Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. М. из Г, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. јула 2014. године, донео je
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. М. и утврђује да је пресудом Врховног касационог суда Рев2. 471/11 од 23. јуна 2011. године повређено право подноситељке уставне жалбе на рад из члана 60. Устава Републике Србије .
2. Поништава се пресуда Врховног касационог суда Рев2. 471/11 од 23. јуна 2011. године и одређује се да наведени суд донесе нову одлуку о ревизији тужене изјављеној против пресуде Окружног суда у Гњилану Гж. 82/09 од 11. новембра 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. М. из Г. је 25. новембра 2011. године поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 471/11 од 23. јуна 2011. године, због повреде права на рад из члана 60. Устава Републике Србије.
Подноситељка уставне жалбе наводи да је поднела тужбу против тужене школе, ради утврђења да је њен радни однос на одређено време прерастао у радни однос на неодређено време, те да је правноснажном пресудом усвојен њен тужбени захтев, а да је Врховни касациони суд преиначио ту пресуду и одбио тужбени захтев као неоснован, погрешно оцењујући да је подноситељка обављала послове код тужене по основу уговора о делу. Истиче да је произвољан овакав правни став ревизијског суда ако се узме у обзир да је пуномоћник тужене током првостепеног поступка признао да је тужена са подноситељком уставне жалбе закључила уговор о раду. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Тужиља С. М, овде подноситељка уставне жалбе, је поднела Општинском суду у Гњилану тужбу против тужене ОШ “П. П. Њ.“ из Г, тражећи да се утврди да јој је радни однос на одређено време прерастао у радни однос на неодређено време код тужене.
Првостепени суд је 24. фебруара 2009. године донео пресуду П. 69/08, којом је усвојио тужбени захтев тужиље и утврдио да је радни однос тужиље на одређено време које је засновала код тужене за радно место помоћног радника – курира, прерастао у радни однос на неодређено време, што је тужена дужна да призна и врати тужиљу на рад у року од осам дана од дана пријема пресуде, са свим правима из радног односа почев од 5. јуна 2008. године па убудуће. У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, истакнуто: да је суд увидом у уговоре о раду утврдио да је тужиља код туженог послодавца засновала радни однос на одређено време 1. септембра 2005. године, ради замене радника С.З. који се налазио на боловању и да из решења о одређивању зараде тужиљи произлази да је она распоређена на пословима и радним задацима помоћног радника – курира у издвојеном одељењу тужене школе у селу С, те да је тужиљи одређена зарада у износу који се добија применом коефицијента и цене рада за наједноставнији рад; да је суд читањем решења о коришћењу годишњег одмора бр. 474 од 13. јула 2007. године утврдио да је тужиљи одређено коришћење годишњег одмора за 2006. годину у трајању од 21 радних дана, а да је у радној књижици тужиље уписан радни стаж непрекидно од 1. септембра 2005. до 31. децембра 2007. године и од 21. јануара до 5. јуна 2008. године; да је првостепени суд увидом у решење бр. 1249 од 6. децембра 2007. године закључио да је раднику С.З, кога је тужиља замењивала, престао радни однос на његов захтев 6. новембра 2007. године; да је суд, полазећи од наведених доказа, оценио да је тужиља после престанка радног односа радника кога је замењивала наставила да ради вишеструко дуже од пет радних дана након протека рока за који је заснован радни однос, у смислу одредаба члана 37. Закона о раду, те да је њен радни однос на одређено време прерастао у радни однос на неодређено време.
Окружни суд у Гњилану је пресудом Гж. 82/09 од 11. новембра 2009. године одбио као неосновану жалбу тужене и потврдио првостепену пресуду, прихватајући у целини образложење Општинског суда у Гњилану и истичући да тужиља у конкретном случају није закључила са туженом уговор о делу, имајући у виду да је тужиља засновала радни однос ради обављања посла у оквиру делатности тужене и за систематизовано радно место, а на замени привремено одсутног радника.
Врховни касациони суд је 23. јуна 2011. године доено оспорену пресуду Рев2. 471/11, којом је усвојио ревизију тужене и преиначио првостепену и другостепену пресуду тако што је одбио тужбени захтев тужиље као неоснован. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, између осталог, истакнуто: да је према утврђеном чињеничном стању тужиља од 1. септембра 2005. године радила код тужене на замени одсутног радника, а на пословима помоћног радника – курира у истуреном одељењу у селу С, те да је раднику тужене, кога је замењивала тужиља, престао радни однос 6. новембра 2007. године, а тужиља је наставила са радом на истим пословима све до 28. јуна 2008. године; да је тужена након тога престала да јој исплаћује зараду, јер је за то радно место расписала оглас и на исто примила Б.М; да су основани наводи из ревизије да су нижестепени судови погрешно применили материјално право; да је имајући у виду да је утврђено да је тужиља закључила са туженом уговор о делу 1. септембра 2005. године, ради одржавања школских просторија, до 30. септембра 2005. године, а да је тужиља наставила да ради код тужене по истом основу, као врсти рада ван радног односа у смислу члана 199. Закона о раду, ревизијски суд оценио да се у конкретном случају не ради о радном односу тужиље на одређено време, због чега је неоснован њен тужбени захтев.
4. Одредбама члана 60. Устава, на чију се повреду позива подноситељка уставне жалбе, утврђено је да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада и да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, те да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи, а да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом.
Одредбама Закона о раду (“Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05, 54/09 и 32/13), које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, је прописано: да се радни однос заснива на време чије је трајање унапред одређено када су у питању сезонски послови, рад на одређеном пројекту, повећање обима посла који траје одређено време и сл. за време трајање тих потреба, с тим што тако заснован радни однос непрекидно или с прекидима не може трајати дуже од 12 месеци, те да се под прекидом из става 1. овог члана не сматра прекид рада краћи од 30 радних дана и да се радни однос на одређено време, ради замене привремено одсутног запосленог, може засновати до повратка привремено одсутног запосленог, а да радни однос заснован на одређено време постаје радни однос на неодређено време, ако запослени настави да ради најмање пет радних дана по истеку рока за који је заснован радни однос (члан 37.); да послодавац може са одређеним лицем да закључи уговор о делу, ради обављања послова који су ван делатности послодавца, а који имају за предмет самосталну израду или оправку одређене ствари, самостално извршење одређеног физичког или интелектуалног посла и да се уговор из става 1. овог члана закључује у писаном облику (члан 199. ст. 1. и 4.).
Одредбом члана 12. став 1. тачка 3) Закона о пензијском и инвалидском осигурању (“Службени гласник РС“, бр. 34/03, 64/04 – Одлука УС, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06 – Одлука УС, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13 и 108/13) је прописано да су осигураници самосталних делатности, поред осталих, лица која обављају послове по основу уговора о делу, односно послове по основу ауторског уговора, као и послове по основу других уговора, код којих за извршен посао остварују накнаду, а нису осигурани по другом основу.
5. Разматрајући наводе подноситељке уставне жалбе о повреди права на рад у предметном ревизијском поступку, Уставни суд је закључио да подноситељка своје тврдње о повреди права из члана 60. Устава заснива на чињеници да је ревизијски суд произвољно оценио да она код тужене школе није била у радном односу на одређено време и да нису испуњени услови из члана 37. Закона о раду за преображај у радни однос на неодређено време. У конкретном случају, Врховни касациони суд је оценио да је подноситељка са туженом закључила уговор о делу у складу са одредбама члана 199. Закона о раду и да она, самим тим, није ни могла да код туженог послодавца оствари друга права која припадају искључиво запосленима према одредбама наведеног општег радно – правног прописа.
Испитујући да ли је ревизијски суд у оспореној пресуди произвољно применио материјално право на штету подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је пре свега имао у виду правну природу уговора о делу и правни статус посленика и запослених лица. Наиме, одредбама члана 199. Закона о раду је као један од облика рада ван радног односа предвиђен и уговор о делу, који послодавац у писаној форми закључује са одређеним лицем, ради обављања послова који су ван делатности послодавца, а који имају за предмет самосталну израду или оправку одређене ствари, самостално извршење одређеног физичког или интелектуалног посла. Специфичност овог посебног радно–правног режима се огледа у чињеницама да посленик, као друга уговорна страна из уговора о делу, има право на новчану накнаду за обављени рад и да то лице нема друга права која су предвиђена одредбама Закона о раду, а која остварују запослени по основу радног односа – право на зараду, накнаду зараде, годишњи одмор, посебне облике заштите итд. Уставни суд примећује да између ове две категорије лица постоји сличност у тој мери што и посленици имају право да од послодавца траже уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, али то право посленици остварују према одредби члана 12. став 1. тачка 3) Закона о пензијском и инвалидском осигурању у случају када нису осигурани по другом основу. Уставни суд налази да једино запослена лица закључењем уговора о раду са послодавцем успостављају радни однос са њим, а на основу кога запослени имају права и обавезе према послодавцу предвиђене одредбама Закона о раду. Такође, Уставни суд истиче да замена привремено одсутног запосленог представља један од разлога за заснивање радног односа на одређено време према одредби члана 37. став 3. Закона о раду и да наведена околност не може бити основ за закључење уговора о делу. Из свега тога произлази да само запослени који је у радном односу на одређено време има право на преображај у радни однос на неодређено време у случају испуњења услова прописаних одредбом члана 37. став 4. Закона о раду. Полазећи од изнетог, а имајући у виду да је у предметном парничном поступку утврђено да је подноситељка уставне жалбе радила код туженог послодавца, ради замене радника који се налазио на боловању, те да је она код тужене остваривала зараду и годишњи одмор, односно да се користила правима која по основу радног односа искључиво имају запослена лица, Уставни суд сматра да је Врховни касациони суд извео уставноправно неприхватљив закључак да је подноситељка са туженом школом закључила уговор о делу. У том смислу, Уставни суд је констатовао да образложење оспорене ревизијске пресуде садржи контрадикторне разлоге на којима се заснива оцена да је подноситељка уставне жалбе закључила са туженом уговор из члана 199. Закона о раду. Са једне стране, Врховни касациони суд је нашао да је подноситељка уставне жалбе радила код тужене школе ради замене одсутног радника на пословима курира (а што представља разлог за заснивање радног односа на одређено време), док је са друге стране ревизијски суд, дајући правну оцену о постојању уговора о делу, истакао да је подноситељка радила код тужене на пословима одржавања школских просторија. Такође, Уставни суд је приметио да је Врховни касациони суд засновао наведени правни став искључиво на основу писано означеног назива уговора, пренебрегавајући друге доказе који су изведени пред првостепеним судом, а из којих произлази да је подноситељка остваривала права из радног односа, што такво пресуђење чини арбитрерним. С обзиром на све изнете разлоге, Уставни суд сматра да је ревизијски суд, произвољно закључујући да се у конкретном случају ради о уговору о делу, пропустио да оцени да ли је подноситељка уставне жалбе испунила услове за преображај у радни однос на неодређено време. Стога је Уставни суд оценио да је оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев2. 471/11 од 23. јуна 2011. године повређено право подноситељке уставне жалбе на рад из члана 60. Устава, па је усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је нашао да се штетне последице учињене повредом наведеног уставног права могу отклонити једино поништајем оспорене ревизијске пресуде, како би Врховни касациони суд у поновном поступку донео нову одлуку о ревизији тужене изјављеној против пресуде Окружног суда у Гњилану Гж. 82/09 од 11. новембра 2009. године, те је, с агласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
7. Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.