Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић , Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Бојанa Тодоровског из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 2. октобра 2014. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Бојана Тодоровског изјављена против решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 3045/11 од 1 5. септембра 201 1. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Бојан Тодоровски из Београда, преко пуномоћника Александра Поповића, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду 10. октобра 201 1. године уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 3045/11 од 1 5. септембра 201 1. године и решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 2390/11 од 1 5. јула 2011. године, због повреде права из члана 27. став 3, члана 30. став 1, члана 31. став 2, члана 32. став 1, члана 33. став 6, члана 34. став 3, члана 36. став 2, као и због повреде одредаба члана 20. став 3. и члана 21. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено:
- да су прав а из члана 27. став 3. и члана 30. став 1. Устава подносиоцу уставне жалбе повређена тиме што Апелациони суд у Београду „ни једном једином речи не каже на који начин ће Тодоровски Бојан ометати даље вођење кривичног поступка и због којих разлога истог и даље задржавају у притвору у смислу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП“, као и тиме што "разлози за притвор против подносиоца не стоје, притвор траје већ поприлично времена, иако ама баш не постоје никакве особите околности" за његово продужење на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП;
- да је претпоставка невиности из члана 34. став 3. Устава подносиоцу уставне жалбе повређена, јер подносилац до сада није осуђиван, а у решењима Вишег и Апел ационог суда упорно се понавља да ће поновити к ривично дело , односно наставити са вршењем крив ичног дела , "што значи да му је суд већ пресудио ";
- да је повређено "уставно право" да пред Уставом и законом сви буду једнаки, из члана 21. ст ав 1. Устава, јер у наведеном предмету Тодоровски Бојан није једнако третиран од с тране суда, с обзиром на то да није осуђиван и да се против њега не води други кривични поступак , као ни против осталих саоптужених који су пуштени да се бране са слободе, док се њему притвор продужава;
- да су права подносиоца, зајемчена одредбама члана 36. став 2. Устава, повређена тиме што се " Апелациони суд у Београду није удостојио да одговори на наводе жалбе , јер само формално правно одговара и одбија жалбу, на тај начин што препиш е ожалбено решење а затим одговор и да је првостепени суд правилно поступио, што не представља онај квалитативни садржај који прописују Устав и закон", односно што се нигде не наводи на који начин би подносилац могао ометати поступак пуштањем на слободу;
- да се "окривљени налази у притвору од 08. октобра 2009.године а поступак је негде на средини суђења, главни претреси су одлагани из више разлога , између осталог јер нису достављени списи предмета из Апелационог суда у Београду где су се налазили по жалби браниоца, јер је председник већа присуствовао као судија поротник у неком другом предмету, јер је спис предмета био на дан одржавања претреса у Апелационом суду - овог пута по жалби тужиоца , па овакво поступање оба суда, и по динамици и по свему другом када је у питању притворски предмет, сигурно представља повреду права на суђење у разумном року ", као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и повреду права из члана 31. став 2. Устава, да се притвор мора свести на најкраће неопходно време.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд поништи оспорено решењe и одреди му накнаду штете ради неоснованог лишења слободе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
У тренутку подношења уставне жалбе пред Вишим судом у Београду се водио кривични поступак против више окривљених, међу којима и против подносиоца уставне жалбе, у предмету К. 3072/10 , по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 1520/09 од 19. фебруара 2010. године, због постојања основане сумње да су извршили кривично дело неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) (у даљем тексту: КЗ).
Решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 1011/09 од 8. октобра 2009. године против окривљених је одређен притвор, из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), а који им се рачуна од 6. октобра 2009. године када су лишени слободе.
Притвор према окривљени ма је продужаван више пута, последња два пута решењем Вишег суда у Београду К. 3072/10 Кв. 2714/11 од 30. јуна 201 1. године, потврђеним оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. 2390/11 од 15. јула 2011. године и решењем Вишег суда у Београду К. 3072/10 Кв. 3430/11 од 30. августа 201 1. године, потврђеним оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. 3045/11 од 15. септембра 2011. године, из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП.
Апелациони суд у Београду је оспореним решењем Кж.2. 3045/11 од 15. септембра 2011. године одбио као неосноване жалбе изјављене против првостепеног решења о продужењу притвора, налазећи да је првостепени суд побијаним првостепеним решењем правилно продужио притвор окривљеном Тодоровски Бојану на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП.
Према веб сајту "Портал судова Србија", решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. 9367/12 од 16. марта 2012. године подносиоцу уставне жалбе као окривљеном укинут је притвор и пуштен је да се брани са слободе.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива у уставној жалби , утврђено је: да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да с вако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да с вако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да су п ри ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (члан 20. став 3.); да су п ред Уставом и законом сви једнаки (члан 21. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће потребно време (члан 16. став 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 246. КЗ прописано је: да ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казниће се затвором од три до дванаест година (став 1.); да ће се, ако је дело из става 1. овог члана извршено од стране групе, или је учинилац овог дела организовао мрежу препродаваца или посредника, учинилац казнити затвором од пет до петнаест година (став 3.).
5. Подносилац уставне жалбе повреду права из члана 27. став 3, члана 30. став 1. и члана 31. став 2. Устава у односу на оспорено решење, у суштини, заснива на тврдњама да не стоје разлози да му се продуж и притвор , јер не постоје особите околности које указују да ће пуштањем на слободу поновити кривично дело и зато што суд није навео на који начин ће он ометати даље вођење кривичног поступка уколико буде пуштен на слободу, због чега сматра да нема основа за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог правног става да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор претходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Стога, Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемченог чланом 30. став 1. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 27. став 3. и члана 31. став 2. Устава.
Како је Уставни суд у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. став 3. Устава ценио у оквиру права из члана 31. став 2. Устава.
Апелациони суд у Београду је, прихватајући у целости аргументе Вишег суда у Београду из решења о продужењу притвора К. 3072/10 – Кв. 3430/11 од 30. августа 201 1. године, у образложењу оспореног решења Кж.2. 3045/11 од 15. септембра 2011. године навео: "околности наведене у образложењу првостепеног решења о продужењу притвора и то да је окривљени Тодоровски Бојан основано сумњив да je у дужем временском периоду од десет месеци, организовао групу која је предузимала радње извршења кривичног дела које им je стављено на терет, у којој групи је била одређена улога свакога од њених чланова, исказујући на тај начин, према наводима оптужнице, висок степен упорности и одлучности у вршењу кривичног дела, а све у циљу прибављања противправне имовинске користи, конкретно да је окривљени Тодоровски Бојан основано сумњив да је уговорао куповину 50 килограма модификоване марихуане по цени од 900 евра по килограму и 2 килограма кокаина по цени од 32 .000 евра по килограму од НН лица из Црне Горе и организовао транспорт наведених дрога из Црне Горе за Београд, а која опојна дрога је, након што би је окривљени П.М. преузимао и скривао на непознатом месту, одношена и скривана у стан код окривљенег Тодоровски Бојана и окривљеног Д.В, те имајући у виду врсту и наведену количину опојних дрога, као и то да је окривљени основано сумњив да је инкриминисане радње предметног кривичног дела предузимао ради прибављања имовинске користи, а ради се о лицу које je по сопственом исказу без редовних извора прихода, а при томе је општепозната чињеница да се продајом опојне дроге остварује велика материјална добит, то све ове околности у својој укупности и међусобној повезаности и по оцени овога суда као другостепеног представљају особите околности које указују на оправдану бојазан да ће окривљени Тодоровски Бојан, уколико би се нашао на слободи, поновити кривично дело... Стога је продужење притвора према окривљенима Тодоровски Бојану и П.М. на основу одредбе члана 142 . став 1 . тачка 3 ) ЗКП нужно a како је то правилно нашао првостепени суд. Имајући у виду напред наведене јасне, правилне и уверљиве разлоге првостепеног суда за продужење притвора према окривљенима, то су жалбени наводи бранилаца окривљених да у побијаном решењу нису индивидуализоване околности за притвор према окривљенима и да није поступљено по упутствима Апелационог суда у Београду, као и њихови остали жалбени наводи оцењени као неосновани. Ово са разлога јер је првостепени суд поступио по упутствима Апелационог суда у Београду и индивидуализовао разлоге за притвор према сваком од окривљених, тако да побијано решење садржи особите околности које указују да ће окривљени, сваки понаособ, уколико буду пуштени на слободу, поновити кривично дело...".
По оцени Уставног суда, Апелациони суд у Београду је у оспореном решењу Кж.2. 3045/11 од 1 5. септембра 201 1. године навео и јасно образложио конкретне околности које у овом случају представљају околност и које, у својој међусобној повезаности, представљају особите околности које указују на основану бојазан да ће окривљени уколико би био пуштен на слободу поновити кривично дело , па је оспорено решење засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног процесног права, због чега Уставни суд не налази да је ово решењ е последица арбитрерног и произвољног поступања суда.
Имајући у виду да се у конкретном случају оспорени к ривични поступак водио пред Вишим судом у Београду против подносиоца уставне жалбе и још четири лица због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, да је до подношења уставне жалбе трајао две године, као и да је такве сложености да то, имајући у виду чињенична и правна питања која је надлежни првостепени суд расправљао и оцењивао, као и бројност оптужених, Уставни суд оцењује да је надлежни суд са примереном хитношћу водио овај кривични поступак, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.Стога је Уставни суд оценио да су неосновани наводи уставне жалбе о повреди права из члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава тиме што се оспорени кривични поступак одуговлачи и траје непотребно дуго.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да је суд у оспорен ом другостепеном решењу наве о релевантне и довољне разлоге због којих је, као и првостепени суд, сматрао да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у досадашњем току вођен са потребном хитношћу.
6. Такође, из навод а уставне жалбе произлази да подносилац истиче да му је оспореним решењем повређено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, јер се налази у притвору, док су остали окривљени пуштени да се бране са слободе. По већ заузетом ставу Уставног суда, чињеница да се остала окривљена лица више не налазе у притвору никако не значи да је подносиоцу уставне жалбе повређено означено Уставом зајемчено право. Суд, у сваком конкретном случају, одлучујући о продужењу притвора према сваком од окривљених појединачно, примењује принцип индивидуализације ове процесне мере у складу са објективним, али и субјективним околностима везаним за личност конкретног окривљеног, што значи да се притвор не мора продужити према свим окривљеним лицима, да притвор не мора бити продужен по истим притворским основима, као и да сва притворена лица не морају да проведу у притвору исти временски период, те да укидање притвора према једном или више окривљених не доводи аутоматски до пуштања на слободу свих саокривљених у истом кривичном предмету.
Подносилац је истакао да су му права, зајемчена одредбама члана 36. став 2. Устава повређена тиме што се "Апелациони суд у Београду није удостојио да одговори на наводе жалбе , јер само формално правно одговара и одбија жалбу, на тај начин што препиш е ожалбено решење а затим одговор и да је првостепени суд правилно поступио, што не представља онај квалитативни садржај који прописују Устав и закон".
По оцени Уставног суда, Апелациони суд у Београду је у оспореном решењу Кж.2. 3045/11 од 15. септембра 2011. године навео разлоге које је бранилац окривљеног истакао у жалби изјављеној против првостепеног решења о продужењу притвора Вишег суда у Београду К. 3072/10 Кв. 3430/11 од 30. августа 201 1. године и, наводећи управо оне околности које сматра релевантним за даље задржавање окривљеног у притвору, одговорио на наводе из жалбе. То што другостепени суд није одговорио на низ "таксативних питања" постављених у жалби, а која представљају полемику браниоца са судом и правно-теоријску расправу, као и то што је поновио разлоге првостепеног суда који представљају основ за продужење притвора, по оцени Уставног суда, не указује на повреду подносиочевог права из члана 36. став 2. Устава.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да су наводи подносиоца уставне жалбе о повреди права зајемчених одредбама члана 36. ст. 1. и 2. Устава, неосновани.
7. У уставној жалб и се истиче и повред а претпоставке невиности из члана 34. став 3. Устава, кој а је образлож ена тиме да подносилац до сада није осуђиван, а у решењима Вишег и Апел ационог суда упорно се понавља да ће поновити к ривично дело , односно наставити са вршењем крив ичног дела , "што значи да му је суд већ пресудио ".
По оцени Уставног суда, наводи из образложења оспореног решења, према којима је "окривљени Тодоровски Бојан основано сумњив да je ... то све ове околности у својој укупности и међусобној повезаности и по оцени овога суда као другостепеног представљају особите околности које указују на оправдану бојазан да ће окривљени Тодоровски Бојан, уколико би се нашао на слободи, поновити кривично дело..." из чега произлази да је "продужење притвора према окривљенима Тодоровски Бојану и П.М. на основу одредбе члана 142 . став 1 . тачка 3 ) ЗКП нужно", не одражавају унапред мишљење поступајућег суда да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе крив, нити прејудицирају коначну одлуку о томе, већ само садрже оцену постојања особитих околности за даље продужење притвора против њега. Уставни суд је нашао да Апелациони суд у Београду, позивајући се на наводе првостепеног решења Вишег суда у Београду, није ни на који начин утврђивао да ли су окривљени заиста извршили кривична дела која им се стављају на терет, односно да ли их постојање наведених чињеница чини кривим за кривична дела за која им се суди по предметној оптужници.
Уставни суд је, стога, оценио да из образложења оспореног решења не произлази да се као утврђена узима чињеница да је подносилац уставне жалбе, као један од окривљених у кривичном поступку који се води пред Вишим судом у Београду, учинио кривично дело које му се ставља на терет. Апелациони суд у Београду је у наведеном делу оспореног решења само разматрао околности наведене у образложењу првостепеног решења о продужењу притвора против окривљеног, изричито означавајући постојање основане сумње у односу на те околности и налазећи да све те околности, и по оцени Апелационог суда , представљају особите околности из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да Апелациони суд у Београду наведеном формулацијом у оспореном решењу није прекорачио границу основане сумње у оквиру које се може кретати процесно одлучивање о постојању објективних и субјективних разлога који продужење притвора чине основаним и оправданим, јер се ни de facto ни de iure није изјаснио о кривици окривљеног против кога је притвор продужен, те је овај суд тврдње подносиоца уставне жалбе којима се истиче повреда претпоставке невиности оценио неоснованим.
Европски суд за људска права је, по овом питању, истакао да „начело претпоставке невиности захтева да чланови суда приликом обављања својих дужности немају никакву унапред створену представу о томе да је подносилац представке извршио прекршај за који је оптужен (видети пресуду ЕСЉП у предмету Barbera, Messegué i Jabardo против Шпаније, 10590/83, од 6. децембра 1988. године) . Међутим, и Европски суд прави разлику између изјава које испољавају мишљење да је лице криво и изјава које само описују „стање сумње“, где се на последње не може дати приговор пре коначног одлучивања суда (видети пресуду ЕСЉП у предмету Lutz против Немачке, 9912/82, од 25. августа 1987. године) . У конкретном случају, управо се и ради о „изјавама које само описују стање сумње“, без изношења мишљења о кривици окривљеног од стране жалбеног суда.
Уставни суд је ценио и тврдње подносиоца уставне жалбе да је конкретна правна ситуација „идентичан случај“ правној ситуацији у уставној жалби Уж-1036/2008, која је усвојена Одлуком Уставног суда од 19. марта 2009. године, а на коју се подносилац и позива. У вези са тим, Уставни суд указује на то да је Врховни суд Србије у том предмету изнео став да „није изграђено чврсто уверење суда да оптужени боравком на слободи неће поновити или наставити са вршењем кривичних дела, која је до сада чинио“, чиме се тај суд у предметном решењу недвосмислено, без означавања степена сумње у односу на изнете наводе, изјаснио о кривици окривљеног за дела у односу на која тече кривични поступак. За разлику од наведене формулације, у овом уставносудском предмету и у оспореном решењу, таквих формулација нема, те је Уставни суд утврдио да су неосновани и наводи подносиоца уставне жалбе да се ради о „идентичном случају“.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да у конкретном случају оспореним решењем подносиоцу уставне жалбе није повређено право на претпоставку невиности, зајемчен о одредбом члана 34. став 3. Устава.
8. Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. 3045/11 од 1 5. септембра 201 1. године нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца из члана 27. став 1, члана 30. став 1, члана 31. став 2, члана 32. став 1, члана 33. став 6, члана 34. став 3. и члана 36. ст. 1. и 2. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу у овом делу као неосновану , и одлучио као у првом делу изреке.
9. Уставна жалба је изјављена и против решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 2390/11 од 1 5. јула 2011. године, које је, према наводима уставне жалбе, подносилац примио 7. септембра 2011. године.
Како је одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду прописано да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, а уставна жалба је изјављена 10. октобра 2011. године, Уставни суд је нашао да је уставна жалба у односу на оспорено решењ е Апелационог суда у Београду Кж.2. 23 90/11 од 1 5. јула 2011. године неблаговремена, јер је поднета после истека рока из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду.
С обзиром на наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у односу на решење Апелационог суда у Београду Кж.2. 23 90/11 од 1 5. јула 2011. године као неблаговремену и о длучио као у другом делу изреке.
10. Подносилац уставне жалбе наводи да су оспореним решењем повређена уставна начела из члана 20. став 3. и члана 21. став 1. Устава.
Уставни суд и овом приликом истиче да се одредбама чл. 20. и 21. Устава не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право и слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе, те до њихове повреде може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем неког одређеног права или слободе. Како у конкретном случају Уставни суд није утврдио повреду ниједног од зајемчених права означених у уставној жалби, то није било уставноправног основа да се упушта у испитивање повреда уставних начела из члана 20. став 3. и члана 21. став 1. Устава .
11. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић