Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије, др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. К . из Б, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 4. децембра 2014. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба С. К . изјављена против пресуде Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 27/11 од 24. октобра 2011. године и пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж1.По1. 22/11 од 6. априла 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. К . из Б . поднео је 24. јула 2012. године и допунио 28. августа 2012. године, преко пуномоћника С . П, адвоката из Б, Уставном суду уставну жалбу против пресуд а означен их у изреци, због повреде права на правично суђење и посебних права окривљеног, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 33. ст. 2. и 5. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају првостепена и другостепена судска одлука којом је одбијена жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе и потврђена пресуда којом је на основу члана 412. став 3. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) одређено да према подносиоцу уставне жалбе у целости остаје на снази правноснажна пресуда Окружног суда у Београду – Посебно одељење КП. 5/03 од 24. априла 2007. године, којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим за извршење кривичног дела удруживање ради непријатељске делатности, кривичног дела убиство у покушају и кривичног дела убиство највишег представника државне заједнице и држава чланица у помагању, те је осуђен на казну затвора у трајању од 30 година.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду означених уставних права, да поништи оспорене пресуде, као и да одреди да се одмах уклоне штетне последице тако што ће подносиоцу бити укинут притвор одређен решењем Кв.По1. 454/2011 од 29. септембра 2011. године.
У уставној жалби је наведено да је принцип једнакости странака повређен тиме што је одбијен предлог одбране, овде подносиоца уставне жалбе, да се у својству сведока испитају Д.К. и З.Ј, који су у кривичном поступку Окружног суда у Београду – Посебно одељење КП. 5/03 имали својство окривљених и којима је суд поклонио поверење у делу исказа којим су теретили подносиоца уставне жалбе. Подносилац је навео и да је извођењем доказа - читањем пресуде Окружног суда у Београду – Посебно одељење КП. 5/03 од 24. априла 2007. године онемогућено одбрани да представи своје аргументе, кроз форму непосредног испитивања у контрадикторном поступку на главном претресу у односу на исказе Д.К. и З.Ј, који би као сведоци били дужни да говоре истину, као и да непосредно испитује сведоке саслушане у току поступка у којем му је суђено у одсуству.
Повреду права на правично суђење, коју види у неправилно утврђеном чињеничном стању, подносилац образлаже околношћу да је суд одбио његов предлог да се изврши судско-медицинско вештачење „у погледу дијагнозе личности окривљеног Д.К.“, а што би по мишљењу подносиоца било од значаја за разумевање понашања Д.К. и оцене његовог исказа из поступка Окружног суда у Београду – Посебно одељење КП. 5/03. Подносилац је навео да је „јасно да се ради о поремећеној особи“, као и да је одбрана убеђена да би се вештачењем утврдило да се ради „најмање о емоци онално-нестабилном поремећају личности“, а такве особе су склоне разним манипулацијама и „крајње су непоуздане и не може им се веровати“. У уставној жалби је оспорена и оцена доказа – исказа сведока и сведока сарадника, те је детаљно наведено зашто је, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, суд требало да поклони веру сведоку Н.К, и да га на основу тог исказа ослободи од оптужбе.
Повреду права на правично суђење подносилац уставне жалбе види и у „делимичном искључењу јавности током трајања главног претреса“, и то у току испитивања сведока сарадника Д.М.
Повреду права на образложену судску одлуку као елемента права на правично суђење подносилац образлаже тврдњом да првостепени суд није „делотворно“ испитао доказе нити је навео јасне разлоге на основу којих је огласио кривим подносиоца уставне жалбе, а другостепени суд наведене пропусте није отклонио јер није расправио одлучна питања на која је указано у жалби.
Повреду права на одбрану из члана 33. став 2. Устава подносилац образлаже тврдњом да му у поступку, који је претходио подношењу уставне жалбе, није било омогућено довољно времена за припрему завршне речи. У уставној жалби је наведено да је у два дана (17. и 18. октобра 2011. године) саслушано пуно сведока (17. октобра 2011. године саслушани су сведок Н.К и сведоци сарадници Љ.Б. и М.С, а 18. октобра 2011. године саслушан је сведок сарадник Д.М.), а како је транскрипте аудио записа са главног претреса од 18. октобра 2011. године бранилац подносиоца уставне жалбе добио један сат пре почетка главног претреса 19. октобра 2011. године, на којем је требало да изнесе завршну реч, то није имао довољно времена за упоређивање исказа сведока и припрему одбране у завршној речи.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да је пред Окружним судом у Београду – Посебно одељење за организовани криминал у предмету КП. 5/03 вођен кривични поступак против већег броја окривљених лица (међу њима и против подносиоца уставне жалбе), због кривичних дела удруживање ради непријатељске делатности, убиств о највишег представника државне заједнице и држава чланица и кривичних дела против живота и тела. Подносиоцу уставне жалбе је у предметном кривичном поступку било суђено у одсуству, сагласно одредби члана 304. Законика о кривичном поступку. Увидом у првостепену пресуду Окружног суда у Београду – Посебно одељење КП. 5/03 од 24. априла 2007. године и другостепену пресуду Врховног суда Србије Кж1.ОК. 11/07 од 17. септембра 2008. године утврђено је да је подносилац уставне жалбе у току првостепеног поступка био заступан од стране браниоца А.Ђ, а да су заједничку жалбу против те пресуде изјавили браниоци подносиоца уставне жалбе А.Ђ и В.В. Након лишења слободе подносиоца уставне жалбе, Виши суд у Београду – Посебно одељење је, сагласно одредби члана 413. Законика о кривичном поступку, уважавајући захтев подносиоца уставне жалбе, поновио правноснажно окончани кривични поступак против њега, у којем је подносилац уставне жалбе био заступан од стране адвоката Р.Б. и С.П.
Уставни суд је такође утврдио да је у поновљеном кривичном поступку, који је претходио подношењу уставне жалбе и у којем је донета првостепена оспорена пресуда, јавност била искључена у једном делу главног претреса, и то само приликом саслушања сведока сарадника Љ.Б, М.С. и Д.М, те код суочавања сведока сарадника Д.М. са подносиоцем уставне жалбе, као и код читања исказа преминулог сведока сарадника З.В.
У образложењу оспорене другостепене пресуде наведено је да је правилно првостепено веће одбило доказне предлоге браниоца С. К . да се саслушају осуђени З.Ј. и Д.К, те да се вештаци из ранијег поступка изјасне о дијагнози личности Д.К. као и да се изврши психолошко -психијатријско вештачење сведока сарадника Љ.Б, М.С. и Д.М, правилно нашавши да су ови доказни предлози сувишни, јер су одбране осуђених З.Ј.и Д.К. већ биле предмет оцене раније правноснажне пресуде, а одбрана није пружила ниједан аргумент везан за личност сведока сарадника који би указао на потребу предложених вештачења.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (члан 33. став 2.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (члан 33. став 5.).
Одредбом члана 32. став 3. Устава утврђено је да се јавност може искључити током читавог поступка који се води пред судом или у делу поступка, само ради заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала у демократском друштву, као и ради заштите интереса малолетника или приватности учесника у поступку, у складу са законом.
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) било је прописано: да изведене доказе који су од значаја за доношење судске одлуке суд оцењује по слободном судијском уверењу. Пресуду или решење које одговара пресуди суд може засновати само на чињеницама у чију је извесност потпуно уверен (члан 18. став 1 .); да окривљени коме се суди у одсуству (члан 304) мора имати браниоца чим суд донесе решење о суђењу у одсуству (члан 71. став 3.); да се оптуженом може судити у одсуству само ако је у бекству или иначе није достижан државним органима, а постоје нарочито важни разлози да му се суди иако је одсутан (члан 304. став 2.); да к ад суд у новом поступку донесе пресуду, изрећи ће да се ранија пресуда делимично или у целини ставља ван снаге или да се оставља на снази, а у казну коју одреди новом пресудом суд ће оптуженом урачунати издржану казну, а ако је понављање одређено само за неко од дела за које је оптужени био осуђен, суд ће изрећи нову јединствену казну по одредбама кривичног закона (члан 412. став 3.); да к ривични поступак у коме је неко лице осуђено у одсуству (члан 304) поновиће се и ван услова прописаних у члану 407. овог законика ако осуђени и његов бранилац поднесу захтев за понављање поступка у року од шест месеци од дана наступања могућности да се осуђеном суди у његовом присуству (члан 413. став 1.); да ће се кривични поступак у коме је неко лице осуђено у одсуству поновити и ван услова прописаних у члану 407. овог законика ако је његово издавање страна држава одобрила под условом да се поступак понови (члан 413. став 2.); да је п риликом испитивања сведока сарадника јавност искључена, осим ако веће на предлог јавног тужиоца и уз сагласност сведока сарадника не одлучи друкчије (члан 504с став 1.) .
5. Оцењујући наводе уставне жалбе о истакнутој повреди права на правично суђење и посебних права окривљеног, из члана 32. став 1. и члана 33. став 5. Устава, Уставни суд најпре констатује да одлучујући о уставној жалби није надлежан да процењује значај појединих доказних предлога странака у кривичном поступку нити да преиспитује правилност закључака редовних судова о појединим изведеним доказима, уколико из разлога наведених у уставној жалби и доказа уз њу, као и садржине оспорене судске одлуке, не произлази да је суд произвољно ценио изведене доказе, на штету подносиоца уставне жалбе. Право је суда у кривичном поступку да по слободном судијском уверењу, након спроведеног доказног поступка, оцени којим ће изведеним доказима поклонити поверење и које ће чињенице узети као доказане. Једино је редован суд овлашћен да у конкретном случају цени који су докази од значаја за доношење судске одлуке, те да процени које доказе је нужно извести, а чије извођење је у конкретном случају сувишно. Надаље, Уставни суд указује да се гаранцијама из члана 33. став 5. Устава не даје окривљенима неограничено право да предлажу извођење доказа пред судом, нити им се гарантује право да сви предлози одбране буду прихваћени . Дакле, уставна гаранција да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист ни на који начин не ограничава кривичне судове да цене целисходност извођења сваког предложеног доказа појединачно, те да одлуче које ће доказе извести, а које не. С друге стране, задатак је и обавеза судова да образложе разлоге због којих су одлучили да не изводе доказе које је оптужени у својој одбрани изричито захтевао.
Конкретно, подносилац уставне жалбе оспорава судску одлуку донету у поновљеном кривичном поступку, којом је, сагласно одредби члана 412. став 3. ЗКП, одређено да у целости остаје на снази правноснажна пресуда којом је подносилац осуђен у одсуству. Полазећи од тога да се подносилац уставне жалбе налазио у бекству у току вишегодишњег трајања кривичног процеса који је спроведен пред Окружним судом у Београду – Посебно одељење за организовани криминал у предмету КП. 5/03 због кривичних дела удруживање ради непријатељске делатности, убиств о највишег представника државне заједнице и држава чланица и кривичних дела против живота и тела, те да је заправо својом вољом одлучио да у том поступку не учествује непосредно у доказном поступку и лично не присуствује саслушању осталих саокривљених лица и испитивању сведока, а имајући у виду да је у поновљеном кривичном поступку, по захтеву подносиоца уставне жалбе , Виши суд у Београду – Посебно одељење поновио извођење појединих доказа, те је за све доказе које није прихватио дао уставноправно прихватљиво образложење разлога због којих није нужно нити целисходно изводити поједине доказе одбране, Уставни суд је нашао да нису основани наводи подносиоца да се одбијањем доказних предлога одбране окривљени нашао у неравноправном положају као странка у кривичном поступку у односу на јавног тужиоца , јер није могао да непосредно испитује сведоке саслушане у току поступка у којем му је суђено у одсуству.
Испитујући наводе уставне жалбе да је одбијањем предлога одбране да се у својству сведока испитају осуђени Д.К. и З.Ј, подносиоцу уставне жалбе било онемогућено да „представи своје аргументе, кроз форму непосредног испитивања у контрадикторном поступку на главном претресу у односу на исказе осуђених Д.К. и З.Ј. који би као сведоци морали да говоре истину“, Уставни суд указује на то да је утврђивање прихватљивости и оцена доказа првенствено ствар редовних судова, док се задатак Уставног суда састоји у томе да испита да ли су испуњени захтеви из члана 32. став 1. Устава, по питању правичности. То даље значи да ће се на правичност гледати у светлу поступка као целине . Уставни суд је увидом у пресуду Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 27/11 од 24. октобра 2011. године утврдио: да је у предметном кривичном поступку првостепени суд извео велики број доказа; да је за све доказе које је прихватио, као и за оне које није, дао јасно и разумљиво образложење. И мајући у виду да је кривични суд на основу спроведеног целокупног доказног поступка, детаљно анализирајући одбрану подносиоца уставне жалбе у међусобној повезаности са исказима осталих саокривљених лица и великим бројем изведених доказа нашао да је поновно саслушање осуђених Д.К. и З.Ј. сувишно и нецелисходно, што је и другостепени суд у редовној инстанционој контроли потврдио, указујући на то да искази окривљених Д.К. и З.Ј. нису једини докази који терете подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је оценио да само по себи неприхватање предлога одбране да се изврши психолошко-психијатријско вештачење личности осуђеног Д.К, те да се непосредно испитају осуђени Д.К. и З.Ј. не доводи у сумњу поштовање принципа „једнакости оружја“ и не указује prima facie на очигледу произвољност и арбитрерност у спровођењу доказног поступка од стране кривичног суда.
Испитујући основаност навода уставне жалбе да је делимично искључење јавности током главног претреса било у супротности са одредбом члана 32. став 3. Устава, Уставни суд најпре, констатује да право на јавност расправе пред судом, као елемент права на правично суђење, није апсолутно и неограничено, јер су самим Уставом утврђена одступања од овог права, сагласно члану 20. став 1. Устава, којим је утврђено да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу бити ограничена, ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих их Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права. Тако је одредбом члана 32. став 3. Устава утврђено да јавност може бити искључена током читавог поступка који се води пред судом или у делу поступка, само ради заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала у демократском друштву, као и ради заштите интереса малолетника или приватности учесника у поступку, у складу са законом.
Уставни суд додатно указује да из цитиране одредбе члана 504с ЗКП јасно произлази да се испитивање сведока сарадника обавља по правилу без јавности, како у току истраге тако и на главном претресу, односно да испитивање сведока сарадника на главном претресу може бити изузетно јавно, о чему одлучује суд на предлог јавног тужиоца а уз сагласност сведока. Дакле, према закону који је био на снази у време предузимања оспорене доказне радње суд је могао да донесе одлуку да јавност не буде искључена приликом испитивања сведока сарадника, само ако су кумулативно била испуњена два услова: први, да јавни тужилац предложи јавно испитивање сведока сарадника и други, да се сведок сарадник са таквим предлогом сагласи. Сврха наведеног законског ограничења начела јавности главног претреса, између осталог је и заштита приватности сведока сарадника, што је, по оцени Уставног суда , сагласно са одредбом члана 32. став 3. Устава.
Полазећи од тога да је Уставни суд утврдио да је у конкретном случају јавност током судског поступка била искључена у једном делу главног претреса, и то приликом испитивања сведока сарадника Љ.Б, М.С. и Д.М, те код суочавања сведока сарадника Д.М. са подносиоцем уставне жалбе, као и код читања исказа преминулог сведока сарадника З.В, те да јавни тужилац није предложио јавно испитивање сведока, нити је постојала сагласност сведока да њихово испитивање буде јавно, Уставни суд је оценио да Виши суд у Београду – Посебно одељење, у конкретном случају, уставноправно прихватљивим тумачењем одредби члана 504с ЗКП, није изашао из оквира Уставом дозвољеног одступања од права на јавност расправе, као елемента права на правично суђење.
Полазећи од свега наведеног, те додатно имајући у виду да је, по оцени Уставног суда , Апелациони суд у Београду – Посебно одељење на уставноправно прихватљив начин довољно детаљно образложио све битне жалбене наводе подносиоца уставне жалбе, које он углавном понавља у уставној жалби, нарочито образложивши зашто извођење предложених а неизведених доказа није било нужно, те је у образложењу оспорене пресуде јасно изнето на основу којих доказа је утврђено да је подносилац уставне жалбе крив за извршење кривичних дела која су била предмет оптужбе у кривичном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, Уставни суд је оценио да нису основани наводи уставне жалбе о истакнутој повреди права из члана 32. став 1. и члана 33. став 5. Устава.
6. У погледу навода уставне жалбе о повреди посебних права окривљеног из члана 33. став 2. Устава, којом се сваком ко је окривљен за кривично дело гарантује право да узме браниоца по свом избору, да са њим несметано општи, као и да добије примерено време за припрему одбране, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе у правноснажно окончаном кривичном поступку Окружног суда у Београду – Посебно одељење у предмету КП. 5/03, у којем му је суђено у одсуству, био заступан од стране два браниоца – адвоката А.Ђ. и В.В, као и да је у поновљеном судском поступку, у којем је одређено да остаје на снази пресуда Окружног суда у Београду – Посебно одељење КП. 5/03 од 24. априла 2007. године (правноснажна 17. септембра 2008. године) био заступан од стране два изабрана браниоца – адвоката С.П. и Р.Б. Такође је утврђено да је у поновљеном кривичном поступку, који је претходио подношењу уставне жалбе, главни претрес започео 1. јуна 2011. године, а завршен 19. октобра 2011. године; да је у току доказног поступка прочитана пресуда Окружног суда у Београду – Посебно одељење КП. 5/03 од 24. априла 2007. године, пресуда Врховног суда Србије Кж1.ОК. 11/07 од 17. септембра 2008. године и пресуда Врховног суда Србије III ОК. 1/09 од 4. септембра 2009. године, да је непосредно саслушан сведок Н.К, као и сведоци сарадници Љ.Б, М.С. и Д.М, да је спроведено суочавање сведока сарадника Д.М. и подносиоца уставне жалбе, те да су прочитани многобројни материјални докази прибављени у току кривичног поступка Окружног суда у Београду – Посебно одељење у предмету КП. 5/03.
Полазећи од тога да је у току судског поступка који је претходио подношењу уставне жалбе подносилац био заступан од стране два изабрана браниоца, са којима је несметано општио и припремао одбрану у току вишемесечног трајања главног претреса, да у предметном судском поступку нису изведени нови докази, те имајући у виду да се право на примерено време за припрему одбране, као елемент права из члана 33. став 2. Устава не исцрпљује у припреми завршене речи, Уставни суд је мишљења да у конкретном случају, а сагледавајући судски поступак као целину, околност да браниоцима окривљеног није одобрено тражено време ( десет дана) за припрему завршне речи није довело до повреде права на одбрану, гарантованог одредбом члана 33. став 2. Устава.
7. Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да оспореним пресудама нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао у уставној жалби, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио уставну жалбу у целини као неосновану.
8. На основу одредаба члана 42б и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.