Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. А . из Л, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. новембра 2014. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. А . и утврђује да је пресудом Врховног касационог суда Рев. II 1187/10 од 9. јуна 2011. године повређено право подноситељке уставне жалбе на рад, зајемчено чланом 60. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Врховног касационог суда Рев. II 1187/10 од 9. јуна 2011. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о ревизији тужене изјављеној против пресуде Окружног суда у Нишу Гж1. 470/09 од 5. јуна 2009. године.
3. Одбија се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете, док се захтев подноситељке за накнаду материјалне штете одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. А . из Л . је 7. октобра 2011. године, преко пуномоћника В. Т, адвоката из Л, поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев. II 1187/10 од 9. јуна 2011. године, због повреде начела посебне заштите самохраног родитеља утврђеног у члану 66. став 1. Устава Републике Србије, а у вези са правом на рад из члана 60. Устава.
У уставној жалби је наведено да је пресудом Окружног суда у Нишу Гж1. 470/09 од 5. јуна 2009. године преиначена делимична пресуда Општинског суда у Алексинцу П1. 607/08 од 15. јануара 2009. године, тако што је усвојен тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, па су поништени као незаконити означени акти туженог послодавца и обавезан је тужени да тужиљу врати на рад, док је оспореном пресудом Врховног касационог суда преиначена другостепена пресуда, тако што је одбијена као неоснована жалба тужиље и потврђена првостепена делимична пресуда, којом је одбијен тужбени захтев тужиље. Према наводима подноситељке уставне жалбе, Врховни касациони суд је погрешним тумачењем Закона о раду дошао до закључка да Посебни колективни уговор за запослене у основним и средњим школама не треба применити, па самим тим ни подноситељки пружити заштиту од отказа уговора о раду. Подноситељка је истакла да се повреда права гарантованог Уставом заснива на погрешној примени Закона о раду. С тим у вези, подноситељка је навела да је ревизијски суд пошао од погрешног става да су колективни уговори супсидијерни извор права и обавеза запослених, те да се они примењују само онда када конкретна одредба Закона о раду изричито упућује на њихову примену. Према наводима подноситељке, спорно је што је суд утврдио да је чл. 187. и 188. Закона о раду утврђен круг лица која су заштићена од отказа, оцењујући притом да члан 179. Закона о раду не прописује могућност да се колективним уговором таква заштита може проширити и на друге категорије запослених. Поред тога, подноситељка је истакла да је у конкретном случају, у складу са Законом о раду, била прописана посебна заштита самохраног родитеља, која се огледа у забрани отказивања уговора о раду по основу технолошког вишка, те да јој је стога оспореном пресудом повређено право на посебну заштиту самохраног родитеља везано за њено право на рад. Подноситељка је предложила да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду, те да јој утврди право на накнаду материјалне штете у висини изгубљене зараде и нематеријалне штете због повреде права, као и трошкове на име састава уставне жалбе.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) је исте садржине као одредба члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Делимичном пресудом Општинског суда у Алексинцу П1. 607/08 од 15. јануара 2009. године, у ставу првом изреке, одбијен је тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражила да се пониште као незаконити означени акти тужене Т. ш . „П . С . Д .“ из А. и да се обавеже тужена да тужиљу врати на рад. У образложењу пресуде је, поред осталог, наведено да је суд оценио да је тужбени захтев тужиље неоснован, из разлога што у време доношења оспорених решења тужиља формалноправно није имала статус самохраног родитеља.
Пресудом Окружног суда у Нишу Гж1. 470/09 од 5. јуна 2009. године преиначена је делимична ожалбена пресуда Општинског суда у Алексинцу П1. 607/08 од 15. јануара 2009. године, тако што је усвојен предметни тужбени захтев тужиље. У образложењу пресуде је, поред осталог, наведено: да се не може прихватити закључак првостепеног суда да формалноправно тужиља у време престанка радног односа није имала доказ да је самохрани родитељ; да тужена није ни оспоравала чињеницу да је тужиља самохрани родитељ; да је релевантан стварни реални статус тужиље који је постојао у време престанка радног односа, а што је утврђено на основу свих изведених доказа; да је Окружни суд оценио да је тужбени захтев тужиље основан и да није било услова да се примени отказни разлог из члана 179. тачка 9) Закона о раду, а у вези са одредбама чл. 34. до 39. Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика, јер тужиља као самохрани родитељ ужива посебну заштиту.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. II 1187/10 од 9. јуна 2011. године преиначена је пресуда Окружног суда у Нишу Гж1. 470/09 од 5. јуна 2009. године, тако што је одбијена као неоснована жалба тужиље и потврђена делимична пресуда Општинског суда у Алексинцу П1. 607/08 од 15. јануара 2009. године. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, између осталог, наведено: да је у првостепеном поступку утврђено да је оспореним решењем директора тужене од 17. јануара 2007. године тужиљи престао радни однос, јер је остала нераспоређена и није могло да јој се обезбеди одговарајуће радно место код тужене, а да је оспореном одлуком школског одбора од 12. фебруара 2007. године одбијен приговор тужиље против наведеног решења, као и да је оспореним решењем директора од 17. августа 2007. године тужиљи отказан радни однос, те да је оспореном одлуком школског одбора од 12. септембра 2007. године одбијен приговор тужиље; да се, по оцени Врховног касационог суда, у ревизији основано истиче да је у побијаној другостепеној пресуди погрешно примењено материјално право; да се приликом оцене законитости побијаних решења којима је тужиљи престао радни однос код тужене, по основу технолошког вишка, примењује одредба члана 179. тачка 9) Закона о раду; да Законом о раду није прописана супсидијерна примена посебног колективног уговора, нити додатни критеријуми за одређивање технолошког вишка; да је посебна заштита од отказа уговора о раду прописана одредбама чл. 187. и 188. Закона у раду, али да тужиља не спада у круг лица на која се те одредбе односе.
4. Уставом је утврђено: да се јемчи право на рад, у складу са законом; да свако има право на слободан избор рада; да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места; да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи, да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60.): да породица, мајка, самохрани родитељ и дете у Републици Србији уживају посебну заштиту, у складу са законом (члан 66. став 1.).
Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05) је прописано: да се права, обавезе и одговорности из радног односа, односно по основу рада, уређују овим законом и посебним законом, у складу са ратификованим међународним конвенцијама, колективним уговором и уговором о раду, а правилником о раду, односно уговором о раду само када је то овим законом одређено (члан 1.); да се одредбе овог закона примењују и на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама ако законом није друкчије одређено (члан 2. став 2.); да општи и посебан колективни уговор морају бити у сагласности са законом (члан 4. став 1.); да колективни уговор и правилник о раду и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом, односно да је могуће да се општим актом и уговором о раду утврде већа права и повољнији услови рада од права и услова утврђених законом, као и друга права која нису утврђена законом осим ако законом није друкчије одређено (члан 8.); да посебним колективним уговором не могу да се утврде мања права и неповољнији услови рада запосленом од права и услова утврђених општим колективним уговором који обавезује послодавце који су чланови удружења послодаваца који закључују тај посебан колективни уговор (члан 10. став 1.); да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то, поред осталог, ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла (члан 179. тачка 9)); да за време трудноће, породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета послодавац не може запосленом да откаже уговор о раду (члан 187. став 1.); да послодавац не може да откаже уговор о раду, нити на други начин да стави у неповољан положај представника запослених за време обављања функције и годину дана по престанку функције, ако представник запослених поступа у складу са законом, општим актом и уговором о раду, и то – 1) члану савета запослених и представнику запослених у управном и надзорном одбору послодавца, 2) председнику синдиката код послодавца, 3) именованом или изабраном синдикалном представнику (члан 188. став 1.).
Посебним колективним уговором за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика („Службени гласник РС“, број 86/05) било је предвиђено да радни однос не може престати запосленом за чијим је радом престала потреба, и то: запосленој за време трудноће или са дететом до две године старости; запосленом самохраном родитељу; запосленом чије је дете тешки инвалид; ако оба брачна друга раде у истој установи, једном од брачних другова; запосленом мушкарцу који има најмање 30 година стажа осигурања, односно жени која има најмање 25 година стажа осигурања без њихове сагласности (члан 38.). Посебан колективни уговор престао је да важи 15. октобра 2008. године, сагласно одредби члана 163. став 1. Закона о раду.
Решењем Уставног суда IУ-89/2007 од 22. децембра 2010. године, у тачки 2. изреке, одбачена је иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности и незаконитости, поред осталих, и одредбе члана 38. Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика („Службени гласник РС“, број 86/05). У образложењу Решења је наведено: да су одредбе члана 38. Посебног колективног уговора којима је установљена заштита од отказа уговора о раду за одређене категорије запослених донете, по оцени Уставног суда, у складу са законским принципом из члана 8. Закона, према коме је општим актом и уговором о раду могуће утврдити већа права и повољније услове рада од права и услова утврђених законом, као и друга права која нису утврђена законом осим ако законом није друкчије одређено; да наводе подносиоца иницијативе да се одредба члана 187. Закона о раду односи само на запослене за време трудноће, породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета и да се ова посебна заштита од отказа уговора о раду не може проширивати на начин како је то предвиђено оспореном одредбом, Уставни суд сматра неоснованим; да је Суд становишта да је, према члану 8. Закона, могуће општим актом, односно уговором о раду утврдити већа права и повољније услове рада од права и услова утврђених законом, као што је у конкретном случају и учињено.
5. Имајући у виду садржину навода изнетих у уставној жалби, Уставни суд је оценио да је подноситељка, указујући да је ревизијски суд погрешно применио одредбе Закона о раду приликом одлучивања о законитости аката на основу којих јој је престао радни однос, у суштини, истакла повреду права на рад из члана 60. Устава.
Испитујући постојање повреде права на рад у предметном парничном поступку, Уставни суд је пошао од тога да је чланом 1. Закона о раду прописано да се права, обавезе и одговорности из радног односа, односно по основу раду, поред осталог, уређују и колективним уговором, а чланом 8. истог закона предвиђено да је могуће да се општим актом и уговором о раду утврде већа права и повољнији услови рада од права и услова утврђених законом, као и друга права која нису утврђена законом, осим ако законом није друкчије одређено. Одредбама чл. 187. и 188. Закона о раду установљена је заштита од отказа уговора о раду за одређене категорије запослених. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да се колективним уговором заштита од отказа може проширити и на друге категорије запослених, а како је то, у конкретном случају, и предвиђено чланом 38. Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика. Такав став Уставни суд је заузео и у свом Решењу IУ-89/2007 од 22. децембра 2010. године (видети на интернет страници www.ustavni.sud.rs).
У конкретном случају, Врховни касациони суд је заузео став да Закон о раду не прописује супсидијерну примену посебног колективног уговора, нити додатне критеријуме за одређивање технолошког вишка, као и да је посебна заштита од отказа уговора о раду предвиђена одредбама чл. 187. и 188. истог закона, а да тужиља не спада у круг лица којима је таква заштита установљена. При томе, Уставни суд указује да је пресудом Окружног суда у Нишу Гж1. 470/09 од 5. јуна 2009. године, а која је била предмет преиспитивања у поступку по ревизији, утврђено да је тужиља имала статус самохраног родитеља у време када су донети акти којима је подноситељки отказан уговор о раду, а да ревизијски суд то питање уопште није разматрао. Имајући у виду претходно наведено, Уставни суд је оценио да је Врховни касациони суд произвољно применио релевантно материјално право, када је утврдио да се посебним колективним уговором заштита од отказа не може проширити и на друге категорије запослених. С обзиром на то да је одредбом члана 38. Посебног колективног уговора установљена заштита од отказа уговора о раду и за запосленог самохраног родитеља, а да је подноситељки такав статус утврђен у предметном поступку, Уставни суд је утврдио да Врховни касациони суд, у конкретном случају, није на уставноправно прихватљив начин оценио законитост предметних аката о отказу уговора о раду, те да је тиме подностељки повређено право на рад.
На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. II 1187/10 од 9. јуна 2011. године повређено право подноситељке уставне жалбе на рад, зајемчено чланом 60. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да су у конкретном случају последице учињене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене пресуде и одређивањем да надлежан суд у поновном поступку донесе нову одлуку о ревизији тужене изјављеној против пресуде Окружног суда у Нишу Гж1. 470/09 од 5. јуна 2009. године. Стога је применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
С обзиром на то да је из напред наведених разлога Уставни суд утврдио повреду права на рад зајемченог чланом 60. Устава и да је одредио поновно одлучивање о предметној ревизији, то није посебно разматрао наводе подноситељке о повреди начела посебне заштите самохраног родитеља утврђеног у члану 66. став 1. Устава.
6. Одлучујући о захтеву подноситељке уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, утврђивање повреде права на рад довољно правично задовољење за подноситељку. При томе, Уставни суд је имао у виду да је претходно одредио да ће се штетне последице због учињене повреде права отклонити поништајем оспорене пресуде. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду, одбио захтев за накнаду нематеријалне штете, одлучујући као у првом делу тачке 3. изреке.
Разматрајући захтев подноситељке за накнаду материјалне штете, Уставни суд је оценио да не постоје процесне претпоставке за одлучивање о таквом захтеву, будући да подноситељка такав свој захтев уопште није образложила, нити га је определила у погледу основа и висине, већ је само истакла захтев да јој се утврди право на накнаду материјалне штете у висини изгубљене зараде. Стога је Уставни суд овај захтев подноситељке одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу тачке 3. изреке.
У погледу захтева за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези Уставни суд се позива на образложење дато у Одлуци Уж - 633/2011 од 8. маја 2013. године (видети на www.ustavni.sud.rs).
7. Полазећи од свих изнетих разлога, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.