Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, др Марија Драшкић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. С. из Р, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. децембра 201 4. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба А. С. изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 2009/10 од 19. октобра 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. С. из Р. је 30. децембра 2011. године, преко пуномоћника З. П, адвоката из К, поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 2009/10 од 19. октобра 2011. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подноситељка, након престанка функције вршиоца дужности директора, наставила да ради код туженог С-п. ц. (СПЦ) "О." најмање пет радних дана, из ког разлога је поднела тужбу ради утврђења да је њен радни однос на одређено време прерастао у радни однос на неодређено време; да су нижестепени судови (Виши суд у Сомбору и Апелациони суд у Новом Саду) правилно утврдили одлучне чињенице и нашли да су испуњени услови из члана 37. став 4. Закона о раду; да је Врховни касациони суд преиначио нижестепене пресуде и тужбени захтев подноситељке одбио као неоснован, указујући да се, у конкретном случају, није могла применити одреба члана 37. став 4. Закона о раду, већ искључиво одредба члана 48. истог закона, која представља "специјално правило", да је подноситељка, као директор туженог СПЦ "О.", засновала радни однос на одређено време и да јој је уговор о раду, након истека рока, правилно отказан; да је такво тумачење ревизијског суда супротно смислу и циљу наведених одредби Закона о раду; да је, у конкретном случају, био споран статус подноситељке након престанка директорске функције, када је она наставила да ради код туженог, без закљученог уговора о раду; да одредбе члана 37. став 4. и члана 48. Закона о раду регулишу потпуно различите појмове и институте радног права, због чега се не може рећи да је одредба члана 48. одступање од одредбе члана 37. став 4. Закона о раду и да исту дерогира; да је очигледно погрешном применом материјалног права, Врховни касациони суд повредио означена уставна права подноситељке.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену ревизијску пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу извршеног увида у оспорену пресуду и документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Ставом I изреке п ресуде Вишег суда у Сомбору П1. 2/10 од 19. априла 2010. године делимично је усвојен тужбени захтев тужиље А. С, овде подноситељке уставне жалбе, и поништена су решења Привременог органа тужене Општине Оџаци број 02-42/09-II од 16. септембра 2009. године у делу којим је утврђен престанак радног односа тужиље са 14. септембром 2009. године и туженог СПЦ "О." број 440/09 од 5. октобра 2009. године којим је тужиљи отказан уговор о раду број 487/08 од 23. јула 2008. године и утврђен престанак радног односа на дан 7. октобра 2009. године, затим је утврђено да је тужиља засновала радни однос на неодређено време код туженог СПЦ "О.", те је овај тужени обавезан да тужиљу врати у радни однос на неодређено време почев од 8. октобра 2009. године и да са њом закључи уговор о раду за рад на пословима који одговарају њеној стручној спреми; ставом II изреке пресуде одбијен је тужбени захтве тужиље којим је тражила да се пониште решења Привременог органа тужене Општине Оџаци број 02-42/09 од 14. септембра 2009. године којим је тужиља разрешена дужности вршиоца дужности директора туженог СПЦ "О." са 14. септембром 2009. године и број 02-42/09-II од 14. септембра 2009. године у делу којим је Ђ.Т. именован за вршиоца дужности директора туженог СПЦ "О."; ставом III изреке пресуде тужени Општина Оџаци и СПЦ "О." су обавезани да тужиљи солидарно исплате трошкове парничног поступка.
Поступајући по жалби тужених, Апелациони суд у Новом Саду је донео пресуду Гж1. 4047/10 од 1. октобра 2010. године, којом је жалбу одбио и пресуду Вишег суда у Сомбору П1. 2/10 од 19. априла 2010. године у целини потврдио. У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је, према утврђеном чињеничном стању, решењем Скупштине општине Оџаци број 02-38/2008 - II од 4. јула 2008. године тужиља именована за вршиоца дужности директора туженог СПЦ "О.", по коме мандат тужиље траје до имановања директора, а најдуже годину дана; да је након тога тужени СПЦ "О." са тужиљом закључио уговор о раду на одређено време број 487/08 од 23. јула 2008. године, и то у трајању од годину дана, сагласно наведеном решењу, с тим да тужиља ступа на рад 7. јула 2008. године; да је 29. јуна 2009. године са тужиљом закључен анекс уговора о раду, којим је измењена тачка 3. уговора о раду и одређено да радни однос тужиље заснован на одређено време траје до именовања директора туженог СПЦ "О."; да у периоду од једне године од именовања тужиље за вршиоца дужности директора код туженог СПЦ "О." није извршен избор директора; да је Управни одбор туженог СПЦ "О.", дана 8. јуна 2009. године, донео одлуку о распиавању конкурса за избор директора, на који се, поред осталих, пријавила и тужиља, иако није испуњавала услов који се тицао стеченог радног искуства; да је Управни одбор 1. јула 2009. године упутио предлог за именовање тужиље на место директора туженог СПЦ "О."; да у том периоду Скупштина општине Оџаци није функционисала, већ да је именован Привремени орган; да је Привремени орган 14. септембра 2009. године донео закључак да се неће вршити избор директора туженог СПЦ "О.", а истог дана је донео и решење којим се тужиља разрешава функције вршиоца дужности директора и на основу којег тужиљи престаје радни однос код туженог СПЦ "О." са 14. септембром 2009. године, те којим се са 15. септембром 2009. године за вршиоца дужности туженог СПЦ "О." именује Ђ.Т, чији ће мандат трајати до именовања директора, а најдуже годину дана; да је новоименовани вршилац дужности директора, дана 5. октобра 2009. године, донео решење број 440/09 којим је тужиљи отказан уговор о раду 487/08 од 23. јула 2008. године и одређено да тужиљи радни однос престаје 7. октобра 2009. године; да је тужиља, међутим, након што је Привремени орган тужене Општине Оџаци донео решење којим јој је одредио престанак функције и престанак радног односа, наставила да ради код туженог СПЦ "О.", тако што је у септембру 2009. године, у коме је било 22 радна дана, радила укупно 15 радних дана, закључно са 21. септембром 2009. године, затим користила четири дана годишњег одмора и била на боловању све до 2. октобра 2009. године, а потом искористила још два дана годишњег одмора; да је тужиља, након 14. септембра 2009. године, наставила да ради још најмање пет радних дана (15, 16, 17, 18. и 21. септембра 2009. године), у ком периоду је једном оверила списак присутности запослених на раду (18. септембар 2009. године), а новименовани вршилац дужности директора Ђ.Т. овером таквог списка од 21. септембра 2009. године потврдио да је тужиља тога дана радила код туженог СПЦ "О." у времену од 7,00 до 14,00 часова; да је првостепени суд правилном оценом изведених доказа утврдио чињенично стање и правилно применио материјално право када је тужбени захтев тужиље делимично усвојио; да из свега наведеног произлази да је тужиља била у радном односу на одређено време дуже од 12 месеци, што је противно одредби члана 37. став 1. Закона о раду, који се као матични пропис, почев од ступања на снагу Закона о државним службеницима (1. јул 2006. године), примењује и на запослене у установама јавних служби; да из образложења оспореног решења број 02-42/09-II од 14. септембра 2009. године произлази да је мандат тужиљи престао 5. јула 2009. године, а да је тужиља од тог момента фактички обављала дужност директора све до 14. спетембра 2009. године, што значи да је радила два месеца дуже од времена за које је засновала радни однос, и то на радном месту на којем је радни однос заснован; да је, осим наведеног, првостепени суд утврдио да је тужиља наставила да обавља послове са пуним радним временом у трајању од пет радних дана и након престанка функције вршиоца дужности директора (од 15. до 21. септембра 2009. године), у ком периоду је водила "књигу шанка" у рачуноводству, што потврђује и шеф рачуноводства С. Д, у свом сведочком исказу.
У поступку по ревизији тужене Општине Оџаци, Врховни касациони суд је донео оспорену пресуду Рев2. 2009/10 од 19. октобра 2011. године којом је ревизију усвојио и преиначио пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 4047/10 од 1. октобра 2010. године и Вишег суда у Сомбору П1. 2/10 од 19. априла 2010. године, тако што је тужбени захтев тужиље у целини одбио као неоснован. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, између осталог, наведено: да је на утврђено чињенично стање погрешно примењено материјално право када је утврђено да је решење о отказу уговора о раду незаконито и да је тужиљи радни однос на одређено време законито прерастао у радни однос на неодређено време; да тужиља јесте у радном односу провела дуже од 12 месеци, што је у супротности са чланом 37. став 1. Закона о раду, имајући у виду да је фактички обављала дужност директора и по истеку мандата у трајању од једне године; да се, међутим, на конкретан правни однос не примењује правило из члана 37. став 4. Закона о раду, већ правило из члана 48. истог закона, по коме директор може да заснује радни однос на неодређено или одређено време, те да радни однос на одређено време може да траје до истека рока за који је директор изабран, односно до његовог разрешења; да како је тужиља засновала радни однос на одређено време до именовања директора, правилно јој је отказан уговор о раду после избора новог директора; да се услови за поништај решења о отказу уговора о раду, као и за утврђење да је радни однос заснован на одређено време прерастао у радни однос на неодређено време, због примене специјалног правила које представља одступање и изузетак од правила о прерастању радног односа из члана 37. став 4. Закона о раду, нису стекли.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује , утврђено је : да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. став 4.) .
Одредбама Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05, 61/05 и 54/09), битним за конкретан спор, било је прописано: да се радни однос заснива на време чије је трајање унапред одређено када су у питању сезонски послови, рад на одређеном пројекту, повећање обима посла који траје одређено време и сл. за време трајања тих потреба, с тим што тако заснован радни однос непрекидно или с прекидима не може трајати дуже од 12 месеци, да радни однос заснован на одређено време постаје радни однос на неодређено време, ако запослени настави да ради најмање пет радних дана по истеку рока за који је заснован радни однос (члан 37. ст. 1. и 4.); да директор, односно други законски заступник послодавца може да заснује радни однос на неодређено или одређено време, да се радни однос заснива уговором о раду, да радни однос на одређено време може да траје до истека рока на који је изабран директор, односно до његовог разрешења (члан 48. ст. 1 . - 3.) .
5. Уставни суд констатује да подноситељка, кроз тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, у суштини указује да је Врховни касациони суд произвољнио применио материјално право приликом одлучивања о њеном тужбеном захтеву за конверзију радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време.
Стога Уставни суд сматра да, у оквиру оцене основаности навода о повреди права на правично суђење, заправо треба сагледати спроведени поступак као јединствену целину и оценити да ли је поступак био вођен на начин који је подноситељки осигурао право на правично суђење , односно да ли је од стране редовних судова дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права или слобода , те да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а на штету подноситељке уставне жалбе.
Уставни суд констатује да је у поступку који претходи уставној жалби утврђено да је подноситељка решењем Скупштине општине Оџаци од 4. јула 2008. године именована за вршиоца дужности директора СПЦ "О.", по ком основу је закључен уговор о раду на одређено време од 23. јула 2008. године, са ступањем подноситељке на рад почев од 7. јула 2008. године. Радни однос подноситељке, као вршиоца дужности директора СПЦ "О.", уговором о раду је првобитно био орочен на период од годину дана, а анексом уговора о раду од 29. јуна 2009. године тај рок је измењен, тако што је уговорено да тужиља буде у радном односу све до именовања директора. Изменом уговореног рока, подноситељки је продужено трајање радног односа и она је наставила да обавља дужност директора и након истека периода од годину дана од именовања за вршиоца дужности директора. Оспореним решењем Привременог органа општине Оџаци од 14. септембра 2009. године подноситељки је престала функција вршиоца дужности директора СПЦ "О." и за новог вршиоца дужности директора именован је Ђ.Т, почев од 15. септембра 2009. године. По доношењу поменутог решења, подноситељка је наставила рад код СПЦ "О.", у ком периоду је обављала одређене послове у рачуноводству (вођење "књиге шанка") и користила одређена права из радног односа (годишњи одмор и плаћено одсуство услед привремене спречености за рад). Решењем вршиоца дужности директора СПЦ "О." од 5. октобра 2009. године подноситељки је отказан уговор о раду од 23. јула 2008. године (измењен анексом од 29. јуна 2009. године), по ком основу јој је радни однос у СПЦ "О." престао 7. октобра 2009. године.
Оцењујући да ли је у предметном парничном поступку дошло до произвољне примене материјалног права на штету подноситељке уставне жалбе , Уставни суд је пошао од тога да се орочење радног односа директора на одређено време, сагласно одредби члана 48. став 3. Закона о раду, врши на битно другачији начин у односу на радни однос на одређено време у општем радноправном режиму (члан 37. став 1. Закона о раду). Наиме, једно лице, по основу избора/именовања на функцију директора, може засновати радни однос на одређено време до истека рока на који је изабрано/именовано, односно до његовог разрешења. Овакво законско решење, по схватању Уставног суда, представља одступање (изузетак) од правила да радни однос на одређено време непрекидно или с прекидима не може трајати дуже од 12 месеци, полазећи од тога да избор на функцију директора најчешће подразумева период (тзв. мандат) у трајању дужем од 12 месеци. Дакле, Уставни суд налази да је подноситељка могла бити у радном односу на одређено време и након истека периода од 12 месеци од именовања за вршиоца дужности директора СПЦ "О.".
Следом реченог, Уставни суд оцењује да се радни однос директора на одређено време везује искључиво за дужину трајања његовог мандата, што подразумева да тако заснован радни однос не може трајати дуже од времена за које је директору утврђен мандат. Другим речима, истеком времена на које је изабран, директору ex lege престаје и радни однос на радном месту директора. Према томе, Уставни суд сматра да је у вези спорног уставноправног питања, експлицитно постављеног и у уставној жалби, које се тиче радноправног статуса подноситељке од њеног разрешења са места вршиоца дужности директора (14. септембар 2009. године) до 7. октобра 2009. године, када је њен радни однос формално престао на основу решења о отказу уговора о раду од 5. октобра 2009. године, Врховни касациони суд дао уставноправно прихватљиво тумачење одговарајућих одредаба Закона о раду, да се правило о конверзији радног односа из члана 37. став 4. Закона не може применити када је у питању радни однос директора на одређено време, имајући у виду његову специфичну правну природу.
Сагласно наведеном, Уставни суд је закључио да оспорен ом пресудом Врховног касационог суда Рев2. 2009/10 од 19. октобра 2011. године није повређено право подноситељке на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, на основу члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) , уставну жалбу одбио као неосновану .
Када је реч о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да се подноситељка само формално поз вала на повреду овог права, а да при томе н ије навела ниједан разлог на коме заснива такву тврдње , због чега се Суд тиме није посебно бавио.
Оцењујући постојање повреде права из члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је утврдио да подноситељка своју тврдњу о повреди овог права ближе не образлаже, већ је, у ствари, изводи из навода о повреди права на правично суђење. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио да право подноситељке на правично суђење није повређено, то нема основа ни за тврдњу о повреди права из члана 60. став 4. Устава.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.