Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Илије Вилотића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. октобра 2014. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Илије Вилотића изјављена против решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 3894/11 од 21. новембра 201 1. године и решења Вишег суда у Београду К. 4228/10-Кв. 4627/11 од 9. новембра 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Илија Вилотић из Београда је, преко пуномоћника Момчила Булатовића, адвоката из Београда, поднео Уставном суду 28. новембра 2011. године уставну жалбу против решења наведених у изреци , због повреде права гарантованих одредбама чл. 30, 31, 32. и 34. Устава Републике Србије.
Према наводима уставне жалб е, пред Вишим судом у Београду се против подносиоца уставне жалбе и других лица води кривични поступак у предмету К. 4228/10, у коме су донета оспорена решења о продужењу притвора.
Као разлоге који указују на повреде означених уставних права, подносилац наводи:
- да му је право из члана 30. Устава повређено тиме што није испуњен основни услов за одређивање и продужење притвора – постојање основане сумње да је подносилац извршио кривично дело које му се ставља на терет;
- да се из оспорених решења "не види разлог који суд може образложити на који начин би то пуштањем на слободу подносилац уставне жалбе ометао вођење кривичног поступка";
- да је повређено подносиочево право из члана 31. Устава, јер притвор траје од 23. децембра 2006. године, због чега "трајање притвора у оволиком периоду указује на то да притвор није мера обезбеђења... већ се притвор... очигледно претворио у казну";
- да је подносиочево право из члана 32. Устава повређено, јер о његовим правима није одлучено у разумном року, с обзиром на то да су сва ранија, као и оспорена, решења идентична, стереотипна, нису индивидуализована, нити су дати прави разлози који би оправдали основ продужења притвора;
- да подносилац уставне жалбе није осуђиван, већ је "кажњаван као малолетник", па "та чињеница не може бити околност која у склопу са околностима извршења кривичног дела, указује на то да су то те особите околности које оправдавају продужење притвора";
- да се суд у оспореним решењима не бави утврђивањем "заиста стварних и оправданих разлога" који би могли оправдати постојање разлога за даље трајање притвора;
- да је подносиоцу право из члана 34. Устава повређено тиме што је "када се има у виду дужина трајања притвора подносилац уставне жалбе већ оглашен кривим… чиме је прекршена презумпција невиности јер управо из наведених образложења стоје такве констатације које су супротне и закону и Уставу".
Подносилац је предложио да Уставни суд поништи оспорена решења и укине продужени притвор.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и увидом у оспорена решења о продужењу притвора и документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пред Вишим судом у Београду , раније Окружним судом у Београду, против подносиоца уставне жалбе и још два лица води се кривични поступак у предмету К. 4228/10, по оптужници Окружног јавног тужиоца у Београду Кт. 2584/06 од 19. марта 2007. године, због кривичног дела тешко убиство из члана 114. тачка 9) КЗ у вези чл. 30. и 33. КЗ.
Пресудом Окружног суда у Београду К. 521/07 од 30. априла 2009. године подносилац и још три лица оглашени су кривим за извршење кривичног дела тешко убиство и осуђени на казне затвора у трајању од четири године и пет месеци до осам година, док су три лица ослобођена од оптужбе за ово кривично дело. Решењем Апелационог суда у Београду Кж.1. 5961/10 од 11. новембра 2010. године наведена пресуда Окружног суда у Београду је укинута, предмет враћен на поновно суђење, и одлучено да подносилац и још два лица остају у притвору до наредне одлуке суда.
Оспорено решење о продужењу притвора Вишег суда у Београду К. 4228/10-Кв. 4627/11 од 9. новембра 2011. године, донето је из разлога прописаних одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП и одређено да се притвор, одређен решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 1465/06 од 24. децембра 2006. године, а који му се рачуна од 23. децембра 2006. године, када је лишен слободе, продужава и може трајати најдуже два месеца.
У образложењу оспореног првостепеног решења о продужењу притвора се, између осталог, наводи да је кривично веће, на основу одредбе члана 146. став 2. ЗКП испитало да ли постоје разлози за даље задржавање окривљених у притвору, па је нашло, између осталог, да и даље стоји законски разлог за задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору, прописан одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, будући да му је стављено на терет да је лишио живота пок. Д.Д. и покушао да лиши живота оштећеног Н.Д, наневши му том приликом тешке телесне повреде, па како из извештаја из казнене евиденције произлази да је подносилац раније два пута осуђиван, то по налажењу већа наведене чињенице, у међусобној повезаности, представљају особите околности које указују да ће, уколико буде пуштен на слободу, поновити кривично дело.
Решавајући о жалби окривљеног, изјављеној против првостепеног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Београду је 21. новембра 201 1. године донео оспорено другостепено решење Кж.2. 3894/11, којим је жалбу окривљеног одбио као неосновану.
У образложењу оспореног другостепеног решења се, поред осталог, наводи: "По налажењу Апелационог суда у Београду као другостепеног правилно је првостепени суд побијаним решењем продужио притвор према окривљеном Вилотић Илији на основу одредбе члана 142 . став 1 . тачка 3 ) ЗКП. Наиме, околности наведене у образложењу побијаног решења и то да из списа предмета произлази основана сумња да је окривљени Вилотић Илија лишио живота покојног Д.Д. и покушао да лиши живота оштећенот Н.Д, наневши му том приликом тешке телесне повреде и имајући при томе у виду ранији живот окривљеног Вилотић Илије, односно чињеницу да је исти кажњаван као малолетно лице, то ове околности у својој међусобној повезаности и по оцени овога суда као другостепеног представљају особите околности које указују на оправдану бојазан да ће окривљени, уколико би се нашао на слободи, поновити кривично дело. Стога је продужење притвора према окривљеном Вилотић Илији на основу одредбе члана 142 . став 1 . тачка 3 ) ЗКП нужно, а како je то правилно нашао првостепени суд".
4. Члан 30. Устава утврђује: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (став 1.); да притворено лице, а ко није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору (став 2.); да се п исмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, док одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (став 3.) .
Одредбама члана 31. Устава је утврђено: да тајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, те да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, а ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.); да п осле подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се п ритвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.) .
Члан 32. став 1. Устава утврђује да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредба члана 34. став 3. Устава, чија се повреда истиче уставном жалбом, утврђује да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09, 76/10 и 72/11 ) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће потребно време (члан 16. став 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбама члана 142. став 1. ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог, ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)).
Члан 144. ЗКП одређује: да се на основу решења истражног судије, окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе , а да се после тог рока окривљени може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (став 1.); да се п ритвор по одлуци већа (члан 24. став 6) може продужити највише за два месеца, и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да, а ко се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, веће непосредно вишег суда може, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца, те да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 3.); да ће се окривљени пустити на слободу а ко се до истека рокова из ст. 2. и 3. овог члана не подигне оптужница (став 4.).
Осталим одредбама ЗКП које су од значаја за одлучивање, прописано је: да се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из става 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. ст. 1. до 4.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
Одредбом члана 114. тачка 9. Кривичног законика ( "Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05 и 107/05,) која је била на снази до 11. септембра 2009. године, било је прописано да ће се з атвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година казнити, поред осталог, онај ко са умишљајем лиши живота више лица, а не ради се о убиству на мах, убиству детета при порођају или убиству из самилости.
5. Подносилац уставне жалбе повреду права из чл. 30. и 31. Устава у односу на оспорена решењ а, у суштини, заснива на тврдњама да не стоје разлози за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе, да не постоје особите околности које указују да ће окривљени пуштањем на слободу поновити кривично дело и да суд није навео на који начин ће окривљени ометати даље вођење кривичног поступка уколико буде пуштен на слободу, због чега сматра да нема основа за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од заузетог правног става да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор претходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Како се одредба члана 31. став 1. Устава односи на трајање притвора до подизања оптужнице, а у конкретном случају оптужница је већ подигнута, имајући у виду наведено, Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемчених чланом 30. и чланом 31. став 1. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. ст. 2. и 3. Устава.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка .
Виши суд у Београду је, према оспореном решењу о продужењу притвора К. 4228/10-Кв. 4627/11 од 9. новембра 2011. године, на основу одредбе члана 146. став 2. ЗКП испитао да ли постоје разлози за даље задржавање окривљеног у притвору, па је нашао да и даље стоји законски разлог за задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору, прописан одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, будући да му је стављено на терет да је лишио живота пок. Д.Д. и покушао да лиши живота оштећеног Н.Д, наневши му том приликом тешке телесне повреде, па како из извештаја из казнене евиденције произлази да је подносилац раније два пута осуђиван, то по налажењу већа тога суда наведене чињенице, у међусобној повезаности, представљају особите околности које указују да ће, уколико буде пуштен на слободу, поновити кривично дело.
Решавајући о жалби окривљеног, изјављеној против првостепеног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Београду је 21. новембра 201 1. године донео оспорено другостепено решење Кж.2. 3894/11, којим је жалбу окривљеног одбио као неосновану, наводећи да је првостепени суд правилно оспореним решењем продужио притвор подносиоцу уставне жалбе на основу одредбе члана 142 . став 1 . тачка 3 ) ЗКП, јер околности наведене у образложењу побијаног решења и то да из списа предмета произлази основана сумња да је окривљени лишио живота покојног Д.Д. и покушао да лиши живота оштећенот Н.Д, наневши му том приликом тешке телесне повреде и имајући при томе у виду његов ранији живот, односно чињеницу да је исти кажњаван као малолетно лице, то ове околности у својој међусобној повезаности, и по оцени другостепеног суда, представљају особите околности које указују на оправдану бојазан да ће окривљени, уколико би се нашао на слободи, поновити кривично дело. Стога је и Апелациони суд нашао да је продужење притвора окривљеном Илији Вилотићу на основу одредбе члана 142 . став 1 . тачка 3 ) ЗКП нужно, како је закључио и првостепени суд.
По оцени Уставног суда, Виши суд у Београду је у оспореном решењу о продужењу притвора К. 4228/10-Кв. 4627/11 од 9. новембра 2011. године навео и јасно образложио конкретне околности које у овом случају представљају околност и које, у својој међусобној повезаности, представљају особите околности које указују на основану бојазан да ће окривљени уколико би био пуштен на слободу поновити кривично дело , па је оспорено решење засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног процесног права, због чега Уставни суд не налази да је ово решењ е последица арбитрерног и произвољног поступања суда , па су, сагласно томе, и разлози које је навео Апелациони суд у Београду у оспореном решењу Кж.2. 3894/11 од 21. новембра 201 1. године, релевантни, довољни и уставноправно прихватљиви.
Имајући у виду да се у конкретном случају оспорени к ривични поступак водио пред Окружним судом у Београду против седам лица, потом поновно пред Вишим судом у Београду против подносиоца уставне жалбе и још три лица , због кривичног дела тешко убиство, да је до подношења уставне жалбе трајао пет година, као и да је такве сложености, имајући у виду чињенична и правна питања која је надлежни првостепени суд расправљао и оцењивао, као и бројност оптужених, те тежину кривичног дела које је окривљенима стављено на терет, Уставни суд оцењује да су надлежни судови са примереном хитношћу води ли овај кривични поступак, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.Стога је Уставни суд оценио да су неосновани наводи уставне жалбе да се оспорени кривични поступак одуговлачи и траје непотребно дуго, односно да судови у оспорен им решењима нису навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у досадашњем току вођен са потребном хитношћу.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да су наводи уставне жалбе о повреди права зајемчених одредбама члана 31. ст. 2. и 3. Устава неосновани.
6. У уставној жалб и се истиче и повред а претпоставке невиности из члана 34. став 3. Устава, јер "у наведеним образложењима стоје такве констатације које су супротне и закону и Уставу".
По оцени Уставног суда, наводи из образложења оспорених решења не одражавају унапред мишљење поступајућих суд ова да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе крив, нити прејудицирају коначну одлуку о томе, већ само садрже оцену постојања особитих околности за даље продужење притвора против њега. Уставни суд је нашао да Апелациони суд у Београду, позивајући се на наводе првостепеног решења Вишег суда у Београду, није ни на који начин утврђивао да ли су окривљени заиста извршили кривична дела која им се стављају на терет, односно да ли их постојање наведених чињеница чини кривим за кривичн о дел о за кој е им се суди по предметној оптужници.
Уставни суд је, стога, оценио да из образложења оспореног решења о продужењу притвора не произлази да се као утврђена узима чињеница да је подносилац уставне жалбе, као један од окривљених у кривичном поступку који се води пред Вишим судом у Београду, учинио кривично дело које му се ставља на терет. Апелациони суд у Београду је у наведеном делу оспореног решења само разматрао околности наведене у образложењу првостепеног решења о продужењу притвора против окривљеног, изричито означавајући постојање основане сумње у односу на те околности и налазећи да све те околности, и по оцени Апелационог суда , представљају особите околности из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду наведеним формулацијама у оспорен им решењима ни су прекорачи ли границу основане сумње у оквиру које се може кретати процесно одлучивање о постојању објективних и субјективних разлога који продужење притвора чине основаним и оправданим, јер се ни de facto ни de iure нису изјасни ли о кривици окривљеног против кога је притвор продужен, те је овај суд тврдње подносиоца уставне жалбе којима се истиче повреда претпоставке невиности оценио неоснованим.
Европски суд за људска права је, по овом питању, истакао да „начело претпоставке невиности захтева да чланови суда приликом обављања својих дужности немају никакву унапред створену представу о томе да је подносилац представке извршио прекршај за који је оптужен (видети пресуду ЕСЉП у предмету Barbera, Messegué i Jabardo против Шпаније, 10590/83, 6. децембар 1988. године). Међутим, и Европски суд прави разлику између изјава које испољавају мишљење да је лице криво и изјава које само описују „стање сумње“, где се на последње не може дати приговор пре коначног одлучивања суда (видети пресуду ЕСЉП у предмету Lutz против Немачке, 9912/82, 25. август 1987. године). У конкретном случају, управо се и ради о „изјавама које само описују стање сумње“, без изношења мишљења о кривици окривљеног од стране жалбеног суда.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да у конкретном случају оспореним решењима подносиоцу уставне жалбе није повређен о ни право на претпоставку невиности, зајемчен о одредбом члана 34. став 3. Устава.
7. Имајући у виду изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), уставну жалбу одбио као неосновану и, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић