Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Светлане Живановић, Снежан е Кожокар, Весн е Ђорђевић, Александр е Петровић, Предраг а Стевић а, Саше Милојковић а и Јасмин е Обрадовић, сви х из Пожаревца , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. октобра 2014. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Светлане Живановић, Снежане Кожокар, Весне Ђорђевић, Александре Петровић, Предрага Стевића, Саше Милојковића и Јасмине Обрадовић и утврђује да су пресудом Апелационог суда у Београду Гж 1. 4907/10 од 30. марта 2011. године повређена права подноси лаца уставне жалбе на правично суђење и на рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Београду Гж 1. 4907/10 од 30. марта 2011. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби туженог изјављеној против пресуде Општинског суда у Пожаревцу П1. 311/08-41 од 3. марта 2009. године.
3. Одбија се као неоснована уставна жалба Светлане Живановић, Снежане Кожокар, Весне Ђорђевић, Александре Петровић, Предрага Стевића, Саше Милојковића и Јасмине Обрадовић изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Уст ава Републике Србије, у парничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Пожаревцу П1. 311/08-41.
О б р а з л о ж е њ е
1. Светлана Живановић, Снежана Кожокар, Весна Ђорђевић, Александра Петровић, Предраг Стевић, Саша Милојковић и Јасмина Обрадовић, сви из Пожаревца, поднели су 20. маја 2011. године, преко пуномоћника Ружице Лекић, адвоката из Пожаревца, Уставном суду уставну жалбу, због повреде права на суђење у разумном року , зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије , у парничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Пожаревцу у предмету П1. 311/08-41 и против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 4907/10 од 30. марта 2011. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на рад из члана 60. став 4. Устава и члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносиоци су у уставној жалби, истакли: да им је повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у парничном поступку који се водио пред Општинским судом у Пожаревцу у предмету П1. 311/08-41, јер је тужба поднета 29. децембра 2008. године, aли није у разумном року одлучено о основаности тужбеног захтева; да је правилно првостепени суд утврдио да су одредбе споразума којима су утрђени неповољнији услови рада од услова утврђених законом ништаве, јер је истима предвиђена исплата отпремнине у мањем износу од износа који је предвиђен чланом 158. Закона о раду и да је другостепени суд погрешно применио материјално право, односно да је дерогирао одредбе Закона о раду. Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) је исте садржине као одредба члан а 170. Устава .
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у увид у списе предмета Основног суда у Пожаревцу П1. 311/08-48 (раније П1. 311/08-41 Општинског суда у Пожаревцу) и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Тужиоци, овде подносиоци уставне жалбе су поднели тужбу 29. децембра 2008. године, Општинском суду у Пожаревцу, против туженог ПИК Дистрибуција “Врбас”, АД, Београд-Земун, ради исплате отпремнине.
Тужба је са прилозима достављена туженом на одговор 23. јануара 2009. године.
На рочишту за главну расправу одржаном 3. марта 2009. године је закључена главна расправа, а пресудом Општинског суда у Пожаревцу П1. 311/08-41, у ставу првом изреке, је утврђено да су ништави споразуми број 16577 од 15. децембра 2008. године, број 16205 од 15. децембра 2008. године, број 16207/08 од 1. децембра 2008. године, број 16208/08 од 1. децембра 2008. године, број 16206/08 од 1. децембра 2008. године и број 16579 од 15. децембра 2008. године; ставом другим изреке је обавезан тужени да тужиоцима на име мање исплаћене отпремнине исплати опредељене износе , са законском затезном каматом, а ставом трећим изреке је обавезан тужени да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка.
Решењем Општинског суда у Пожаревцу П1. 311/08-41 од 14. децембра 2009. године је исправљена пресуда П1. 311/08-41 од 3. марта 2009. године у ставу трећем изреке, у погледу износа трошкова парничног поступка, док је у преосталом делу пресуда остала неизмењена.
Одлучујући о жалби туженог изјављеној против решења Општинског суда у Пожаревцу П1. 311/08-41 од 14. децембра 2009. године, Виши суд у Пожаревцу је решењем Гж1. 8/10(2009) од 26. јануара 2010. године одбио као неосновану жалбу туженог и потврдио наведено решење о исправци .
Одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Општинског суда у Пожаревцу П1. 311/08-41 од 3. марта 2009. године, Апелациони суд у Београду је оспореном пресудом Гж1. 4907/10 од 30. марта 2011. године преиначио првостепену пресуду тако што је одбио тужбени захтев тужилаца у целости као неоснован и обавезао тужиоце да туженом солидарно накнаде трошкове парничног поступка. Из образложења оспорене другостпене пресуде произлази: да су тужиоци били у радном односу код туженог и да им је решењем од 15. децембра 2008. године отказан уговор о раду због престанка потребе за њиховим радом; да је тачком 3. решења о отказу уговора о раду констатовано да је запосленима исплаћена отпремнина у висини утврђено ј одредбама Закона о раду и да су тужиоци са послодавцем 15. децембра 2008. године закључили писмени споразум о висини и начину исплате отпремнине по коме је утврђен износ од 50 евра по години стажа, обрачунато по средњем курсу Народне банке Србије, односно да су се писмено одрекли исплате отпремнине у већем износу од 50 евра, а до износа који им иначе припада по члану 179. тачка 9) Закона о раду. Према ставу другостепеног суда тужиоци су са туженим, као послодавцем , закључили споразум о висини и начину исплате отпремнине где су навели да су упознати са износом отпремниме која им припада (наведен је минимални износ) али да су сагласни да им се исплати у износу који је наведен у споразуму у којој ситуацији, другостепени суд налази да је дошло до отпуштања дуга сходно члану 344. Закона о облигационим односима. Даље, другостепени суд наводи да су тужиоци као повериоци изјавили туженом као дужнику, да неће тражити испуњење обавезе у износу преко износа за који су се споразумели, а за који знају да им припада са чиме се дужник сагласио, те да је дошло до отпуштања дуга, ког права на отпремнину се делимично, ималац може одрећи када је потраживање доспело, те да наведени споразуми нису апсолутно ништави, нити се тужиоци позивају на евентуалне мане воље које би споразум чиниле рушљивим. Наиме, другостепени суд истиче да како се тужиоци, као запослени могу одрећи отпремнине , то значи да се могу одрећи и њеног дела што је уследило у конкретном случају, имајући у виду одредбу члана 344. Закона о облигационим односима и чињеницу да се ради о потраживању које је доспело, на шта основано указује и жалба туженог и у ком смислу је и тужбени захтев тужилаца неоснован, као и наводи да отпремнина утврђена општим актом, уговором о раду или споразумом може бити једнака или већа од отпремнине предвиђене законом, али не и мања, што би било у ситуацији да се тужиоци нису сагласили са износом отпремнине, које је потраживање у моменту саглашавања доспело.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује , је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1 .); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. став 4.).
Одредбама Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05), који је важио у време престанка радног односа подносилаца уставне жалбе , било је прописано: да ако општи акт и поједине његове одредбе утврђују неповољније услове рада од услова утврђених законом, примењују се одредбе закона и да су ништаве п оједине одредбе уговора о раду којима су утврђени неповољнији услови рада од услова утврђених законом и општим актом, односно које се заснивају на нетачном обавештењу од стране послодавца о појединим правима, обавезама и одговорностима запосленог (члан 9.) ; да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду и да отпремнина из става 1. овог члана не може бити нижа од збира трећине зараде запосленог за сваку навршену годину рада у радном односу за првих десет година проведених у радном односу и четвртине зараде запосленог за сваку наредну навршену годину рада у радном односу преко 10 година проведених у радном односу (члан 158.) ; да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла (члан 179. тачка 9).
5. Оцењујући основаност поднете уставне жалбе са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је оценио да су подносиоцима у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе повређена прав а на правично суђење и на рад , зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава.
Уставна жалба је поднета и због повреде члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. С обзиром на то да се одредба члана 32. став 1. Устава Републике Србије садржински не разликује од наведене одредбе Европске конвенције, Уставни суд је постојање повреде права ценио у односу на наведену одредбу Устава.
Наиме, како је подносиоцима радни однос престао због престанка потребе за њ иховим радом услед технолошких, економских или организационих промена, у конкретном случају, радни однос им је могао престати само под условом да им буде исплаћена отпрем нина утврђена општим актом или уговором у раду, у складу са одредбама члана 158. Закона о раду, који је тада био на снази. Имајући у виду да исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, које се у смислу члана 60. став 4. Устава нико не може одрећи, Уставни суд сматра да је другостепени суд на произвољан и арбитреран начин одлучио када је оспореном пресудом преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев подноси лаца.
Овакав став Уставни суд је заузео у одлукама Уж-798/2009 од 17. новембра 2011. године , Уж-2594/2009 од 12. јула 2012. године, Уж-3281/2010 од 22. новембра 2012. године, Уж-2140/2010 од 20. новембра 2013. године и Уж-794/2011 од 4. децембра 2013. године.
На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж 1. 4907/10 од 30. марта 2011. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, па је , на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да су у конкретном случају последице учињене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене пресуде и одређивањем да надлежан суд у поновном поступку донесе нову одлуку о жалби туженог изјављеној против пресуде Општинског суда у Пожаревцу П1. 311/08-41 од 3. марта 2009. године. Стога је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
6. У погледу навода подносиоца уставне жалбе да им је у парничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Пожаревцу у предмету П1. 311/08-41 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да су ови наводи подносилаца неосновани. Наиме, парнични поступак чије се трајање оспорава уставном жалбом је окончан у две инстанце за две године и три месеца.
Полазећи од претходно утврђеног, Уставни суд је оценио да, без обзира што је разумна дужина трајања поступка релативна категорија која зависи од околности сваког конкретног случаја, трајање поступка који се оспорава уставном жалбом се објективно не може сматрати неразумно дугим. Стога се ни наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди зајемченог права, јер је у конкретном случају претходно морало бити одлучено о жалби на решење којим је извршен исправка првостепене пресуде, а потом о жалби на пресуду.
Поред тога, Уставни суд посебно истиче чињеницу да је, сагласно одредби члана 195. став 3. Закона о раду, прописан рок од шест месеци за правноснажно окончање радног спора. Међутим, наведени рок од шест месеци није преклузиван, већ инструкциони, из чега произлази да његово кршење не значи аутоматски и повреду права на суђење у разумном року, те да се укупно трајање парничног поступка од две године и три месеца не се сматра дугим роком. Стога је Уставни суд, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 3. изреке.
7. Полазећи од свих изнетих разлога, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић