Уставни суд, у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Драгиша Б. Слијепчевић, др Горан П. Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Ненада Огњеновића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 3. јула 2014. године, донео je
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ненада Огњеновића и зјављена против решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 485/13 од 3. децембра 2013. године и решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 121/13 – Кв.По1. 802/13 од 13. новембра 2013. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. Ненад Огњеновић из Београда, преко пуномоћник Момчила Булатовића, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду 19. децембра 2013. године уставну жалбу против решењ а Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 485/13 од 3. децембра 2013. године и решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 121/13 – Кв.По1. 802/13 од 13. новембра 2013. године, због повреде права на слободу и безбедност, права на ограничено трајање притвора и права на правично суђење, зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 31. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) .
Како се одредбе члана 5. Европске конвенције садржински не разликује од права зајемчених одредбама члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава, то Уставни суд постојање повреде овог права цени у односу на означене одредбе Устава.
Подносилац у уставној жалби наводи:
- да му је решењем судије за предходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки.По1. 17/13 од 20. маја 2013. године одређен притвор који му се рачуна од 18. маја 2013. године, из разлога прописаних чланом 211. став 1. тач. 1 ) и 2 ) ЗКП;
- да му је решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кр.По1. 25/13 од 11. септембра 2013. године продужен притвор, одређен претходно наведеним решењем, по законском основу из члана 211. став 1. тачка 1 ) ЗКП, тако да притвор по овом решењу може трајати до 15. новембра 2013. године;
- да му је оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 121/13 – Кв.По1. 802/13 од 13. новембра 2013. године, ставом један, продужен притвор на основу члана 211. став 1. тачка 1 ) ЗКП;
- да му је истим решењем, ставом два, одређен новчани износ од 5.000.000,00 (пет милиона) евра , у динарској противвредности по средњем курсу НБС , који може бити положен као јемство, чиме ће се заменити притвор који је окривљеном одређен решењем судије за пре тходни поступак, који се рачуна од 18. маја 2013. године, када је лишен слободе и окривљени ће се пустити на слободу након пружања доказа суду да је положен наведени износ јемства у корист Републике Србије;
- да су оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 485/13 од 3. децембра 2013. године одбијене као неосноване жалбе бранилаца окривљеног изјављене против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К.По1. 121/13 – Кв.По1. 802/13 од 13. новембра 2013. године.
Као разлоге због којих сматра да му је притвор неосновано одређен и продужен, чиме су повређена његова означена уставна права, подносилац наводи:
- да je неспорна чињеница да је, након његовог притварања, лишен слободе Д.В, тако да је један од разлога за одређивање притвора – што је Д.В. у бекству, потпуно изгубио на смислу и на значају;
- да „надлежни органи за све своје одлуке којима су одлучивали о притвору у односу на оптуженог – подносиоца уставне жалбе нису дали јасне, довољне и индивидуализоване разлоге и одлуке су донете на основу нетачних чињеничних и правних конструкција и претпоставки из којих је погрешно оцењено да постоје услови за одређивање притвора са разлога прописаних чланом 211. став 1. тачка 1 ) ЗКП“, а разлози који су дати су „стереотипни, нејасни и неразумљиви“;
- да је суд потпуно изгубио из вида чињеницу да из самог образложења произлази да окривљени Ненад Огњеновић својим поступањем није прибавио себи било какву противправну имовинску корист нити је прибавио противправну имовинску корист другоме jep у образложењу решења тако управо и стоји, тако да се поставља и питање оправдане сумње, чак и да би било тако да ли у његовим радњама стоје елементи кривичног дела злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. став 3. КЗ;
- да су „сви органи код доношења решења о ограничењу слободе окривљеног изгубили из вида време наводног извршења кривичног дела и време почетка кривичног поступка и чињеницу да је у том протеку времена управо окривљени – подносилац уставне жалбе сваком својом радњом и сваким својим поступком манифестовао управо жељу да учествује у кривичном поступку, пружао сва обавештења више пута у својству грађанина радницима Управе за борбу против организованог криминала, уредно се јављао на све позиве надлежних органа, тако да није постојао ни један једини разлог и ни једна једина околност ни за одређивање, нити за продужење притвора како је то урађено“;
- да „оптужница, која је наводно поднета 13. новембра 2013. године, није оптужница која је правно ваљана и која је испуњавала услове у погледу њене садржине прописане чланом 332. ЗКП“, па како је „оптужница строго формални акт и управо њена форма одражава и суштину... ту нема места никаквом волунтаризму, нити било каквим импровизацијама“, јер „оптужница не може бити делимично ваљана и правно употребљива, а делимично неупотребљива“,.. па је „према томе, оптужница која је наводно подигнута 13.11.2013. године правно неупотребљива и није могла да послужи као основ за било какво одлучивање“, те је „очигледно да је требало само и једино продужити притвор према окривљеном, па се онда суд да би обавио овај задатак ставио у улогу заштитника незаконитог и неправилног рада тужилаштва које је морао да санкционише одмах ако је заиста примио оптужницу 13.11.2013. године и да је врати тужиоцу у складу са одредбама члана 333. став 2. ЗКП“, а не да поступа како је поступио на овај начин;
- да „браниоцу никада није достављена оптужница ТОК Кто. 9/13 од 13.11.2013. године, нити је икада таква оптужница достављена окр. Огњеновићу , нити je икада подносиоцу уставне жалбе и браниоцу достављено решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење К .По1. 121/13 – Кв.По1. 807/13 од 15.11.2013. године “;
- да су „бранилац окривљеног и окривљени, подносилац уставне жалбе, само и једино примили оптужницу ТОК Кто. 9/13 од 18.11.2013. године, и т o је једина оптужница која постоји и која ће у колико претрпи верификацију по поднетом одговору и буде потврђена бити предмет вођења кривичног поступка“;
- да је „решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кр.По1. 25/13 од 11. септембра 2013. године притвор окривљеном на основу члана 211. став 1. тачка 1. ЗКП продужен најдуже до 15. новембра 2013. године, па како је оптужница Кто. 9/13 достављена суду као једина правно ваљана 18. септембра 2013. године, то значи да је окривљени неосновано био у притвору од 15 . до 18. новембра 2013. године и притвор према њему није продужаван у складу са одредбама ЗКП и у складу са Уставом зајемченим правима“;
- да је износ јемства од 5.000.000,00 ев ра „најблаже речено непристојна понуда“;
- да су „апсолутно нејасни разлози дати у нападнутом првостепеном решењу који се односе на то да је суд ценио имовинске прилике окривљеног и чланова његове породице конкретно, те да је власник већег броја непокретности које су наведени у образложењу решења“, јер „члан 202. у ставу 2. ЗКП нигде није одредио да се новчани износ који суд одређује, одређује између осталог уз узимање личних и породичних прилика чланова његове (окривљеног) породице“;
- да је суд „пропустио, кршећи права окривљеног, да му о праву одлучи независтан суд, да да јасне разлоге у погледу битних елемената одлуке о јемству прописане чланом 202. став 2. ЗКП, а који се односе на степен опасности од бекства, затим на личне и породич не прилике окривљеног“, јер „окривљени је понудио јемство управо у складу са својим личним и породичним приликама, уважавајући при том све релевантне околности“;
- да „тежина запрећене казне може представљати само и једино индицију за постојање опасности од бекства али та индиција мора бити цењена у склопу са другим бројним чињеницама са којима се мора довести у везу, па тек након оцене свих околности конкретног случаја, па и оних који му дају специфичност може се изводити закључак о постојању те опасности која ће прећи из домена индиције у домен реалности, какав став је заузет и у пресуди Европског суда за људска права (Tomasi против Француске од 27. августа 1992. године, пасус 98 .)“;
- да је „при одлучивању о постојању особитих околности које оправдавају примену мере притвора због разлога прописаних чланом 211. став 1. ЗКП суд морао узети у обзир карактер окривљеног, његово имовно стање, понашање пре лишења слободе, место у коме живи он и његова породица, везаност за то место, његове животне активности, па анализирати и оне наводе које се тичу пословних веза и контакта ван земље“, ценећи, при томе „о каквим се то контактима ради, која су то лица и да то индивидуализује тек свестраном оценом свих ових околности, па онда да изводи закључак о продужењу мере притвора и даљем ограничењу личне слободе окривљеног по основу опасности од бекства (пресуде Европског суда за људска права W. против Швајцарске, од 26. јануара 1993. године, пасус 33. и Neumeister против Аустрије, од 27. јуна 1968. године, пасус 10 “);
- да су „у конкретном случају Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду доношењем одлуке о продужењу притвора и одлуке о одбијању жалбе браниоца навели да је окривљени неосуђиван, да живи на адреси, да није био у бекству, да је породичан човек, да је власник већег броја непокретности, што указује да је везан за своје пребивалиште, па је све те чињенице које говоре управо у правцу одсуства било које околности која би указала на бекство нашао да оне указују само да се мера притвора може заменити блажом мером“;
- да је продужење притвора „апсурд и због чињенице да је окривљени наводно прибавио корист другим привредним друштвима (не себи лично) и да би боравком на слободи, имајући у виду предвиђену казну затвора до десет година, могао своје контакте, новац и имовину искористити за скривање и бекство“, због чега су сви ови разлози „апсолутно нејасни, неразумљиви, противуречни и не оправдавају овакву меру“;
- да се „везивање опасности од бекства за непронађени износ имовинске користи прибављен другима по логици ствари не може довести у везу са законским основом из члана 211. став 1. тачка 1. ЗКП“;
- да је притвор према окривљеном продужен незаконито 13. новембра 2013. године, јер је продужен на основу оптужнице која не постоји, на шта је окривљени указао одмах по сазнању председнику Вишег суда, али је добио „необјашњиво објашњење“ да се наводи притужбе односе на измењену оптужницу, а не на основну оптужницу по којој је притвор преиспитиван као хитна мера након пријема оптужнице;
- да „Законик о кривичном поступку не познаје термин „основна оптужница", нити познаје термин „преиспитивање притвора као хитне мере након пријема оптужнице“, јер одредбе члана 334. став 2. ЗКП јасно регулишу одлуке већа по службеној дужности које се односе на питање одлука по притвору рачунато од дана пријема оптужнице, па и овако дати разлози у овом одговору в.ф. председника Вишег суда довољно говоре у прилог основаности навода уставне жалбе“.
Због свега наведеног подносилац уставне жалбе сматра да су му оспореним решењима повређена права зајемчена одредбама члана 31. став 1 . и члана 32. Устава, те одредбама члана 5. Европске конвенције које се садржински не разликују од права зајемчених одредбама члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава, па је предложио да Уставни суд утврди повреде означених уставних права и одреди да се правично задовољење због повреде права оствари објављивањем одлуке о усвајању његове уставне жалбе у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду VIII Су. 43/14-7 од 5. фебруара 201 4. године, те је утврдио:
А) Чињенице које се односе на кривични поступак
У време подношења уставне жалбе пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење у предмету К.По1. 121/13, вођен је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још де вет лица због више кривичних дела .
Кривични поступак против подносиоца и других је покренут доношењем наредбе о спровођењу истраге Тужилаштва за организовани криминал Кти. 9/13 од 20. маја 2013. године, којом је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет постојање основа сумње да је извршио четири кривична дел а злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика.
Наредбом Тужилаштва за организовани криминал Кти. 9/13 од 7. новембра 2013. године завршена је истрага против подносиоца и осталих окривљених.
Тужилаштво за организовани криминал је 13. новембра 2013. године Вишем суду у Београду – Посебном одељењу доставило оптужницу Кто. 12/13, којом је окривљенима стављено на терет извршење више кривичних дела злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву из члана 234. став 3. у вези става 1. у вези члана 33. Кривичног законика.
Веће Вишег суда у Београду – Посебно одељење је, по пријему наведене оптужнице Кто. 12/13 од 13. новембра 2013. године, утврдило да оптужница није прописно састављена, па је донело решење К.По1. 121/13-Кв.По1. 807/13 од 15. новембра 2013. године, којим је Тужилаштву оптужница враћена и наложено да, у року од три дана, исправи уочене недостатке, због чега ову оптужницу суд није доставио окривљенима и њиховим браниоцима, јер су, како наводе, поступили у складу са одредбом члана 335. став 1. ЗКП, да ће се окривљенима доставити оптужница која је прописно састављена.
Поступајући по налогу Вишег суда у Београду – Посебно одељење, Тужилаштво за организовани криминал је доставило том суду исправљену оптужницу Кто. 12/13 од 18. новембра 2013. године, којом је подносиоцу стављено на терет извршење четири кривична дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 . став 3 . у вези става 1 ) у вези са чланом 33 . КЗ, која је достављена окривљенима и њиховим браниоцима.
Б) Чињенице које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (19. децембра 2013. године) налазио у притвору седам месеци, рачунајући од 18. маја 2013. године када је лишен слободе.
Решењем судије за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки. По1. 17/13 од 20. маја 2013. године подносиоцу и другим саокривљенима одређен је притвор до 30 дана од дана лишења слободе, на основу члана 211. став 1. тач. 1) и 2) ЗКП, с тим да се подносиоцу као окривљеном притвор рачуна од 18. маја 2013. године.
Последњи пут је подносиоцу притвор продужен решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кр.По1. 25/13 од 11. септембра 2013. године, по законском основу из члана 211. став 1. тачка 1 ) ЗКП, тако да притвор по њему може трајати до 15. новембра 2013. године.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 121/13-Кв.По1. 802/13 од 13. новембра 2013. године, ставом I изреке , подносиоцу је продужен притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, који може трајати најдуже 30 дана. Истим решењем, ставом II изреке , одређен је новчани износ од 5.000.000,00 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС, који може бити положен као јемство за подносиоца, чиме ће се заменити притвор који му је одређен решењем судије за претходни поступак, који се рачуна од 18. маја 2013. године, када је лишен слободе, с тим да ће се окривљени пустити на слободу након пружања доказа суду да је положен наведени износ јемства у корист Републике Србије.
У образложењу оспореног решења о продужењу притвора је, поред осталог, наведено:
„Како се окривљени налазе у притвору, а оптужница је достављена суду са предлогом да се окр. Ненаду Огњеновићу и окр. Ж.Ј. продужи притвор, кривично ванпретресно веће је, по службеној дужности, у складу са одредбом члана 334 . став 2 . ЗКП испитало да ли још постоје законски разлози за притвор против окривљених предвиђени одредбом члана 211 . став 1 . тачка 1 ) ЗКП, па је након разматрања списа предмета, одлучило као у изреци решења.
Наиме, веће сматра да и даље постоје разлози за продужење притвора против окр. Ненада Огњеновића и окр. Ж.Ј. предвиђени одредбом члана 211. став 1 . тачка 1 ) ЗКП. Ово из разлога што постоји оправдана сумња да је окр. Ненад Огњеновић у својству одговорног лица, генералног директора АД „Галеника“, које је у то време било у искључивом власништву Републике Србије, у временском периоду од децембра 2008. године до краја 2010. године, извршио четири кривична дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 . став 3 . у вези става 1 ) у вези са чланом 33 . КЗ, од чега једно у продуженом трајању, на начин како је то описано у оптужници Тужилаштва за организовани криминал КТИ. бр. 12/13 од 13.11.2013. године, и својим радњама прибавио противправну имовинску корист за привредна друштва... у износу од 861.593.603,63 динара, а АД „Галеника“ причинио штету у износу од 900.366.046,90 динара која до данас није измирена... Све наведене околности, поред чињенице да је за кривично дело које се окривљенима ставља на терет предвиђена казна затвора до 10 година, по мишљењу већа, представљају околности које у међусобној вези указују да би окривљени боравком на слободи, своје контакте ван територије Републике Србије, новац и имовину могли искористи за скривање и бекство, због чега је према овим окривљенима потребно продужити притвор, а све у циљу даљег неометаног вођења поступка.
Како је наведено, у односу на окривљеног Ненада Огњеновића постоје околности које указују нa опасност од бекства, али је веће ценећи фазу у којој се поступак налази, тежину кривичног дела које му се оптужницом ставља на терет, његову улогу у инкриминисаним радњама, као и постојање оправдане сумња да је радњама извршења прибавио корист наведеним привреденим друштвима, а не себи лично, затим оцењујући његов допринос у причињеној штети АД „Галеника“ и чињеницу да се налази у притвору од 18. маја 2013. године, мишљења да су околности које указују на опасност од бекства, у овом тренутку таквог значаја и интензитета да би се окр. Ненад Огњеновић могао пустити на слободу, a кo он лично или неко други за њега пружи јемство у износу од 5.000.000,00 евра у динарској противвредности, као гаранцију да до краја поступка неће побећи и ако окривљени да обећање да се неће крити и да без одобрења суда неће напуштати боравиште.
Приликом одлучивања, веће је ценило степен опасности од бекства, личне и породичне прилике окривљеног Ненада Огњеновића, да је неосуђиван, држављанин Републике Србије, да живи на адреси на којој има пријављено пребивалиште у Београду, да није био у бекству, да је породичан човек, да је власник већег броја непокретности, што указује да је везан за своје пребивалиште, при чему је посебно имало у виду имовно стање окривљеног. Следствено томе, посебно водећи рачуна да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером, односно да ће се строжа мера заменити другом, блажом мером, када за то наступе услови, веће је одредило новчани износ од 5.000.000,00 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС, на основу члана 204 . ЗКП, који може бити положен као јемство за окривљеног Ненада Огњеновића, сматрајући да је адекватна и довољна замена за меру притвора, којом мером ће бити обезбеђено присуство окривљеног и несметано вођење кривичног поступка. Веће је приликом одређивања износа имало посебно у виду имовинске прилике окривљеног и чланова његове породице, конкретно да је власник већег броја непокретности на територији Републике Србије, и то: породичне куће у Београду у Водоводској улици број 103 површине 300 м2, локала у ул. Мајке Јевросиме бpoj 44 површине 85 м2, локала на Новом Београду површине 40 м2, монтажног објекта на Палилуској пијаци од 20 м2, простора у ул. Душана Влајића од око 300 м2 који је преуређен у теретану коју син користи, покретне имовине и то путничког возила „Тојота авенсис “, док супруга поседује стан у Београду у ул. Доситеја Обрадовића површине 40 м2 и апартмане на Златибору и у Врњачкој бањи од по 40 м2, сплав на Сави површине око 50 м2, кћерка стан у Београду у ул . Душана Влајића површине 80 м2, путничка возила „Тојота јарис“ и „Сузуки“, а кћерка возило „Цитроен 5“ и син возило „Цитроен Ц4“, а има уштеђевину у „Банци Интеза“ у износу од око 350.000 евра.
Окривљени Ненад Огњеновић пустиће се на слободу, након што се уплати новчани износ или стави хипотека на непокретност у корист Републике Србије за износ јемства од 5.000.000,00 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС, а овом суду достави доказ да је извршена уплата или уписана хипотека. “
Одлучујући о жалбама подносиоца и његовог браниоца изјављеним против оспореног решења о продужењу притвора, односно одређивању јемства, Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је оспореним решењем Кж2.По1. 485/13 од 3. децембра 2013. године одбио као неосноване њихове жалбе.
У образложењу оспореног другостепеног решења је, између осталог, наведено:
„По налажењу овог суда, правилно је првостепени суд према окривљенима Ненаду Огњеновићу и Ж.Ј. продужио притвор на основу одредбе члана 211 . став 1 . тачка 1 ) ЗКП.
Наиме, према стању у списима, постоји оправдана сумња да је окривљени Ненад Огњеновић у својству одговорног лица, генералног директора АД „Галеника", у временском периоду од децембра 2008. године до краја 2010. године, извршио четири кривична дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 . став 3 . у вези са ставом 1 . у вези са чланом 33 . Кривичног законика, од чега једно дело у продуженом трајању, те да је својим радњама прибавио противправну имовинску корист за привредна друштва... у износу од 861.593.603,63 динара, a АД „Галеника" причинио штету у износу од 900.366.046,90 динара, која до данас није измирена...на начин како је то наведено у оптужници... И по оцени овог суда, наведене околности у вези са чињеницом да је за наведена кривична дела, која су окривљенима стављена на терет, прописана казна затвора до десет година, представљају особите околности које у међусобној вези указују да ће окривљени боравком на слободи искористити своје контакте ван територије Републике Србије, као и новац и имовину за скривање и бекство, из ког разлога је став првостепеног суда да постоје разлози за продужење притвора на основу одредбе члана 211 . став 1 . тачка 1 ) ЗКП правилан и на закону заснован.
Истовремено, првостепени суд је правилно ценио све наведене околности, те исте довео у везу са фазом у којој се поступак налази, тежином кривичних дела која су окривљеном Ненаду Огњеновићу оптужницом стављена на терет, те његову улогу у инкриминисаним радњама, и нашао да оне као такве указују на опасност од бекства, али да су у овом тренутку таквог значаја и интензитета да би се окривљени могао пустити на слободу уколико би он лично или неко други за њега пружио јемство у износу од 5.000.000,00 еура у динарској противвредности, као гаранцију да до краја поступка неће побећи и ако окривљени да обећање да се неће крити и да без одобрења суда неће напуштати боравиште.
Првостепени суд је на страни 5 . ожалбеног решења детаљно навео које чињенице је ценио приликом одлучивања о блажој мери – мери одређивања јемства према окривљеном Ненаду Огњеновићу, те тако навео чињенице да је неосуђиван, држављанин Републике Србије, да живи на адреси на којој има пријављено пребивалиште, да није био у бекству, да је породичан човек, да је власник већег броја непокретности, а при томе и суд таксативно набраја које су то непокретности, што све и по оцени овог суда указује да је окривљени Ненад Огњеновић везан за своје пребивалиште, те да су испуњени услови да се одреди блажа мера него што је задржавање окривљеног у притвору.
Имајући у виду јасне и аргументоване разлоге првостепеног суда, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је мишљења да је став и закључак првостепеног суда који се односи како на продужење притвора на основу одредбе члана 211 . став 1 . тачка 1 . ЗКП, тако и у односу на меру јемства у односу на окривљеног Ненада Огњеновића, правилан и на закону заснован.
Разматрајући жалбене наводе бранилаца, другостепени суд је, поред осталог, нашао да су неосновани жалбени наводи браниоца окривљеног Ненада Огњеновића, адвоката М.Б, да првостепени суд у свом решењу тврди да је окривљени учинио кривична дела и да је прибавио другом противправну имовинску корист, која чињеница није, нити може бити околност на основу које суд закључује да постоји опасност од бекства. Ово стога што првостепени суд није у решењу навео да је окривљени извршио кривична дела, већ да постоји оправдана сумња да је окривљени предузео радње које су му стављене на терет и да оправдана сумња постоји у довољној мери да би се према њему у смислу одредбе члана 211 . став 1 . тачка 1 ) ЗКП продужио притвор.
Истовремено, бранилац у жалби наводи да је суд морао да цени имовно стање окривљеног, место у коме живи он и његова породица, где се налази центар животних активности окривљеног, али је Апелациони суд у Београду мишљења да је наведене чињенице првостепени суд управо и ценио приликом одлучивања о блажој мери – о јемству и на страни 5 . управо такве чињенице на страни окривљеног анализирао, налазећи да је јемство мера којом може бити обезбеђено присуство окривљеног и несметано вођење кривичног поступка.
Следствено наведеном, те имајући у виду јасне и аргументоване разлоге првостепеног суда за свој став да су у конкретном случају испуњени законски разлози за продужење притвора на основу одредби члана 211 . став 1 . тачка 1 ) ЗКП према окривљенима, који жалбеним наводима бранилаца нису доведени у сумњу, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је применом одредбе члана 467 . став 4 . ЗКП донео одлуку као у диспозитиву решења“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства.
У складу са чланом 208. став 1. ЗКП преписано је да ако постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, или околности предвиђене у члану 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) овог законика, суд може забранити окривљеном да без одборења напусти стан у којем борави и одредити услове под којима ће боравити у стану, као што су забрана окривљеном да користи телефон и интернет или да прима друга лица у стан.
Одредбама члана 202. ЗКП је прописано: да се окривљени који треба да буде стављен у притвор или је већ у притвору због постојања разлога прописаних у члану 211. став 1. тач. 1) и 4) овог законика, може оставити на слободи, односно може се пустити на слободу, ако он лично или неко други за њега пружи јемство да до краја поступка неће побећи и ако сам окривљени, пред судом пред којим се води поступак, да обећање да се неће крити и да без одобрења суда неће напустити боравиште (став 1.); да ј емство увек гласи на новчани износ који суд одређује с обзиром на степен опасности од бекства, личне и породичне прилике окривљеног и имовно стање лица које даје јемство (став 2.) .
Одредба члана 204. став 2. ЗКП прописује да суд може, ако сматра да су испуњени услови из члана 202. овог законика, и без предлога, а након прибављеног мишљења странака, одредити новчани износ који у конкретном случају може бити положен као јемство , а одлука о томе доноси се у решењу о одређивању притвора или у посебном решењу ако се окривљени већ налази у притвору.
У одредби члана 189. став 3. ЗКП садржано је правило да ће мера за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка бити укинута и по службеној дужности кад престану разлози због којих је одређена, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови.
Одредбама члана 234. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12 и 104/13 ) (у даљем тексту: КЗ), које се примењују о д 15. априла 2013. године, поред осталог, прописано је : да ће се одговорно лице које искоришћавањем свог положаја или овлашћења, прекорачењем граница свог овлашћења или невршењем своје дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу противправну имовинску корист или другом нанесе имовинску штету, казнити затвором од три месеца до три године (став 1.); да ће се учинилац казнити затвором од две до десет година а ко вредност прибављене имовинске користи прелази износ од милион и петсто хиљада динара (став 3.) .
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе, Уставни суд и у овом уставносудском предмету наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења. Уставом је утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само уколико постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, а из разлога прописаним у тач. 1) до 4) наведеног члана.
Уставни суд истиче да постојање основане сумње на којој се заснива лишење слободе представља суштински део гаранција против произвољног хапшења и представља услов sine qua non како за одређивање, тако и за продужење мере притвора. Истоверемено, Уставни суд наглашава да није у његовој надлежности да цени да ли на основу доказа на којима се заснива решење о одређивању или продужењу мере притвора произлази основана сумња да је неко лице извршило кривично дело.
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Имајући у виду наведено, као и садржину уставне жалбе, Уставни суд је истакнут е повред е права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава , при чему је имао у виду и ставове које је у овој области заузео Европски суд за људска права ( видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-4554/2013 од 19. децембра 2013 . године, тачка 5. образложења).
6. Полазећи од наведених општих принципа, а узимајући у обзир околности конкретног случаја, Уставни суд истиче да тежина запрећене казне може представљати индицију за постојање опасности од бекства, али да она мора бити цењена у вези са бројним другим чињеницама, јер се тек након оцене свих битних и за конкретан случај специфичних околности може или потврдити постојање опасности од бекства и оправдати притварање, или оповргнути постојање те околности и разлога за одређивање притвора по овом законском основу ( видети, поред осталих, Одлуку Уж- 3391/2013 од 18 . јула 2013. године, тачка 6. образложења).
Уставни суд најпре примећује да је према подносиоцу уставне жалбе притвор одређен решењем судије за предходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки.По1. 17/13 од 20. маја 2013. године из разлога прописаних чланом 211. став 1. тач. 1 ) и 2 ) ЗКП, а да му је решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кр.По1. 25/13 од 11. септембра 2013. године продужен притвор само по законском основу из члана 211. став 1. тачка 1 ) ЗКП.
Када је реч о оспореном решењу Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 121/13 – Кв.По1. 802/13 од 13. новембра 2013. године, Уставни суд истиче да је притвор продужен из разлога предвиђених у члану 211. став 1. тачка 1) ЗКП, при чему је, поред тежине запрећене казне, узето у обзир постојање основан е сумњ е да је подносилац уставне жалбе прибавио противправну имовинску корист трећим лицима , да иста није измирена, као и да је подносилац пословно и животно везан за територију Републике Србије, али да новчана средства и личне контакте може искористити за бекство , због чега је суд нашао да постоје разлози за продужење притвора окривљеном, као мера којом ће се са сигурношћу обезбедити његово присуство и, тиме, несметано вођење кривичног поступка. Поред тога, у ставу II изреке оспореног решења је одређено да новчани износ од 5.000.000,00 евра , у динарској противвредности по средњем курсу НБС , може бити положен као јемство за подносиоца.
Став Уставног суда је да су приликом доношења оспореног решења о продужењу притвора, уосталом као и приликом одређивања ове мере и њеног првог продужења, брижљиво размотрене све околности конкретног случаја. Наиме, подносиоцу уставне жалбе је притвор одређен из разлога прописаних чланом 211. став 1. тач. 1 ) и 2 ) ЗКП, да би приликом продужења притвора то било учињено само из разлога предвиђених у члану 211. став 1. тачка 1 ) ЗКП. За разлику од неких других случајева у којима је Уставни суд разматрао основаност продужења притвора (видети, између осталих, Одлуку Уж-3391/2013 од 18. јула 2013. године), специфичност овог предмета се огледа у томе што је приликом доношења оспореног решења о продужењу притвора суд по службеној дужности размотрио и алтернативне мере за обезбеђење присуства окривљеног у кривичном поступку, тачније, подносиоцу уставне жалбе је дата могућност да полагањем одређеног износа јемства буде пуштен на слободу (видети, поред осталих, одлуке Европске комисије за људска права: Bonnechaux против Швајцарске, 8224/78, 5. децембар 1978. године; Schertenleib против Швајцарске, 8339/78, 12. јул 1979. године).
С обзиром да притвор представља најтежу меру за обезбеђење присуства окривљеног у кривичном поступку, суд се приликом одлучивања о испуњености услова за продужење притвора мора придржавати правила садржаног у члану 189. став 3. ЗКП, о укидању и по службеној дужности кад престану разлози због којих је притвор одређен, односно замене другом блажом мером кад за то наступе услови. Ако се ово правило сагледа у светлу околности конкретног случаја, може се закључити да је суд имао могућност да притвор замени било забраном напуштања стана, било јемством, будући да се обе мере могу одредити када постоје околности које указују на опасност од бекства, дакле, из разлога због којег је оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 121/13 – Кв.По1. 802/13 од 13. новембра 2013. године подносиоцу уставне жалбе продужен притвор. Иако представљају блаже мере од притвора, забрана напуштања стана и јемство се суштински разликују по томе што се прва мера састоји у лишењу слободе, док јемство по својој садржини представља пуштање на слободу уз полагање одређених гаранција. Поред тога, разлика је у томе што је јемство, за разлику од забране напуштања стана, по својој природи супсидиј ерног карактера у односу на притвор, а то значи да се може одредити, поред осталог, када је окривљени у притвору због опасности од бекства. У том случају се окривљени пушта на слободу тек када он лично или неко други за њега пружи јемство да до краја поступка неће побећи и ако сам окривљени, пред судом пред којим се води поступак, дâ обећање да се неће крити и да без одобрења суда неће напустити боравиште (члан 202. став 1. ЗКП).
У образложењу оспореног решења је истакнуто „ ... да су околности које указују на опасност од бекства, у овом тренутку таквог значаја и интензитета да би се окр. Ненад Огњеновић могао пустити на слободу, a кo он лично или неко други за њега пружи јемство ... “. Став Уставног суда је да чињеница, да се надлежни суд упустио у оцену значаја и интензитета поменутих околности, указује да је том приликом морао да размотри две ситуације, од којих се прва своди на лишење слободе, а друга на пуштање на слободу окривљеног. Када је реч о мерама којима би присуство окривљеног у кривичном поступку било обезбеђено лишењем слободе, осим продужења притвора, долазило је у обзир и одређивање забране напуштања стана. На другој страни, пуштање на слободу окривљеног се могло остварити било као безусловно, било уз полагање јемства. У конкретном случају се суд, након анализе значаја и интензитета околности које указују на опасност од бекства, по службеној дужности определио за јемство, с тим да је пуштање окривљеног на слободу, сагласно члану члан 202. став 1. ЗКП, условио полагањем јемства. На тај начин се суд, уз услов полагања јемства, определио за претпоставку у корист пуштања на слободу (в. Европски суд за људска права, McKay против Уједињеног Краљевства, 543/03, 3. октобар 2006. године, § 41.).
С тим у вези, може се поставити питање да ли је одређивањем јемства у новчаном износу од 5.000.000,00 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС, подносилац у ставне жалбе био суштински лишен могућности да буде пуштен на слободу, јер ова мера није била примерена, како се у уставној жалби наводи, његовим „личним и породичним приликама“?
Уставни суд подсећа да се приликом одређивања износа јемства мора водити рачуна о приликама окривљеног, његовим изворима прихода, односу са лицима која ће за њега положити јемство, као и о уверењу да би могућност губитка јемства у случају непојављивања окривеног на суђењу представљала довољну кочницу за њега да не побегне (Европски суд за људска права, Neumeister против Аустрије, 1936/63, 27. јун 1968. године, § 14 .). У појединим случајевима не треба искључити могућност да се приликом одређивања износа јемства у обзир узму и друге околности, као што су висина причињене штете која се окривљеном ставља на терет, тежина дела и нарочито опасност од бекства (Европски суд за људска права, Kudla против Пољске, 30210/96, 26. октобар 2000. године, § 47 .), а ван сваке сумње је да у финансијским случајевима долази у обзир полагање великог износа јемства (Европски суд за људска права, Wemhoff против Немачке, 2122/64, 27. јун 1968, § 15.). Штавише, у зависности од околности конкретног случаја је допуштено одредити јемство у износу који превазилази имовинске могућности окривљеног (на пример, узимањем у обзир његовог „професионалног окружења“), што се оправдава растућом потребом да се у заштити основних људских права и слобода искаже већа чврстина у оцени повреда основних вредности демократских друштава (Европски суд за људска права, Mangouras против Шпаније, 12050/04, 28. септембар 2010. године, § 83, 87.). На крају, али не мање важно, од велике је важности да судија који испитује постојање основа за продужење притвора има и овлашћење да одлучи о пуштању на слободу уз полагање јемства, иако нема сметњи да о овој ствари одлучују и двојица судија, под условом да то учине у кратком року (Европски суд за људска права, McKay против Уједињеног Краљевства, претходно наведена одлука, § 47.).
Ако се изложени принципи примене на конкретан случај, Уставни суд примећује да је оптужницом Тужилаштва за организовани криминал КТИ. бр. 12/13 од 13. новембра 2013. године подносиоцу уставне жалбе стављено на терет да је прибавио противправну имовинску корист за привредна друштва... у износу од 861.593.603,63 динара, а да је правном лицу АД „Галеника“ причинио штету у износу од 900.366.046,90 динара, што представља несумњиво већи износ од новчаног износа који је суд одредио да може да буде положен у виду јемства. Уз то, четири кривична дела која се оптужницом стављају на терет подносиоцу уставне жалбе извршена су у временском периоду од децембра 2008. године до краја 2010. године када је АД „Галеника“ била у искључивом власништву Републике Србије, а реч је о правном лицу које је имало стратешку важност за снабдевање грађана лековима. Од посебне важности је и то што је одлуку о износу јемства које треба да буде положено суд донео у решењу којим је продужио притвор окривљеном, иако је, сагласно члану 204. став 2. ЗКП, то могао да учини и у посебном решењу. Таквим поступањем суд је у потпуности одговорио захтеву за брзим одлучивањем.
Ставове из оспореног решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 121/13 – Кв.По1. 802/13 од 13. новембра 2013. године у целости је прихватио Апелациони суд у Београду – Посебно одељење приликом доношења оспореног решења Кж2.По1. 485/13 од 3. децембра 2013 . године. С тим у вези, Уставни суд налази да је оспорено другостепено решење образложено у складу са захтевима на које је овај суд указао у досадашњој пракси (видети, поред осталих, Одлуку Уж- 1157/2008 од 14. априла 2011. године, тачка 5. образложења).
Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио да је уставна жалба неоснована и да оспореним решењима подносиоцу уставне жалбе није повређено право из члана 31. Устава, па је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), одлучујући као у изреци.
7. С обзиром на све наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић