Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Момира Каличанина из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 16. јула 2009. године, донео је
Одбија се као неоснована уставна жалба Момира Каличанина изјављена против решења директора Инспектората за рад Министарства рада и социјалне политике Републике Србије, број 164-03-00213/2007-01 од 18. септембра 2007. године.
1. Момир Каличанин из Ниша поднео је 5. јануара 2008. године Уставном суду благовремену и допуштену уставну жалбу против решења директора Инспектората за рад Министарства рада и социјалне политике Републике Србије, број 164-03-00213/2007-01 од 18. септембра 2007. године, због повреде права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да је оспореним решењем одбијена жалба коју је подносилац уставне жалбе изјавио против решења Инспектората за рад Министарства рада и социјалне политике Републике Србије, Одељење инспекције рада у Граду Београду, број 117-00-04014/2007-04 од 11. јула 2007. године, а којим је одбијен његов захтев за одлагање извршења решења о отказу уговора о раду због учињеног кривичног дела на раду или у вези са радом. Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореним решењем повређена претпоставка невиности гарантована чланом 34. став 3. Устава, као и чланом 6. став 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, будући да његова кривица није утврђена правноснажном судском пресудом.
Дописом од 29. априла 2008. године Уставни суд је затражио од подносиоца уставне жалбе да уреди уставну жалбу, сагласно одредби члана 85. Закона о Уставном суду («Службени гласник РС», број 109/07), што је подносилац уставне жалбе и учинио поднеском од 20. маја 2008. године, уз који је доставио допуну уставне жалбе.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба може се изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорено решење и другу достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Окружно јавно тужилаштво у Београду - Специјално тужилаштво је 22. новембра 2006. године подигло оптужницу бр. КТ.С. бр. 9/06 против подносиоца уставне жалбе, због кривичног дела из члана 346. став 2. у вези става 1. Кривичног законика и члана 359. став 3. у вези ст. 1. и 4. у вези члана 33. Кривичног законика.
Наведена оптужница ступила је на правну снагу 23. новембра 2006. године, а подносилац уставне жалбе је решењем 1814/21 од 12. децембра 2006. године удаљен са рада на период од три месеца, због тога што је против њега покренут кривични поступак због кривичног дела учињеног на раду.
Директор Јавног предузећа «Путеви Србије», на основу члана 179. тачка 4) Закона о раду, 28. марта 2007. године донео је решење бр. 25/30, којим се подносиоцу уставне жалбе отказује уговор о раду, јер је 22. новембра 2006. године Окружно јавно тужилаштво у Београду - Специјално тужилаштво против њега подигло оптужницу бр. КТ.С. бр. 9/06, због кривичног дела из члана 346. став 2. у вези става 1. Кривичног законика и члана 359. став 3. у вези ст. 1. и 4. у вези члана 33. Кривичног законика.
Подносилац уставне жалбе се обратио инспектору рада Министарства рада и социјалне политике, са захтевом да одложи извршење решења којим му је отказан уговор о раду, до доношења правноснажне одлуке у радном спору који је покренуо пред Општинским судом у Нишу.
Поступајући по захтеву подносиоца уставне жалбе, инспектор рада надлежног министарства одложио је извршење решења о отказу уговора о раду, решењем број 117-00-04014/2007-04 од 17. маја 2007. године.
У поступко по жалби ЈП «Путеви Србије», другостепени орган је решењем број 164-03-00707/2007-04 од 6. јула 2007. године поништио решење инспектора рада и вратио предмет на поновно одлучивање.
У поновљеном поступку, поступајући по решењу другостепеног органа, инспектор рада је 11. јула 2007. године донео решење број 117-00-04014/2007-04, којим се одбија захтев подносиоца уставне жалбе за одлагање извршења решења о отказу уговора о раду. У образложењу решења се наводи да то што послодавац у уводу решења о отказу уговора о раду није навео и повреду радне обавезе у смислу члана 179. тачка 2) Закона о раду не представља погрешну примену материјалног права, јер су разлози за отказ уговора о раду видљиви из образложења тог решења. Имајући у виду да је кривично дело које се запосленом ставља на терет истовремено и повреда радне обавезе која је предвиђена Колективним уговором, не мора се, по мишљењу доносиоца акта, чекати осуђујућа пресуда да би се отказао уговор о раду.
Подносилац уставне жалбе је против наведеног решења изјавио жалбу, која је одбијена као неоснована оспореним решењем директора Инспектората за рад Министарства рада и социјалне политике Републике Србије, број 164-03-00213/2007-01 од 18. септембра 2007. године. У образложењу решења износи се оцена да је подносиоцу уставне жалбе послодавац отказао уговор о раду у складу са законом и Колективним уговором, будући да је против њега покренут кривични поступак за кривично дело учињено на раду, због чега је удаљен са рада на период од три месеца. Потом се закључује да је, сагласно члану 167. Закона о раду, по истеку периода од три месеца послодавац био дужан да подносиоца уставне жалбе врати на рад или да му откаже уговор о раду. Будући да је у конкретном случају кривично дело истовремено и повреда радне обавезе, став је доносиоца оспореног решења да су постојали оправдани разлози за отказ уговора о раду, у смислу члана 167. Закона о раду.
4. Одредбама члана 34. Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом, утврђен је принцип правне сигурности у казненом праву, а према одредби става 3. тог члана, свако се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
За оцену основаности уставне жалбе, у конкретном случају, од значаја су одредбе Законика о кривичном поступку («Службени лист СРЈ», бр. 70/01 и 68/02 и «Службени гласник РС», бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07), Кривичног законика («Службени гласник РС», бр. 85/05, 88/05 и 107/05) и Закона о раду («Службени гласник РС», бр. 24/05 и 61/05).
Законик о кривичном поступку прописује: да се тим закоником утврђују правила са циљем да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка (члан 1. став 1.); да ће се свако сматрати невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком надлежног суда (члан 3. став 1.); да кад је прописано да покретање кривичног поступка има за последицу ограничење одређених права, ове последице, ако законом није другачије одређено, наступају ступањем оптужнице на правну снагу, а за кривична дела за која је прописана као главна казна новчана казна или затвор до три године од дана кад је донесена осуђујућа пресуда, без обзира да ли је постала правноснажна (члан 22.).
Одредбама члана 364. Кривичног законика прописано је кривично дело злочиначко удруживање, а одредбама члана 359. Кривичног законика кривично дело злоупотреба службеног положаја.
Законом о раду утврђено је: да запослени може да буде привремено удаљен са рада ако је против њега покренут кривични поступак због кривичног дела учињеног на раду или у вези са радом или ако је учинио повреду радне обавезе која угрожава имовину веће вредности утврђене општим актом или уговором о раду (члан 165. тачка 1.); да то удаљење може да траје најдуже три месеца, а по истеку тог периода послодавац је дужан да запосленог врати на рад или да му откаже уговор о раду ако за то постоје оправдани разлози из члана 179. тач. 2) до 4) овог закона (члан 167.); да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца - ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о раду или ако запослени учини кривично дело на раду или у вези са радом (члан 179. тач. 2) и 4)); да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду у случају из члана 179. тач. 1) до 6)) овог закона запосленог писменим путем упозори на постојање разлога за отказ уговора о раду и да му остави рок од најмање пет радних дана од дана достављања упозорења да се изјасни на наводе из упозорења, те да је послодавац дужан да у упозорењу наведе основ за давање отказа, чињенице и доказе који указују на то да су се стекли услови за отказ и рок за давање одговора на упозорење (члан 180. ст. 1. и 2.); да је послодавац дужан да упозорење из члана 180. овог закона достави на мишљење синдикату чији је запослени члан (члан 181. став 1.); да ће инспектор рада, ако нађе да је решењем послодавца о отказу уговора о раду очигледно повређено право запосленог, а запослени је повео радни спор, на захтев запосленог одложити својим решењем извршење тог решења - до доношења правноснажне одлуке суда, да запослени може поднети захтев из става 1. овог члана у року од 30 дана од дана покретања радног спора, као и да је инспектор рада дужан да донесе решење о одлагању извршења решења послодаваца о отказу уговора о раду у року од 15 дана од дана подношења захтева запосленог, ако су испуњени услови из ст. 1. и 2. овог члана (члан 271.).
Колективним уговором ЈП «Путеви Србије» прописано је да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако запослени злоупотреби службени положај у намери да за себе или другог оствари противправну имовинску корист (члан 69. став 1. тачка 8.).
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 34. став 3. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем директора Инспектората за рад Министарства рада и социјалне политике Републике Србије, број 164-03-00213/2007-01 од 18. септембра 2007. године, подносиоцу уставне жалбе није повређено право на претпоставку невиности зајемчено наведеном уставном одредбом.
Уставни суд је, пре свега, имао у виду да у поступку у коме је донето оспорено решење није одлучивано о кривичној одговорности подносиоца уставне жалбе, већ о законитости управног акта којим је одбијен његов захтев за одлагање решења о отказу уговора о раду. Поред тога, из образложења оспореног решења несумњиво проистиче да директор Инспектората за рад надлежног министарства своју одлуку није засновао на кривичној одговорности подносиоца уставне жалбе, већ на утврђењу да је он учинио тежу повреду радне обавезе, која истовремено може представљати кривично дело.
Наиме, доносилац оспореног решења изнео је разлоге за оцену да у поступку отказа уговора о раду није било очигледне повреде права, те да је уговор о раду подносиоцу уставне жалбе отказан у складу са законом. У прилог томе, у решењу се констатује за која кривична дела је подигнута оптужница против подносиоца уставне жалбе, као и датум ступања оптужнице на правну снагу, што је од значаја за оцену испуњености услова за ограничење права предвиђених Закоником о кривичном поступку. Поред тога, истиче се да кривичну одговорност утврђује суд у кривичном поступку, у складу са законом и да се, у смислу члана 179. став 1. тачка 4) Закона о раду, уговор о раду може отказати само ако је запослени правноснажном судском пресудом оглашен кривим. С друге стране, кад кривично дело истовремено има и елементе повреде радне обавезе – као у конкретном случају, престанак радног односа независан је од кривичног поступка који се води за то дело.
По схватању Уставног суда, Уставом зајемчена претпоставка невиности може бити повређена, између осталог, ако се у акту изражава став о кривици неког лица за извршено кривично дело, а да то лице претходно није оглашено кривим за то кривично дело у кривичном поступку спроведеном у складу са законом.
Наводи подносиоца уставне жалбе не указују на то да му је у поступку отказа уговора о раду повређена претпоставка невиности, нити у оспореном решењу има изјашњења о кривици подносиоца уставне жалбе, за кривично дело, већ се само цитирају одредбе Законика о кривичном поступку о начину утврђивања кривичне одговорности.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе решењем директора Инспектората за рад Министарства рада и социјалне политике Републике Србије није повређено право на претпоставку невиности, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава.
С обзиром на то да је у уставној жалби истакнута повреда само наведеног права, а да Суд поступа у границама истакнутог захтева, оцењено је да уставну жалбу треба одбити, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
6. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић