Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Радана Љубинца из Пожеге, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устав а Републике Србије, на седници Већа одржаној 30. октобра 201 4. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Радана Љубинца и утврђује да је пресудом Врховног касационог суда Рев2. 681/11 од 7. марта 2012. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правичну накнаду за рад, зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се пресуда Врховног касационог суда Рев2. 681/11 од 7. марта 2012. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о ревизији тужене изјављеној против пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 515/11 од 17. марта 2011. године и Основног суда у Пожеги П1. 583/10 од 30. новембра 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Радан Љубинац из Пожеге је 24. новембра 2012. године, преко пуномоћника Милунке Арсић, адвоката из Пожеге, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 681/11 од 7. марта 2012. године, због повреде начела забране дискриминације и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 21. и члана 60. став 4. Устава.
Уставном жалбом оспорена је пресуда Врховног касационог суда донета у поступку по тзв. изузетној ревизији из члана 395. Закона о парничном поступку из 2004. године, којом су преиначене пресуде нижестепених судова (Апелационог суда у Крагујевцу и Основног суда у Пожеги), тако што је тужбени захтев подносиоца, као полицијског службеника, за исплату увећане плате по основу нередовности на раду (прековремени рад, рад ноћу и рад на дане празника који су нерадни дани) за период од 1. марта 2003. до 28. фебруара 2006. године, правноснажно одбијен као неоснован.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је увидом у документацију приложену уз уставну жалбу утврдио да се пред Основним судом у Пожеги у предмету П1. 583/10 водио парнични поступак по тужби Радана Љубинца из Пожеге, овде подносиоца уставне жалбе, против тужене Републике Србије - Министарство унутрашњих послова - Полицијска управа у Ужицу, ради исплате додатака на плату по основу прековременог, ноћног и рада на дане празника који су нерадни дани за период од 1. марта 2003. године до 28. фебруара 2006. године.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев2. 681/11 од 7. марта 2012. године преиначене су пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 515/11 од 17. марта 2011. године и Основног суда у Пожеги П1. 583/10 од 30. новембра 2010. године, те је тужбени захтев тужиоца одбијен као неоснован. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, између осталог, наведено: да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 515/11 од 17. марта 2011. године одбијена жалба тужене и пресуда Основног суда у Пожеги П1. 583/10 од 30. новембра 2010. године, којом је тужена обавезана да тужиоцу, на име накнаде за предметне нередовности на раду за утужени период, исплати одређене месечне износе као у изреци, у целини потврђена; да је против другостепене пресуде тужена благовремено изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права; да је с обзиром на то да је Апелациони суд у Крагујевцу предложио да се ревизија изузетно дозволи због уједначавања судске праксе, ревизијски суд прихватио тај предлог, сматрајући да је у конкретном случају потребно размотрити питања од општег интереса и уједначити судску праксу; да је Врховни касациони испитао побијану пресуду и нашао да је ревизија основана због погрешне примене материјалног права; да је, према утврђеном чињеничном стању, тужилац запослен код тужене на радном месту полицајца; да је Правилником од 31. децембра 1999. године свим запосленима код тужене (и тужиоцу) утврђен коефицијент за исплату плата са увећањем од 25 до 30%, на основу којег је исплата извршена; да је у периоду од 1. марта 2003. године до 28. фебруара 2006. године тужилац имао сате прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника; да су нижестепени судови усвојили тужбени захтев тужиоца и досудили му тражене додатке, налазећи да тужена није поступила у складу са чланом 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама, јер тужиоцу није посебно исплаћивала додатак на плату по наведеним основима, већ је различит рад једнако вредновала, супротно одредбама члана 81. став 2. претходног и члана 104. став 2. важећег Закона о раду; да становиште нижестепених судова није правилно; да су, сагласно одредбама члана 47. раније важећег Закона о унутрашњим пословима и члана 146. став 1. и члана 147. ст. 1. и 3. важећег Закона о полицији, запослени у МУП-у РС, па и тужилац, остварили право на увећани коефицијент зараде, који је од 30 до 50% номинално већи од коефицијента за друге државне службенике, што искључује примену Закона о раду и Закона о платама у државним органима и јавним службама; да имајући у виду да је тужиоцу појединачним решењем тужене био увећан коефицијент зараде, у смислу члана 47. Закона о унутрашњим пословима и члана 146. став 1. и члана 147. ст. 1. и 3. Закона о полицији, те немогућност примене општих прописа о увећаној заради за припаднике МУП-а, тужилац, по оцени ревизијског суда, неосновано захтева исплату износа за прековремени, ноћни и рад на дане празника за период од 1. марта 2003. године до 28. фебруара 2006. године.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се указује у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
Законом о унутрашњим пословима ("Службени гласник РС", бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 и 106/03) било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 37.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом.
Одредбама Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05) било је прописано: да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова (члан 146. став 1.); да висину коефицијента из става 1. овог члана утврђује министар актом о платама запослених у Министарству, који доноси уз сагласност Владе (члан 146. став 3.); да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (члан 147. став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (члан 147. став 3.).
Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији прописано је: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Одредбама члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама ("Службени гласник РС", број 34/01), које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника ("Службени гласник РС", бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), било је прописано да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента (став 1. тач. 2), 3) и 5)), као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором.
5. Имајући у виду уставноправне разлоге на којима подносилац уставне жалбе темељи тврдње о повреди права на правичну накнаду за рад, Уставни суд указује да је у својим одлукама заузео одређене правне ставове о праву полицијских службеника на исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, како у периоду до 29. новембра 2005. године, односно у време важења Закона о унутрашњим пословима, тако и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији (видети, поред осталих, Одлуку Уж-1362/2009 од 7. јула 2011. године).
Полазећи од ставова заузетих у наведеним одлукама, Уставни суд и на овом месту истиче да су се у време важења Закона о унутрашњим пословима додаци на плату исплаћивали, између осталог, и у случају прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова, који се примењивао у време важења наведеног закона, било је предвиђено да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава и право на увећање тог коефицијента за 30%. Из тога произлази да прековремени, ноћни и рад на дане државног и верског празника нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, те да примена општих радно-правних прописа о увећаној заради није била искључена. Поред наведеног, Уставни суд указује да је у Одлуци Уж-9147/2012 од 7. марта 2013. године констатовао да су се и након ступања на снагу Закона о полицији, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова (укључујући и додатке на плату) примењивале одредбе до тада важећих прописа (Закон о унутрашњим пословима и Закон о платама у државним органима и јавним службама), и то све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом, при чему је Закон о полицији, у одредби члана 195, одредио рок од годину дана од дана ступања на снагу за доношење новог општег акта и појединачних решења државним службеницима у Министарству, којима се, поред осталог, утврђују и коефицијенти за обрачун плата, сагласно Закону. С тим у вези, становиште Уставног суда изражено у Одлуци Уж-9147/2012 од 7. марта 2013. године јесте да увећање основног коефицијента, сагласно одредби члана 147. став 1. Закона о полицији, према прелазним и завршним одредбама истог Закона, није било везано за дан ступања на снагу тог закона, већ за доношење новог појединачног решења о распоређивању, који садржи и ново одређивање коефицијента за обрачун плате, а које је могло бити донето тек по доношењу и ступању на снагу новог акта о унутрашњем уређењу и систематизацији у Министарству.
С обзиром на напред изнето, Уставни суд је оценио да се образложење оспорене ревизијске пресуде темељи на уставноправно неприхватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање спорне правне ствари и налази да је Врховни касациони суд извео уставноправно неприхватљив закључак да је увећањем коефицијента за најмање 30% по основу посебних услова рада, подносиоцу уставне жалбе плаћен и прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника.
На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), Уставни суд је утврдио да је пресудом Врховног касационог суда Рев2. 681/11 од 7. марта 2012. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правичну накнаду за рад, зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. С обзиром на то да је повреда Уставом зајемченог права подносиоца такве природе да је то очигледно могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке за њега у парници поводом које је поднета уставна жалба, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорену пресуду Врховног касационог суда Рев2. 681/11 од 7. марта 2012. године и одредио да тај суд донесе нову одлуку о ревизији тужене изјављеној против пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 515/11 од 17. марта 2011. године и Основног суда у Пожеги П1. 583/10 од 30. новембра 2010. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је оценио да нема основа за тврдње да је оспореним пресудама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу уставне жалбе због неког његовог личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда уставног начела забране дискриминације. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић