Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. И . из Н , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. новембра 2014. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. И . изјављена против пресуде Основног суда у Нишу К. 272/10 од 16. марта 2011. године и пресуде Апелационог суда у Нишу Кж1. 1964/11 од 28. маја 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. И . из Н . поднео је Уставном суду, 17. августа 2012. године, преко пуномоћника С. В, адвоката из Н, уставну жалбу против против пресуде Основног суда у Нишу К. 272/10 од 16. марта 2011. године и пресуде Апелационог суда у Нишу Кж1. 1964/11 од 28. маја 2012. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је „у записнику о главном претресу од 27. октобра 2010. године сведок И.И. навео да је критичном приликом он управљао путничким возилом марке Југо 45, а не његов стриц М, а коју чињеницу је потврдио и саслушани сведок И.И, па се поставља питање на основу којих чињеница је првостепени суд, а самим тим и другостепени донео овако накарадну одлуку“; да је поступајући суд био дужан и обавезан да према одредбама Законика о кривичном поступку провери одбрану окривљеног и у ситуацији када потпуно призна извршење кривичног дела; да „што се тиче исказа сведока П. на чијем исказу одлуку темељи првостепени суд, о томе се овај бранилац изјаснио у жалби, а о овоме у пресуди Апелационог суда нема ни једне једине речи“; да се „у конкретном случају ради о пресуђеној ствари, па је првостепени суд, као и другостепени, уз правилну примену одредбе члана 345. став 2. Законика о кривичном поступку, морао да донесе пресуду којом се оптужба одбија, а ово из разлога што је против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, вођен прекршајни поступак за исто дело и исти чињенични опис, те је на тај начин подносиоцу ускраћено право на правично суђење“.
Подносилац суштински истиче и повреду права на правну сигурност у казненом праву, како то произлази из навода саме уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном претходном поступку утврдио да је решењем Општинског органа за прекршаје у Нишу Уп. 20-10920/08 од 26. новембра 2008. године окривљени, овде подносилац уставне жалбе, оглашен одговорним за прекршај из члана 226. став 1. тачка 28) Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима („Службени лист СФРЈ“, бр. 50/88, 63/88, 80/89, 29/90 и 11/91, „Службени лист СРЈ“, бр. 34/92, 13/93, 24/94, 41/94, 28/96 и 3/02 и „Службени гласник РС“, број 101/05), па му је изречена новчана казна у износу од девет хиљада динара и заштитна мера забране управљања моторним возилом „Б“ категорије у трајању од четири месеца.
У образложењу решења Општинског органа за прекршаје у Нишу Уп. 20-10920/08 од 26. новембра 2008. године је наведено да је окривљени „одговоран што је дана 12. јуна 2008. године у 16h и 20 min у Н, на булевару Н. Т, управљао путничким возилом марке ’Застава – Југо ’, регистарски број НИ 138-065, под дејством алкохола у количини од 1,91 промила алкохола у организму, а што је утврђено на лицу места алкотестирањем, односно у количини од 2,58 промила, а што је утврђено хемијском анализом крви од стране Завода за судску медицину“.
Решењем Већа за прекршаје у Нишу Вп. 323/09-5 од 2. јуна 2009. године одбијена је као неоснована жалба окривљеног изјављена против првостепеног решења Општинског органа за прекршаје у Нишу Уп. 20-10920/08 од 26. новембра 2008. године.
Оспореном пресудом Основног суда у Нишу К. 272/10 од 16. марта 2011. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим за кривично дело угрожавање јавног саобраћаја из члана 289. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) и изречена му је новчана казна у износу од сто хиљада динара и мера безбедности забране управљања моторним возилом „Б“ категорије у трајању од шест месеци.
У образложењу оспорене пресуде Основног суда у Нишу К. 272/10 од 16. марта 2011. године је наведено да је подносилац уставне жалбе „крив што је дана 12. јуна 2008. године око 16h и 20 min, у Н, као учесник у саобраћају на путевима угрозио јавни саобраћај и довео у опасност тело оштећеног А.О. из Н, на тај начин што је управљао путничким возилом марке ’Застава – Југо ’, регистарски број НИ 138-065 Булеваром Н . Т, из правца Булевара 12. Ф . у правцу моста М, левом саобраћајном траком, супротно одредбама члана 164. став 1. ЗООБС-а (Закон о основама безбедности саобраћаја на путевима), под дејством алкохола у организму од 1,60 промила, због чега није био способан да безбедно управља возилом, те се кретао супротно члану 45. став 1. ЗООБС-а, неприлагођеном брзином, условима и стању пута, густини саобраћаја и близини семафора, па тако када је дошао до ауто пијаце није успео да заустави возило, када се приближио семафору и путничком возилу марке ’Фиат типо’ регистарски број Н И 739-63, којим је управљао оштећени А.О. и који се кретао испред њега у истом смеру, и том приликом је почео да зауставља своје возило, јер се налазио у колони испред семафора на коме је било упаљено црвено светло, већ је предњим делом свог возила ударио у задњи део возила марке ’Фиат типо’, којом приликом је возач овог возила оштећени А.О. задобио лаке телесне повреде у облику истегнућа врата, а био је свестан да вожњом на овакав начин може угозити безбедност јавног саобраћаја и изазвати забрањене последице, у виду наступања лаких телесних повреда, па је на угрожавање и наступање последица пристао, а такође је био урачунљив, свестан противправности и забрањености дела“.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу Кж1. 1964/11 од 28. маја 2012. године одбијена је као неоснована жалба окривљеног изјављена против пресуде Основног суда у Нишу К. 272/10 од 16. марта 2011. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право на правично суђење тако што је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 34. ст ав 4. Устава утврђено је да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело.
Одредбом члана 289. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је да ће се учесник у саобраћају на путевима који се не придржава саобраћајних прописа и тиме тако угрози јавни саобраћај да доведе у опасност живот или тело људи или имовину већег обима, па услед тога код другог наступи лака телесна повреда или проузрокује имовинску штету која прелази износ од двеста хиљада динара, казнити затвором до три године.
Одредбама Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима („Службени лист СФРЈ“, бр. 50/88, 63/88, 80/89, 29/90 и 11/91, „Службени лист СРЈ“, бр. 34/92, 13/93, 24/94, 41/94, 28/96 и 3/02 и „Службени гласник РС“, број 101/05) прописано је да: возач не сме да управља возилом у саобраћају на путу, ни да почне да управља возилом под дејством алкохола (члан 164. став 1.); сматраће се да је под дејством алкохола лице за које се анализом крви или крви и урина или другом методом мерења количине алкохола у организму утврди да садржина алкохола у крви износи више од 0,5 g/kg или ако је присуство алкохола у организму утврђено одговарајућим средствима или апаратима (алкометром и др.) за мерење алкохолисаности, што одговара количинама већим од 0,5 g/kg, или код кога се, без обзира на садржину алкохола у крви, стручним прегледом утврди да показује знаке алкохолне поремећености (члан 164. став 2.); да ће се новчаном казном од 5.000 до 25.000 динара или казном затвора до шездесет дана казнити за прекршај возач који управља или почне да управља возилом у саобраћају на путу или возач инструктор док оспособљава кандидата за возача у практичном управљању возилом противно одредбама члана 164. овог закона (члан 226. став 1. тачка 28)).
5. У односу на истакнуту повреду права на правично суђење, Уставни суд је утврдио да се подносилац уставне жалбе, као правноснажно осуђен о лиц е у кривичном поступку, овом суду обраћа незадовољ ан одлуком надлежног суда којом је утврђена његова криви ца за кривично дело угрожавање јавног саобраћаја из члана 289. став 1. Кривичног законика и последично му је изречена новчана казна у износу од сто хиљада динара и мера безбедности забране управљања моторним возилом „Б“ категорије у трајању од шест месеци.
Подносилац уставне жалбе изричито оспорава оцену доказа и утврђено чињенично стање у кривичном поступку који се водио против њега. При томе, наводи да „у записнику о главном претресу од 27. октобра 2010. године сведок И.И. навео да је критичном приликом он управљао путничким возилом марке Југо 45, а не његов стриц М, а коју чињеницу је потврдио и саслушани сведок И.И, па се поставља питање на основу којих чињеница је првостепени суд, а самим тим и другостепени донео овако накарадну одлуку“, те у суштини захтева да Уставни суд оцени ове његове наводе и да због „погрешног утврђеног чињеничног стања“ поништи оспорене пресуде.
Уставни суд и у овом предмету указује на то да није овлашћен да уместо и након редовних судова оцењује изведене доказе у кривичном поступку и да тиме преузима судску надлежност, нити да утврђује чињенично стање, да се изјашњава о томе да ли је окривљени учинио кривично дело, као и о целисходности врсте и висине изречене казне, уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је доказни поступак спроведен, односно да су докази очигледно цењени на штету окривљеног у поступку, што у конкретном предмету није случај. Уставни суд није надлежан ни да оцењује законитост судских одлука које су оспорене уставном жалбом, већ само да испита да ли је поступак у коме су те одлуке донете био у целини правичан, односно да ли су поступајући судови обезбедили подносиоцу процесне гаранције зајемчене Уставом. Уставни суд констатује да наводи уставне жалбе не указују prima facie да су оспорене пресуде резултат произвољности у поступању редовних судова.
С тим у вези, Уставни суд указује да су судови извели и оценили бројне друге доказе који су подробно образложени, а на којима су оспорене пресуде засноване.
6. Подносилац уставне жалбе образлаже повреду права из члана 34. став 4. Устава тиме што се „у конкретном случају ради о пресуђеној ствари, па је првостепени суд, као и другостепени, уз правилну примену одредбе члана 345. став 2. Законика о кривичном поступку, морао да донесе пресуду којом се оптужба одбија, а ово из разлога што је против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, вођен прекршајни поступак за исто дело и исти чињенични опис“. Уставни суд је оценио да су овакви наводи подносиоца о повреди начела ne bis in idem из члана 34. став 4. Устава, очигледно неосновани.
Наиме, решењем Општинског органа за прекршаје у Нишу Уп. 20-10920/08 од 26. новембра 2008. године подносилац уставне жалбе је најпре прекршајно оглашен кривим што је „дана 12. јуна 2008. године у 16h и 20 min у Н, на Булевару Н. Т . управљао путничким возилом марке ’Застава – Југо ’, регистарски број НИ 138-065, под дејством алкохола у количини од 1,91 промила алкохола у организму, а што је утврђено на лицу места алкотестирањем, односно у количини од 2, 58 промила, а што је утврђено хемијском анализом крви од стране Завода за судску медицину“.
Након правноснажности наведеног прекршајног решења, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим оспореном пресудом Основног суда у Нишу К. 272/10 од 16. марта 2011. године што је „дана 12. јуна 2008. године око 16h и 20 min, у Н, као учесник у саобраћају на путевима угрозио јавни саобраћај и довео у опасност тело оштећеног А.О. из Н, на тај начин што је управљао путничким возилом марке ’Застава – Југо ’, регистарски број НИ 138-065 Булеваром Н . Т, из правца Булевара 12. Ф . у правцу моста М, левом саобраћајном траком, супротно одредбама члана 164. став 1. ЗООБС-а, под дејством алкохола у организму од 1,60 промила, због чега није био способан да безбедно управља возилом, те се кретао супротно члану 45. став 1. ЗООБС-а, неприлагођеном брзином, условима и стању пута, густини саобраћаја и близини семафора, па тако када је дошао до ауто пијаце није успео да заустави возило, када се приближио семафору и путничком возилу марке ’Фиат типо’ регистарски број Н И 739-63, којим је управљао оштећени А.О. и који се кретао испред њега у истом смеру, и том приликом је почео да зауставља своје возило, јер се налазио у колони испред семафора на коме је било упаљено црвено светло, већ је предњим делом свог возила ударио у задњи део возила марке ’Фиат типо’, којом приликом је возач овог возила оштећени А.О. задобио лаке телесне повреде у облику истегнућа врата, а био је свестан да вожњом на овакав начин може угозити безбедност јавног саобраћаја и изазвати забрањене последице, у виду наступања лаких телесних повреда, па је на угрожавање и наступање последица пристао, а такође је био урачунљив, свестан противправности и забрањености дела“.
С тим у вези, Уставни суд подсећа да је у Одлуци Уж-1285/2012 од 26. марта 2014. године поставио критеријуме на основу којих врши оцену да ли је дошло до повреде начела ne bis in idem. У конкретном случају предмет уставне жалбе је јед ан животни догађај, у оквиру кога се могу јасно издвојити два различита казнена дела – прекршај из члана 226. став 1. тачка 28 ) Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима и кривично дело угрожавање јавног саобраћаја из члана 289. став 1. Кривичног законика. Док је против подносиоца уставне жалбе прекршајни поступак вођен због управљања путничким возилом у алкохолисаном стању, дотле је у кривичном поступку расправљано о оптужби да је као учесник у саобраћају довео у опасност тело оштећеног и нанео му лаке телесне повреде. Реч је, дакле, о казненим делима која нису утемељена на истоветним или битно истим чињеницама, а уз то се разликују и у односу на заштићено добро и последицу.
На основу тога је Уставни суд утврдио да, у конкретном случају, кривично дело угрожавање јавног саобраћаја није консумирано наведеним прекршајем, те да дела због којих је подносилац уставне жалбе два пута оглашен кривим, нису иста.
7. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама Основног суда у Нишу К. 272/10 од 16. марта 2011. године и Апелационог суда у Нишу Кж1. 1964/11 од 28. маја 2012. године подносиоцу уставне жалбе нису повређена права на правично суђење и на правну сигурност у казненом праву, зејемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 34. став 4. Устава, те је , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), уставну жалбу одбио као неосновану и одлучио као у изреци.
8. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
9. На основу одредбе члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, због ширег значаја за заштиту уставности и законитости и људских права и слобода.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.