Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије, др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставним жалб ама М. Н . и Н . Н, обојиц е из Р . код Т, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. јула 2014. године, донео је
О Д Л У К У
Усвајају се уставне жалбе М. Н . и Н . Н . изјављене против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 3359/11 од 30. августа 2011. године у деловима којима је истакнута повреда права из члана 33. став 2. Устава Републике Србије , док се у преосталим деловима уставне жалбе одбацују.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Н . и Н . Н, обојица из Р . код Т . подне ли су 16. новембра 201 1. године, преко пуномоћника С. Х , адвоката из П, Уставном суду две уставне жалб е против пресуде означене у изреци, због повреде посебних права окривљеног и права на правно средство, зајемчених одредбама члана 33. ст. 2. и 4. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
Поводом обе уставне жалбе подносилаца Уставни суд је формирао предмет Уж-5735/2011.
Уставним жалбама се оспорава другостепена судска одлука којом су подносиоци правноснажно оглашени кривим због извршења по једног кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности из члана 323. став 1. Кривичног законика и осуђени на казне затвора у трајању од по три месеца.
Повреду означених уставних права подносиоци заснивају на тврдњи да је првостепени суд игнорисао чињеницу да је након завршеног главног претреса и објављивања пресуде, а пре писане израде отправка првостепене пресуде достављено пуномоћје ангажованог браниоца, те како Основни суд у Новом Пазару није доставио првостепену пресуду нити жалбу јавног тужилаштва на одговор њиховом изабраном браниоцу, подносиоци сматрају да им је тако било онемогућено да „на било који начин“ учествују у другостепеном судском поступку.
Предложили су да Уставни суд утврди повреде права из члана 33. ст. 2. и 4. и члана 36. став 2. Устава, да поништи оспорену пресуду и да нареди Основном суду у Новом Пазару да њиховом изабраном браниоцу достави првостепену пресуду и жалбу јавног тужилаштва, те да нареди да се застане са поступком извршења затворске казне према подносиоцима.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку Уставни суд је из навода уставних жалби, те увидом у списе предмета Основног суда у Новом Пазару - Судска јединица у Тутину К. 375/11, утврдио: да је против подносилаца уставних жалби вођен тзв. скраћени кривични поступак због по једног кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности из члана 323. став 1. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09 ); да су подносиоци уставних жалб и од почетка кривичног поступка били у притвору , због чега им је био постављен бранилац по службеној дужности, који је присуствовао њиховим саслушањима. Из записника о саслушању осумњичених пред истражним судијом произлази да су подносиоци уставн их жалб и били упознати о свим правима окривљеног лица, те и о праву да могу ангажовати браниоца по сопственом избору, који може присуствовати њиховом саслушању, као и да је њиховом испитивању био присутан бранилац по службеној дужности (јер сами нису ангажовали адвоката, а стручна одбрана је била обавезна јер су се налазили у притвору) , са којим су пре давања исказа обавили поврељив разговор, а записнике о саслушању потписали су без примедби. Бранилац који је био постављен по службеној дужности подносиоцима уставн их жалб и био је присутан свим истражним радњама и активно је учествовао у постављању питања појединим сведоцима, изјављивао је жалбе против судских одлука о одређивању и продужењу притвора према подносиоцима уставн их жалб и, био присутан на главном претресу на којем је такође активно учествовао у постављању питања испитиваним сведоцима. Из записника о главном претресу од 14. априла 2011. године утврђено је да су подносиоци уставних жалб и изнова били упозорени да могу ангажовати браниоца по сопственом избору, те је након таквог упозорења констатовано: „Поучени на право да се могу бранити ћутањем и да могу ангажовати браниоца истичу да ће их у овом поступку заступати ангажовани бранилац по службеној дужности Н.М.“, а у својим завршним речима на истом главном претресу придружили су се завршној речи браниоца који им је био постављен по службеној дужности. Такође је, увидом у списе предмета утврђено и следеће: да је након завршеног главног претреса и јавног објављивања пресуде К. 375/11 од 14. априла 2011. године, Основном суду у Новом Пазару 19. априла 2011. године достављен поднесак адвоката С. Х, којим се тражи копија записника са главног претреса од 14. априла 2011. године, са приложеним пуномоћјем којим родитељ подносилаца уставн их жалб и овлашћује именованог адвоката за њихово заступање у предметном кривичном поступку; да је писани отправак првостепене пресуде израђен 13. маја 2011. године; да је у току маја месеца 2011. године пресуда била достављена јавном тужилаштву, окривљенима, овде подносиоцима, браниоцу постављеном по службеној дужности и оштећеном; да је 3. јуна 2011. године надлежни јавни тужилац изјавио жалбу на првостепену пресуду; да из потписаних поштанских повратница произлази да је жалба тужилаштва достављена на одговор подносиоцима уставн их жалб и и браниоцу по службеној дужности (13. и 14. јуна 2011. године).
Оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 3359/11 од 30. августа 2011. године уважена је жалба Основног јавног тужилаштва у Новом Пазару, па је преиначена пресуда Основног суда у Новом Пазару - Судска јединица у Тутину К. 375/11 од 14. априла 2011. године само у погледу одлуке о кривичној санкцији, тако што је подносиоцима уставних жалб и осуда на од по 30 дана затвора преиначена на казну затвора у трајању од по три месеца.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносиоци позивају, утврђено је: да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (члан 33. став 2.); да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани (члан 33. став 4.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
За оцену навода и разлога уставних жалби са становишта Уставом зајемчених права на чију се повреду подносилац позива, битне су одредбе Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), којима је било прописано: да окривљени може имати браниоца у току целог кривичног поступка (члан 68. став 1.); да б раниоца окривљеном могу узети и његов законски заступник, брачни друг, сродник по крви у правој линији, усвојилац, усвојеник, брат, сестра и хранилац, као и лице са којим окривљени живи у ванбрачној или каквој другој трајној заједници (члан 68. став 2 .); да а ко је окривљени нем, глув или неспособан да се сам успешно брани или ако се поступак води због кривичног дела за које се може изрећи казна затвора преко десет година, окривљени мора имати браниоца већ приликом првог саслушања (члан 71. став 1.); да о кривљени према коме је одређен притвор мора имати браниоца док је у притвору (члан 71. став 2.); да а ко окривљени у случајевима обавезне одбране из претходних ставова не узме сам браниоца, председник суда ће му поставити браниоца по службеној дужности за даљи ток кривичног поступка до правноснажности пресуде, а ако је изречена казна затвора од четрдесет година - и за поступак по ванредним правним лековима, а кад се окривљеном по службеној дужности постави бранилац после подигнуте оптужнице, обавестиће се о томе окривљени, заједно са достављањем оптужнице, као и да ако оптужени у случају обавезне одбране остане без браниоца у току поступка, а сам не узме другог браниоца, председник суда пред којим се води поступак поставиће браниоца по службеној дужности (члан 71. став 4.); да у место постављеног браниоца по одредбама чл. 71. и 72. окривљени може сам узети другог браниоца и у том случају разрешиће се постављени бранилац (члан 73. став 1.); да ће бранилац постављен по одредби члана 71. став 2. овог законика бити разрешен након правноснажности решења о укидању притвора (члан 73. став 2.); да ће првостепени суд доставити противној странци примерак жалбе, која може у року од осам дана од дана пријема поднети суду одговор на жалбу, а да ће жалбу и одговор на жалбу, са свим списима, првостепени суд доставити другостепеном суду (члан 373.) .
Одредбом члана 323. став 1. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је да ће се казнити затвором од три месеца до три године онај к о нападне или прети да ће напасти службено лице у вршењу службене дужности.
5. Испитујући основаност навода подносилаца уставних жалби да им је право на одбрану ускраћено процесним пропустима Основног суда у Новом Пазару – Судска јединица у Тутину и Апелационог суда у Крагујевцу, Уставни суд је утврдио да су подносиоци уставних жалб и од почетка кривичног поступка били у притвору. Како окривљени којем је одређен притвор мора имати браниоца док је у притвору, а подносиоци уставн их жалб и су изјавили да неће ангажовати браниоца по сопственом избору, то им је суд поставио браниоца по службеној дужности.
Такође је утврђено да је подносиоцима уставних жалб и притвор укинут на главном претресу 14. априла 2011. године , да су писани отправак решења о укидању притвора странке примиле истог дана (14. априла 2011. године), те да се ни заступник јавне тужбе није жалио на решење којим је притвор према подносиоцима уставн их жалб и био укинут, па је стога први од процесних пропуста, али у овом случају у корист подносилаца уставних жалб и, учињен тиме што суд није разрешио постављеног браниоца по правноснажности решења о укидању притвора.
Уставни суд надаље констатује да право на одбрану из члана 33. став 2. Устава подносиоцима уставних жалб и није било ускраћено у току првостепеног судског поступка. Ово стога што је Уставни суд утврдио да су подносиоци уставних жалб и имали стручну одбрану од стране адвоката у току целокупног трајања кривичног поступка, са којим су несметано комуницирали и припремали одбрану . Уставни суд је, такође, утврдио да су подносиоци уставних жалб и са постављеним браниоцем пре првог саслушања обавили поврељив разговор, да нису имали примедбе на записник о њиховом саслушању, да је постављени бранилац био присутан и активно је учествовао у доказном поступку, да је изјављивао жалбе против судских одлука о одређивању и продужењу притвора према подносиоцима уставн их жалб и, као и да су се подносиоци уставних жалб и у завршним речима на главном претресу придружили завршној речи постављеног браниоца. Уставни суд је из списа предмета Основног суда у Новом Пазару - Судска јединица у Тутину К. 375/11 несумњиво утврдио да су подносиоци уставн их жалб и више пута били упозоравани на своје право да могу ангажовати браниоца по сопственом избору, што они нису чинили до окончања главног претреса, као и да у току поступка нису исказали било какво незадовољство у погледу личности постављеног браниоца, нити су имали примедбе на његову стручност, те је Суд оценио да у конкретном случају није био нарушен однос поверења између адвоката и клијента и да су подн осиоци уставних жалби у потпуности остварили своје право на одбрану у овој фази судског поступка.
Уставни суд, међутим, сматра да је право на изабраног браниоца из члана 33. став 2. Устава подносиоцима уставних жалб и било ограничено касније – након завршетка главног претреса пред првостепеним судом. По оцени Уставног суда, Основни суд у Новом Пазару је , након пријема пуномоћја за заступање подносилаца уставних жалб и (којим је у складу са одредбом члана 68. став 2. ЗКП браниоца изабрао родитељ подносилаца) , требало да у складу са одредбом члана 73. став 1. ЗКП разреши браниоца постављеног по службеној дужности, те да првостепену пресуду К. 375/11 од 14. априла 2011. године и жалбу јавног тужилаштва достави изабраном браниоцу, као и да је Апелациони суд у Крагујевцу требало да провери да ли су испуњене процесне претпоставке за заказивање седнице другостепеног већа, те да уочи неправилности у достављању првостепене пресуде и жалбе на одговор и пре одлучивања о жалби тужилаштва врати списе предмета првостепеном суду ради отклањања учињених пропуста у примени процесног права.
С тим у вези Уставни суд указује да се правом на одбрану из члана 33. став 2. Устава, као једном од посебних права окривљеног, јемчи право оптуженом лицу да ефективно учествује у судском поступку на тај начин што ће бити заступан од стране стручног лица по сопственом избору. Окривљени мора имати прилику да организује своју одбрану на адекватан начин и без ограничења у погледу могућности да пред судом изнесе све релевантне аргументе у своју одбрану и на тај начин да утиче на исход кривичног поступка који се води против њега. У циљу остваривања свог права на одбрану, оптуженом не сме бити ускраћено право да га у кривичном поступку брани управо онај адвокат којег он изабере, јер у њега има највише поверења.
Конкретно, полазећи од тога да је неколико дана након јавног објављивања осуђујуће првостепене пресуде К. 375/11 од 14. априла 2011. године, а пре израде њеног писаног отправка Основном суду у Новом Пазару, био достављен поднесак адвоката С . Х . са приложеним пуномоћјем за заступање подносилаца уставн их жалб и, Уставни суд сматра да су подносиоци уставних жалб и прећутном сагласношћу да их у другостепеном поступку заступа адвокат којег је изабрао један од њихових родитеља, јасно указали поверење именованом браниоцу, те имајући у виду да је истим поднеском затражено копирање записника о главном претресу, Уставни суд је оценио да је тиме јасно изражена воља подносилаца да се именованом адвокату, који није учествовао у првостепеном кривичном поступку, увидом у изведене доказе на главном претресу, обезбеди довољно времена за припремање њихове одбране пред другостепеним судом и изјављивање жалбе против осуђујуће првостепепене судске одлуке.
Дакле, с обзиром на то да је Основни суд у Новом Пазару пре писане израде првостепене пресуде имао сазнање да адвокат С. Х . има пуномоћје за заступање подносилаца уставн их жалб и, те додатно имајући у виду околност да је решење за исплату трошкова за заступање браниоца по службеној дужности било достављено благајни суда 6. јуна 2011. године (из чега произлази да је суд усвојио захтев браниоца по службеној дужности за наканаду трошкова заступања у предметном поступку и извршио њихову исплату), по оцени Уставног суда, није било оправданог разлога да се првостепена пресуда и жалба јавног тужилаштва доставља на одговор браниоцу који је у том поступку заступао окривљене по службеној дужности, иако он није био формално разрешен, па такво поступање Основног суда у Новом Пазару оцењује као очигледну омашку, која је у конкретним околностима проузроковала повреду права из члана 33. став 2. Устава, која није отклоњена ни у другостепеном поступку. Ово стога што је Апелациони суд у Крагујевцу одлучивао о жалби јавног тужилаштва, те преиначио првостепену пресуду и пооштрио кривичну санкцију према подносиоцима уставних жалб и не исправивши пропуст првостепеног суда, те ускративши подносиоцима право да их изабрани бранилац заступа у даљем току кривичног поступка.
Уставни суд је имао у виду да у списима предмета Основног суда у Новом Пазару постоји доказ – потписана повратница о уручењу судских писмена, да је првостепена пресуда и жалба јавног тужилаштва била достављена на одговор подносиоцима лично, но та околност није од значаја на другачији став Уставног суда. Наиме, Устани суд стоји на становишту да чињеница да су подносиоци уставних жалб и били упознати да је против првостепене пресуде надлежни јавни тужилац изјавио жалбу, која им је достављена на одговор, те да су могли и сами да о томе обавесте изабраног браниоца, не искључује одговорност суда за учињене процесне пропусте који су , по оцени Уставног суда, у конкретном случају довели до ограничења права на одбрану подносиоцима уставн их жалб и гарантованог одредбом члана 33. став 2. Устава. Ово стога што , п рема оцени Уставног суда , однос клијента и адвоката подразумева постојање поверења да ће изабрани бранилац на адекватан начин заступати интересе својих брањеника пред судом, те се не очекује од окривљених лица да посебно обавештавају и захтевају активност браниоца у било којој фази судског поступка, већ се самим давањем пуномоћја за заступање подразумева да клијенти оправдано очекују да изабрано стручно лице самоиницијативно штити њихове интересе пред судом. Стога се подносиоцима уставн их жалб и не може ставити на терет околност то што нису непосредно свог адвоката упознали са садржином првостепене пресуде и жалбом јавног тужилаштва, нити смеју трпети штетне последице због тога што, очигледним пропустом Основног суда у Новом Пазару и Апелационог суда у Крагујевцу изабрани бранилац није био упознат са чињеницом да ће првостепена пресуда бити преиспитивана у жалбеном поступку, а у којем је пооштрена кривична санкција према подносиоцима уставн их жалб и.
Имајући у виду наведено Уставни суд је, сагласно одредби члана члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), усвојио уставне жалбе у деловима којима се истиче повреда посебних права окривљеног из члана 33. став 2. Устава, одлучујући као у првом делу изреке. У погледу отклањања штетних последица насталих утврђеном повредом уставног права, Уставни суд је имао у виду да је одредбом члана 485. став 1. тачка 3) важећег Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14 ) прописано да се захтев за заштиту законитости може поднети ако је правноснажном одлуком или одлуком у поступку који је претходио њеном доношењу повређено или ускраћено људско право и слобода окривљеног или другог учесника у поступку које је зајемчено Уставом или Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода и додатним протоколима, а то је утврђено одлуком Уставног суда или Европског суда за људска права. Сагласно наведеној законској одредби подносиоцу уставне жалбе стоји на располагању да у складу са ставом 3. члана 485. Законика у року од три месеца од уручења Одлуке Уставног суда, поднесе захтев за заштиту законитости.
6. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање у погледу истакнуте повреде права из члана 36. став 2. Устава, коју подносиоци уставних жалб и образлажу истим тврдњама на којима су заснивали повреду права на одбрану, Уставни суд је увидом у списе предмета Основног суда у Новом Пазару К. 375/11 утврдио да су и првостепена пресуда и жалба јавног тужилаштва лично уручене подносиоцима уставн их жалб и, те се стога наводи подносилаца уставних жалб и да им је процесним пропустима судова било ускраћено да „на било који начин учествују у другостепеном судском поступку“ не могу прихватити као уставноправни разлози којима се аргументовано указује на повреду права на правно средство. Ово стога што, по оцени Уставног суда , није било оправданих сметњи да подносиоци сами изјаве жалбу против првостепене пресуде и на тај начин искористе своје право на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
У погледу истакнуте повреде права из члана 33. став 4. Устава којим се гарантује сваком окривљеном лицу које је доступно суду да има право да му се суди у његовом присуству, те да не може бити кажњен ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани, Уставни суд је утврдио да уставне жалб е не садрж е ниједан уставноправни разлог који се може довести у везу са истакнутом повредом права из члана 33. став 4. Устава.
Полазећи од тога да формално позивање на повреду неког уставног права, без навођења уставноправних разлога којима се поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању, уставну жалбу не чини допуштеном, Уставни суд је оценио да нису испуњене претпоставке за одлучивање о повредама права из члана 33. став 4. и члана 36. став 2. Устава, те је у овим деловима уставне жалбе одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду и решио као у другом делу изреке.
7. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.