Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. В. из Б, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. јула 2014. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Б. В. изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 93/10 од 29. јануара 2010. године и пресуде Врховног касационог суда Рев2. 1652/10 од 17. новембра 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. В. из Б. поднела је 25. фебруара 2011. године Уставном суду уставну жалбу против пресуда наведених у изреци, због повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. Устава Републике Србије, као и због кршења међународних конвенција Међународне организације рада.
Подноситељка сматра да су јој оспореним пресудама повређена права на правично суђењ e и на рад и прекршене одредбе конвенција Међународне организације рада, јер од суда није добила законом предвиђену заштиту. Тврди да су решења која су била предмет оспоравања у наведеној парници донета од стране ненадлежног републичког органа, на основу подзаконског акта - уредбе Владе Републике Србије. Сматра да су решења морала бити заснована искључиво на Закону о министарствима, али су иста донета пре ступања на снагу овог Закона. Такође је истакла да никада није била позвана на разговор о распоређивању, нити је покушано њено распоређивање у том или било ком другом републичком органу. Предложила је да Уставни суд утврди да су јој доношењем оспорених пресуда и неоправдано дугим трајањем поступка повређена наведена права зајемчена Уставом Републике Србије, због чега је захтевала и укидање оспорене ревизијске и другостепене пресуде, те потврђивање првостепене пресуде којом је њен тужбени захтев био усвојен.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Према члану 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), уставна жалба може се изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу извршеног увида у оспорене акте и документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Први општински суд у Београду је донео пресуду П1. 941/06 од 8. априла 2008. године, којом је усвојио тужбени захтев тужиље и поништио оспорена решења тужене Републике Србије - Управе за заједничке послове републичких органа o престанку радног односа, обавезујући тужену да тужиљу врати на рад и распореди на радно место које одговара њеној стручној спреми, знању и способностима стеченим на раду и накнади јој све трошкове парничног поступка.
Поступајући по жалби законског заступника тужене, Апелациони суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж1. 93/10 од 2 9. јануара 20 10. године, којом је ожалбену пресуду Првог општинског суда у Београду П1. 941/06 од 8. априла 2008. године преиначио, одбијајући тужбени захтев тужиље у цел ини. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да је тужиља непрекидно била у радном односу почев од 17. септембра 1969. године, а од 18. новембра 2004. године била је у радном односу у Служби за заједничке послове Савета министара Државне заједнице Србија и Црна Гора и обављала послове радног места на одржавању чистоће.
У поступку по ревизији тужиље, Врховни касациони суд је донео оспорену пресуду Рев2. 1652/10 од 17. новембра 201 0. године којом је ревизију изјављену против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 93/10 од 2 9. јануара 20 10. године одбио као неосновану. У образложењу ревизијске пресуде се, између осталог, наводи: да је тужиља радила у Служби за заједничке послове Савета министара државне заједнице Србија и Црна Гора; да је после престанка државне заједнице Србија и Црна Гора, према одредби члана 5. став 2. Уредбе о положају појединих институција бивше државне заједнице, Управа за заједничке послове Републичких органа, Републике Србије преузела надлежност Службе за заједничке послове државне заједнице, у складу са чланом 68. Закона о радним односима у државним органима, тако што је преузимањем послова преузела један брoј извршилаца, односно 248 извршилаца; да тужиља није преузета од стране тужене, па је према решењу бр. 112-01-1157/113 од 28. августа 2006. године, остала нераспоређена и престао јој је радни однос са 31. августом 2006. године, као даном исплате отпремнине (од 149.799,16 динара); да је наведено првостепено решење поводом приговора тужиље потврђено решењем бр. 112-01-1218/06-07 од 11.09.2006. године, када је одбијен приговор тужиље као неоснован; да је одлучивање другостепеног суда правилно, јер је тужена у доношењу оспорених решења поступила у складу са одредбама чл. 64а – 68а Закона о радним односима у државним органима, будући да је услед престанка Службе за заједничке послове Савета министара државне заједнице Србија и Црна Гора тужиља остала нераспоређена и није јој се могло обезбедити радно место у истом или другом државном органу, због чега јој је престао радни однос.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се подноси тељка у уставној жалби позива, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 60. Устава утврђено је: јемчи се право на рад, у складу са законом (став 1.); свако има право на слободан избор рада (став 2.); свима су, под једнаким условима, доступна сва радна места (став 3.); свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и нико се тих права не може одрећи (став 4.); женама, омладини и инвалидима омогућују се посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (став 5.).
У овој уставносудској ствари од значаја су и следеће одредбе Закона о радним односима у државним органима ("Службени гласник РС", бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02 и 49/05 ) према којима: з апосленом се отказује радни однос и у случају када услед промена у организацији стекне статус нераспоређеног, а не може му се обезбедити радно место у истом или у другом државном органу (члан 64а став 2. тачка 6)); у случају укидања државног органа, државни орган у чији делокруг прелазе послови укинутог органа преузима потребан број запослених и постављених лица који су радили на преузетим пословима (члан 67. став 1.); у складу с потребама органа, функционер који руководи државним органом у чији су делокруг прешли послови укинутог органа доноси решења о распоређивању запослених који су преузети, а решења о распоређивању постављених лица доноси орган који их је поставио (члан 67. став 2.); у случају укидања државног органа и укидања свих послова који су се обављали у делокругу тог органа запослени и постављена лица који су радили у укинутом органу остају нераспоређени (члан 67. став 3.); з апослени у државном органу и постављена лица који нису преузети у смислу става 1. овог члана или су остали нераспоређени у смислу става 3. овог члана имају права и обавезе утврђене чланом 66. овог закона (члан 67. став 4.); у случају преузимања послова из надлежности савезног органа, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови преузеће, у складу са потребама органа, и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова (члан 68а).
Чланом 2. тачка 3) Уредбе о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе и Служби Савета министара ("Службени гласник РС", бр. 49/06 и 63/06), која је престала да важи на основу Уредбе о престанку важења Уредбе ("Службени гласник РС", број 118/08), констатовано је, између осталог, да престаје да ради Савет министара, као институција бивше Србије и Црне Горе, док је чланом 3. тачка 5) те уредбе констатовано да престаје да ради Служба за заједничке послове Савета министара. Чланом 6. став 2. исте уредбе је било одређено да Управа за заједничке послове републичких органа преузима и права и обавезе, опрему и средства за рад институција бивше Србије и Црне Горе и служби Савета министара које престају да раде.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да подноситељка повреду наведеног уставног права заснива на тврдњи да су Врховни касациони суд и Апелациони суд у Београду погрешно применили материјално право, што је резултирало доношењем одлука на њену штету.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права или слобода и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подноситељке уставне жалбе. Дакле, Уставни суд код оцене навода уставне жалбе о повреди уставног права из члана 32. став 1. Устава, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подноситељки уставне жалбе осигурао право на правично суђење.
Подноситељка уставне жалбе је била запослена у Служби за заједничке послове Савета министара државне заједнице Србија и Црна Гора на пословима радног места радника на одржавању чистоће . Правни положај овe Службе након развргнућа државне заједнице Србија и Црна Гора био је регулисан Уредб ом о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе и Служби Савета министара тако што је констатовано да престаје да ради наведена Служба и одређено да Управа за заједничке послове републичких органа Републике Србије преузима и права и обавезе, опрему и средства за рад, поред осталог, и Службе за заједничке послове Савета министара државне заједнице Србија и Црна Гора . Пошто је извршено преузимање 248 запослених из бивше Службе за заједничке послове Савета министара државне заједнице Србије и Црне Горе , подноситељка уставне жалбе је проглашена нераспоређеном у Управи за заједничке послове републичких органа Републике Србије, по ком основу јој је након исплате отпремнине престао радни однос 31. августа 2006. године.
Уставни суд је оценио да су оспореним пресудама Апелациони суд у Београду и Врховни касациони суд одредбу члана 68а Закона о радним односима у државним органима протумачили и применили на уставноправно прихватљив начин, с обзиром на то да ј е тужена у доношењу решења о престанку радног односа тужиље поступила у складу са одредбама чл. 64а – 68а Закона о радним односима у државним органима . Ово стога што је услед престанка Службе за заједничке послове Савета министара државне заједнице Србија и Црна Гора и преузимања потребног броја запослених од стране Управе за заједничке послове републичких органа тужиља остала нераспоређена јер јој се није могло обезбедити радно место у истом или другом државном органу, а није ни постојала обавеза да се тражи таква могућност, због чега је подноситељки и престао радни однос.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама подноси тељки уставне жалбе није повређен о прав о на правично суђење зајемчен о одредб ом члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд указује да је приликом одлучивања имао у виду и Одлуку Уставног суда Уж-3677/13 од 6. јуна 2013. године којом је, поред осталог, усвојена уставна жалба Л . Г . и утврђ ено да је пресуд oм Врховног касационог суда Рев2. 1280/10 од 8. јуна 2011. године и пресудом Окружног суда у Београду Гж1. 2890/08 од 24. септембра 2009. године повређено право те подноситељке на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава , али је констатовао да се овде подноситељка уставне жалбе и подноситељка у предмету Уж-3677/13 нису налазиле у истој чињеничној и правној ситуацији, будући да је у поступку који је претходио овој уставној жалби јасно било утврђено које је послове подноситељка уставне жалбе обављала у Служби за заједничке послове Савета министара државне заједнице Србија и Црна Гора и који орган Републике Србије је преузео послове које је обављала наведена Служба.
Оцењујући постојање повреде права из члана 60. Устава, Уставни суд је утврдио да подноситељка своју тврдњу о повреди ов ог права ближе не образлаже, већ је, у ствари, изводи из навода о повреди права на правично суђење. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио да право подноси тељки на правично суђење није повређено, то нема основа ни за тврдњу о повреди права из члана 60. Устава.
Због свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио као неосновану.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.