Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Р . и Р . Р, обојице из Б, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 3. јула 2014. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Р . и Р . Р . изјављена против решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење КПП.По1. 3/14 од 15. јануара 2014. године и од 12. фебруара 2014. године, као и решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 19/14 од 21. јануара 2014. године и Кв.По1. 87/14 од 25. фебруара 2014. године у односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Р . и Р . Р, обојица из Б , су 20. фебруара 2014. године , преко пуномоћника З. Д . Н, адвоката из Б, поднели Уставном суду уставну жалбу против решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење КПП.По1. 3/14 од 15. јануара 2014. године и решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 19/14 од 21. јануара 201 4. године, због повреде права на слободу, права на ограничено трајање притвора, права на правично суђење и на суђење у разумном року, посебног права окривљеног да му се суди без одуговлачења, права на претпоставку невиности и права на једнаку заштиту права и на правно средство, из члана 27. став 1, члана 31. став 1, члана 32. став 1, члана 33. став 6, члана 34. став 3. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије, која је заведена под бројем Уж-1610/2014.
М. Р . и Р . Р . су 26. марта 201 4. године, преко истог пуномоћника, подне ли Уставном суду уставну жалбу против решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење КПП.По1. 3/14 од 12. фебруара 2014. године и решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 87/14 од 25. фебруара 2014. године, због повреде права из члана 27. став 1, члана 31. став 1, члана 32. став 1, члана 33. став 6, члана 34. став 3. и члана 36. Устава, која је заведена под бројем Уж -2685/2014.
Уставни суд је, имајући у виду да су у оба предмета исти подносиоци који оспоравају решења о одређивању и продужењу притвора која су донета у истом кривичном поступку, спојио списе предмета Уж-2685/2014 списима предмета Уж-1610/2014, ради вођења јединственог поступка и доношења једне одлуке.
Подносиоци у уставној жалби детаљно износе садржину оспорених решења којима је према њима притвор одређен, а потом и продужен из разлога прописаних одредабама члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) Законика о кривичном поступку, односно „због опасности од бекства, опасности да ће утицати на сведоке и због тога што су осумњичени за кривично дело за које је прописана казна затвора преко десет година и због узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично суђење“.
Подносиоци повреду права из члана 27. став 1. Устава образлажу тиме да околности због којих им је притвор одређен и продужен нису правилно цењене, те да „не постоји законски основ“ да им се одреди и продужи притвор. Сматрају да не постоје околности које указују на опасност од бекства, јер подносиоци нису ни покушали да „побегну“ иако се у медијима њихово „хапшење најављивало“. Даље истичу да не постоје ни особите околности које указују да ће утицати на сведоке, јер се „особите околности могу ценити тек кроз конкретни покушај или намеру окривљених да на ова лица утичу, а не кроз необразложену тврњу да постоји изузетна блискост“, као и да „ако су тако блиски и подобни утицају, онда су одавно могли да се договоре, јер су већ 15 година били у прилици да то чине“. Коначно, истичу да „само узнемирење јавности не може да буде разлог за одређивање притвора“ и додају да је „сасвим тачно да кривично дело које је предмет овог поступка током свих протеклих година, у већем или мањем интензитету константно изазива медијску пажњу“, али истичу да се у образложењу оспорених решења не наводи како „та и таква медијска пажња утиче на суђење“. Подносиоци закључују да оспорена решења не садрже ни један разлог из кога би се могло закључити да је притвор неопходно потребан ради вођења кривичног поступка и да представљају необразложене судске одлуке којима се флагрантно крше права на слободу и безбедност подносилаца.
Повреду права на ограничено трајање притвора и посебног права окривљеног да му се суди без одуговлачења подносиоци уставне жалбе заснивају на тврдњи да „необразложеност одлука о притварању већ сама по себи указује да мера притвора у конкретном случају није ни била нужна“. Додају да „Тужилаштво за организовани криминал не спроводи истрагу у складу са одредбом члана 31. став 1. Устава“, што, по њиховом мишљењу „свакако указује да овај орган поступак спроводи пристрасно, уз нарушавање претпоставке невиности“. Истичу, поред осталог, да за 30 дана трајања притвора није испитан ни један сведок из наредбе о спровођењу истраге који је наводно у блиским односима са окривљенима, већ се испитују „баш неки неблиски сведоци. “Закључују да „Тужилаштво у овој фази поступка није предузело мере и радње на које је овлашћено, како би се притвор у овој фази поступка свео на најкраће неопходно време ни по динамици којом испитује сведоке, ни по редоследу којим то чини“.
У уставној жалби подносиоци истичу и повреду права из члана 32. став 1. Устава, сматрајући да је „кроз необразложене одлуке о притварању прекршено и њихово право да суд правично одлучи о њиховим правима и основаности сумње која је била разлог за доношење одлуке о притварању“, односно да „нe само да су необразложени притворски разлози из члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) Законика о кривичном поступку, већ ни постојање основане сумње да су окривљени извршили кривично дело које им је стављено на терет у решењима о притварању није у довољној мери јасно опредељено“. У том смислу, подносиоци указују да је оспорено решење о одређивању притвора „у делу у којем се наводи да основана сумња као услов за притварање произлази из исказа испитаних сведока, само начин да се ова истрага мистификује и да се кроз недовољно образложену одлуку суда оправда одређивање притвора према њима, иако је очигледно да сведоци немају никаква непосредна сазнања о догађајима о којима су наводно сведочили“. Закључују да им је на овај начин повређено право на образложену судску одлуку, чиме је „озбиљно доведена у питање непристрасност у одлучивању суда“.
Повреду права из члана 34. став 3. Устава подносиоци уставне жалбе образлажу тиме да је непосредно по њиховом хапшењу тужилац за организовани криминал, на конференцији за медије у Влади, поред осталог, изјавио да су „данас ухапшени Р . Р . и М . Р . заједно са Р . М . убили Ћ.“, односно да су откривене „коначно убице С. Ћ .“.
Коначно, подносиоци уставне жалбе истичу и да им је повређено право из члана 36. став 2. Устава, јер је у другостепеним оспореним решењима „изостала анализа изјављене жалбе и одговор на суштинске жалбене наводе“, односно јер се „оцена жалбених навода свела на констатацију да су жалбени наводи неосновани“, чиме се „двостепеност поступка изиграва, претвара у илузију, а жалба као правни лек обесмишљава“.
Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и „наложи њихово отклањање“, досуди „тражену накнаду“ и одлуку објави у „Службеном гласнику Р епублике Србије“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Наредбом о допуни наредбе о спровођењу истраге Тужилаштва за организовани криминал КТИ. 3/14 од 14. јануара 2014. године, подносиоцу уставне жалбе М. Р. стављено је на терет постојање основа сумње да је извршио кривично дело убиство у подстрекавању из члана 47. став 2. тачка 4) Кривичног закона Републике Србије у вези са чланом 23. Основног кривичног закона, док је подносиоцу Р. Р. стављено на терет постојање основа сумње да је извршио кривично дело убиство у саизвршилаштву из члана 47. став 2. тачка 4) Кривичног закона Републике Србије у вези са чланом 22. Основног кривичног закона. У наредби је стављен и предлог да се према подноиоцима уставне жалбе одреди притвор на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) Законика о кривичном поступку.
Судија за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду је саслушао подносиоце уставне жалбе на околности притвора и извршио је увид у списе предмета Тужилаштва за организовани криминал КТИ. 3/14, након чега је нашао да постоји основана сумња да су подносиоци уставне жалбе извршили кривична дела која су им стављена на терет, те да је предлог Тужилаштва да им се одреди притвор основан.
Оспореним решењем судије за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду 3/14 од 15. јануара 2014. године је према подносиоцима уставне жалбе одређен притвор на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) Законика о кривичном поступку, који им се рачуна од 14. јануара 2014. године када су лишени слободе, и који је по том решењу могао трајати најдуже 30 дана (рачунајући од дана лишења слободе).
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног решења је наведено: да је судија за претходни поступак најпре ценио чињеницу да је реч о држављанима Републике Србије, са пребивалиштем на њеној територији, породичним људима, који су животно везани за територију Републике Србије, те да су у протеклом периоду обојица били доступни државним органима Републике Србије; да, међутим, „код чињенице да се ради о бившим припадници ма Ресора државне безбедности, специјално обученим за различите обавештајно-извиђачке активности, међу којима је свакако неопажен прелазак државне границе, промена идентитета и личног изгледа, коришћење туђег идентитета и личних докумената, као и чињенице да су током вишегодишње истраге против НН извршиоца пронађени и изведени нови докази, те да се према извештају МУП PC 03/4 стр.пов. број 168/13-281 од 14. јануара 2014. године окривљени М.К. највероватније налази на територији Републике Танзаније, судија за претходни поступак је нашао, да све напред наведене околности сагледане у својој свеукупности и у односу на сваког од окривљених понаособ, указују да би управо коришћењем својих способности, али и помоћи окривљеног М.К. који је евидентно у бекству, окривљени Р. М . и Р . Р, уколико би остали на слободи могли да се дају у бекство и постану недоступни органима поступка Регпублике Србије, ради чега је било неопходно да им се притвор одреди по овом законском основу“.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног решења о одређивању притвора је наведено: да је „током даље истраге, а на околности кривично-правних радњи које се окривљенима стављају на терет, у својству сведока неопходно испитати: Б.Ц, Ф.С, М.Б, В.Л. и С.А, бивше припаднике Служби државне безбедности, који су према подацима у списима предмета у изузетно блиским односима са окривљенима Р. М . и Р . Р, што према налажењу судије за претходни поступак представља особите околности које указују да ће окривљени ометати поступак утицањем на сведоке, све у циљу усклађивања њихових исказа са својим одбранама, ради чега је било потребно да им се притвор одреди и по овом законском основу“.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног решења о одређивању притвора је наведено: да постоји основана сумња да су подносиоци уставне жалбе извршили кривично дело за која је запрећена казна затвора од више од десет година, али и „јер су начин извршења кривичног дела и тежина последице извршења довели до узнемирења јавности које може да угрози несметано и правично вођење овог кривичног поступка“; да је „судија за претходни поступак ценио чињеницу да је кривично дело извршено 1999. године, да 15 година од момента извршења нису откривени извршиоци овог кривичног дела, да се ради о убиству новинара и то са леђа, које током свих протеклих година, у већем или мањем интензитету константно изазива медијску пажњу, нарочито интензивирану последњих месец дана, што сагледано у својој свеукупности чини актуелним инкриминисане кривично-правне радње окривљених, за које постоји основана сумња да су их предузели и изазива узнемирење јавности које може угрозити несметано и правично вођење конкретног кривичног поступка, без обзира на протек времена, тим пре јер су инкриминисане радње и постале актуелне, покретањем овог поступка дана 14. јануара 2014. године“.
Коначно, у образложењу оспореног решења о одређивању притвора је истакнуто да је „доносећи овакву одлуку, судија за претходни поступак имао у виду одредбу члана 189. став 3. Законика о кривичном поступку којом је прописано да ће се мера обезбеђења присуства окривљеног укинути и по службеној дужности, кад престану разлози због којих је одређена, као и одредбу члана 210. Законика о кривичном поступку, којом је прописана обавеза суда да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време и да у току целог поступка притвор укине чим престану разлози на основу којих је био одређен, те да притвор представља меру обезбеђења присуства окривљених у циљу несметаног вођења кривичног поступка, да је одредбом члана 199. став 1. Законика о кривичном поступку прописано да ако постоје околности које указују да би окривљени могао побећи или се сакрити, отићи у непознато место или у иностранство, да суд може забранити окривљеном да без одобрења напусти место боравишта или територију Републике Србије, а да je одредбом члана 208. став 1. ЗКП прописано да ако постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, или околности предвиђене у члану 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) ЗКП, да суд може забранити окривљеном да без одобрења напусти стан у којем борави и одреди услове под којима ће боравити у стану, као што су забрана окривљеном да користи телефон и интернет или да прима друга лица у стан“, али да „по налажењу судије за претходни поступак у односу на окривљене М. Р . и Р . Р . конкретне и јасне околности прописане одредбама члана 211. став 1. тачка 1), 2) и 4) ЗКП оправдавају одређивање мере притвора у овом тренутку“.
Подносиоци уставне жалбе су, преко браниоца, изјавили жалбу против решења о одређивању притвора, која је одбијена као неоснована оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 19/14 од 21. јануара 2014. године. Веће Вишег суда у Београду-Посебно одељење је, поред осталог, оценило: да је „побијано решење у потпуности засновано на закону“; да су „у образложењу истог изнети јасни и довољни разлози“; да је „чињенично стање правилно утврђено“; да се „по ставу већа у изјављеној жалби не наводе околности које нису цењене од стране судије за претходни поступак, као ни околности које би утицале на другачију одлуку већа“.
Одлучујући о предлогу Тужилаштва за организовани криминал да се према подносиоцима уставне жалбе продужи притвор, судија за претходни поступак Вишег суда у Београду-Посебно одељење је 12. фебруара 2014. године донео оспорено решење КПП.По1. 3/14 којим им је продужио притвор за најдуже 30 дана. Притвор је према подносиоцима уставне жалбе продужен на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) Законика о кривичном поступку. У образложењу овог решења су наведени исти разлози као и у решењу о одређивању притвора, уз напомену судије за претходни поступак да предложени сведоци још нису испитани, као и да „конкретне и јасне околности прописане одредбама члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) Законика о кривичном поступку нису изгубиле на интензитету и значају, па се мера притвора и даље показује као неопходна“.
Веће Вишег суда у Београду – Посебно одељење је оспореним решењем Кв.По1. 87/14 од 25. фебруара 2014. године одбило као неосновану жалбу браниоца подносилаца уставне жалбе изјављену против решења о продужењу притвора судије за претходни поступак Вишег суда у Београду-Посебно одељење КПП.По1. 3/14 од 12. фебруара 2014. године.
4. Одредбама Устава, на чије повред е се позива ју подноси оци у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог: се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (тачка 4)).
Одредбама члана 214. став 1. ЗКП је прописано : да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.) (став 1.); да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.), да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 3.).
Трајање притвора у истрази прописано је одредбама члана 215. ЗКП, према којима, поред осталог, на основу решења судије за претходни поступак, окривљени се може задржати у притвору највише три месеца од дана лишења слободе и судија за претходни поступак је дужан да и без предлога странака и браниоца, по истеку сваких 30 дана испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора (став 1.). Кривичним законом Републике Србије („Службени гласник СРС“, бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 и 21/90 и „Службени гласник РС“, бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/03), било је прописано: да ће се затвором од најмање дванаест година или затвором од четрдесет година, казнити ко другог лиши живота из користољубља, ради извршења или прикривања другог кривичног дела, из крвне или безобзирне освете или из других ниских побуда (убиство - члан 47. став 2. тачка 4)).
5. Уставни суд констатује да се суштина навода подносилаца уставне жалбе о повреди права из члана 27. став 1, члана 31. став 1 , члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава у односу на оспорена решења заснива на следећим тврдњама: да није било основа да им се притвор одреди и продужи на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) ЗКП, јер не постоје разлози који би оправдали ову меру, односно јер су оспорена решења необразложена; да мера притвора није сведена на најкраће неопходно време, јер „за три судећа дана од четири испитана сведока, само је један са списка сведока на које би подносиоци наводно могли утицати и све то траје већ 30 дана“.
Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена да услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног постипка.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведених општих принципа, а имајућу у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решења, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносилаца о повреди права из члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава ценио у оквиру права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцима уставне жалбе одређен и продужен због постојања основане сумње да су извршили кривично дело убиство у подстрекавању (Милан Радоњић), односно убиство у саизвршилаштву (Ратко Ромић) из члана 47. став 2. тачка 4) Кривичног закона Републике Србије (у вези са чл. 23. и 22. Основног кривичног закона), за које кривично дело је запрећена казна затвора од најмање 12 година. Притвор је према подносиоцима уставне жалбе оспореним решењима одређен и продужен на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) ЗКП, односно због постојања околности које су указивале на опасност од бекства, због постојања особитих околности које су указивале да ће ометати поступак утицањем на сведоке и због тога што су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење кривичног поступка.
У образложењу оспорених првостепених решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду-Посебно одељење о одређивању и продужењу притвора КПП.По1. 3/14 од 15. јануара 2014. године и од 12. фебруара 2014. године је у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, поред осталог, наведено да су подносиоци уставне жалбе бивши припадници Ресора државне безбедности, специјално обучени за различите обавештајно-извиђачке активности, међу којима је и неопажен прелазак државне границе, промена идентитета и личног изгледа, коришћење туђег идентитета и личних докумената. Даље је наведено да се више година водила истрага против НН учинилаца током које су пронађени и изведени нови докази, као и да се окривљени М.К. највероватније налази на територији Републике Танзаније. Наведене околности су по оцени судије за претходни поступак указивале да постоји опасност од бекства окривљених, без обзира на чињеницу да су држављани Републике Србије у којој имају пребивалиште и за чију територију су животно везани, да су породични људи, те да су у протеклом периоду обојица били доступни државним органима.
Такође, у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП је наведено да у даљем току истраге треба да буду испитани сведоци који су, као и подносиоци уставне жалбе, бивши припадници Службе државне безбедности (њих пет), а који су, према подацима у списима предмета, у изузетно блиским односима са подносиоцима, што је по оцени судије за претходни поступак представљало особиту околност да ће подносиоци ометати поступак утицањем на те сведоке, а у циљу усклађивања њихових исказа са својим одбранама.
Коначно, у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП је наведено да из списа предмета произлази основана сумња да су подносиоци уставне жалбе извршили кривично дело убиство (у подстрекавању, односно саизвршилаштву) за које је запрећена казна затвора од више од десет година, а да су начин извршења кривичног дела и тежина последице извршења довели до узнемирења јавности које може угрози несметано и правично вођење кривичног поступка, имајући у виду да се ради о убиству новинара, и то са леђа, које током свих протеклих година, у већем или мањем интензитету константно изазива медијску пажњу, нарочито интензивирану „у протеклих месец дана“. Судија за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење је посебно ценио чињеницу да је кривично дело које се подносиоцима уставне жалбе ставља на терет извршено 1999. године, али и да 15 година од момента извршења нису откривени извршиоци овог кривичног дела, што „сагледано у својој свеукупности чини актуелним инкриминисане кривично-правне радње окривљених, за које постоји основана сумња да су их предузели и изазива узнемирење јавности које може угрозити несметано и правично вођење конкретног кривичног поступка, без обзира на протек времена, тим пре јер су инкриминисане радње и постале актуелне, покретањем овог поступка дана 14. јануара 2014. године“.
Овакве закључке из првостепених решења, Виши суд у Београду – Посебно одељење је у оспореним другостепеним решењима (Кв.По1. 19/14 од 21. јануара 2014. године и Кв.По1. 87/14 од 25. фебруара 2014. године) оценио правилним и на законским разлозима утемељеним, те је одбио као неосноване жалбе браниоца подносилаца уставне жалбе.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да је надлежни суд поступао у складу са ЗКП када је утврдио да постоје услови да се подносиоцима уставне жалбе одреди и продужи притвор по означеним законским основима. Наиме, постојање околности које указују на опасност од бекства подносилаца уставне жалбе је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено. Чињеница да су подносиоци уставне жалбе, бивши припадници Ресора државне безбедности, специјално обучени за различите обавештајно-извиђачке активности, међу којима је и неопажен прелазак државне границе, промена идентитета и личног изгледа, коришћење туђег идентитета и личних докумената, а коју чињеницу не споре ни подносиоци, по оцени Уставног суда, представљају релевантне и довољне разлоге за одређивање и продужење притвора по наведеном законском основу ради несметаног вођења кривичног поступка. Истовремено, Уставни суд је оценио да су у оспореним решењима наведени уставноправно прихватљиви разлози за задржавање подносилаца уставне жалбе у притвору из разлога предвиђених тачком 2) члана 211. став 1. ЗКП. Наиме, сагласно одредби члана 295. став 2. ЗКП, сврха истраге је, поред осталог, да се прикупе докази и подаци који су потребни да би се могло одлучити да ли ће се подићи оптужница или не, те докази за које постоји опасност да се неће моћи поновити на главном претресу или би њихово извођење било отежано, а чије се извођење, с обзиром на околности случаја, показује целисходним. Имајући у виду да је оспорено решење о одр еђивању притвора (КПП.По1. 3/14 од 15. јануара 2014. године) донето један дан након доношења наредбе о допуни наредбе о спровођењу истраге, те да је оспорено решење којим је притвор према подносиоцима уставне жалбе продужен за још највише 30 дана донето 12. фебруара 2014. године, Уставни суд је и наводе подносилаца у овом делу оценио неоснованим, имајући у виду да су током наведеног периода испитивани и други предложени сведоци. Коначно, по оцени Уставног суда, надлежни суд је у оспореним решењима навео и јасно образлажио, поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последице кривичног дела (убиство познатог новинара са леђа) довеле до узнемирења јавности које могу угрозити несметано вођење кривичног поступка, истичући да наведено убиство, и поред чињенице да је извршено пре 15 година, константно, некад у већој, а некад у мањој мери, изазива велику пажњу јавности, која је „посебно интезивирана у последње време“. Уставни суд је нашао да су у оспореним решењима утврђене конкретне чињенице које указују да је услед начина извршења и тежине последице кривичног дела за које се подносиоци сумњиче, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносилаца да није било основа да им се притвор одреди и продужи, да не постоје разлози који би оправдали ову меру, односно да су оспорена решења необразложена.
Такође, Уставни суд је утврдио да су се подносиоци до дана подношења уставне жалбе (26. март 2014. године) налазили у притвору два месеца и 12 дана (рачунајући од 14. јануара 2014. године када су лишени слободе), који период се поклапа са трајањем истраге. Имајући у виду да је истрага против подносилаца уставне жалбе заправо тек започета, а да се води због кривичног дела убиство, Уставни суд је оценио да се истрага води са примереном хитношћу.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да су оспорена решења о одређивању и продужењу притвора донета из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да су у њима наведени релевантни и довољн и разло зи због којих је надлежни суд сматрао да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се води са примереном хитношћу.
Стога је Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносилаца уставне жалбе из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио у овом делу уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се истиче повреда права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава, Уставни суд констатује да се иста не односи на акте који су оспорени уставном жалбом, већ на радње тужиоца за организовани криминал. Имајући у виду да су, са једне стране, подносиоци уставне жалбе искључиво оспорили акте којима је одлучивано о притвору, а не и радње тужиоца за организовани криминал, а да је, са друге стране, наведена радња према наводима подносилаца предузета на конференцији за медије у Влади Републике Србије 13. јануара 2014. године, то, и у случају да су подносиоци уставне жалбе оспорили и наведену радњу, уставна жалба не би била благовремена, јер је поднета 20. фебруара 2014. године, дакле по истеку рока од 30 дана прописаног одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду.
У односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да се правом на правно средство јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што не подразумева и право на позитиван исход другостепеног поступка за лице које је изјавило правно средство, ако за то није било основа. Како из самих оспорен их акта, решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење, произлази да су подноси оци уставне жалбе имали и искористи ли право да против оспорених првостепен их решења изјав е жалбу, те да је о изјављен им жалб ама одлучивано , Уставни суд је у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду , уставну жалбу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, те је одлучио као у другом делу изреке.
7. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.