Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. Д, Љ. М, Љ. Ј, М. Р, П. С. и Т. Н , свих из К, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србиј е, на седници Већа одржаној 13. новембра 201 4. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. Д, Љ . М, Љ . Ј, М . Р, П . С . и Т . Н . и утврђује да су пресудама Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 117/12 од 11. априла 2012. године и Основног суда у Краљеву П1. 670/10 од 15. септембра 2011. године, у деловима који се односе на исплату разлике у отпремнини, повређен а прав а подноси лаца уставне жалбе на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчен а одредб ама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 117/12 од 11. априла 2012. године, у делу који се односи на исплату разлике у отпремнини и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносилаца уставне жалбе изјављеној против пресуде Основног суда у Краљеву П1. 670/10 од 15. септембра 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Д, Љ . М, Љ . Ј, М . Р, П . С. и Т . Н , сви из К, поднели су 13. јуна 20 12. године, преко заједничког пуномоћника Б. С, адвоката из К, Уставном суду уставну жалбу против пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 117/12 од 11. априла 2012. године и Основног суда у Краљеву П1. 670/10 од 15. септембра 2011. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на рад , зајемч ених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. Устава.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је Апелациони суд у Крагујевцу прихватио разлоге првостепеног суда, истичући да су исти дати у складу са Законом о раду, Колективним уговором и Правилником о раду туженог, упркос томе што у образложењу своје одлуке наводи да зараде подносилаца, у моменту закључења уговора о раду, нису биле уговорене у складу са одредбом члана 70. Колективног уговора туженог, већ у нешто већем износу од минималне зараде; да се уговором о раду, сагласно члану 8. Закона о раду, не могу утврдити мања права и неповољнији услови рада од оних који су утврђени законом и општим актом; да уговорима о раду, у конкретном случају, није била уговорена ни минимална зарада, нити зарада у висини утврђеној чланом 70. Колективног уговора туженог, већ зарада у мањим износима од ових, из ког разлога су одредбе уговора о раду којима су биле утврђене зараде подносилаца, сагласно одредби члана 9. став 2. Закона о раду, ништаве; да је, према томе, зараде подносилаца у спорном периоду требало обрачунавати по члану 70. Колективног уговора туженог, из ког разлога су судови били у обавези да прихвате "трећу варијанту" вештачења; да је потврђивањем првостепене пресуде Апелациони суд у Крагујевцу прекршио одредбе чл. 8. и 9. став 2, члана 104. став 1. и члана 107. ст. 3. и 4. Закона о раду, на који начин је повредио право подносилаца на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава; да је погрешном применом чл. 195. и 196. Закона о раду правноснажно одбијен тужбени захтев подносилаца за исплату разлике у отпремнини, чиме је повређено право подносилаца на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа; да ово потраживање подносилаца није застарело, како то погрешно тврде редовни судови, с обзиром на то да им је радни однос престао 17. октобра 2008. године, а да су тужбу поднели 2. марта 2009. године; да постоји различито поступање судова када је у питању релевантност поремећаја у пословању за исплату зарада, као и у погледу захтева за исплату разлике између исплаћене отпремнине и отпремнине која је требало да буде исплаћена у складу са законом, због чега подносиоци сматрају да им је повређено и право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи пресуду Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 117/12 од 11. априла 2012. године и подносиоцима досуди трошкове поступка по уставној жалби.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари :
Ставом I тачка 1. изреке оспорене пресуде Основног суда у Краљеву П1. 670/10 од 15. септембра 2011. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца С. Д, Љ . М, Љ . Ј, М . Р, П . С . и Т . Н , овде подносилаца уставне жалбе, којим су тражили да се према туженом "С." а.д. из К. утврди да је до 1. јула 2006. године, тачка 10. уговора о раду, које су тужиоци закључили са туженим 26. маја 2006. године, била ништава; ставом I тачка 2. изреке утврђено је да је наведена одредба (тачка 10.) уговора о раду ништава почев од 1. јула 2007. године (у односу на тужиљу Љ. Ј. почев од 1. јануара 2007. године); у ст. II - VII изреке обавезан је тужени да свим тужиоцима исплати разлику у заради за период од 3. марта 2006. до 20. октобра 2008. године, у изнoсима опредељеним у наведеним деловима изреке, са затезном каматом почев од дана доспелости сваког појединачног износа до коначне исплате, затим затезну камату због доцње у исплати накнаде трошкова за исхрану у току рада, минулог рада и регреса за коришћење годишњег одмора за 2006. и 2007. годину и регреса за коришћење годишњег одмора за 2008. годину, са затезном каматом почев од 21. новембра 2008. године до коначне исплате, док је као неоснован одбијен део тужбеног захтева тужилаца за исплату разлике у заради за период од 3. марта 2006. до 20. октобра 2008. године, у износима преко досуђених до тражених, као и захтев за исплату разлике у отпремнини, са затезном каматом почев од 21. октобра 2008. године до коначне исплате; ставом VIII изреке тужени је обавезан да тужиоцима, као солидарним повериоцима, накнади трошкове парничног поступка.
У образложењу оспорене првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да су тужиоци са туженим, 26. маја 2006. године, закључили уговоре о раду којима је у тачки 10. била уговорена основна зарада у месечном износу, са припадајућим порезима и доприносима који се плаћају из зараде; да су у моменту закључења уговора о раду уговорене зараде биле нешто веће од минималне зараде; да је тужени у спорном периоду имао поремећај у пословању, што је исходовало закључење уговора о раду од 26. маја 2006. године и одређивање висине зарада у тачки 10. које није било у складу са одредбом члана 70. Колективног уговора туженог (у даљем тексту: КУ туженог), већ у нешто већем износу од минималне зараде; да првостепени суд налази да уговарање минималне зараде није противно закону, с обзиром да на то упућује одредба члана 111. Закона, нити да је то у супротности са КУ туженог, јер на то упућује одредба члана 85. став 3. којом је прописано да су објективни разлози за исплату минималне зараде поремећај у пословању предузећа, односно недостатак посла у организационом делу или целом предузећу; да, с тим у вези, суд не налази да је уговарање зараде у нешто већем износу од минималне зараде незаконито; да уговорена зарада не може бити нижа од минималне зараде, због чега је оцењено да је тачка 10. уговора о раду тужилаца сагласна закону све док износ тако уговорене зараде не падне испод износа минималне зараде, од ког момента је та одредба ништава и не производи правно дејство; да како из утврђеног чињеничног стања произлази да је уговорена зарада за тужиљу Љ. Ј. пала испод износа минималне зараде почев од 1. јануара 2007. године, а зараде осталих тужилаца почев од 1. јула 2007. године, то је првостепени суд утврдио да је тачка 10. уговора о раду, почев од наведених датума, ништава; да је у погледу исплате зарада тужиоцима суд прихватио "прву варијанту" обрачуна судског вештака економско-финансијске струке М.В. као правилну и закониту, јер та варијанта, почев од дана закључења уговора о раду (26. маја 2006. године), једино одговара поремећеним условима пословања код туженог и вољи уговарача, утолико што у моменту када тако уговорена зарада падне испод минималне зараде она бива увећана за проценат за који је била већа од износа минималне зараде у моменту закључења уговора о раду; да суд није могао применити "другу варијанту" обрачуна, с обзиром на то да се у истој користи уговорена основна зарада за најједноставнији посао са коефицијентом 1, чиме се игнорише чињеница закључења уговора о раду од 26. маја 2006. године, као и поремећај у пословању код туженог, а да је "трећа варијанта", на основу које су тужиоци определили тужбене захтеве, непримењива, имајући у виду да прати минималну цену рада по часу, која уопште није предвиђена ни уговорима о раду, ни КУ туженог; да су на основу решења од 17. октобра 2008. године, тужиоцима отказани уговори о раду због престанка потребе за њиховим радом, по ком основу им је радни однос престао 20. октобра 2008. године; да је у тачки 2. наведених решења констатовано да је тужиоцима исплаћена отпремнина у одређеном износу; да тужиоци ова решења нису у складу са остављеном правном поуком оспорили пред судом, због чега су иста постала правноснажна; да имајући то у виду, суд налази да су тужиоци преклудирани у праву да потражују већи износ отпремнине од оног који им је исплаћен на основу правноснажних решења о отказу уговора о раду; да би тужиоци, без наступања поменуте преклузије права, успели са оваквим захтевом, имајући у виду да је чланом 142. став 2. КУ туженог прописано да се и у случају када је запослени примао минималну зараду као основица за обрачун отпремнине узима зарада обрачуната у складу са чланом 70. КУ туженог.
Одлучујући о жалбама тужилаца и туженог, Апелациони суд у Крагујевцу је донео оспорену пресуду Гж1. 117/12 од 11. априла 2012. године, којом је жалбе одбио и првостепену пресуду Основног суда у Краљеву П1. 670/10 од 15. септембра 2011. године потврдио у делу одлуке о главној ствари, док је делимичним усвајањем жалбе тужилаца првостепену пресуду укинуо у делу одлуке о трошковима парничног поступка (став VIII изреке), у ком делу је предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање. У образложењу оспорене другостепене пресуде су поновљени разлози које је за првостепену пресуду изнео Основни суд у Краљеву, уз констатацију да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује , је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1 .); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. став 4.) .
Одредбама Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05), који је важио у време престанка радног односа подносилаца, било је прописано: да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 104. став 1.); да се з арада из члана 104. став 1. овог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду (члан 105. став 1.); да се з арада за обављени рад и време проведено на раду састоји од основне зараде, дела зараде за радни учинак и увећане зараде (члан 106. став 1.); да се о сновна зарада одређује на основу услова, утврђених правилником, потребних за рад на пословима за које је запослени закључио уговор о раду и времена проведеног на раду, а радни учинак на основу квалитета и обима обављеног посла, као и односа запосленог према радним обавезама, док се општим актом утврђују елементи за обрачун и исплату основне зараде и зараде по основу радног учинка (члан 107. ст. 1, 2 и 3.); да з апослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, те да ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној одлуком из члана 113. овог закона за месец у којем се врши исплата (члан 111.); да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду (члан 158. став 1.); да п ротив решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом, да је рок за покретање спора 90 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права (члан 195. ст. 1. и 2.).
Одредбама Колективног уговора "С." а.д. К. из 2006. године (КУ туженог), које су од значаја за конкретан спор, било је прописано: да се основна зарада запосленог одређује на основу услова утврђених Правилником о систематизацији послова потребних за рад на пословима на којима је запослени закључио уговор о раду и времена проведеног на раду, да се основна зарада утврђује као производ износа основне зараде по радном часу за најједноставнији посао (коефицијент 1), коефицијента посла садржаног у табеларном приказу који чини саставни део овог КУ и просечног месечног фонда остварених часова рада (члан 70.); да запослени има право на минималну зараду за стандардни радни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, да ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној за месец у којем се врши исплата, да се минимална зарада увећава за минули рад из члана 84. тачка 4. овог КУ, да су објективни разлози за исплату минималне зараде поремећај у пословању предузећа, односно недостатак посла у организационом делу или целом предузећу (члан 85.); да се запосленом који представља вишак запослених може отказати уговор о раду тек након исплате отпремнине, у складу са одредбама Закона о раду, да уколико је запослени у посматраном периоду био на боловању, плаћеном одсуству или је примио минималну зараду, па му је тиме зарада била умањена, као основица за обрачун отпремнине примењује се припадајућа зарада, у складу са чланом 70. овог КУ (члан 142.).
5. Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да су подноси оцима уставне жалбе као тужиоцима у парничном поступку који је претходио уставносудском повређен а прав а на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчен а одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава , у деловима оспорених пресуда којима је одлучено о захтевима подносилаца за исплату разлике у отпремнини.
Подносиоцима је радни однос код туженог престао на основу члана 179. тачка 9) Закона о раду, на начин што је, након извршених организационих промена, преста ла потреба за њиховим радом. Сагласно одредби члана 158. став 1. Закона о раду, подносиоцима је радни однос могао престати само под условом да им тужени претходно испла ти отпремнин у у висини коју ова одредба прописује. У току парничног поступк а је утврђено да износ и који су исплаћен и подноси оцима не одговарају стварној висини отпремнине кој у је тужени послодавац био у обавези да им исплати на основу одредбе члана 142. став 2. КУ туженог. Имајући у виду наведено, као и то да исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, Уставни суд сматра да су образложења оспорених пресуда заснована на произвољној примени меродавног материјалног права. По оцени Уставног суда, чињенице да је подноси оцима приликом престанка радног односа само делимично исплаћена отпремнина , те да у законом предвиђеном року ни су тражи ли поништај решења о престанку радног односа којим је утврђена њена висина, не искључују нити доводе до престанка права подносилаца да захтева ју исплату неисплаћеног дела отпремнине. Ово стога што исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, које се , у смислу члана 60. став 4. Устава, нико не може одрећи . С тим у вези, Уставни суд налази да подноси оци имају право на исплату припадајућег а неисплаћеног дела отпремнине, иако ни су покрену ли поступак за поништај решења о престанку радног односа (видети одлуке Уставног суда Уж-2594/2009 од 12. јула 2012. године, Уж-3281/2010 од 22. новембра 2012. године, Уж-798/2009 од 17. новембра 2011. године и Уж-794/2011 од 4. децембра 2013. године, објављене на веб-сајту Уставног суда).
На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да су пресудама Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 117/12 од 11. априла 2012. године и Основног суда у Краљеву П1. 670/10 од 15. септембра 2011. године, у деловима који се односе на исплату разлике у отпремнини, повређена прав а подноси лаца уставне жалбе на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа, због чега је, применом одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) , уставну жалбу у овом делу усвојио, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Приликом оцене да ли је у предметном парничном поступку дошло до повреде права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад када је у питању одлучивање редовних судова поводом захтева подносилаца за исплату разлике у заради за период од 3. марта 2006. до 20. октобра 2008. године, Уставни суд је пошао од тога да минимална зарада, у суштини, представља минимум права сваког запосленог у погледу очувања његове егзистенције и егзистенције његове породице, из ког разлога је реч о законом установљеној заштити економски слабије стране у радноправном односу. С тим у вези, Уставни суд је схватања да запослени који је у једном месецу остварио стандардни радни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, не може од свог послодавца примити износ зараде који је нижи од износа минималне зараде објављеног у посматраном периоду, без обзира на то у каквом је стању пословање конкретног послодавца.
Уставни суд констатује да је у парничном поступку који је претходио уставносудском утврђено да је зарада подносилаца, у претежном делу спорног периода, на основу уговора о раду од 26. маја 2006. године, износила више од износа минималне зараде који су у том периоду утврђивани и на законом прописани начин објављивани. Основ за уговарање зараде у износима мањим од износа који су били прописани КУ туженог (тачка 10. уговора о раду свих подносилаца) био је поремећај у пословању код туженог послодавца. У једном делу спорног периода зарада подносилаца је износила мање од утврђеног износа минималне зараде, због чега су судови стали на становиште да је тачка 10. уговора о раду у том периоду била без правног дејства и туженог обавезали да подносиоцима исплати разлику до износа минималне зараде увећане за проценат за који је њихова зарада била већа од минималне зараде на дан закључења уговора о раду (26. мај 2006. године). Стога је Уставни суд мишљења да је, у конкретном случају, законски минимум заштите права из радног односа, када је у питању исплата зараде реализован, те да тужени послодавац није поступио противно својој законској обавези да запосленима исплати најмање износ минималне зараде, тим пре, што је зарада подносилаца у условима поремећног пословања била уговорена у износима већим од минималне зараде.
6.1. Разматрајући наводе о истакнутој повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио да се пресуда Окружног суда у Краљеву Гж. 1195/09 од 18. јуна 2009. године, којом је потврђена пресуда Општинског суда у Краљеву П. 1004/08 од 2. фебруара 2009. године, на које се позивају подносиоци уставне жалбе, не заснива на истом чињеничном и правном основу као и оспорена пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 117/12 од 11. априла 2012. године. Наиме, у парничн ом поступ ку који је окончан наведен ом "упоредном" пресуд ом, судови су утврдили да је тужени "С." а.д. К, у периоду од 1. августа 1998. до 31. маја 2001. године, услед поремећаја у пословању, тужиљи Р.М из Краљева исплаћивао мању зараду од зараде утврђене КУ, а без претходне измене уговора о раду. У парничном поступку који претходи уставној жалби утврђено је да су подносиоци, у периоду од од 3. марта 2006. до 20. октобра 2008. године, зараду у мањем износу од износа утврђених КУ туженог примали на основу уговора о раду од 26. маја 2006. године, који су настали као резултат поремећеног пословања туженог. С тим у вези, Уставни суд је оценио да су и тврдње подносилаца о повреди прва на једнаку заштиту права неосноване, из разлога што потраживања тужиље Р.М потичу из периода када је на снази био Закон о радним односима ("Службени гласник РС", број 55/96), који је предвиђао могућност послодавца да у случајевима негативног пословања запосленима исплаћује тзв. гарантовану зараду, али и његову обавезу да запосленима, након консолидације пословања, исплати разлику између гарантоване зараде и зараде коју је био у обавези да исплати према колективном уговору. Потраживања подносилаца уставне жалбе датирају из периода примене важећег Закона о раду из 2005. године, према коме се минимална зарада исплаћује само уколико је уговорена, у ком случају не постоји обавеза послодавца на исплату разлике до пуне зараде.
Решење Апелационог суда у Београду Гж1. 2381/11 од 8. јуна 2011. године, на која се подносиоци такође позивају у уставној жалби, по оцени Уставног суда, не може бити доказ о различитом поступању судова највише инстанце, с обзиром на то да се оваквом врстом одлуке судски поступак не окончава, већ налаже поновно суђење пред првостепеним судом.
Имајући у виду све напред изложено, Уставни суд је оценио да оспорен им пресуд ама, у деловима који се односе на исплату разлике зараде, ни су повређен а прав а подноси лаца на правично суђење и на правичну накнаду за рад, као ни право на једнаку заштиту права, због чега је уставну жалбу у тим деловима одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити само поништајем другостепене пресуде у делу који се односи на исплату разлике у отпремнини и одређивањем да Апелациони суд у Крагујевцу донесе нову одлуку о жалби подносилаца изјав љеној против пресуде Основног суда у Краљеву П1. 670/10 од 15. септембра 2011. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду , одлучио као у тачки 2. изреке.
8. У погледу захтева подносилаца за накнаду трошкова поступка по уставној жалби, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом (видети, поред многих других, Одлуку Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године).
9. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр ој 103/13), донео Одлуку као у изреци .
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.