Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби П. С . из С , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. децембра 201 4. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба П. С . и утврђује да je решењ има Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кр.По1. 15/12 од 5. октобра 2012. године и Кж2.По1. 435/12 од 19. октобра 2012. године повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредб ом члана 31. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. П. С . из С . је 17. новембра 2012. године, преко пуномоћника Ђ. К , адвоката из Б, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду Кр.По1. 11/12 од 23. августа 2012. године, решења Апелационог суда у Београду Кр.По1. 13/12 од 13. септембра 2012. године, решења Апелационог суда у Београду Кр.По1. 15/12 од 5. октобра 2012. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2.По1. 435/12 од 19. октобра 2012. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 3. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи:
- да се „према горе наведеним решењима Апелационог суда у Београду, незаконито налазио у притвору од 31. августа 2012. до 5. новембра 2012. године“;
- да је „трајање притвора против окривљеног П. С. по основу члана 211. став l. тачка 3 ) Законика о кривичном поступку у овом временском периоду било неосновано и незаконито, јер није постојао ни један разлог за даљим продужавањем притвора, по овом законском основу“;
- да „суд у разлозима решења о продужењу притвора, није дао јасне, аргументоване и логичне закључке које су то особите околности које указују да ће боравком на слободи окривљени П. С . у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети“;
- да је „у тренутку доношења решења о продужењу притвора, било је сасвим извесно и очигледно да окривљени П. С, као службено лице, царински службеник Царинске испоставе у Суботици, не може у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети, јер је решењем Министарства финансија директора Управе царина број 148-111-112-07-16/2012 од 25. јуна 2012. године привремено удаљен са рада, док траје притвор“;
- да је „у вези са напред наведеним схватањем, Апелационом суду у Београду, у жалбама против решења о продужењу притвора више пута је указивано да је окривљени П. С, преко пуномоћника поднео молбу директору Управе Царина да привремено буде удаљен са рада до окончања кривичног поступка“ и да је „на поднету молбу добијен одговор директора Управе царина број 148-Ш-112-07-16/5/2012 да ће о овом питању бити одлучивано након укидања притвора против окривљеног“;
- да је „у циљу разумевања оваквог схватања, суду достављено решење директора управе царина број 148-III-112-07-22/2012 од 2. августа 2012. године за окривљеног М.С, цариника из С, против кога се као и против окривљеног П. С . пред Тужилаштвом за организовани криминал води кривични поступак под бројем Ки.По1. 15/12 због истог кривичног дела“, те да је „окривљеном М.С. далеко пре укинут притвор, иако је и он привремено удаљен са рада за време трајања притвора“.
У уставној жалби се даље наводи:
- да се против подносиоца уставне жалбе води кривични поступак по наредби Тужилаштва за организовани криминал Кти. 11/12 од 31. маја 2012. године, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја у продуженом трајању из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. Кривичног и због кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 3. у вези са ставом 1. истог законика;
- да је подносиоцу одређен притвор решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки.По1. 15/12 од 2. јуна 2012. године због постојања законских разлога прописаних одребама члана 211. став 1. тач. 2), 3) и 4) Законика о кривичном поступку, који му је потом по истим законским основима продужен решењима Ки.По1. 15/12 од 29. јуна 2012. године и Ки.По1. 15/12 од 27. јуна 2012. године;
- да је према подносиоцу уставне жалбе притвор продужен за још три месеца решењем Апелационог суда у Београду Кр.По1. 11/12 од 23. августа 2012. године због постојања законског разлога из члана 211. став l. тачка 3) Законика о кривичном поступку, које решење је укинуто решењем истог Кж2.По1. 371/12 од 7. септембра 2012. године, са налогом да се „у новом решењу дају јасни и аргументовани разлози за продужење притвора по основу члана 211. став l. тачка 3) Законика о кривичном поступку“;
- да је у поновном поступку одлучивања о притвору Апелациони суд у Београду донео решење Кр.По1. 13/12 од 13. септембра 2012. године којим је према подносиоцу уставне жалбе поново продужио притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, које решење је такође по жалби укинуто решењем истог суда Кж2.По1. 405/12 од 1. октобра 2012. године „са налогом да се у образложењу решења испита постојање основа за притвор прописан чланом 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку и да се у вези тога дају јасни и аргументовани разлози“;
- да је Апелациони суд у Београду решењем Кр.По1. 15/12 од 5. октобра 2012.године поново продужио притвор подносиоцу уставне жалбе због постојања законског разлога из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, које решење је у односу на подносиоца потврђено решењем истог суда Кж2.По1. 435/12 од 19. октобра 2012. године, уз образложење да је „окривљени привремено удаљен са рада док траје притвор и да по изласку из притвора може бити враћен на рад и да то представља околност због које постоји опасност да може поновити кривично дело“;
- да у образложењу наведених решења „нису конкретизоване и индивидуализоване околности и разлози за продужење притвора“.
Подносилац сматра да је „аргументација Апелационог суда у Београду у супротности са доказима који су достављени уз жалбу против решења о продужењу притвора и уз предлог да се притвор против П. С . укине“ и наглашава да се док се налазио у притвору „обратио директору управе Царина са молбом да се донесе решење о привременом удаљењу са рада до окончања кривичног поступка са циљем да се искључи свака његова могућа намера повратка на посао и постојања било какве опасности да ће поновити кривично дело“.
Из свега наведеног подносилац закључује:
- да је „сасвим јасно да оваква околност која се везује за радни статус окривљеног сама за себе не може бити законски основ за продужење притвора, а поготово не представља особиту околност која указује да ће у конкретном случају, у кратком временском периоду, овај окривљени поновити кривично дело“ и понавља да „питање враћања на посао након изласка из притвора подносиоца уставне жалбе није било у његовој надлежности већ је то искључиво у надлежности директора Управе царина, а што се јасно види из одговора Управе царина на његову молбу бр. 148-III-112-07-16/5//2012 од 10. августа 2012. године, где се јасно каже да ће тражена одлука у односу на П. С . бити донета након његовог изласка из притвора“.
- да „Апелациони суд није у разлозима имао других законски јасних и конкретних аргумената или околности из којих би се могло закључити да се ради особитим околностима које указују да ће окривљени П. С . у краћем временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети“;
- да је „након укидања притвора окривљеном П. С, од стране судије за претходни поступак, решењем Ки.По1. 15/12 од 5. новембра 2012. године, пре истека рока од три месеца, директор Управе Царина, донео је решење о удаљењу са рада до окончања кривичног поступка, број решења 148-III-112-07-28/2012 од 7. новембра 2012. године“ и да „ова чињеница иде у прилог да је оваква одлука од стране суда морала бити донета и много раније, и да је питање повратка на посао окривљеног П . С . у надлежности директора Царине а не суда какво је становиште у овом поступку имао Апелациони суд у Београду“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених права , као и право подносиоца на накнаду материјалне и нематеријалне штете и трошкова поступка пред Судом, те поништи оспорена решења .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
У време подношења уставне жалбе Тужилаштво за организовани криминал је водило истражни поступак против подносиоца уставне жалбе и још 17 лица.
Поступак је покренут доношењем наредбе о спровођењу истраге Тужилаштва за организовани криминал Кти. 11/12 од 31. маја 2012. године (1. јуна 2012. године донета је и наредба о проширењу истраге), којом је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет постојање основа сумње да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика у стицају са продуженим кривичним делом злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чл. 33. и 61. Кривичног законика.
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору пет месеци и шест дана, рачунајући од 31. маја 201 2. године када је лишен слободе, до 5. новембра 2012. године када је пуштен на слободу.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе (и према другим лицима) одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду - Посебно одељење Ки.По1. 15/12 од 2. јуна 2012. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) , 3) и 4) Законика о кривичном поступку.
Судија за претходни поступак Вишег суда у Београду - Посебно одељење је потом према подносиоцу уставне жалбе притвор продужио решењем Ки.По1. 15/12 од 29. јуна 2012. године на основу одред аба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 3) Законика о кривичном поступку, а решењем Ки.По1. 15/12 од 27. јула 2012. године на основу одред аба члана 211. став 1. тач. 1) и 3) наведеног Законика.
Подносилац уставне жалбе се дописом од 8. августа 2012. године, преко браниоца, обратио директору Управе царина којим је „ургирао да се решење о привременом удаљењу са рада до окончања кривичног поступка за П. С . донесе у што краћем року“.
Министарство финансија и привреде – Управа царина је 10. августа 2010. године дописом број 148-III-112-07-16/5/2012 одговорила на поднесак браниоца подносиоца уставне жалбе у коме је, поред осталог, истакнуто: да је суспензија по основу притвора облигаторна, тако да послодавцу остаје само да то констатује; да је решење о суспензији услед притвора деклаторан, а не конститутиван акт; да чим притвор престане, престаје и удаљење, па запослени има право и обавезу да настави са радом, уколико не буде донето ново решење о суспензији (факултативно), те да до удаљења са рада може, а не мора доћи, под претпоставком да су испуњени услови из члана 61. став 1. Правилника о правима, обавезама и одговорностима запослених у Министарству финансија и економије – Управа царина, поред осталог, ако је против цариснаког службеника покренут кривични поступак због кривичног дела учињеног на раду или у вези са радом; да ће након изласка из притвора П. С . директор Управе царина одлучити о факултативној суспензији по другом основу уколико за то постоје услови у складу са цитираним прописима.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кр.По1. 11/12 од 23. августа 201 2. године, према подносиоцу уставне жалбе је притвор продужен за још три месеца, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, које решење је по жалби укинуто решењем Апелационог суда у Београду Кж2.По1. 371/12 од 7. септембра 2012. године.
У поновном поступку одлучивања о притвору, Апелациони суд у Београду је 13. септембра 2012. године донео оспорено решење Кр.По1. 13/12 којим је према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор за још три месеца, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. Наведено решење је по жалби такође укинуто решењем Апелационог суда у Београду Кж2.По1. 405/12 од 1. октобра 2012. године.
У поновном поступку одлучивања у притвору, Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је 5. октобра 2012. године донео оспорено решење Кр. 15/12 којим је према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор за још три месеца, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. Притвор је продужен и према другим окривљеним лицима.
У образложењу оспореног првостепеног решења је, између осталог, наведено:
- да „када су у питању окривљени П.Р, Г.П, П. С, С.Р, С.Н. и Д.А . овај суд налази да постоје разлози да се и према њима продужи примена мере притвора по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку“;
- да се „ према стању у спису ради о лицима запосленим у Управи царина за које постоји основана сумња да су, приликом предузимања противправних радњи које им се стављају на терет, свако од ових окривљених испољио посебну упорност, с обзиром на то да постоји основана сумња да су исте предузимали у дужем временском периоду, у оквиру организоване криминалне групе, уз висок степен организованости и коришћењем фиктивне документације, посебно када се има у виду број инкриминисаних радњи (издатих ЈЦИ) за која се терете“;
- да се „поред тога ради о лицима запосленим у државном органу чија је улога да штити царинско подручје Републике Србије, а они су основано сумњиви да су предузимали противправне радње које су усмерене управо на кршење цариснких прописа Републике Србије, тако да постоји основана сумња да су испољили и посебну безобзирност нарочито када се узму у обзир временски период предузимања противправних радњи и број тих радњи за које је свако од њих појединачно основано сумњив“;
- да „када се све те околности цене у контексту личних прилика сваког од ових окривљених понаособ, исте, у међусобној повезаности, представљају особите околности које указују да ће они, ако се нађу на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело“.
- да је „при свему томе овај суд имао у виду чињеницу да су окривљени суспендовани са радних места на којима су били распоређењни у Управи царина, као и да та суспензија траје док траје и примена мере притвора“ али је „са друге стране узео у обзир чињеницу да је, у складу са постојећом законском регулативом – Законом и државним службеницима, те одговарајућим подзаконским актима и правилницима Министарства финансија и Управе царина, предвиђена факултативна могућност да се, након укидања притвора и повратка именованих на посао, исти суспендују до окончања кривичног поступка“, али да се „по налажењу овог суда ради о будућој неизвесној околности, јер директор Управе царина као надлежан за доношење такве одлуке у конкретном случају, има законску могућност да донесе решење о суспензији свих или неког од именованих окривљених, али не и обавезу“ и да „могућност да окривљени буду суспендовани и удаљени са радних места и након укидања притвора за сада није од таквог утицаја да одлука у погледу примене мере притовра према њима буде другачија“.
Апелациони суд у Београду - Посебно одељење је оспореним решењем Кж2.По1. 435/12 од 19. октобра 201 2. године уважио жалбу браниоца окривљеног С.С. адвоката Д.П. и преиначио првостепено решење у погледу законског основа за про дужење притвора, тако што је окривљеном С.С. отклонио законски основ из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, док је у осталом делу одбио као неосновану жалбу браниоца окривљеног С.С, као и изјављене жалбе других бранилаца, међу којима је и бранилац подносиоца уставне жалбе, и окривљених.
У образложењу наведеног решења је, између осталог, истакнуто:
- да „када се ради о окривљенима П.Р, Г.П, П. С, С.Р, С.Н. и Д.А правилно је поступљено када је и према овим окривљенима притвор продужен по законском основу из члана 211. став 1 . тачка 3 ) Законика о кривичном поступку, с обзиром да се, према стању у списима , ради о лицима запосленим у Управи царина, те уз постојање основане сумње да је, приликом предузимања противправних радњи које им се стављају у овом кривичном поступку на терет, свако од ових окривљених испољио посебну упорност, односно, уз постојање основане сумње да су противправне радње предузимали у дужем временском периоду, у оквиру организоване криминалне групе, уз висок степен организованости и коришћења фиктивне документације, а посебно када се има у виду број инкриминисаних радњи тј. издатих ЈЦИ, за које се терете, па када се изнете околности цене у контексту и личних прилика сваког од ових окривљених, исте, како појединачио, тако и у својој међусобној повезаности, представљају особит е окол ности које указују да ће ови окривљени, уколико се нађу на слободи, у кратком временском периоду, поновити кривично дело“;
- да се наводи из жалби бранилаца, поред осталих и окривљеног П. С, овде подносиоца уставне жалбе „ који се односе на чињеницу да су ови окривљени суспендовани са радних места на којима су били распоређени у Управи царина, као и да су ... окривље ни С. и К. према којима је иначе притвор укинут, након пуштања на слободу добили нова решења од Управе царине да се привремено удаљавају са рада до окончања кривичног поступка, оцењени као неосновани и без утицаја на правилност и законитост решења о продужењу притвора“ из разлога што „директор Управе царина, као надлежан за доношење такве одлуке, има законску могућиост да донесе решење о суспензији свих или неког од именованих окривљених, али не и обавезу, па самим тим, како се ради само о могућности, a уз постојање свих већ напред наведених околности које указују на постојање разлога из одредбе члана 211. став 1 . тачка 3 ) Законика о кривичном поступку за продужење притвора, према оцени овога већа, не доводи се у сумњу да је за сада према окривљенима оправдана примена мере притвора из наведеног законског основа“;
- да „веће овога суда налази да су у побијаном решењу изнете индивидиуализоване и конкретизоване околности у односу на сваког од окривљених, на основу којих је суд извео закључак о постојању разлога за притвор према сваком поједииачном окривљеном лицу, за које своје закључке је суд изнео довољне, јасне и аргументоване разлоге, па је тиме, а насупрот наводима из изјављених жалби , поступио према примедбама из решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 405/12 од 1. октобра 2012. године“;
- да је „суд приликом давања разлога за своју одлуку о продужењу притвора, имао у виду и личне и породичне прилике, које је ценио у контексту и у склопу чињеница или околности које су од утицаја на одлуку о притвору“;
- да је „с обзиром на све напред наведено , правилно првостепени суд притвор према окривљенима продужио за још три месеца, имајући у виду да истрага у овом кривичном поступку још увек није окончана, a у њеном даљ ем току неопходно је испитати већи број сведока, обавити комплексно вештачење, те по потреби предузети и друге неопходне доказне радње“.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе укинут 5. новембра 2012. године, решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки.По1. 15/12 и одмах је пуштен на слободу (које решење је постало правноснажно 13. новембра 2012. године).
У образложењу решења о укидању притвора је, поред осталог, истакнуто да „судија за претходни поступак налази да више не стоје околности које оправдавају ралоге за притвор против окривљеног прописане одредбом члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, будући да је окривљени П. С. решењем Управе царина привремено удаљен са рада док траје притвор, на основу члана 166. Закона о раду, а да је чланом 116. став 1. Закона о државним службеницима прописано да државни службеник против кога је покренут кривични поступак због кривичног дела учињеног на раду или у вези са радом може бити удаљен са рада до окончања предметног поступка, уколико би његово присуство на раду штетило интересу државног органа или ометало вођење дисциплинског поступка, па самим тим судија за претходни поступак сматра да нема сумње да ће по укидању притвора окривљеном П. С. Министарсво финансија – Управа царина разматрати питање удаљења са рада до окончање кривичног поступка, водећи рачуна о сопственим интересима, јер се окривљеном П. С. ставља на терет да је извршио кривична дела као царински службеник, на раду и у вези са радом;
- да „у прилог оваквом ставу судије за претходни поступак, да ће Управа царина након укидања притвора, водити рачуна о томе да ли ће присуством на раду окривљеног П. С. штетити интерес има државног органа , иде и чињеница да су окривљеног М.С. и Б.К, који имају знатно мањи број инкриминисаних радњи (издатих ЈЦИ) од окривљеног П. С, након укидања притвора, решењем Министарства финансија – Управе царина број ... од 2. августа 2012. године окривљени М.С. и решењем истог органа број .... окривљени Б.К, која су правноснажна, привремено удаљени са рада до окончања кривичног поступка“.
Подносилац уставне жалбе је решењем Министарства финансија и привреде – Управе царина број 148-III-112-07-28/2012 од 7. новембра 2012. године привремено удаљен са рада почев од 13. новембра 2012. године, које траје до окончања кривичног поступка који је покренут наредбом о спровођењу истраге Тужилаштва за организовани криминал Кти. 11/12 од 31. маја 2012. године и наредбом о проширењу истраге Кти. 11/12 од 1. јуна 2012. године
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу, а да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 1. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 214. ЗКП, поред осталог, прописано је: да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.) (став 1.); да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.) (став 3.); да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 3.).
Трајање притвора у истрази прописано је одредбама члана 215. ЗКП, према којима: на основу решења судије за претходни поступак, окривљени се може задржати у притвору највише три месеца од дана лишења слободе и судија за претходни поступак је дужан да и без предлога странака и браниоца, по истеку сваких 30 дана испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора (став 1.); веће непосредно вишег суда (члан 21. став 4.) може, на образложени предлог јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ако се до истека рока из ст. 1. и 2. овог члана не подигне оптужница, окривљени ће се пустити на слободу (став 3.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд полази од већ заузетог става да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Стога Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемченог одредбама члана 30. став 1. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. став 1. Устава.
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Имајући у виду наведено, као и садржину уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 32. став 1. ценио у оквиру права из члана 31. став 1. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела у стицају са продуженим кривичним делом злоупотребе службеног положаја у саизвршилаштву.
Поред постојања основане сумње да је подносилац извршио кривично дело, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, што је услов sine qua non за постојање уставности и законитости како приликом одређивања тако и приликом продужавања мере притвора (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, тачка 7. образложења), Апелациони суд у Београду - Посебно одељење је у оспореним решењима (Кр.По1. 15/12 од 5. октобра 2012. године и Кж2.По1. 435/12 од 19. октобра 2012. године) утврдио да постоје особите околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Као особите околности које указују да ће окривљени П. С, овде подносилац уставне жалбе, и још шест окривљених лица у кратком временском периоду поновити кривично дело, надлежни суд је навео:
1) да се „према стању у спису ради о лицима запосленим у Управи царина за које постоји основана сумња да су, приликом предузимања противправних радњи које им се стављају на терет, свако од ових окривљених испољио посебну упорност, с обзиром на то да постоји основана сумња да су исте предузимали у дужем временском периоду, у оквиру организоване криминалне групе, уз висок степен организованости и коришћењем фиктивне документације, посебно када се има у виду број инкриминисаних радњи (издатих ЈЦИ) за која се терете“; 2) да се „поред тога ради о лицима запосленим у државном органу чија је улога да штити царинско подручје Републике Србије, а они су основано сумњиви да су предузимали противправне радње које су усмерене управо на кршење царинских прописа Републике Србије, тако да постоји основана сумња да су испољили и посебну безобзирност нарочито када се узму у обзир временски период предузимања противправних радњи и број тих радњи за које је свако од њих појединачно основано сумњив“; 3) да „када се све те околности цене у контексту личних прилика сваког од ових окривљених понаособ, исте, у међусобној повезаности, представљају особите околности које указују да ће они, ако се нађу на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело“.
Уставни суд указује да, сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити (и продужити) против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети. Дакле, притворски основ садржан у тачки 3) наведеног члана ЗКП заснива се на постојању особитих околности које указују да ће окривљени у кратком временским периоду, између осталог, поновити дело. Из наведеног следи да је надлежан суд који одлучује о одређивању, односно о продужењу притвора према неком лицу по наведеном законском основу, дужан да утврди постојање следећих услова, и то: 1) да постоје особите околности, односно изузетне и конкретне (квалифакаторне) околности које указују на понављање дела, односно да се извршење новог кривичног дела може разборито предвидети и очекивати; 2) да ће до понављања кривичног дела доћи у кратком временском периоду.
У конкретном случају, надлежни суд се у оспореним решењима, пре свега ослонио, поред постојања основане сумње против подносиоца (и других лица), на бројност радњи које су им стављене на терет и њихов временски континуитет, те на чињеницу да је реч о лицима која су запослена у Управи царине „у контексту личних прилика сваког од ових окривљених понаособ“ представљају особите околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити дело (удруживање ради вршења кривичних дела у стицају са продуженим кривичним делом злоупотребе службеног положаја).
Уставни суд сматра да су све наведене околности, у смислу тежине кривичних дела која се подносиоцу уставне жалбе и другим лицима стављају на терет, могле представљати особите околности због којих је суд према њима одредио и продужавао привор у циљу спречавања било каквог покушаја понављања кривичног дела у кратком временском периоду, односно да су, у почетку, могле представљати релевантне околности за примену мере притвора.
Међутим, Уставни суд указује да разлози за задржавање окривљеног у притвору који су иницијално постојали могу временом престати (видети одлуку Европског суда за људска права у предмету „ Winterwerp против Холандије“, број 6301/73 од 24. октобра 1979. године, став 55.). У том смислу, Уставни суд налази да наведене околности са протеком времена, у конкретном случају, више нису биле и довољне за продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе, те је оценио да надлежни суд у оспореним решењима није образложио на који начин ће подносилац уставне жалбе у кратком временском периоду поновити дело, што представља императивни део законске одредбе за продужење притвора по основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
У смислу наведеног, Уставни суд, пре свега, указује да надлежни суд у својим решењима није дао довољно јасне, убедљиве и индивидуализоване разлоге за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору, односно да се у својим образложењима ослања, пре свега, на тежину кривичних дела која су подносиоцу уставне жалбе и другом лицима стављена на терет и објективне последице које су наступиле, а пропушта да наведе субјективне разлоге за продужење притвора, који би их индивидуализовали у односу на сваког притвореника појединачно.
Уставни суд даље указује да није уверен да наведени разлози, у конкретном случају, представљају оне особите квалификаторне околности које су директно указивале на то да ће подносилац уставне жалбе боравком на слободи поновити кривично дело у кратком временском периоду, нити су надлежни судови дали објашњење за то како би подносилац могао поновити дело у ситуацији када је, по сили закона, удаљен са рада од првог дана притвора у коме се налазио већ скоро пет месеци. Ово посебно имајући у виду и следеће чињенице: прву, да се подносилац уставне жалбе још 8. августа 2012. године (дакле два месеца пре доношења оспореног првостепеног решења о продужењу притвора Кр.По.1 15/12 од 5. октобра 2012. године), преко браниоца, обратио дописом директору Управе царина којим је ургирао да се решење о привременом удаљењу са рада до окончања кривичног поступка донесе у што краћем року; другу, да је одмах по укидању притвора двојици окривљених из истог кривичног поступка, Министарство финансија – Управа царина донела решења којима су та лица удаљена са рада до окончања кривичног поступка.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да Апелациони суд у Београду – Посебно одељење у оспореним решењима није навео довољне разлоге за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору који указују на „постојање особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело“. Уставни суд при томе посебно истиче да су надлежни судови дужни да уверљиво оправдају било који период притвора, без обзира колико „кратко траје“ (видети, поред осталих, одлуку у предмету Европског суда за људска права „Belchev против Бугарске “, број 39270/98 од 8. априла 2004. године, став 82.).
У овим околностима није ни потребно да Уставни суд посебно испитује да ли су редовни судови показали посебну ревност у вођењу поступка.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењ има Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кр.По1. 15/12 од 5. октобра 2012. године и Кж2.По1. 435/12 од 19. октобра 2012. године повређено право на ограничено трајање притвора зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава.
Уставни суд је оценио да је, иако је подносилац уставне жалбе тражио да се утврди право на накнаду нематеријалне штете, само утврђивање повреде права довољна да се постигне адекватна правична сатисфакција подносиоцу. При том, Уставни суд посебно наглашава да подносилац уставне жалбе право на накнаду штете може остварти у посебном поступку.
Наведена оспорена решења Уставни суд није поништио, јер се у време подношења уставне жалбе подносилац више није налазио у притвору.
Следом изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. ст ав 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучио као у првом делу изреке.
6. У односу на оспорена решењ а Апелационог суда у Београду Кр.По1. 11/12 од 23. августа 2012. године и Кр.По1. 13/12 од 13. септембра 2012. године, Уставни суд је утврдио да су наведена решења укинута решењима истог суда (Кж2.По1. 371/12 од 7. септембра 2012. године и Кж2.По1. 405/12 од 1. октобра 2012. године), те да стога више нису у правном поретку. Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема услова за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду.
Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако (пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и да је одредбом члана 45. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу. Овакав став Уставни суд је, између осталих, заузео у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.