Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда др Горан П. Илић, заменик председника Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. Ђ. из С , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. новембра 2014. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба С. Ђ. изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 2322/11 од 24. новембра 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Ђ. из С. поднео је 9. јануара 2012. године Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 2322/11 од 24. новембра 2011. године због повреде права на правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчених одредбама члана 60. став 4. Устава.
Подносилац сматра да су му наведена права повређена тиме што су судови, и поред тога што је утврђено да му је незаконито престао радни однос, одбили његов захтев за накнаду штете постављен у смислу члана 191. став 4. Закона о раду. Предлаже да Уставни суд поништи оспорену пресуду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пресудом Основног суда у Нишу П1. 408/10 од 4. јуна 2010. године поништено је као незаконито решење туженог послодавца од 11. јуна 2007. године којим је тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, отказан уговор о раду, а одбијен његов захтев за накнаду штете у висини од 18 зарада. Првостепени суд је, поред осталог, утврдио да је на иницијативу тужиоца тужени донео оспорено решење како би тужилац код Националне службе за запошљавање остварио право на новчану накнаду за случај незапослености у периоду од две године колико му је остало до остваривања права на пензију, те да је у том смислу тужилац потписао и изјаву од 12. јуна 2007. године. Полазећи од ове чињенице, првостепени суд је закључио да пропусти туженог у поступку доношења оспореног решења који су довели до његовог поништаја не могу за последицу имати усвајање захтева за накнаду штете у висини од 18 зарада, јер би то, како је наведено, било супротно начелу правичности и представљало би могућност злоупотребе права из члана 191. став 4. Закона о раду. У прилог изнетом ставу, првостепени суд је указао и на то да је тужени поступио у складу са договором постигнутим са тужиоцем у погледу доношења решења о отказу уговора о раду, те да је тужилац истицањем захтева за накнаду штете довео у заблуду туженог који је прихватио његову иницијативу и донео оспорено решење не поштујући законом прописану процедуру. Поред овог, првостепени суд је своју одлуку засновао и на закључку да тужилац не трпи штету будући да је дан након престанка радног односа остварио право на новчану накнаду за случај незапослености, уз истовремено истицање да тужилац није тражио поништај изјаве од 12. јуна 2007. године.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1. 2322/11 од 24. новембра 2011. године одбијена је жалба тужиоца и потврђена је првостепена пресуда. Другостепени суд је, указујући на резултате целокупног доказног поступка, а посебно на исказе сведока из чије садржине произлази да је тужиоцу радни однос на наведени начин престао на његов захтев како би остварио право на новчану накнаду за случај незапослености, оценио правилним закључак нижестепеног суда да би усвајање захтева за накнаду штете била изиграна сврха те накнаде која представља вид обештећења због незаконитог отказа, додатно истичући да штета из члана 191. став 4. Закона о раду има репарациони карактер и да представља "цену" за одустанак од реинтеграције.
4. Одредбом члана 60. став 4. Устава, на чију се повреду подносилац у уставној жалби позива, утврђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи.
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 191. став 4. Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05 ), који се примењивао у конкретном случају, било је прописано да ако суд утврди да је запосленом незаконито престао радни однос, а запослени не захтева да се врати на рад, суд ће на његов захтев обавезати послодавца да запосленом исплати накнаду штете у износу од највише 18 зарада које би запослени остварио да ради, и то зависно од времена проведеног у радном односу и година живота запосленог, као и броја издржаваних чланова породице.
5. Полазећи од тога да подносилац сматра да су му наведена права повређена одбијањем захтева за накнаду штете из члана 191. став 4. Закона о раду, Уставни суд, пре свега, указује да се под правичном накнадом за рад подразумевају зарада и сва друга примања и накнаде која се остварују по основу рада. Како институт накнаде штете из члана 191. став 4. Закона о раду супституише реинтеграцију запосленог у случају незаконитог престанка радног односа, то се овај институт не може подвести под Уставом зајемчено право на правичну накнаду за рад јер се не остварује радом, тј. није право које је последица постојања радног односа. Међутим, имајући у виду репарациони карактер накнаде штете из члана 191. став 4. Закона о раду, Уставни суд налази да овај институт представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају незаконитог престанка радног односа, те да стога у конкретном случају има места разматрању оспорене пресуде само са аспекта Уставом зајемченог права на правну заштиту за случај престанка радног односа, а кроз претходно испитивање постојања повреде права на правично суђење с обзиром на то да подносилац оспорава тумачење меродавног материјалног права.
С тим у вези, Уставни суд понавља да није у његовој уставносудској надлежности да у поступку по уставној жалби оцењује законитост одлука редовних судова и правилност њихових правних закључака, већ да испита да ли су правна становишта и разлози за иста, наведени у оспореном акту, засновани на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног права. Уставни суд, дакле, оцењује да ли је оспорени акт, односно у њему изражени правни закључак, сагласан са Уставом са аспекта заштите зајемчених људских права и слобода, односно да ли је последица произвољног тумачења и примене права.
Полазећи од изнетог, Уставни суд констатује да се оспорена пресуда, поред осталих разлога, заснива и на прихватању закључка првостепеног суда да би усвајање захтева за накнаду штете у висини од 18 зарада било супротно начелу правичности и да би представљало злоупотребу права из члана 191. став 4. Закона о раду, те на оцени другостепеног суда да би усвајањем овог захтева била изиграна сврха те накнаде, с обзиром на чињеницу да је до незаконитог отказа дошло на иницијативу подносиоца, а у циљу остваривања права на новчану накнаду за случај незапослености.
Имајући у виду садржину разлога на којима се заснива оспорена пресуда, Уставни суд указује да запослени има право да захтева накнаду штете из члана 191. став 4. Закона о раду у случају незаконитог престанка радног односа, у ситуацији када не тражи враћање на рад. Основ накнаде ове штете је у противправној радњи послодавца манифестованој у виду незаконитог отказа и ова накнада представља замену за враћање у радни однос које је у функцији остваривања права на рад. С друге стране, злоупотреба права представља сваки акт и радњу који су по својим побудама или последици противни духу права. На страни таквог акта или радње испуњен је захтев законитости, али се циљ закона не постиже управо зато што се злоупотребљава овлашћење дато законом.
У конкретном случају, редовни судови су утврдили да је предметно решење, које је незаконито, последица подносиочевог захтева за престанком радног односа у циљу остваривања права на новчану накнаду за случај незапослености и његове јасно изражене намере да ту накнаду остварује до стицања услова за одлазак у пензију, дакле недвосмислено изражене воље за престанком радног односа. Како се накнадом штете из члана 191. став 4. Закона о раду супституише реинтеграција запосленог која је у функцији остваривања права на рад, јер се остварује уместо враћања на рад, Уставни суд је оценио да правни закључци и разлози на којима је заснована оспорена пресуда којом је одбијен тужбени захтев подносиоца за накнаду ове штете, нису последица произвољног тумачења одредаба меродавног материјалног права, већ управо супротно - меродавна одредба материјалног права је тумачена и примењена у складу са њеном легитимном сврхом .
Како је у конкретном случају утврђено да није било произвољности у тумачењу меродавног материјалног права приликом доношења оспорене пресуд е, то нема основа за закључак да је подносиоцу повређено право на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава.
С обзиром на изнето, Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), уставну жалбу одбио као неосновану, одлучујући као у изреци .
6. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Горан П. Илић, с.р.