Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ј. Ћ. из Б, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 25. септембра 2014. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ј. Ћ. изјављена против пресуде Вишег суда у Београду П 3. 112/10 од 26. октобра 2010. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 614/11 од 9. марта 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ј. Ћ. из Б. поднео је 26. маја 2011. године, преко пуномоћника А. К, адвоката из Б, Уставном суду уставну жалбу против пресуда наведених у изреци, због повреде права на судску заштиту и права на уклањање последица које су настале повредом права, као и права на правично суђење, зајемчених чл. 22. и 32. Устава Републике Србије. Поред тога, подносилац је истакао и повреду права на правично суђење из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција).
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је предметни парнични поступак вођен по тужби подносиоца уставне жалбе ради накнаде штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа проузроковане објављивањем неистинитих и увредљивих информација у дневним новинама „P.“; да је оспореном пресудом Вишег суда у Београду П 3. 112/10 од 26. октобра 2010. године, која је потврђена пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 614/11 од 9. марта 2011. године, одбијен тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете; да је у предметном новинском тексту јасно сугерисано да је подносилац уставне жалбе ушао у „злочиначко удружење“ и да је стао у одбрану мафије, као и да је тим текстом јавности наметнуто постојање чињеница и радњи које не постоје; да су поступајући судови, утврђујући да је у конкретном случају објављено мишљење, а не неистинита информација, те занемарујући чињеницу да објављивање негативног мишљења које је засновано на неистинитој чињеничној конструкцији, које за циљ има повреду права на част и углед и које је увредљиво преко разумне мере, повредили право подносиоца уставне жалбе на судску заштиту части и угледа и право подносиоца на отклањање последица које су настале повредом права; да је арбитрерним и неправичним поступањем судова и непоштовањем права на образложену судску одлуку подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење; да првостепени суд није оценио исказ подносиоца уставне жалбе дат у предметном поступку, нити је навео чињенице које је утврдио на основу тог исказа, као и да није ценио исказ друготуженог дат у поступку, нити је поменуо да је у току поступка изведен доказ саслушањем друготуженог; да је стога оспореном првостепеном пресудом учињена битна повреда одредаба члана 8. Закона о парничном поступку, из чега следи да је таква пресуда последица произвољне и погрешне примене наведеног закона; да је првостепени суд произвољно и погрешно применио меродавно материјално право из разлога што је неправилно и непотпуно утврдио чињенично стање – да је у предметном новинском тексту објављено сатирично мишљење; да непоштовање права на образложену судску одлуку произлази из пропуста првостепеног суда да оцени исказе парничних странака и да наведе чињенице које је утврдио из изведених доказа, као и пропуста суда да образложи због чега није имао у виду да тужени ни на једном месту током поступка није навео да је у оспореном новинском тексту критиковао рад подносиоца; да је другостепени суд своју одлуку засновао на чињеницама које нису утврђене ни у првостепеном, нити у другостепеном поступку; да није јасно на основу чега је другостепени суд утврдио чињеницу да гост предметне телевизијске емисије није дао сагласност за директно укључење С. С. у емисију; да другостепени суд није навео разлоге на основу којих је утврдио да исказ да је неко лице члан злочиначког удружења, да је стао у одбрану мафије и да сарађује са лицем са „црвене“ потернице, није информација – чињенични исказ, већ оштро негативно мишљење; да је због пропуста поступајућих судова да размотре аргументе странака у поступку, на којима се темељи основаност захтева и предлога, као и да наведу јасне, довољне и разумљиве разлоге на којима заснивају своје одлуке, повређено право подносиоца на правично суђење из члана 6. Европске конвенције. Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном претходном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање у овом уставносудском предмету:
Оспореном пресудом Вишег суда у Београду П3. 112/10 од 26. октобра 2010. године, у ставу првом изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, да се обавежу првотужени „P.“ Д . н . ДОО Б . и друготужени Д . В, главни уредник дневних новина „P .“, да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због повреде угледа и части солидарно исплате износ од 300.000,00 динара, са опредељеном законском затезном каматом, док је у ставу другом изреке одбијен тужбени захтев тужиоца којим је тражио да друготужени пресуду којом је изречена обавеза накнаде штете објави. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужилац у тужби и током поступка навео да је у наведеним дневним новинама објављен текст друготуженог у коме су објављене неистините информације које вређају част и углед тужиоца, услед чега је тужилац претрпео нематеријалну штету; да су тужени у одговору на тужбу и током поступка оспорили тужбени захтев, наводећи да је у предметном новинском тексту друготужени, као аутор, изнео своје професионално мишљење, коментар и критику поводом емисије емитоване на телевизији Б92 коју уређује и води тужилац; да је читањем дневног листа „P.“ од 20. марта 2010. године утврђено да је на страни пет објављен текст под насловом „Медијска сачекуша“, аутора Д. В, овде друготуженог; да је у наведеном новинском тексту, између осталог, објављено: „Може он (Ј. Ћ.) сад да се вади колико год хоће, може да распреда своје звечеће празне приче о истраживачком новинарству, ништа му то не вреди. Сасвим је овде довољно доказа да је Ћ. ушао у „злочиначко удружење“ са човеком са црвене потернице. А то више није новинарство... Каже Ј. да је Ц. изјава сама по себи новинарска сензација и да је као такву ниједна овдашња телевизија не би пропустила. Тачно. Али изјава у вестима или засебан интервју су једно, а парамедијска сачекуша је нешто сасвим друго. Најпре, потпуно је јасно да је Ћ. са С. све унапред пажљиво договорио и испланирао. Национална телевизијска фреквенција уступљена је човеку са потернице кога српска, али и друге европске полиције сумњиче за најстрашније злочине!? А како се то онда зове, људи моји? Истраживачко новинарство? Или одбрана мафије?“; да је саслушањем тужиоца у својству парничне странке, између осталог, утврђено да је тужилац изјавио да је у току телевизијске емисије коју је водио успостављена телефонска веза са С. С, а након чега је он питао госта емисије Н. М. да ли жели непосредно, телефонским путем да комуницира са њим, на шта је гост емисије пристао; да је након спроведеног доказног поступка и утврђеног чињеничног стања суд утврдио да спорни текст објављен у дневним новинама „P.“ представља колумну друготуженог - новинара Д. В. и изражава одређено мишљење друготуженог о претходно емитованој телевизијској емисији тужиоца; да колумна представља текст новинара који садржи изричито гледиште или мишљење, писан с иронијом, а може имати и сатиричне карактеристике; да с обзиром на то да је у колумни садржан јасно изражен лични став и мишљење новинара и да у њој, према схватању суда, није објављен ниједан податак који би се у смислу Закона о јавном информисању могао сматрати информацијом, суд је одбио захтев тужиоца; да се навод да је тужилац „члан злочиначког удружења“, као и употребљени навод „парамафијашка медијска сачекуша“, не могу, према схватању суда, сматрати објављеном информацијом о тужиоцу да је он члан злочиначког удружења у кривичноправном смислу, већ такви наводи, посматрани као део целине, представљају јасно изражено сатирично мишљење аутора о раније емитованој емисији тужиоца на телевизији Б92 и чине изражени став аутора колумне о поступцима тужиоца као новинара; да имајући у виду наведено, те чињеницу да у спорном тексту није објављена информација, већ изражено мишљење друготуженог, не може постојати одговорност тужених, у смислу одредаба Закона о јавном информисању.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 614/11 од 9. марта 2011. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена је ожалбена пресуда Вишег суда у Београду П3. 112/10 од 26. октобра 2010. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да у спроведеном поступку првостепени суд није начинио ниједну од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 . став 2 . Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити ону из тачке 12 ) наведеног члана на коју се жалбом неосновано указује, јер су у пресуди наведени јасни и непротивуречни разлози о свим битним чињеницама; да је Апелациони суд у потпуности прихватио као јасне и правилне разлоге које је првостепени суд навео као своје закључке о истинитости утврђених чињеница; да је, по оцени Апелационог суда, првостепени суд на утврђено чињенично стање правилно применио материјално право када је тужбени захтев одбио; да нису основани наводи жалбе да првостепени суд није оценио све карактеристике спорног текста, да исти текст представља комбинацију чињеничних и вредносних судова, а када је вредносни суд образован на неистинитој чињеници односно чињеничној конструкцији, да је јасно да није упућен само јавности, већ са циљем повреде и омаловажавања личности тужиоца; да је управо првостепени суд правилно оценио све карактеристике спорног текста, те да је , имајући у виду одредбе члана 1 . став 2 . и члана 79 . Закона о јавном информисању , правилно закључио да није у питању информација; да је очигледно је да је тужени Д. В . изнео своје мишљење о емисији тужиоца, у коју се уживо телефоном укључио С. С . Ц, а за кога се, што је општепозната чињеница у Републици Србији, сматра најблаже речено да је контраверзна личност; да је гост емисије био Н . М, који пре почетке емисије није био упознат да постоји могућност директног телефонског укључења С. С. Ц; да је тужилац као новинар дужан да трпи границу прихватљиве критике која је шира него код појединца, који се не бави новинарством, па због тога употреба и оштрих речи, речи које представљају претеривања, изговорених у јавности које би могле деловати увредљиво, представља слободу изражавања предвиђену чланом 10 . Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те новинарска слобода у одређеном степену покрива и претеривања и употребљене грубе и неумесне речи; да с обзиром на емисију коју је тужилац водио и уживо телефонско укључење, тужилац није могао оправдано очекивати само позитивни критику, односно мишљење, јер није логично да се износе само позитивне и повољне критике и мишљења; да друготужени није ни изнео информацију, већ је дао своје мишљење – вредносни суд, нити су наводи „члан злочиначког удружења“ и „парамафијашка медијска сачекуша“ информације које указују на то да је тужилац члан злочиначког удружења, већ такви наводи, посматрани као део целине, представљају негативну критику тужиоца.
4. Уставом је утврђено: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
С обзиром на то да се одредба члана 32. став 1. Устава суштински и садржински не разликује од одредбе члана 6. став 1. Европске конвенције, Уставни суд је оцену основаности навода о повреди права на правично суђење ценио у односу на Устав.
Законом о јавном информисању („Службени гласник РС“, бр. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 и 41/11) је прописано: да право на јавно информисање обухвата нарочито слободу изражавања мисли, слободу прикупљања, истраживања, објављивања и ширења идеја, информација и мишљења, слободу штампања и дистрибуције (растурања) новина и других јавних гласила, слободу производње и емитовања радио и телевизијског програма, слободу примања идеја, информација и мишљења, као и слободу оснивања правних лица која се баве јавним информисањем (члан 1. став 2.); да свако лице на које се односи нетачна, непотпуна или друга информација чије је објављивање у складу са овим законом забрањено, као и лице коме није објављена исправка, одговор или друга информација чије објављивање има право да тражи од јавног гласила, у складу са овим законом, а које због њеног објављивања, односно необјављивања трпи штету, има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете у складу са општим прописима и одредбама овог закона, независно од других правних средстава која том лицу стоје на располагању (члан 79.).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права из члана 22. став 1. и члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе своје тврдње о повреди означених Уставом зајемчених права у суштини заснива на томе да су у оспореним пресудама судови погрешно утврдили чињенично стање налазећи да је у предметном новинском тексту објављено негативно мишљење о подносиоцу, а не неистините информације.
Полазећи од тога да је предметни парнични поступак вођен ради накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде угледа и части, проузроковане објављивањем неистинитих и увредљивих информација у новинском тексту, Уставни суд најпре констатује да у ситуацији када су , као у конкретном спору , супротстављена два права , и то – право на слободу изражавања и право на углед и част, судови приликом одлучивања морају успоставити правичну равнотежу између супротстављених права.
Уставни суд је имао у виду да посебну заштиту права на слободу изражавања уживају новинари и медији због своје нарочито важне друштвене улоге да саопштавају информације и мишљења о свим питањима од јавног интереса . Такође, Уставни суд указује да учешће једне особе у јавном животу носи са собом и извесне обавезе, те да је граница прихватљиве критике шира уколико се информације и мишљења саопштена јавности односе на јавне личности. С тим у вези, Уставни суд констатује да је од посебне важности за оцену правичне равнотеже супротстављених права и то да ли се критика односи на нечији приватни живот или на нечије понашање у службеном својству (видети нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету „Лепојић против Србије“, представка број 13909/05, од 2. октобра 2007. године, став 75.).
Имајући у виду да је у конкретном случају спорно да ли су у новинском тексту објављене неистините информације или негативно мишљење о подносиоцу, Уставни суд указује да треба разликовати изјаве о чињеницама од вредносних судова, из разлога што се постојање чињеница може доказати, док је истинитост вредносног суда немогуће утврдити (видети нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету „Lingens против Аустрије“, представка број 9815/82, од 8. јула 1996. године, став 46.). То не значи да изношење баш сваког, пре свега, увредљивог вредносног суда ужива апсолутну заштиту, али, у том случају, мора се водити рачуна о сразмери мешања у слободу изражавања, као и да вредносни суд ипак мора бити заснован на довољној чињеничној основи (видети нпр. „Pedersen и Baadsgaard против Данске“, представка број 49017/99, од 17. децембра 2004. године, став 76.).
У предметном парничном поступку првостепени суд је, након спроведеног доказног поступка, утврдио да спорни новински текст представља колумну друготуженог као новинара и да је у колумни изражен лични став и мишљење новинара о претходно емитованој телевизијској емисији тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, те да у новинском тексту није објављен ниједан податак који би се у смислу Закона о јавном информисању могао сматрати информацијом. Такође, првостепени суд је оценио да се изрази употребљени у новинском тексту, као што су: „члан злочиначког удружења“ и „парамафијашка медијска сачекуша“, не могу сматрати објављеном информацијом о тужиоцу - да је он члан злочиначког удружења у кривичноправном смислу, већ такви наводи, посматрани као део целине, представљају јасно изражено сатирично мишљење о раније емитованој емисији на телевизији Б92 и чине изражени став аутора колумне о поступцима тужиоца као новинара. Другостепени суд је истакао да су границе прихватљиве критике шире за тужиоца као новинара, него за појединца који се не бави новинарством, као и да слобода изражавања из члана 10. Европске конвенције подразумева у одређеном степену и претеривања и употребу грубих и неумесних речи.
Уставни суд је оценио да је уставноправно прихватљиво образложење поступајућих судова да је у предметном новинском тексту садржано негативно мишљење о подносиоцу уставне жалбе као новинару, а не неистините информације, а нарочито да се спорни изрази употребљени у тексту - „члан злочиначког удружења“ и „парамафијашка медијска сачекуша“, који су иначе и у самом новинском тексту стављени под знаке навода, не могу сматрати информацијом. Уставни суд констатује да су судови посебно ценили контекст у коме су такви изрази употребљени, налазећи да они представљају сатирично мишљење, а не изјаве о одговорности подносиоца у кривичноправном смислу. Такође, у оспореним пресудама је истакнуто да је телевизијска емисија, чији је аутор био подносилац уставне жалбе, била повод за писање спорног новинског текста, да су границе прихватљиве критике шире у односу на новинаре, те да због садржине конкретне емисије подносилац није могао оправдано очекивати само позитивну критику.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да су поступајући судови у оспореним пресудама, у циљу успостављања правичне равнотеже између супротстављених права подносиоца уставне жалбе и тужених, ценили све околности конкретног случаја, посебно водећи рачуна о значају, садржини и границама супротстављених права, те да су дали јасне и довољне уставноправно прихватљиве разлоге за оцену о неоснованости тужбеног захтева ради накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде угледа и части подносиоца.
Уставни суд је оценио да су без основа тврдње подносиоца о произвољној и погрешној примени одредаба процесног права у погледу оцене изведених доказа. Наиме, првостепени суд је читањем спорног новинског текста несумњиво утврдио да спорни искази садржани у тексту представљају јасно изражено сатирично мишљење о телевизијској емисији подносиоца и да су у тексту изражени ставови аутора о поступцима подносиоца као новинара. При томе, Уставни суд указује да се у поступку по уставној жалби не врши контрола оцене доказа или примене закона од стране редовних судова, осим ако докази нису цењени очигледно на штету странке која је поднела уставну жалбу, односно ако је погрешном применом права доведено у питање остваривање и заштита неког Уставом зајемченог људског права, а што у конкретном предмету није случај.
По оцени Уставног суда, наводи подносиоца уставне жалбе о произвољној примени материјалног права и повреди права на образложену судску одлуку нису основани. Ово из разлога што је Уставни суд утврдио да оспорене пресуде садрже детаљно и јасно образложење засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права.
Такође, Уставни суд налази да су без основа и наводи подносиоца да је другостепени суд своју одлуку засновао на чињеницама које нису утврђене ни у првостепеном, нити у другостепеном поступку, истичући посебно да је другостепени суд утврдио да гост предметне телевизијске емисије није дао сагласност за директно укључење С. С. у емисију. Наиме, иако из образложења другостепене пресуде не произлази да је суд своју одлуку засновао управо на наведеној чињеници, Уставни суд ипак констатује да је у другостепеној пресуди изричито наведено да гост телевизијске емисије пре почетка емисије није био упознат да постоји могућност директног телефонског укључења С. С, а не да није дао сагласност за укључење наведеног лица у емисију.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да нису основани наводи подносиоца уставне жалбе о повреди права на судску заштиту и права на уклањање последица које су настале повредом права, као и права на правично суђење, зајамчених чл. 22. и 32. Устава , па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. Сагласно изнетом, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.