Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Уставног суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 20. марта 2014. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Одбацује се иницијатива за оцену уставности одредаба члана 6а ст. 3. до 6. Закона о превозу у друмском саобраћају („Службени гласник РС“, бр. 46/95, 66/01, 61/05, 91/05, 62/06 и 31/11).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета иницијатива за оцену уставности „члана 5. Закона о изменама и допунама Закона о превозу у друмском саобраћају („Сл. гл. РС“, бр. 31/11)“. Међутим, иницијатор у својој иницијативи цитира и износи разлоге којима заправо оспорава члан 6а ст. 3. до 6. Закона о превозу у друмском саобраћају („Службени гласник РС“, бр. 46/95, 66/01, 61/05, 91/05, 62/06 и 31/11), који је постао саставни део основног текста Закона о превозу у друмском саобраћају након ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о превозу у друмском саобраћају („Службени гласник РС“, број 31/11) – (члан 6. наведеног Закона о изменама и допунама Закона о превозу у друмском саобраћају).
Уставни суд је на седници одржаној 14. фебруара 2013. године, у предмету IУз-188/2012, одлучивао о уставности одредбе члана 6а Закона о превозу у друмском саобраћају, те је стога по поднетој иницијативи поступао као по захтеву за оцењивање уставности општег акта о коме је већ одлучивао.
Иницијатор наводи да се оспореним одредбама закона, односно „уведеним ограничењима са једне стране омета слободе кретања грађана који користе ову врсту превоза, што је супротно члану 39. Устава, а са друге, укупна ограничења воде до ометања делатности, умањења њене ефикасности у пружању услуга, ремети се јединствено тржиште Србије, што је у супротности са чланом 82. Устава Србије.“
У претходно спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је оспореним одредбама члана 6а ст. 3. до 6. Закона о превозу у друмском саобраћају („Службени гласник РС“, бр. 46/95, 66/01, 61/05, 91/05, 62/06 и 31/11) прописано следеће: да се ауто-такси превоз под условима из става 1. овог члана може се обављати само на територији општине, града и града Београда за коју ауто-такси превозник има издато важеће одобрење за обављање ауто-такси делатности (члан 6а став 3.); да, изузетно, ауто-такси превозник може обавити ауто-такси превоз преко или на територији општине, града и града Београда, од које нема издато важеће одобрење за обављање ауто-такси делатности, ако је ауто-такси превоз започет на територији општине, града и града Београда од које ауто-превозник има издато важеће одобрење за обављање делатности (члан 6а став 4.); да је ауто-такси превозник који обави превоз у смислу става 4. овог члана обавезан да одмах по обављеном ауто-такси превозу уклони кровну ознаку и не може да пружа услуге ауто-такси превоза на територији општине, града и града Београда, од које нема издато важеће одобрење за обављање ауто-такси делатности (члан 6а став 5.); да је, у случају превоза из става 4. овог члана, када исти путник има намеру да након искрцавања истим возилом настави превоз, ауто-такси превозник дужан да уклони кровну ознаку у тренутку када путник напусти путнички простор возила, чека на путника без заустављања рада таксиметра, а да је по повратку тог путника у путнички простор возила ауто-такси превозник обавезан да на прописан начин поново истакне ауто-такси ознаку (члан 6а став 6.);
Уставни суд је у Решењу IУз-188/2012 од 14. фебруара 2013. године, којим је одбацио иницијативу за покретање поступка за оцену уставности члана 6а Закона о превозу у друмском саобраћају, између осталог, констатовао да прописивање одредбама ст. 1. и 3. члана 6а Закона да ауто-такси превоз може да обавља правно лице и предузетник који, поред законом прописаних услова има одобрење надлежног органа јединице локалне самоуправе о испуњености актом јединице локалне самоуправе прописаних услова, као и да овај превоз може да обавља на територији оне јединице локалне самоуправе за које има одобрење надлежног органа те јединице, по схватању Суда, није несагласно са Уставом, јер се локални превоз, сагласно Уставу, уређује и актом јединице локалне самоуправе, у складу са законом, из чега следи и да овај превоз на територији јединице локалне самоуправе може да обавља превозник, правно лице и предузетник који, поред законом прописаних, испуњава и актом јединице локалне самоуправе прописане (ближе или посебне) услове. Поред тога, у наведеном решењу Суд је констатовао и следеће: „Имајући у виду законско одређење ауто-такси превоза као локалног превоза, односно превоза који се обавља на територији јединице локалне самоуправе, и уређивање оспореним одредбама члана 6а ст. 4. до 6. Закона услова и начина обављања такси превоза на територији јединице локалне самоуправе за коју превозник нема одобрење за обављање делатности, по схватању Суда, има значење уређивања граничних ситуација, односно одређивања да аутопревозник који је започео превоз на територији јединице локалне самоуправе од које има издато одобрење за обављање ове делатности може, када захтеви конкретног превоза налажу, да обави, односно заврши започет превоз на територији јединице локалне самоуправе за коју нема издато одобрење, али не и да обавља ову делатност на територији те јединице локалне самоуправе, а што се, сагласно Уставу, уређује законом.“
С обзиром на претходно изнете ставове Уставног суда поводом питања које се као спорно поставља и овом иницијативом, Уставни суд је одбацио захтев, јер из навода и разлога датих у поднетој иницијативи не произлази да има основа за поновно одлучивање.
Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 8) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић