Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић , председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Оливера Вучић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. С. из Ч, на основу члана 167. тачка 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. октобра 201 4. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба А. С. и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Новом Саду - Одељење у Жабљу у предмету П. 52/08 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде.
3. Усваја се уставна жалба А. С. и утврђује да су пресуд ама Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1590/11 од 19. маја 2011. године и Општинског суда у Новом Саду - Одељење у Жабљу П. 52/08 од 3. октобра 2008. године повређен а прав а подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на накнаду штете, зајемчен а одредб ама члана 32. став 1. и члана 35. став 2. Устава , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
4. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1590/11 од 19. маја 2011. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Општинског суда у Новом Саду - Одељење у Жабљу П. 52/08 од 3. октобра 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. С. из Ч. је 15. јула 2011. године, преко пуномоћника И. Г, адвоката из Н. С, поднеo Уставном суду уставну жалбу против пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1590/11 од 19. маја 2011. године и Општинског суда у Новом Саду - Одељење у Жабљу П. 52/08 од 3. октобра 2008. године, због повреде права на правично суђење, права на накнаду штете и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 35. став 2. и члана 36. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, у парничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Новом Саду - Одељење у Жабљу у предмету П. 52/08.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да је након пуних 19 година успео да докаже да су га 13. октобра 1987. године припадници ОУП Жабаљ тукли и злостављали; да је због чињенице да своја права није успео да заштити ни у прекршајном, ни у кривичном поступку, дана 18. јуна 1990. године, поднео тужбу Општинском суду у Новом Саду, против општина Нови Сад и Жабаљ, са захтевом за накнаду нематеријалне штете због претрпљеног бола, страха и умањења опште животне активности, као последица повреда задобијених приликом спорне интервенције припадника ОУП Жабаљ; да је, након ступања на снагу Закона о унутрашњим пословима, преиначио тужбу тако што је, поред постојећих, као тужену означио и Републику Србију; да је због противљења таквом преиначењу, 15. марта 1994. године, Општинском суду у Новом Саду - Одељењу у Жабљу поднео посебну тужбу против Републике Србије, из ког разлога је поступак по претходној тужби прекинут; да се након неуспелог покушаја спајања ова два поступка, у поступку против тужене Републике Србије, који се првобитно водио у предмету П. 27/94, ништа није радило све до 2000. године; да је предмету више пута мењан пословни број; да је законски заступник тужене, злоупотребљавајући процесна овлашћења, у више наврата тражио од суда да му достави примерак тужбе, што је само један од разлога због којих је поступак предуго трајао; да је прву пресуду (П. 73/06) Општински суд у Новом Саду донео 27. децембра 2006. године и да је том пресудом утврђено да постоји узрочно-последична веза између радњи припадника ОУП Жабаљ и повреда које је задобио, због чега је тужбени захтев делимично усвојен; да је и по оцени Окружног суда у Новом Саду постојала наведена узрочно-последична веза, али да је ради правилног одлучивања о истакнутом приговору застарелости предмет враћен на поновно суђење; да је у поновном поступку Општински суд у Новом Саду - Одељење у Жабљу остао код става да постоји одговорност тужене Републике Србије за незаконито поступање припадника ОУП Жабаљ, али је тужбени захтев одбијен због наступања "апсолутне" застарелости; да је Апелациони суд у Новом Саду, након што је у жалбеном поступку два пута враћао предмет првостепеном суду на допуну, потврдио првостепену пресуду, али не због застарелости потраживања, већ због чињенице да тужена Република Србија није пасивно легитимисана; да је чињеница да грађанин тужи државу због штете проузроковане незаконитим радом припадника ОУП Жабаљ морала утицати на суд да са додатном пажњом и напором учини све да се поступак што пре оконча; да је, уместо тога, поступак трајао више од 16 година; да је неразумно дуго трајање предметног поступка последица поступања суда и тужене. Подносилац сматра да су му права на правично суђење и на накнаду штете повређена јер, упркос томе што је неспорно утврђено да је нематеријална штета причињена, иста није призната и надокнађена. Повреду права из члана 36. Устава подносилац види у томе што му није била обезбеђена једнака заштита права у поступку у коме је својство тужене имала Република Србија, те због чињенице да је услед дугог трајања поступка изгубио право на ревизију. Поред наведеног, сматра да му је повређено и право на суђење у разумном року.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду напред означених уставних права, подносиоцу призна право на накнаду штете у износу од 2.000.000 динара и досуди трошкове поступка по уставној жалби, као и да одложи извршење оспорене пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1590/11 од 19. маја 2011. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у списе парничног предмета Општинског суда у Новом Саду - Одељење у Жабљу П. 52/08 и утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је 15. марта 1994. године, у својству тужиоца, поднео Општинском суду у Новом Саду - Одељење у Жабљу тужбу против тужене Републике Србије - Министарство унутрашњих послова - Секретаријат унутрашњих послова у Новом Саду, ради накнаде нематеријалне штете. Предмет је заведен под бројем П. 27/94. У тужби је истакнуто да се тужена Република Србија, у парничном предмету Општинског суда у Новом Саду П. 4709/90, који је поводом истог догађаја раније покренут против општина Нови Сад и Жабаљ, није сагласила са субјективним преиначењем тужбе, због чега је тужилац био принуђен да поднесе посебну тужбу.
Тужена је одговор на тужбу доставила 30. марта 1994. године, а прво рочиште за главну расправу одржано је 1. априла 1994. године. На овом рочишту суд је наложио тужиоцу да се изјасни у којој фази се налази поступак у предмету П. 4709/90. Након што је поднеском од 14. априла 1994. године пуномоћник тужиоца обавестио суд да је поступак у предмету П. 4709/90 у прекиду, решењем П. 27/94 од 25. маја 1994. године одређено је спајање поступака у предметима П. 4709/90 и П. 27/94. Имајући у виду да се поступајући судија у предмету П. 4709/90 није сагласио са оваквом процесном одлуком, затражено је мишљење руководиоца парничног одељења Општинског суда у Новом Саду. У изјашњењу руководиоца одељења од 12. августа 1994. године наведено је да прекид поступка у предмету П. 4709/90 није сметња за спајање ова два поступка, али да судија у предмету П. 27/94 није био овлашћен да о томе одлучује, имајући у виду да је овај поступак касније покренут. Након што је тужиоцу 7. септембра 1994. године упутио допис којим му је сугерисао да у предмету П. 4709/90 предложи поменуто спајање поступака, првостепени суд наредних пет и по година није предузимао никакве радње у предметном поступку. Неактивност суда прекинута је заказивањем рочишта за 2. новембар 1999. године, на коме се опет расправљало о могућности спајања поступака у предметима П. 4709/90 и П. 27/94. Из тог разлога, поступајући судија је 19. новембра 1999. године упутио допис руководиоцу парничног одељења, којим је затражио мишљење о могућности спајања ова два поступка. Одговор поводом тог захтева није достављен. На рочишту одржаном 12. јуна 2000. године главна расправа је закључена, али је решењем П. 87/2000 од 12. јуна 2000. године поново отворена.
Предмет је након поновног отварања главне расправе добио број П. 87/2000. Рочиште за главну расправу заказано је за 15. мај 2001. године. На овом рочишту суд је наставио да врши утицај на тужиоца да у предмету П. 4709/90 тражи наставак поступка, а затим и спајање, јер, по тадашњој оцени суда, није било могуће истовремено водити две парнице поводом исте чињеничне и правне ситуације. Поднеском од 29. октобра 2001. године законски заступник тужене је затражио од суда да му достави примерак тужбе ради изјашњења, износећи тврдњу да му тужба никада није достављена. Предмет је затим додељен у рад другом судији. Због промене судије предмет је пресигниран и додељен му је број П. 109/02. Новозадужени судија је прво рочиште одржао 22. априла 2003. године, на коме је тужиоцу наложио да достави "конкретне" доказне предлоге. На наредном рочишту, одржаном 19. маја 2003. године, суд је, на предлог тужиоца да се расправа одложи за шест месеци, одредио мировање поступка. Предлог за наставак поступка тужилац је доставио 19. августа 2003. године. Законски заступник тужене је поднеском од 2. септембра 2003. године поново затражио да му се достави примерак тужбе, што је суд и учинио, скренувши пажњу да се законском заступнику тужене тужба већ трећи пут доставља. На рочишту одржаном 17. децембра 2003. године први пут је спроведен доказни поступак и одређено је саслушање троје сведока. У периоду до првог пресуђења, првостепени суд је заказао још десет рочишта за главну расправу, на којима је изведен доказ саслушањем седморо сведока, а такође је обављено и вештачење медицинске струке, преко вештака ортопеда-траутоматолога, неуропсихијатра и нефролога. Предмет је у овом периоду још једном пресигниран и добио је број П. 73/06. Главна расправа закључена је на рочишту одржаном 27. децембра 2006. године.
Пресудом Општинског суда у Новом Саду - Одељење у Жабљу П. 73/06 од 27. децембра 2006. године делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца. Парничним странкама је писмени отправак ове пресуде уручен 27. маја 2007. године. Окружни суд у Новом Саду је решењем Гж. 1785/07 од 21. марта 2008. године усвојио жалбу тужене, те је пресуду П. 73/06 од 27. децембра 2006. године укинуо и предмет вратио на поновни поступак. Овај другостепени поступак трајао је од 22. марта 2007. године до 1. априла 2008. године.
У поновном поступку предмет је добио број П. 52/08. Након једног неодржаног (8. маја 2008. године) и три одржана рочишта за главну расправу (4. јуна, 10. септембра и 3. октобра 2008. године), на којима је изведен доказ конзилијарним вештачењем вештака ортопедско-трауматолошке, неуропсихијатријске и нефролошке струке, главна расправа је закључена.
Оспореном пресудом Општинског суда у Новом Саду - Одељење у Жабљу П. 52/08 од 3. октобра 2008. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да му тужена, на име накнаде нематеријалне штете, исплати укупан износ од 690.000 динара, са затезном каматом од дана пресуђења до коначне исплате. У образложењу оспорене првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је, према утврђеном чињеничном стању, 13. октобра 1987. године, у вечерњим часовима, у млечном ресторану у Ч. дошло до туче између два младића, од којих је један, након туче, отишао до оближњег кафића у коме је тужилац био гост; да су по пријави грађана интервенисали милиционери ОУП Жабаљ, којом приликом је приведено неколико лица због ремећења јавног реда и мира, те да је међу њима био и тужилац; да су те вечери припадници ОУП Жабаљ тукли тужиоца у станици милиције, наневши му бројне телесне повреде; да је тужилац 18. јуна 1990. године Општинском суду у Новом Саду поднео тужбу поводом истог догађаја, против тужених општина Нови Сад и Жабаљ; да се наведени поступак водио у предмету П. 4709/90, те да је у њему одређен прекид; да је, по оцени суда, приговор непостојања пасивне легитимације на страни тужене неоснован, из разлога што су службеници милиције, у конкретном случају, вршили послове јавне безбедности, односно нису обављали приватне послове, већ послове службених лица државног органа; да је ценећи истакнути приговор застарелости потраживања накнаде штете, суд нашао да је исти основан; да је застарелост потраживања, у конкретном случају, почела да тече 13. децембра 1987. године, када је код тужиоца окончано лечење од задобијених повреда, односно када је тужилац стекао сазнање о обиму и врсти претрпљене штете, из ког разлога је застарелост наступила 13. децембра 1992. године; да подношењем тужбе против тужених општина Нови Сад и Жабаљ, тужилац није прекинуо ток застарелости предметног потраживања у односу на тужену Републику Србију, нити је узроковао његов застој, сагласно одредбама чл. 381, 382, 383. и 388. Закона о облигационим односима. Ова пресуда је парничним странкама уручена 30. октобра 2008. године.
Списи парничног предмета су Окружном суду у Новом Саду на жалбени поступак прослеђени 29. децембра 2008. године. Решењима Апелационог суда у Новом Саду (као другостепеног суда, који је 1. јануара 2010. године делимично преузео надлежност Окружног суда у Новом Саду) Гж. 1948/10 од 18. фебруара 2010. године и Гж. 1237/11 од 7. априла 2011. године, списи парничног предмета су у два наврата враћани првостепеном суду, са налогом да се списима здруже списи парничног предмета П. 4709/90. Након сачињавања службене белешке од 27. априла 2011. године, у којој је констатовано да је предмет П. 4709/90 после доношења решења о прекиду поступка архивиран и да се списи не могу пронаћи, Апелациони суд у Новом Саду је коначно донео одлуку о жалби тужиоца. Оспореном пресудом Гж. 1590/11 од 19. маја 2011. године одбијена је жалба тужиоца и пресуда Општинског суда у Новом Саду - Одељење у Жабљу П. 73/06 од 27. децембра 2006. године је у целини потврђена.
У образложењу оспорене другостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је тужбени захтев тужиоца неоснован због непостојања пасивне легитимације на страни тужене Републике Србије; да је одредбом члана 2. став 1. Закона о унутрашњим пословима ("Службени лист САПВ", од 30. маја 1978. године), који је важио у време настанка штетног догађаја, било прописано да унутрашње послове, у оквиру свог делокруга, врше органи управе надлежни за унутрашње послове у општинама, као и Покрајински секретаријат за унутрашње послове, док је одредбом члана 15. било прописано да за вршење унутрашњих послова, у оквиру права и дужности општине, скупштине општина договорно образују заједничке међуопштинске органе за унутрашње послове, утврђују организацију и седиште међуопштинског органа, поступак за именовање и разрешење старешине међуопштинског органа, начин финансирања и друга питања од значаја за рад међуопштинског органа; да је, с тим у вези, до јула 1990. године организација унутрашњих послова била у надлежности градских секретаријата унутрашњих послова; да је Законом о унутрашњим пословама који је почео да се примењује 2. августа 1991. године област унутрашњих послова прешла у ингеренцију републике, с обзиром на то да је одредбом члана 6. наведеног закона било прописано да се за обављање одређених послова у Министарству унутрашњих послова образују организационе јединице и да делокруг организационих јединица, њихову организацију, седишта и подручја за која се образују утврђује министар унутрашњих послова; да су, имајући наведено у виду, на дан 13. октобра 1987. године, за штету биле одговорне друштвено-политичке заједнице које образују органе унутрашњих послова, тачније општине, због чега, у конкретном случају, нема основа за обавезивање Републике Србије на накнаду штете; да у време настанка спорног материјалноправног односа, Република Србија није била надлежна за организацију у области унутрашњих послова, а новим законом није било предвиђено да Република Србија преузима до тада настале обавезе органа које су основале општине.
Списи парничног предмета враћени су првостепеном суду 10. јуна 2011. године, а оспорена другостепена пресуда је пуномоћнику тужиоца и законском заступнику тужене уручена 24. јуна 2011. године.
4. Одредбама Устава, на чију повреду указује подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.) ; да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Чланом 10. Закона о парничном поступку („Службени гласник СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и „Службени гласник СРЈ“, бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је важио у време покретања оспореног парничног поступка, било је прописано да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку .
Законом о парничном поступку (“Службени гласник РС“, бр . 125/04 и 111/09 ), који је почео да се примењује 22. фебруара 2005. године, било је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, да је суд дужан да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да је суд дужан да се стара да се предмет спора свестрано претресе, да се поступак не одуговлачи и да се расправа по могућности доврши на једном рочишту (члан 312. став 2.).
Законом о унутрашњим пословима ( „Службени гласник С РС“, бр. 11/66 – пречишћени текст и 26/86 ), који се примењивао у време настанка штетног догађаја, било је прописано: да унутрашње послове врше посебни органи управе надлежни за унутрашње послове, ако овим законом није друкчије одређено, да се одлуком скупштине општине, уколико законом није друкчије одређено, може прописати да одређене унутрашње послове, осим послова државне и јавне безбедности, врше и други органи управе (члан 3.); да све општине удружене у међуопштинску регионалну заједницу, за вршење унутрашњих послова из оквира својих права и дужности, образују један заједнички општински орган управе надлежан за унутрашње послове (заједнички секретаријат), а да се у оквиру заједничког секретаријата, као његова унутрашња организациона јединица, у свакој општини образује секретаријат, односно одељење за унутрашње послове (члан 15. став 1. и 3.); да се у заједничком секретаријату непосредно врше сви унутрашњи послови, ако овим или другим законом поједини унутрашњи послови нису стављени у надлежност Републичког секретаријата за унутрашње послове или других органа управе, организација удруженог рада или других самоуправних организација и заједница (члан 16.); да се у секретаријату, односно одељењу заједничког секретаријата непосредно организују и врше унутрашњи послови који су од интереса за остваривање права и дужности грађана у општини (члан 17.); да општине које су образовале заједнички секретаријат, имају у односу на тај орган сва права и дужности која по општим прописима имају скупштине општина према општинским органима управе (члан 20. став 1.). Одредбом члана 24. истог закона био је утврђен делокруг послова Републичког секретаријата за унутрашње послове.
Законом о унутрашњим пословима ( "Службени лист С АПВ", број 18/78), који се такође примењивао у време настанка штетног догађаја, било је прописано: да унутрашње послове, у оквиру свог делокруга, врше органи управе надлежни за унутрашње послове у општинама и Покрајински секретаријат за унутрашње послове (органи за унутрашње послове) (члан 2. став 1.); да за вршење унутрашњих послова у оквиру права и дужности општине, скупштине општине договорно образују заједничке међуопштинске органе за унутрашње послове, утврђују организацију и седиште међуопштинског органа, поступак за именовање и разрешење старешине међуопштинског органа, начин финансирања и друга питања од значаја за рад међуопштинског органа (члан 15.); да међуопштински орган врши све унутрашње послове, уколико овим или другим законом поједини унутрашњи послови нису стављени у надлежност Покрајинског секретаријата или других органа управе (члан 17.); да у свакој општини постоји једна или више станица милиције као организационих јединица службе јавне безбедности међуопштинског органа, односно одељења међуопштинског органа (члан 24. став 1.). Одредбом члана 27. истог закона био је утврђен делокруг послова Покрајинског секретаријата за унутрашње послове.
Закон о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, број 44/91), који је ступио на снагу 2. августа 1991. године, прописивао је: да су унутрашњи послови законом утврђени послови чијим обављањем надлежни републички органи остварују безбедност Републике и њених грађана и обезбеђују остваривање Уставом и законом утврђених других права грађана, да унутрашње послове државне управе обавља Министарство унутрашњих послова, да се посебним законом поједини унутрашњи послови могу поверити другим органима и организацијама (члан 1.); да се з а обављање одређених послова у Министарству унутрашњих послова образују организационе јединице, да делокруг организационих јединица, њихову организацију, седишта и подручја за која се образују утврђује министар унутрашњих послова (члан 6.) .
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд је утврдио да је предметни парнични поступак покренут 15. марта 1994. године , подношењем тужбе Општинском суду у Новом Саду - Одељење у Жабљу, и да је окончан доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1590/11 од 19. маја 2011. године, која је пуномоћнику подносиоца уручена 24. јуна 2011. године.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Суд констатује да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене да ли се трајање поступка може сматрати разумним или не, узме у обзир целокупан период од подношења тужбе до правноснажног окончања поступка.
У том смислу, Уставни суд је утврдио да је овај поступак трајао више од 17 година, те да је први пут пресуђено након 12 година и девет месеци од подношења тужбе. Напред изнето само по себи указује на чињеницу да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Имајући то у виду, Уставни суд налази да се и поред тога што је појам разумне дужине трајања једног судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца - сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, понашања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о коме се у поступку расправља за подносиоца, седамнаестогодишње трајање предметне парнице не може оправдати ниједним од претходно наведених чинилаца. Уставни суд сматра да се, без обзира на то колико су сложена спорна питања која у једном судском поступку треба расправити, имајући при том у виду да подносилац уставне жалбе није значајно допринео прекомерној дужини трајања парнице, не може оценити разумним то што је поступак трајао више од 17 година, те да се овако дуго трајање поступка може приписати неделотворности првостепеног суда. Чињенице да Општински суд у Новом Саду - Одељење у Жабљу за 12 година и девет месеци ниједном није пресудио, да је прву радњу у доказном поступку спровео после скоро десет година од подношења тужбе, бавећи се у међувремену изналажењем начина како да изврши спајање предметног поступка и поступка у предмету П. 4709/90, што је, такође, био разлог неактивности у трајању од пет и по година, а узимајући у обзир да није било сметњи да се по тужби поднетој против Републике Србије расправља невезано од поступка који је раније покренут против општина Нови Сад и Жабаљ, по оцени Уставног суда, несумњиво потврђују да наведени првостепени суд у овом спору није поступа о у складу са начелом ефикасности . Допринос подносиоца дужини трајања поступка, по мишљењу Уставног суда, огледа се у томе што у периоду неактивности првостепеног суда, подносилац ниједном није затражио да суд настави са радом, нити се на други начин интересовао за свој предмет.
Из изнетих разлога, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Крећући се у границама постављеног захтева, Уставни суд је, на основу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноси оца уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.3 00 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпе о подноси лац уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја у конкретном случају, а посебно дужину трајања предметног парничног поступка , као и утврђени допринос подносиоца, те сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну компензацију за утврђену повреду права. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду своју постојећу праксу, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
7. Разматрајући наводе уставне жалбе о повреди права на правично суђење и права на накнаду штете , Уставни суд констатује да подносилац повреду наведених уставн их права заснива на тврдњи да је другостепени суд произвољном применом меродавног материјалног права погрешно оценио да тужена Република Србија није била пасивно легитимисана у предметној парници, те да, самим тим, није у обавези да му накнади штету због неправилног рада полицијског органа (ОУП Жабаљ).
Уставни суд је пошао од тога да је у време настанка штетног догађаја, у Социјалистичкој Републици Србији и у Социјалистичкој аутономној покрајини Војводини, организација унутрашњих послова била уређена на нивоу општина, као политичко-територијалних заједница, које су у циљу вршења унутрашњих послова (изузев оних који су законом били поверени Републичком/Покрајинском секретаријату унутрашњих послова) образовале заједнички (међуопштински) орган, чију су организацију, седиште и друга статусна питања споразумно уређивале. С тим у вези, подносилац је парнични поступак ради накнаде штете првобитно покренуо против општина Нови Сад и Жабаљ. Тај поступак се пред Општинским судом у Новом Саду водио у предмету П. 4709/90. Ступањем на снагу Закона о унутрашњим пословима из 1991. године (2. август 1991. године) надлежност организације унутрашњих послова прешла је на Републику Србију, од ког момента општине више нису имале ингеренција у овој области, осим што је министар унутрашњих послова имао могућност да на нивоу одређене општине формира организациону јединицу Министарства унутрашњих послова. Након наведених законских измена, подносилац је субјективно преиначио тужбу у предмету П. 4709/90, тако што је, уместо општина Нови Сад и Жабаљ, као тужену означио Републику Србију. Према подацима из списа парничног предмета П. 52/08, законски заступник Републике Србије је поднеском од 16. априла 1993. године изразио неслагање са оваквим преиначењем. Како је услов за ступање тужене Републике Србије у парницу П. 4709/90 било прихватање таквог преиначења, а имајући у виду да се њен законски заступник са тим није сагласио, подносилац је 17. марта 1994. године покренуо предметни парнични поступак, подношењем посебне тужбе против Републике Србије.
Следом реченог, за Уставни суд је уставноправно неприхватљива оцена другостепеног суда да тужена Република Србија није у материјалноправној вези са предметним догађајем, односно да иста није пасивно легитимисана, због чињенице да у време настанка штетног догађаја није била надлежна и одговорна за оснивање, организацију, рад и функционисање органа унутрашњих послова. По оцени Уставног суда, чињеница да је надлежност организације унутрашњих послова са општина прешла на Републику Србију не значи да Република Србија не одговара за штету коју су органи унутрашњих послова, основани од стране општина, незаконитим или неправилним радом причинили трећим лицима. Прелазак надлежности у организацији унутрашњих послова са јединица локалне самоуправе (у то време политичко-територијалних заједница) на републику, односно прелазак надлежности са нижег нивоа на виши ниво јавне власти, по схватању Уставног суда, значи преузимање одређеног делокруга послова и правно следбеништво између општина и републике, које подразумева пренос свих права и обавеза, које су по том основу општине имале, на Републику. Према томе, Република Србија као држава је, у конкретном случају, преузела и све обавезе општина Нови Сад и Жабаљ, поред осталих, и обавезу да накнади штету коју су трећа лица претрпела услед незаконитог или неправилног рада полицијских органа основаних од стране ових општина на основу прописа који су се примењивали до 2. августа 1991. године. Због свега напред изнетог, Уставни суд је мишљења да је подносилац преиначењем тужбе, а касније подношењем посебне тужбе против Републике Србије, правилно означио правног следбеника тужених општина Нови Сад и Жабаљ.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу и у овом делу усвојио и одлучио као у тачки 3. изреке
7. Имајући у виду да је у конкретном случају дошло до произвољне примене права на штету подносиоца, Уставни суд је оценио да су последице учињене повреде такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене другостепене пресуде и одређивањем да Апелациони суд у Новом Саду донесе нову одлуку о жалби подносиоца изјављеној против оспорене пресуде Општинског суда у Новом Саду - Одељење у Жабљу П. 52/08 од 3. октобра 2008. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучено као у тачки 4. изреке.
8. Када је реч о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да се навод подносиоца "да му није била обезбеђена једнака заштита права у поступку у коме је својство тужене имала Република Србија", не може довести у везу са Уставом утврђеном садржином овог права.
Што се тиче повреде права из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд сматра да се тврдња да је подносиоцу због прекомерне дужине трајања предметног поступка ускраћено право на ревизију не може сматрати уставноправним разлогом којима се аргументује повреда права на правно средство, имајући у виду да је немогућност подносиоца да изјави ревизију против оспорене другостепене пресуде последица измене процесног закона (Закона о парничном поступку из 2004. године), а не дужине трајања предметног парничног поступка.
Због напред наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у делу у коме су ист акнуте повред е права из члана 36. Устава, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, услед чега је решено као у другом делу тачке 3. изреке.
9. У погледу захтева подносиоца за накнаду трошкова поступка по уставној жалби, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом (видети Одлуку Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године).
10. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.