Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Оливера Вучић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. К . из П , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. октобра 201 4. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба А. К . и утврђује да je решењима Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 242/12 од 9. априла 2012. године и К.По1. 273/10 од 20. априла 2012. године и решењима Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 179/12 од 26. априла 201 2. године и Кж2.По1. 196/12 од 9. маја 201 2. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбом члана 31. став 2. Устава Републике Србије.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. К . из П. је 25 . маја 201 2. године, преко пуномоћника Г. Н , адвоката из Б, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 242/12 од 9. априла 2012. године и К.По1. 273/10 од 20. априла 2012. године и решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 179/12 од 26. априла 2012. године и Кж2.По1. 196/12 од 9. маја 2012. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 30. став 1. и члана 31. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи да се пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење у предмету К.По1. 273/10 против њега и других лица води кривични поступак због продуженог кривичног дела прање новца из члана 231. став 4. у вези са ст. 2. и 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика. Подносилац даље наводи да му је притвор одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду Ки.По1. 282/10 од 11. марта 2010. године из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 1), 3) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку, који му се рачуна од 9. марта 2010. године када је лишен слободе. Подносилац истиче да му је притвор по раније важећем Законику о кривичном поступку последњи пут продужен 29. децембра 2011. године решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 659/11, на основу одредаба члана 142. став 1. тачка 5), које решење је по жалби било укинуто и предмет враћен на поновно одлучивање. Како је у међувремену ступио на снагу нови Законик о кривичном поступку, који је од 15. јануара 2012. године почео да се примењује у поступцима за кривична дела организованог криминала и ратних злочина, притвор је према подносиоцу уставне жалбе 27. јануара 2012. године продужен решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 54/12, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) новог Законика. Наведено решење је такође по жалби укинуто, донето је ново првостепено решење 5. марта 2012. године, које је исто укинуто. Виши суд у Београду – Посебно одељење донео је 9. априла 2012. године оспорено решење Кв.По1. 242/12 којим је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен на основу наведене одредбе новог Законика о кривичном поступку, које решење је 26. априла 2012. године потврђено оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 179/12. Истовремено, Виши и Апелациони суд у Београду су оспореним решењима К.По1. 273/10 од 20. априла 2012. године и Кж2.По1. 196/12 од 9. маја 2012. године одбили предлог одбране подносиоца уставне жалбе за пуштање на слободу уз одређивање јемства.
Подносилац уставне жалбе сматра да су му оспореним решењима повређена уставном зајемчена права из чл. 30. и 31. Устава.
Повреду означених уставном зајемчених права у односу на оспорена решења о продужењу притвора (решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 242/12 од 9. априла 2012. године и Апелационог суда у Београду Кж2.По1. 179/12 од 26. априла 2012. године) подносилац заснива на тврдњи да ниједан од услова за продужење притвора (да постоји основана сумња да је извршио кривично дело, да су начин извршења или тежина последица дела довели до узнемирења јавности и да је узнемирење јавности таквог интензитета да може угрозити несметано вођење кривичног поступка) није испуњен, као и да у оспореним решењима нису наведени релевантни и довољни разлози за продужење притвора прама подносиоцу, нити се поступак води „посебно ревносно ни нарочито хитно“ и додаје:
- да је „у овој фази поступка нужно и постојање основане сумње да је сваки окривљени понаособ знао да је новац потекао од кривичног дела, а не само постојање основане сумње да је новац потекао од кривичног дела“ и додаје да „за више од две године не само да није изведен ни један доказ, посредни или непосредни, који подржава конструкцију оптужбе да је К. знао да новац потиче од опојних дрога или неког другог кривичног дела, него да такви докази нису ни предложени“;
- да никада није дошло до узнемирења јавности због начина извршења или посебно тешких околности дела за које се подносиоцу суди и да „данас очигледно не постоји“, односно да „није одржан нити један јавни скуп, демонстрације, протест нити било шта слично, у вези са овим поступком од његовог почетка па до данас“; да „ни у једном тренутку није дошло до угрожавања јавног реда и мира у вези овог поступка“; да „колико је интересовање јавности за овај поступак најбоље говори то да грађана-јавности готово нема у судници током претреса“; да је „у току овог поступка из притвора пуштено више окривљених, а да то не само да није довело до још јаче кулминације иначе јаког узнемирења јавности него то нико није ни приметио“;
- да у оспореним решењима о продужењу притвора није наведено у чему се огледа узнемирење јавности, како се оно манифестује, ни како би узнемирење јавности кулминирало уколико би подносилац био пуштен да се брани са слободе, односно да није наведено „како би то узнемирење јавности могло да утиче на несметано вођење поступка, па самим тим ни на који начин може да га угрози“, као и да је „једини прави разлог за притвор у ствари само и искључиво тежина кривичног дела“ које се подносиоцу ставља на терет;
- да „првостепени суд не показује потребну посебну ревност у поступању и да не поступа са нарочитом хитношћу“, односно да је „у последњих осам месеци у овом поступку претрес одржан само 31. октобра, 1. и 2. новембра, 8. и 23. децембра 2011. године и 13. и 14. фебруара, 2, 3. и 4. априла, 21, 22, 23. и 24. маја 2012. године, што значи да je у поступку у коме су тројица окривљених и даље у притвору више од две године непрекидно од 240 дана било само 14 судећих дана“.
Подносилац у уставној жалби оспорава и решења којима је правноснажно одбијен предлог одбране за пуштање на слободу подносиоца уставне жалбе уз прихватање јемства од „око 400.000 евра у виду стављања хипотеке на две непокретности“ и додаје:
- да су постпупајућа већа заузела став „да се мером јемства у овој фази кривичног поступка не би могло омогућити несметано вођење кривичног поступка будући да су начин извршења и тежина последице кривичног дела у питању за које су оптужени оправдано сумњиви да су га починили довели до јаког узнемирења домаће јавности које би свакако кулминирало уколико би се оптужени у овој фази поступка нашли на слободи“;
- да је „на овај начин само преписано уопштено образложење из решења о продужењу притвора без давања јасних и конкретних разлога за одбијање предлога за јемство“.
Из свега наведеног, подносилац уставне жалбе закључује да се не може сматрати да притвор против њега траје најкраће потребно време и истиче да у тренутку писања уставне жалбе притвор траје дуже од две године, при чему је „првостепени суд пропустио да оцени да ли је дужина притвора према подносиоцу жалбе премашила разуман рок и у побијаним решењима нема такве анализе“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и утврди право подносиоцу на накнаду нематеријалне штете, као и на трошкове поступка пред Судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговоре Вишег суда у Београду VIII Су. 52/12-44 од 20. августа 201 2. године и VIII Су. 43/14-105 од 24. јуна 2014. године , те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење, у предмету К.По1. 273/10, води се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још осам оптужених лица због више кривичних дела. Подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. Кривичног законика и продужено кривично дело прање новца из члана 231. став 4. у вези са ст. 2. и 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика.
Након спроведене истраге, Тужилашто за организовани криминал је 6. августа 2010. године против подносиоца уставне жалбе и осталих лица подигло оптужницу Кт.С. 17/09.
Након ступања оптужнице на правну снагу 22. октобра 2010. године, заказан је главни претрес и кривични поступак се на дан 19. јуна 2014. године налазио у фази доказног поступка.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (25. мај 201 2. године) налазио у притвору две године, два месеца и шеснаест дана, рачунајући од 9. марта 201 0. године, када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки. По1. 282/10 од 11. марта 201 0. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 3) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку.
Током трајања истражног поступка и након подизања оптужнице притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван .
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе последњи пут пре ступања на снагу новог Законика о кривичном поступку (15. јануар 2012. године) продужен из разлога прописаног одредбом члана 142. став 1. тачка 5) старог Законика решењем Вишег суда у Београду Кв.По1. 659/11 од 29. децембра 2011. године. Наведено решење је по жалби укинуто решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 23/12 од 20. јануара 2012. године.
У поновном поступку одлучивања о притвору, Виши суд у Београду – Посебно одељење је 27. јануара 2012. године донео решење Кв.По1. 54/12 којим је према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) новог Законика о кривичном поступку. Наведено решење је по жалби укинуто решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 55/12 од 24. фебруара 2012. године.
Виши суд у Београду – Посебно одељење је у поновном поступку одлучивања о притвору 5. марта 2012. године донео решење Кв.По1. 127/12 којим је, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) новог Законика о кривичном поступку , према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор. Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је својим решењем Кж2.По1. 130/12 од 28. марта 2012. године (исправљено 5. априла 2012. године) по жалби укинуо решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 127/12 од 5. марта 2012. године.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 242/12 од 9. априла 2012. године према подносиоцу уставне жалбе је поново продужен притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) новог Законика о кривичном поступку.
У образложењу оспореног првостепеног решења је, између осталог, наведено:
- да постоји оправдана сумњ а да су подносилац уставне жалбе и још два лица „са одређеним задацима деловали у оквиру организоване криминалне групе, која се бавила прекоокеанским транспортом дроге, од чије продаје и дистрибуције су остварене велике количине новца, односно да су у више наврата улазили и излазили из управљачких структура привредних друштава иза којих, постоји оправдана сумња, стоји капитал оптуженог Д.Ш, а све у циљу фиктивног приказивања стварних околности приватизација предузећа, чиме су оптужени покушали да прикрију свију делатност, односно да је прикажу као легалну“;
- да „тако постоји оправдана сумња да је оптужени А. К . учествовао у куповини бројних некретнина, посредовао у куповини дела имовине приватизованог друштва А . „З .“ из П, био председник Управног одбора привредног друштва „М. С .“ из С. М, као и да је оснивач и директор предузећа „Н . Т .“ Д.О.О. из П... те је тако оптужени А. К . износ од 390.500 евра и 2.038.435 динара...превео у легалне токове, ангажовањем већег броја лица како у земљи тако и у иностранству“;
- да „начин на који су према оправданој сумњи оптужени извршили кривична дела која им се оптужницом стављају на терет, као и последице које су наступиле приликом извршења кривичног дела, а које се састоје у томе што су привредни субјекти који су располагали законито стеченим средствима, а који су били заинтересовани да улажу новац, морали да одустану од пласмана свог новца у те пројекте, те хијерархијски положај који су оптужени А . К, П.М и Н.Ј. имали у оквиру постојеће организоване криминалне групе, односно њихова рангираност и непосредна подређеност у односу на оптуженог Д.Ш, као њеног организатора, који се и поред свих предузетих мера домаћих и иностраних органа откривања и гоњења да се обезбеди његово присуство налази у бекству дуже од две године, довеле су до јаког узнемирења пре свега домаће јавности, које узнемирење би само још више кулминирало, уколико би се оптужени у овој фази поступка нашли на слободи, а што све може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка“, због чега је надлежни суд нашао да је према подносиоцу уставне жалбе потребно продужити притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, „тим пре што је за кривично дело прање новца ... које се оптуженима ставља на терет запрећена казна затвора преко 10 година, а начин под којим је извршено кривично дело то оправдава“;
- да је „приликом одлучивања суд сходно одредби члана 210. Законика о кривичном поступку у свему сагледао све околности ради доношења одлуке о томе да ли је даље задржавање оптужених у притвору неопходно ради вођења кривичног поступка, а поготово је имао у виду време које су оптужени до сада провели у притвору, али је утврдио да у овој фази поступка, са свих наведених разлога мера притвора у односу на све ове оптужене је неопходна“.
Браниоци окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, су против решења о продужењу притвора изјавили жалбе, наводећи, поред осталог, да узнемирење јавности, које иначе по њиховом мишљењу није ни постојало у односу на подносиоца, нема више такав квалитет да би након две године, колико се подносилац налази у притвору, угрозило мирно и несметано вођење поступка и посебно истичући да је нејасан став првостепеног суда да ће његовим пуштањем на слободу бити угрожено мирно и несметано вођење кривичног поступка.
Апелациони суд у Београду - Посебно одељење је оспореним решењем Кж2.По1. 179/12 од 26. априла 201 2. године одбио као неосноване изјављене жалбе, поред осталих, и бранилаца А. К , овде подносиоца уставне жалбе, против наведеног првостепеног решења.
У образложењу овог другостепеног решења је, између осталог, истакнуто:
- да је „првостепени суд у односу на оптуженог К, тако и на остале оптужене, дао јасне и убедљиве разлоге због којих сматра да је притвор нужна мера за несметано вођење кривичног поступка у смислу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, јер начин извршења кривичног дела у конкретном случају, а наиме постојање оправдане сумње да су оптужени К, М. и Ј, кроз пословање привредних субјеката у поступцима приватизације који је процес од виталног значаја за успостављање стабилен и просперитетне економије Републике, велике износе новца који, како се сумња, потиче од продаје опојне дроге, превели у легалне токове, то карактер одлучних чињеница за даље задржавање оптуженог у притвору немају околности на које указују његови браниоци“;
- да је „првостепени суд у образложењу побијеног решења дао јасне и довољно индивидуализоване разлоге... збиг којих сматра да су начин извршења кривичног дела, односно последице кривичног дела у конкретном случају, довели до узнемирења јавности које представља околност која може угрозити мирно и правично вођење конкретног кривичног поступка“;
- да „Апелациони суд налази да је последица која је довела до узнемирења јавности у конкретном случају нарушавање процеса приватизације, што је, опет, за последици имало чињеницу да одређени приватни субјекти своја легално стечена средства нису могли пласирати, при чему је небитно који су то тачно привредни субјекти, јер их је засигурно било“.
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору до 26. октобра 2012. године, када је наредбом Вишег суда у Београду К.По1. 273/10 од истог датума пуштен на слободу (након што је суду достављен доказ о изврешном упису хипотеке на непокретностима чија вредност, по процени вештака грађевинске струке, превазилази износи 500.000,00 евра).
В) Чињенице и околности које се односе на јемство
Подносилац уставне жалбе је, преко свог браниоца , поднео предлог за пуштање из притвора уз полагање јемства, који предлог је одбијен решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 273/10 од 14. фебруара 2014. године. Наведено решење је по жалбама укинуто решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење.
Виши суд у Београду – Посебно одељење је у поновном поступку одлучивања о јемству 20. априла 2012. године донео оспорено решење К.По1. 273/10 којим је, у ставу два изреке, одбио као неоснован предлог браниоца подносиоца уставне жалбе за пуштање на слободу уз прихватање јемства у износу од 20.675.706, 22 динара и у износу од 21.837.105,05 динара, оба износа у виду стављања хипотеке на непокретностима.
У образложењу овог оспореног решења је, поред осталог, истакнуто:
- да „се овога пута суд уопште није упустио у утврђивање података о породичним и личним приликама оптужених Н.Ј, А. К . и П.М, њиховом имовном стању, као ни њихиве породице, обзиром да се ови оптужени не налазе у притвору из ралога што постоје околности које указују на опасност од бекства ... те се присуство оптужених у овом тренутку кривичног поступка не доводи у питање“;
- да се оптужени „налазе у притвору из разлога, што су начин на који је извршено кривично дело, као и последице које су наступиле приликом извршења кривичног дела, за које постоји оправдана сумња да су извршили у оквиру организоване криминалне групе, како је то наведено у оптужници, довело до јаког узнемирења пре свега домаће јавности, које узнемирење би само још више кулминирало, уколико би се оптужени у овој фази поступка нашли на слободи, а што све може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка“;
- да „према мишљењу овог суда у овом процесном тренутку примена мере јемства, као блаже мере за обезбеђење присуства окривљеног, у односу на ове оптужене у овом кривичном поступку не долази у обзир, те стога висина понуђеног јемства коју одбрана оптужених предлаже, није од утицаја на другачију одлуку суда“.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 196/12 од 9. маја 2012. године одбијене су као неосноване жалбе, поред осталих и браниоца подносиоца уставне жалбе, изјављене против првостепеног решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 273/10 од 20. априла 2012. године. Апелациони суд у Београду је нашао да су „начин извршења и тежина последице кривичног дела у питању за које су ови оптужени оправдано сумњиви да су га починили у оквиру организоване криминалне групе довели до јаког узнемирења пре свега домаће јавности, које би свакако кулминирало уколико би се оптужени у овој фази кривичног поступка нашли на слободи, а које узнемирење јавности може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка“ и да је првостепени суд „правилно нашао да се мером јемства, у овој фази кривичног поступка не би могло омогућити несметано вођење кривичног поступка“.
Решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 273/10 од 26. септембра 2012. године (које је постало правноснажно 9. октобра 2012. године) одређен је новчани износ од 500.000,00 евра који може бити положен као јемство у динарској противредности по курсу Народне банке, важећем на дан исплате у корист Министарства правде на рачун код народне банке Србије за подносиоца уставне жалбе.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да. поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, као и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор одређен (члан 31. ст. 1, 2. и 3.) .
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/2014 ) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Трајање притвора након подизања оптужнице прописано је одредбама члана 216. ЗКП, према којима: од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси се по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); веће је дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); ако након потврђивања оптужнице притвор буде укинут због тога што нема основа за сумњу о постојању кривичног дела, суд ће испитати оптужницу у складу са чланом 337. овог законика (став 4.); против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, жалба, решење и остали списи достављају се одмах већу и жалба не задржава извршење решења (став 5.); притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Сагласно одредбама члана 202. ЗКП, окривљени који треба да буде стављен у притвор или је већ у притвору због постојања разлога прописаних у члану 211. став 1. тач. 1) и 4) овог законика, може се оставити на слободи, односно може се пустити на слободу, ако он лично или неко други за њега пружи јемство да до краја поступка неће побећи и ако сам окривљени, пред судом пред којим се води поступак, да обећање да се неће крити и да без одобрења суда неће напустити боравиште (став 1.), а јемство увек гласи на новчани износ који суд одређује с обзиром на степен опасности од бекства, личне и породичне прилике окривљеног и имовно стање лица које даје јемство (став 2.).
Одредбама члана 231. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12 и 104/13 ) (у даљем тексту: КЗ), је, поред осталог, прописано: да ко изврши конверзију или пренос имовине, са знањем да та имовина потиче од кривичног дела, у намери да се прикрије или лажно прикаже незаконито порекло имовине, или прикрије или лажно прикаже чињенице о имовини са знањем да та имовина потиче од кривичног дела, или стекне, држи или користи имовину са знањем, у тренутку пријема, да та имовина потиче од кривичног дела, казниће се затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном (став 1.); да ако износ новца или имовине из става 1. овог члана прелази милион и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од једне до десет година и новчаном казном (став 2.); да ко дело из ст. 1. и 2. овог члана изврши у групи, казниће се затвором од две до дванаест година и новчаном казном (став 4.).
5. Уставни суд и у овом уставносудском предмету наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења. Уставом је утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само уколико постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, а из разлога прописаних у тач. 1) до 4) наведеног члана.
Постојање основане сумње да је притворено лице извршило кривично дело, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, је услов sine qua non за постојање уставности и законитости, како приликом одређивања тако и приликом продужавања мере притвора (Одлука Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, став 7.). Истоверемено, Уставни суд наглашава да није у његовој надлежности да цени да ли на основу доказа на којима се заснива решење о одређивању или продужењу мере притвора произлази основана сумња да је неко лице извршило кривично дело (Одлука Уставног суда Уж-3391/2013 од 18. јула 2013. године, став 5.) .
Међутим, постојање основане сумње саме по себи није довољно. Стога су надлежни судови приликом доношења одлуке о притвору, у случају када утврде да и даље постоје разлози за продужење ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају. Ти разлози морају бити релевантни и довољни, односно не смеју бити произвољни. Произвољно лишавање слободе постоји онда када надлежни органи не образложе на задовољавајући начин разлоге због којих је лишавање слободе било неопходно (пресуда Kay против Велике Британије, од 1. марта 1994, став 31.). Такође, надлежни суд је у обавези да детаљно образложи разлоге за притвор (Kurt против Турске, Одлука 24276/94 од 25. маја 1998. године и Bayorkina против Русије, Одлука 69481/01 од 27. јула 2006. године).
У надлежности редовних судова је да осигурају да притвор оптуженог лица не прелази разумни временски рок. У том смислу редовни судови су дужни да пажљиво испитају оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврде и наведу даље постојање законске основе за притвор, те подробно аргументују разлоге због којих сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Приликом сваке контроле притвора суд утврђује да ли су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору и да ли се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) може остварити другом, блажом мером. Уколико суд оцени да окривљеног треба задржати у притвору, у решењу мора навести детаљне и индивидуализоване разлоге за такву одлуку (Одлука Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, ст. 6. и 7. образложења). Дакле, у надлежности редовних судова је да утврде постојање конкретних разлога који се односе на основ за одређивање или продужење мере притвора. Није задатак Уставног суда да утврђује или преиспитује те разлоге, нити да замени редовне судове који одлучују о притвору подносилаца уставних жалби. Међутим, Уставни суд јесте надлежан да на основу разлога који су у вези са притвором дати у одлукама редовних судова и чињеница на које подносиоци уставних жалби указују, одлучи да ли је у конкретном случају дошло до повреде Уставом зајемчених права.
Да ли је надлежни суд трајање мере притвора свео на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, односно да ли је време трајања притвора разумно, не може се проценити in abstracto. Стога, питање да ли је разумно да оптужени остане у притвору мора се процењивати у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Продужавање мере притвора може бити оправдано само ако постоје такве околности које оправдавају јавни интерес и претежу над правилом поштовања слободе појединца (видети, поред осталих, пресуде Европског суда за људска права у предметима W. против Швајцарске, 26. јануар 1993, став 30; Kudla против Пољске, 26. октобар 2000, ст. 110. и 111; Solmaz против Турске, 16. јануар 2007, став 38).
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, став 5. образложења) стао на становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Такође, Уставни суд указује на већ заузет став да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Стога Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемченог одредбама члана 30. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. Устава.
6. Полазећи од наведених општих принципа, као и околности конкретног случаја, Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела и продужено кривично дело прање новца.
Поред постојања оправдане сумње да је подносилац извршио кривично дело, Виши и Апелациони суд у Београду - Посебно одељење су у оспореним решењима о продужењу притвора утврдили да постоји законски основ из тачке 4) члана 211. став 1. ЗКП, односно да је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, а да су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
У смислу наведеног, Уставни суд пре свега указује да се притворски основ садржан у одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП заснива на: 1) висини прописане, односно изречене казне затвора (у конкретном случају прописане казна затвора до 12 година) и 2) начину извршења или тежини последице кривичног дела који су довели до узмнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. Из наведеног следи да је надлежан суд који одлучује о одређивању, односно о продужењу притвора према неком лицу по наведеном законском основу, дужан да утврди постојање неколико кумулативно испуњених услова, и то: 1) објективни елемент, висину запрећене или изречене казне; 2) да је услед начина извршења или тежине последица кривичног дела дошло до узнемирења јавности, које објективно мора наступити; 3) да такво узнемирење јавности може угрозити несметано вођење кривичног поступка, посебно имајући у виду да није свако узнемирење јавности разлог за притвор, већ само оно које може реално и непосредно угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (у смислу наведеног видети Одлуку У ставног суда у предмету Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године) .
У конкретном случају, као разлоге који су оправдали продужење притвора према подносиоцу по наведеном законском основу, надлежни судови су навели да постоји оправдана сумња – 1) да је извршио кривично дело за које је запрећена казна затвора у трајању од преко десет година, 2) да је деловао у оквиру организоване криминалне групе која се бавила прекоокеанским транспортом дроге од чије продаје и дистрибуције су остварене велике количине новца и да је у више наврата улазио и излазио из управљачких структура привредних друштава иза којих, постоји оправдана сумња, стоји капитал оптуженог Д.Ш, а све у циљу фиктивног приказивања стварних околности приватизација предузећа, чиме су оптужени покушали да прикрију свију делатност, односно да је прикажу као легалну, 3) да је учествовао у куповини бројних некретнина, посредовао у куповини дела имовине приватизованог друштва, био председник Управног одбора једног привредног друштва и да је оснивач и директор предузећа „Н . Т .“, 4) да је износ од 390.500 евра и 2.038.435 динара превео у легалне токове, ангажовањем већег броја лица како у земљи тако и у иностранству.
Виши и Апелациони суд у Београду-посебн а одељењ а су закључи ли да су „напред наведене околности довеле су до јаког узнемирења пре свега домаће јавности, које узнемирење би само још више кулминирало, уколико би се оптужени у овој фази поступка нашли на слободи, а што све може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка“ .
Уставни суд истиче да је наведени законски основ за одређивање, односно продужење мере притвора препознат и прихваћен и од стране Европског суда за људска права, односно да, у изузетним случајевима, одређена кривична дела због своје посебне тежине и реакције јавности на њих, могу да оправдају притвор, бар за неко време (видети, поред осталих: пресуде Европског суда за људска права Tomasi против Француске, од 27. августа 1992. године, пасус 91; Scott против Шпаније, од 18. децембра 1996; Bozano против Француске, од 18. децембра 1986; Guzzardi против Италије, од 6. новембра 1980.).
Уставни суд даље указује да одредбе сада важећег Законика о кривичном поступку, као што је већ речено, поред запрећене казне и начина извршења или тежине последице кривичног дела, поставља и додатни услов – постојање узнемирења јавности и узрочно-последичну везу узнемирења јавности са могућношћу угрожавања несметаног и правичног вођења судског поступка.
Такође, Уставни суд посебно наглашава да се, сагласно установљеној пракси Европског суда за људка права, овај основ може сматрати релевантним и довољним само под условом да се заснива на чињеницама које указују да би пуштање окривљеног на слободу заиста угрозило јавни ред и мир, односно довело до узнемирења јавности (видети пресуде у предметима Letellier против Француске, од 26. јуна 1991. године, став 51. и Kemmache против Француске, од 27. новембар 1991. године, став. 52.). Тачније, притвор се према становишту наведеног суда може одредити (и продужити) за кривична дела, која, због посебне тежине и реакције јавности на њих, могу изазвати немир у друштву, али да одлука о томе мора бити заснована на „чињеницама које показују да би останак окривљеног на слободи заиста угрозио јавни ред и мир“. Такође, Европски суд је стао на становиште да се „опасност угрожавања јавног реда и мира не може извести само из тежине кривичних дела или из оптужбе стављене на терет окривљеном“ ( Letellier против Француске, од 26. јуна 1991. године, став 51.), нагласивши такође да се „овај основ за притвор не може достатно образложити позивањем само на апстрактну тежину кривичног дела“ ( Kemmache против Француске, од 27. новембар 1991. године, став 52.).
У овом конкретном случају, Уставни суд констатује да у оспореним решењима нису наведене конкретне чињенице и околности које указују да је заиста дошло до узнемирења јавности, а због тежине или последице кривичног дела које се подносиоцу уставне жалбе ставља на терет, те да оне могу због својих манифестационих облика озбиљно и непосредно угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. Уставни суд указује да су судови у оспореним решењима морали такве околности, за које су сматрали да постоје, посебно образложити и довести их у везу са тежином кривичног дела које је подносилцу уставне жалбе стављено на терет.
Поред наведеног, надлежни судови су пропустили да, осим висине запрећене казне, у оспореним решењима утврде конкретне чињенице које указују да је услед начина извршења или тежине последице кривичног дела за које се подносилац сумњичи, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, те на који начин је угрожено несметано и правично вођење кривичног поступка, посебно имајући у виду да се подносилац уставне жалбе у време доношења оспорених решења налзио у притвору више од две године.
Разматрајући образложења оспорених решења о продужењу притвора у том светлу, Уставни суд је оценио да су она недостатна, јер у њима нису наведене, а самим тим ни оцењене, чињенице и околности које су довеле до присутног узнемирења јавности, а које објективно морају постојати приликом одлучивања о притвору по законском основу из тачке 4) члана 211. став 1. ЗКП. Уставни суд, стога, сматра да су надлежни судови исказали недовољно брижљив однос према притвору, који као мера ограничења слободе не сме бити продужаван са чисто апстрактне тачке гледишта, узимајући у обзир само тежину кривичног дела. Редовни судови код продужења притвора морају водити рачуна о приступу који захтева Европски суд за људска права код процене довољних и релевантних околности, што подразумева да се узнемирење јавности не може извести само из тежине кривичног дела, нити се може везати за околности које су евентуално постојале у времену које знатно претходи одлучивању о даљем лишењу слободе окривљеног лица.
У смислу претходно наведеног, Уставни суд истиче да, сагласно пракси Европског суда за људска права, приликом одлучивања да ли неко лице треба бити пуштено на слободу или задржано у притвору, надлежни судови имају обавезу да размотре алтернативне мере за несметано вођење кривичног поступка (видети, поред осталих, пресуду у предмету Aleksey Makarov против Русије, број 3223/07 од 12. јуна 2008. године, став 54.). Такође, Уставни суд указује да је Европски суд за људска права често утврђивао повреду права из члана 5. став 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у случајевима када је притвор продужаван искључиво из разлога тежине кривичног дела које се подносиоцима претставки стављано на терет, уз стереотипне разлоге, без навођења специфичних околности и разматрања алтернативних мера (видети, поред осталих, пресуде Belevitskiy против Русије, од 1. марта 2007. године, број 72967/01, став 99; Khudobin против Русије, број 59696/00, став 103.).
У конкретном случају, оспореним решењима Вишег и Апелационог суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 273/10 од 20. априла 2012. године и Кж2.По1. 196/12 од 9. маја 2012. године одбијен је као неоснован предлог одбране подносиоца за пуштање на слободу уз одређивање јемства, уз наводђење да „у овом процесном тренутку примена мере јемства, као блаже мере за обезбеђивање присуства окривљеног... не долази у обзир“. Уставни суд је оценио да су надлежни судови пропустили да наведу конкретне разлоге и озбиљно размотре примену блаже мере.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да из образложења оспорених решења произлази да је према подносиоцу уставне жалбе притвор продужен и одбијен предлог да се исти замени јемством, искључивво због тежине кривичног дела које му је стављено на терет, а не и због поуздано утврђених разлога који објективно указују да постоји узнемирење јавности. У том смислу, Уставни суд указује да надлежни судови нису ценили жалбене наводе подносиоца да суђењу присуствује занемарљиво мали број заинтересованих лица за исход кривичног поступка, већ су само паушално изнели констатацију да су начин извршења, односно тежина последице кривичног дела које се подносиоцу уставне жалбе ставља не терет, указују да је јавност узнемирена, пропустивши да наведу чињенице које показују да узнемирење јавности заиста постоји и да може да угрози несметано и правично вођење кривичног поступка.
Стога је Уставни суд је оценио да су редовни судови у оспореним решењима, пропустивши да истакну конкретне чињенице и ослањајући се искључиво на тежину кривичног дела и последице које су наступиле, продужили притвор према подносиоцу уставне жалбе из разлога који се , иако “релевантни“, не могу сматрати и „довољним“ да оправдају трајање притвора од преко две године.
У овим околностима није ни потребно да Уставни суд посебно испитује да ли су редовни судови показали посебну ревност у вођењу поступка.
Полазећи од свега до сада изложеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима повређено право на ограничено трајање притвора зајемчено одредбом члана 31. став 2. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), усвојио уставну жалбу.
Уставни суд је оценио да је , иако је подносилац уставне жалбе тражио да се утврди право на накнаду нематеријалне штете, утврђивање повреде права довољно да се постигне адекватна правична сатисфакција подносиоцу . При том, Уставни суд посебно наглашава да подносилац уставне жалбе право на накнаду штете може остварти у посебном поступку.
7. Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема услова за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду.
Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако (пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и да је одредбом члана 45. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу. Овакав став Уставни суд је заузео, поред других, и у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године.
8. Уставни суд је, на основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.