Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Димитрија Игњатовића из Београда, чији је законски заступник отац Љубинко Игњатовић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. септембра 2014. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Димитрија Игњатовића изјављена против пресуде Управног суда У. 22552/10 од 21. априла 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Димитрије Игњатовић из Београда, кога заступа законски заступник, отац Љубинко Игњатовић из Београда, подне о је Уставном суду 17. јуна 2011. године уставну жалбу против акта наведеног у изреци, због повреде начела забране дискриминације зајемченог чланом 21. Устава Републике Србије, права на правично суђење и права на правно средство, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 36. став 2. Устава, као и због повреде права на „посебну заштиту породице и деце која су ометена у психичком или физичком развоју гарантоване одредбом члана 66. ст. 1. и 3. Устав а Републике Србије“ и права на социјалну заштиту из члана 69. Устава.
Суштина навода уставне жалбе своди се на следеће тврдње подносиоца: да се Управни суд у образложењу пресуде У. 22552/10 од 21. априла 2011. године «није осврнуо на наводе из тужбе, да основна дијагноза-аспергеров синдром (облик аутизма) и оштећење мозга код подносиоца није узета у обзир, иако овај навод није оцењен од стране другостепеног управног органа, а истицан је у жалби изјављеној против решења првостепеног органа»; да је тумачење Управног суда и «слепа примена правне норме» на основу које се подносиоцу не може признати право на додатак за помоћ и негу другог лица, у конкретном случају дискриминаторска, јер је суд занемарио право стање подносиоца и чињенице да без помоћи другог лица није у стању да обавља основне животне активности; да особе ометене у развоју немају могућност да, сагласно систему бодовања према Правилнику о утврђивању телесних оштећења, достигну проценат од 100%, који једини доноси право на увећани додатак за помоћ и негу другог лица, а често им није додељено право на обичан додатак за помоћ и негу другог лица, иако нису способне да се саме о себи брину и помоћ другог лица им је неопходна, па је од Управног суда захтевао да мериторно одлучи и донесе пресуду у спору пуне јурисдикције, како би «ова правна празнина била попуњена кроз праксу», што суд није учинио. На основу изложеног, предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди да су оспореном пресудом повређена означена Уставом зајемчена права подносиоца, поништи оспорену пресуду и одреди подносиоцу право на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Управног суда У. 22552/10 и у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Управног суда У. 22552/10 од 21. априла 2011. године одбијена је тужба тужиоца Димитрија Игњатовића, овде подносиоца уставне жалбе, ради поништаја решења туженог Секретаријата за социјалну заштиту - Градске управе града Београда XIX-02 број: 560-585/09 од 26. марта 2010. године, у предмету новчане накнаде за негу и помоћ другог лица.
Уобразложењу пресуде је, између осталог, наведено: да је оспореним решењем, донетим у извршењу пресуде Окружног суда у Београду У. 1541/08 од 6. марта 2009. године, одбијена као неоснована жалба тужиоца изјављена против решења Градског центра за социјални рад у Београду – Одељење Нови Београд бр. 55320-3612/09 од 21. августа 2009. године, којим тужиоцу није признато право на додатак за помоћ и негу другог лица; да је тужилац у тужби оспорио законитост решења туженог наводећи да је констатација органа вештачења да код тужиоца не постоји телесно оштећење, нити право на негу и помоћ другог лица у супротности са чињеничним стањем и доказима из списа предмета, јер је тужилац лице вишеструко ометено у развоју, код кога је утврђено више дијагноза, а да дијагноза – ретардација, неразвијеност и оштећење мозга није узета у обзир приликом вештачења; да је тужени орган, због занемаривања основне дијагнозе, значајно оштетио тужиоца, јер је оштећење код тужиоца такве природе да је степен његовог телесног оштећења 100%, па је неспособан у потпуности за самосталан живот и има сталну потребу за негом и помоћи другог лица; да је решењем Четвртог општинског суда у Београду Р.2. 76/09 од 24. септембра 2009. године продужено родитељско право над тужиоцем, из разлога што није у стању да се сам стара о себи, па тужилац предлаже да суд тужбу уважи и поништи оспорено решење.
У образложењу је даље констатовано да је Управни суд, по разматрању списа предмета, навода из тужбе и одговора на тужбу, оценио да је тужба неоснована, те да је правилно поступио тужени орган када је, након што је отклонио повреде правила поступка на које му је указано пресудом Окружног суда у Београду У. 1541/08 од 6. марта 2009. године, одбио као неосновану жалбу тужиоца изјављену против првостепеног решења, налазећи да је то решење донето без повреде правила поступка, да је засновано на правилно утврђеном чињеничном стању и правилној примени материјалног права.
Управни суд је у образложењу оспорене пресуде констатовао да је оценио све наводе истакнуте у тужби којима се указује да тужени орган није потпуно и правилно размотрио наводе жалбе и медицинску документацију, а из које се види да због болести од којих болује тужилац није способан да се сам о себи брине и да му је потребна нега и помоћ другог лица, па је нашао: да ови наводи не могу довести до другачије оцене законитости оспореног решења, због тога што је чињенично стање од значаја за решење ове управне ствари утврђено на основу налаза и мишљења органа вештачења образованог у складу са одредбом члана 93. Закона о пензијском и инвалидском осигурању («Службени гласник РС», број 34/03), које је медицински документовано и довољно образложено и из кога произлази да се тужиоцу не може признати право на додатак за помоћ и негу другог лица, применом одредби чл. 36. и 37. Закона о пензијском и инвалидском осигурању («Службени гласник РС», број 52/96), на чију примену упућује став 2. одредбе члана 244. Закона о пензијском и инвалидском осигурању («Службени гласник РС», број 34/03); да према наведеним одредбама Закона, потреба за помоћи и негом другог лица постоји када осигураник у току трајања осигурања постане непокретан, као и ако због тежине и природе трајних болести и болесног стања није способан да се самостално креће ни у оквиру стана уз употребу одговарајућих помагала, нити да се сам храни, свлачи, облачи, одржава личну хигијену, као и слепо лице које је изгубило осећај светлости са тачном пројекцијом и лице које постиже вид са корекцијом до 0,05%; да како је одредбом члана 23. став 2. Закона о социјалној заштити и обезбеђивању социјалне сигурности грађана прописано да се потреба за негом и помоћи утврђује на основу прописа о пензијском и инвалидском осигурању, тужени орган је у образложењу оспореног решења правилно закључио да тужилац, код постојања обољења констатованих у налазу и мишљењу другостепеног органа вештачења број 110 од 1. фебруара 2010. године, којим је потврђен налаз првостепеног органа вештачења бр. 4100 01 од 27. јула 2009. године, не испуњава услове за признавање права на додатак за помоћ и негу другог лица, према цитираним прописима о пензијском и инвалидском осигурању, јер је самостално покретан у кућним условима, није слепо лице, нема знаке кардиопулмоналне декомпензације, а у психичком статусу не постоје знаци тешке деменције, па се тужилац не може сматрати потпуно беспомоћним лицем; да су налази и мишљења органа вештачења дати на основу прегледа тужиоца код првостепеног органа и на основу целокупне приложене медицинске документације код другостепеног органа вештачења, који је приликом давања налаза и мишљења ценио и све наводе тужиочеве жалбе, као и све болести и болесна стања, констатоване у приложеној медицинској документацији, на које се наводима жалбе и тужбе указује.
Управни суд је у образложењу оспорене пресуде оценио и навод из тужбе да је решењем Четвртог општинског суда у Београду Р. 2. 76/09 од 24. септембра 2009. године над тужиоцем продужено родитељско право, па је нашао да та чињеница не утиче на другачију оцену законитости оспореног решења, јер продужено родитељско право над тужиоцем због правне немогућности да се сам стара о својим правима и правним интересима, није од утицаја на оцену потребе за помоћи и негом другог лица, која се цени у односу на испуњеност услова предвиђених одредбама чл. 36. и 37. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, а који су, по оцени суда, правилно цењени у складу са чланом 23. Закона о социјалној заштити и обезбеђивању социјалне сигурности грађана.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац у суштини указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 23. ст. 1. и 2. Закона о социјалној заштити и обезбеђивању социјалне сигурности грађана („Службени гласник РС, бр. 36/91, 79/91, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 48/94, 52/96, 29/01, 84/04 101/05 и 115/05 ) било је прописано да право на помоћ и негу другог лица има лице коме је због природе и тежине стања, повреде или болести неопходна помоћ и нега за обављање радњи ради задовољавања основних животних потреба, под условом да ово право не може да оствари по другом основу, као и да се потреба за помоћи и негом утврђује на основу прописа о пензијском и инвалидском осигурању.
Одредбама члана 244. став 1. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС“, бр. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 106/06, 5/09 и 107/09) прописано је да право на новчану накнаду за помоћ и негу има осигураник и корисник пензије, до доношења одговарајућег прописа, а ставом 2. истог члана да се право из става 1. тог члана остварује под условима утврђеним прописима који су важили до почетка примене тог закона. Чланом 93. ст. 1. и 3. наведеног Закона је прописано да када је за решавање о праву из пензијског и инвалидског осигурања потребно утврђивање инвалидности, телесног оштећења, узрока инвалидности и телесног оштећења, потпуне неспособности за рад и неспособности за самосталан живот и рад, фонд утврђује те чињенице на основу налаза, мишљења и оцене органа вештачења чије се образовање и начин рада уређује општим актом фонда, а на акт из става 1. овог члана сагласност даје министар надлежан за послове здравља.
Одредбама чл. 36. и 37. Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник РС", бр. 52/96, 46/98, 29/01 и 80/02 ), који је претходно био на снази, било је прописано да право на новчану накнаду за помоћ и негу другог лица, ако је због природе и тежине стања повреде или болести неопходна помоћ и нега за обављање радњи ради задовољавања основних животних потреба, има осигураник, корисник пензије и инвалид рада с преосталом радном способношћу и да потреба за помоћи и негом другог лица постоји када лице из члана 36. овог закона у току трајања осигурања постане непокретно, као и ако због тежине и природе трајних болести и болесног стања није способно да се самостално креће ни у оквиру стана уз употребу одговарајућих помагала, нити да се само храни, свлачи, облачи, и да одржава личну хигијену, као и слепо лице које је изгубило осећај светлости са тачном пројекцијом и лице које постиже вид са корекцијом до 0,05.
5. Имајући у виду да подносилац повреду права на правично суђење заснива на тврдњи о погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању и погрешној примени материјалног права, Уставни суд и овом приликом понавља да у поступку по уставној жалби није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, већ да, сагледавајући поступак као јединствену целину, оцени да ли је подносиоцу било омогућено правично суђење у смислу гаранција утврђених чланом 32. став 1. Устава. Изузетак од наведеног постоји у случајевима када је тумачење и/или примена меродавног права била арбитрерна на штету подносиоца у мери да за последицу има повреду или ускраћивање Уставом зајемчених права и слобода.
У конкретном случају, оспореном пресудом Управног суда У. 22552/10 од 21. априла 2011. године одбијена је тужба тужиоца Димитрија Игњатовића, овде подносиоца уставне жалбе, ради поништаја решења туженог Секретаријата за социјалну заштиту - Градске управе града Београда XIX-02 број: 560-585/09 од 26. марта 2010. године, којим је одбијена као неоснована жалба тужиоца, изјављена против решења Градског центра за социјални рад у Београду – Одељење Нови Београд бр. 55320-3612/09 од 21. августа 2009. године, којим тужиоцу није признато право на новчану накнаду за помоћ и негу другог лица.
Оцењујући да ли је оспореном пресудом Управног суда повређено право подносиоца на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је имао у виду да се уставне гаранције наведеног права, поред осталог, састоје у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда.
Уставни суд указује да обавеза судова и других државних органа да образложе своје одлуке не може бити схваћена као обавеза да се у одлуци изнесу сви детаљи и дају одговори на сва постављена питања и изнете аргументе. С обзиром на то да се у управном спору проверава законитост коначног управног акта на подлози чињеница утврђених у управном поступку, то не постоји обавеза суда да образлаже све наводе тужбе уколико су они истицани у управном поступку који је претходио управном спору и у том поступку били оцењени. Такав случај најчешће постоји кад су наводи тужбе у управном спору идентични жалбеним наводима, које је другостепени орган већ разматрао и о њима одлучио. О овом питању се у више случајева изјаснио и Европски суд за људска права. У пресуди донетој у предмету Van de Hurk против Холандије, од 19. априла 1994. године, Европски суд је истакао да обавеза суда да образложи своју одлуку и да узме у обзир аргументе странака не подразумева да суд мора да детаљно одговори на све наводе странака изнете у правном средству о коме одлучује, већ само оне које оцени правно релевантним.
У уставној жалби се истиче да је приликом решавања о захтеву подносиоца у управном поступку занемарена основна дијагноза (Aspergerov sindrom), већ је искључиво узета у обзир дијагноза Pscyhosis sch, да је подносилац то истицао у жалби и тужби, али да ни другостепени орган, нити Управни суд овај навод нису оценили. Уставни суд је констатовао да у другостепеном решењу и оспореној пресуди није посебно цењен овој навод подносиоца, па је стога испитао да ли је то довело до повреде права на образложену судску одлуку, као елемента права на правично суђење. Разматрајући образложење оспорене пресуде, Уставни суд је нашао да је чињенично стање од значаја за решавање подносиочевог захтева засновано на налазу и мишљењу органа вештачења, који су ценили целокупну медицинску документацију приложену уз захтев, али и опште здравствено стање подносиоца који је непосредно прегледан од стране првостепеног органа вештачења, те утврдили да је подносилац самостално покретан у кућним условима, да није слепо лице, да нема знаке кардиопулмоналне декомпензације, нити стање тешке деменције, па се стога не може сматрати потпуно беспомоћним лицем. Уставни суд истиче да је за остваривање права на новчану накнаду за помоћ и негу другог лица од пресудог утицаја природа и тежина стања у коме се осигураник налази због повреде или болести. Стога у важећим прописима нису таксативно наведене повреде или болести по основу којих се признаје ово право, већ је наведено да то право може остварити лице које је потпуно непокретно, које није способно да се самостално креће ни у оквиру стана уз помоћ помагала, нити да се самостално храни, свлачи, облачи и да одржава личну хигијену, као и слепо лице које је изгубило осећај светлости са тачном пројекцијом и лице које постиже вид са корекцијом до 0,05. Следом наведеног, Уставни суд је оценио да је оспорена пресуда Управног суда образложена на начин који се може сматрати уставноправно прихватљивим.
Према оцени Уставног суда, оспорена пресуда је заснована на одредбама материјалног права које су важиле у време одлучивања о подносиочевом захтеву и које се нису могле шире тумачити на начин како захтева подносилац. Наиме, чињеница да је подносиоцу за обављање свакодневних животних потреба неопходна помоћ другог лица, није довољан основ за признавање права на новчану накнаду за помоћ и негу другог лица, уколико нису испуњени услови прописани законом (у време решавања о подносиочевом праву чл. 36. и 37. Закона о пензијском и инвалидском осигурању из 1996. године). Услови прописани за остваривање права на новчану накнаду за помоћ и негу другог лица подједнако се односе на сва она лица којима је због природе и тежине стања, повреде или болести неопходна помоћ и нега за задовољење основних животних потреба, па, с обзиром на то, Уставни суд сматра да се овај вид социјалне заштите не може довести у везу са чланом 66. ст. 1. и 3. Устава којима се, поред осталог, јемчи посебна заштита деци ометеној у психичком и физичком развоју, већ са одредбом члана 69. став 1. Устава.
Имајући у виду изречено, Уставни суд није нашао ништа што указује да је Управни суд оспореном пресудом У. 22552/10 од 21. априла 2011. године подносиоцу уставне жалбе ускратио неку од процесних гаранција правичног суђења или да је донео оспорену пресуду без ваљаног и довољног образложења, произвољно примењујући материјално право на штету подносиоца.
Стога, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), одбио као неосновану уставну жалбу подносиоца изјављену против пресуде Управног суда У. 22552/10 од 21. априла 2011. године.
6. С обзиром на све наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић