцу притвор одређен из законских разлога прописаних одредбама члана 142. став 1. тач. 2) и 5) ЗКП, а да је оспореним решењима о продужењу притвора отклоњен притворски основ из тачке 2) наведеног члана ЗКП, али и проширен по основу разлога из тачке 3) овог члана ЗКП што, по мишљењу Уставног суда, представља доказ више да је Апелациони суд у Новом Саду водио рачуна о постојању основа за продуж ење притвора подносиоца уставне жалбе као окривљено г.
Имајући све наведено у виду, Уставни суд је оценио да су оспорена решења о продужењу притвора донета у поступку спроведеном у складу са законом, да су заснована на законом прописаним разлозима из којих се према лицима за која постоји основана сумња да су извршила кривична дела може продужити притвор, и да су у њима дати детаљни и индивидуализовани разлози за даље задржавање оптуженог (подноси оца уставне жалбе) у притвору, због чега је наводе уставне жалбе о повреди подносиочевих права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава оценио неоснованим.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима Апелационог суда у Нишу Кж.2. 1003/11 од 7. октобра 2011. године, Вишег суда у Нишу Кв. 514/11 од 27. септембра 2011. године, Апелационог суда у Нишу Кж.2. 800/12 од 28. јуна 2012. године и Вишег суда у Нишу Кв. 336/12 од 15. јуна 2012. године нису повређена права у вези трајања притвора, зајемчена одредбама члана члана 31. ст. 2. и 3. Устава , па је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
8. Уставни суд је у спроведеном претходном поступку утврдио да је оспорено решење Апелационог суда у Нишу Кж.2. 408/12 од 5. априла 2012. године, којим је одлучено о жалби окривљеног изјављеној против оспореног решења о продужењу притвора Вишег суда у Нишу Кв. 169/12 од 26. марта 2012. године, примљено у Казнено-поправном заводу у Нишу и уручено окривљеном, према печату на отправку решења, 9. априла 2012. године.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да су наведена решења оспорена допуном уставне жалбе од 16. јула 2012. године, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, у односу на ова оспорена решењ а одбацио уставну жалбу као неблаговремену, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона.
9. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић