Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Д рашкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. М . из К , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. новембра 2014. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. М . изјављена против пресуде Основног суда у Сомбору – Судска јединица у Кули П1. 1501/10 од 25. јануара 2012. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1490/12 од 11. јуна 2012. године, због повреде права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1490/12 од 11. јуна 2012. године, у ставу трећем изреке и одређује да тај суд донесе нову одлуку о жалби подноситељке уставне жалбе изјављеној против пресуде Основног суда у Сомбору – Судска јединица у Кули П1. 1501/10 од 25. јануара 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. М . из К . поднела је 16. августа 2012. године, преко пуномоћника Б . М, адвоката из Ц, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Основног суда у Сомбору – Судска јединица у Кули П1. 1501/10 од 25. јануара 2012. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1490/12 од 11. јуна 2012. године, због повреде права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је оспореним пресудама одбијен део тужбеног захтева подноситељке уставне жалбе којим је тражила да се утврди да је апсолутно ништава тачка 3. уговора о вансудском поравнању закљученог између тужиље и туженог „Ђ. С .“ АД из К; да је тачка 3. наведеног уговора у супротности са уставним правом на правичну накнаду за рад, јер предвиђа одрицање тужиље од потраживања доспеле зараде према туженом за период од априла 2007. до марта 2010. године; да судови нису образложили своје одлуке; да се подноситељка уставне жалбе налази у идентичној чињеничној и правној ситуацији као подносилац уставне жалбе у предмету Уж-2542/2009, коју је Уставни суд усвојио.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе, документације која је уз њу достављена, као и увидом у Одлуку Уставног суда Уж-2542/2009, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Основног суда у Сомбору – Судска јединица у Кули П1. 1501/10 од 25. јануара 2012. године, у ставу првом изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се утврди апсолутна ништавост тачке 3. уговора о вансудском поравнању од 23. марта 2010. године закљученог између тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, и туженог „Ђ. С .“ АД из К; у ставу другом изреке наведене пресуде одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се поништи тачка 3. наведеног уговора; у ставу трећем изреке наведе пресуде одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се утврди ништавост „Протокола о утврђивању висине накнаде за исхрану у току рада и висине зараде“; у ставу четвртом изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужени да тужиљи на име мање исплаћене зараде за период од априла 2007. до марта 2010. године исплати одређени новчани износ; у ставу петом изреке ове пресуде одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужени да тужиљи на име регреса за годишњи одмор за 2010. годину исплати одређени новчани износ; у ставу шестом изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужени да на наведене износе уплати социјалне доприносе; у ставу седмом изреке обавезана је тужиља да туженом на име накнаде трошкова парничног поступка исплати одређени новчани износ. У образложењу оспорене првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужиља са туженим закључила уговор о раду број 02-290 од 9. августа 2006. године; да су парничне странке 25. марта 2010. године закључиле уговор о вансудском поравнању, којим је предвиђено следеће – тачка 1) да је запослена без утицаја претње, принуде и преваре закључила овај уговор, 2) да запосленој престаје радни однос као „технолошком вишку“ закључно са 25. мартом 2010. године и да ће јој послодавац на име отпремнине исплатити износ од 209.864,75 динара, 3) да су странке сагласне да су регулисале све своје међусобне обавезе и да су се одрекле права да било шта која од њих потражује од друге; да је суд, имајући у виду тачку 3. предметног уговора, у целини одбио тужбени захтев тужиље.
Апелациони суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж1. 1490/12 од 11. јуна 2012. године, у ставу првом изреке, делимично преиначио ожалбену пресуду Основног суда у Сомбору – Судска јединица у Кули П1. 1501/10 од 25. јануара 2012. године и усвојио тужбени захтев тужиље којим је тражила да се утврди ништавост „Протокола о утврђивању висине накнаде за исхрану у току рада и висине зараде“. У ставу другом изреке оспорене другостепене пресуде укинута је првостепена пресуда у ставовима четвртом, шестом и седмом њене изреке и предмет враћен на поновно суђење, а у ставу трећем изреке првостепена пресуда је у преосталом делу потврђена. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, између осталог, наведено да тужиља није пружила доказе да је уговор о вансудском поравнању закључила под утицајем претње, принуде или преваре.
У предмету Уж-2542/2009 подносилац уставне жалбе је оспорио другостепену пресуду којом је правноснажно одбијен његов тужбени захтев којим је тражио да се обавеже тужени „Ђ. С .“ АД из К. да му на име неисплаћене разлике нето зараде за период од 1. септембра 2003. до 31. августа 2006. године исплати одређени новчани износ . У образложењу оспорене другостепене пресуде у том предмету истакнуто је: да су странке закључиле уговор о вансудском поравнању којим су регулисале сва међусобна права и обавезе и одрекл е се било каквог даљег потраживања ; да се наведеним уговором послодавац обавезао да исплати отпремнину запосленом коме престаје радни однос као „технолошком вишку“; да тужилац није потписао предметни уговор под притиском или претњом; да одредбе предметног уговора нису поништене. Одлуком Уж-2542/2009 од 17. новембра 2011. године, донетом у том предмету , Уставни суд је усвојио уставн у жалб у Д. В. изјављену против пресуде Окружног суда у Сомбору Гж1. 952/09 од 30. октобра 2009. године и утвр дио да су подносиоцу повре ђена прав а на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, те је као меру отклањања последица учињене повреде права поништио оспорену пресуду и наложио другостепеном суду да поново одлучи о жалби туженог изјављеној против првостепене пресуде . Уставни суд је своју Одлуку образложио тиме да став дргостепеног суда да се подносилац уставне жалбе потписивањем предметног уговора са послодавцем, којим су регулисана међусобна права и обавезе поводом престанка његовог радног односа код послодавца, одрекао свих својих потраживања од послодавца, те да стога нема права ни на судску заштиту ових права, супротна зајемченом праву на рад , због тога што је одредбом члана 60. став 4. Устава изричито утврђено да се запослени права не може одрећи зајемчених права , међу којима су и право на правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа.
4. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта одредаба члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава , Уставни суд је утврдио да је подноситељка уставне жалбе у парничном поступку који је претходио уставносудском, била у идентичној чињеничној и правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе у предмету Уж-2542/2009, те да су ставови на којима су засноване одлуке парничних судова које се оспоравају у овим уставносудским предметима, готово истоветни.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, полазећи од разлога детаљно изнетих у образложењу Одлуке Уж-2542/2009 од 17. новембра 2011. године, утврдио да су подноситељки уставне жалбе повређена права на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 60. став 4. Устава. Стога је Суд, сагласно члану 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу, а у тачки 2. изреке као меру за отклањање последица учињене повреде права поништио оспорену пресуду Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1490/12 од 11. јуна 2012. године, у ставу трећем изреке и одредио да исти суд понови поступак по жалби подноситељке против првостепен е пресуде.
5. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б. став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.