Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић , др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Г. Г. и М. Г, обе из С. код М, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. јула 201 4. године, донео je
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. Г. и утврђује да су у парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Ваљеву у предмету П2. 534/10 повређена права подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року и права детета, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 64. став 2. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе из тачке 1. на накнаду нематеријалне штете у износу од 1 .000 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада нематеријалне штете се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде .
3. Одбацује се уставна жалба Г. Г. изјављена због повреде права на суђење у разумном року и права детета, из члана 32. став 1. и члана 64. став 2. Устава Републике Србије, у парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Ваљеву у предмету П2. 534/10.
О б р а з л о ж е њ е
1. Г. Г. из С. код М. је 12. новембра 2011. године, у своје и у име своје тада малолетне кћерке М. Г, поднела Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року и права детета из члана 32. став 1. и члана 64. Устава, у поступку који се водио пред Основним судом у Ваљеву у предмету П2. 534/10.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено да је правноснажна пресуда којом је утврђено очинство над подноситељком М. Г, због спорог и неделотворног поступања судова и понашања туженог, донета после 12 година. Подноситељке су предложиле да Уставни суд утврди да су им повређена наведена права и истакле су опредељен захтев за накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама Устава, на чију се повреду позивају подноситељке уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако дете има право на лично име, упис у матичну књигу рођених, право да сазна своје порекло и право да очува свој идентитет (члан 64. став 2.).
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС) прописано је да се уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељки уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Основног суда у Ваљеву П2. 534/10, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Тужиља, тада малолетна М. Г. поднела је 19. марта 1997. године, преко законске заступнице, мајке Г. Г, тужбу Општинском суду у Мионици против туженог Б. Ч, ради утврђивања очинства.
До доношења прве по реду првостепене пресуде, од укупно осам заказаних рочишта, пет није одржано, од чега два на предлог тужилачке стране, а једно на сагласан предлог странака. У овом делу поступка одређено је извођење доказа вештачењем ДНК узорака парничних странака које није спроведено због одбијања туженог да се подвргне вештачењу.
Решењем Окружног суда у Ваљеву Гж. 1035/99 од 9. септембра 1999. године укинута је првостепена пресуда П. 111/97 од 24. јуна 1999. године, са образложењем да је поступано по неуредној тужби, јер тужбом нису обухваћена сва лица из члана 369. став 1. Закона о браку и породичним односима.
У поновном поступку, тужба је уређена поднеском од 13. децембра 1999. године тако што је као тужиља означена и Г. Г. Дописом од 11. фебруара 2000. године тужиљи је наложено да уплати предујам за вештачење, а на наредном рочишту које је одржано у априлу исте године тужиља је тражила изузеће председника већа. Овај захтев је одбијен решењем председника суда од 15. маја 2000. године, а следеће рочиште које је било заказао за 6. септембар исте године, није одржано на предлог тужиљиног пуномоћника. По поновљеном налогу суда од 21. фебруара 2001. године да положи предујам за вештачење, тужиља није поступила. Следеће рочиште које је било заказано за 21. август 2001. године није одржано, с тим што је одлучено да наредно рочиште буде заказано након спроведеног вештачења, а да суд обавести странке о термину вештачења. После овога, до рочишта одржаног 25. фебруара 2005. године, није предузета ниједна радња у поступку. На следећем рочишту, које је одржано 8. децембра 2005. године, тужиљи је поновљен налог за полагање предујма за вештачење, по ком није поступила, па је прво следеће рочиште заказано за 3. мај 2007. године. Вештачење ДНК узорка странака спроведено је у октобру 2007. године (после неколико безуспешних покушаја због одбијања туженог да се подвргне вештачењу), и након четири одржана рочишта на којима је изведен доказ саслушањем странака и вештака, 7. маја 2008. године донета је друга по реду првостепена пресуда.
Наведена првостепена пресуда укинута је решењем Окружног суда у Ваљеву Гж2. 82/08 од 18. августа 2008. године, са налогом да првостепени суд, без обзира на резултате ДНК вештачења, поуздано утврди да ли је тужени отац тужиље М. Г.
У поновном поступку, на предлог туженог спроведено је вештачење на околност његове полне моћи, и након два одржана и једног неодржаног рочишта, те саслушања вештака, 27. фебруара 2009. године донета је делимична пресуда П2. 27/08 којом је утврђено очинство туженог над тужиљом М. Г.
После одржане главне расправе пред другостепеним судом, пресудом Окружног суда у Ваљеву Гж2. 40/09 од 29. октобра 2009. године потврђена је делимична пресуда. Пресудом Врховног касационог суда Рев. 2736/10 од 19. маја 2010. године одбијена је ревизија туженог.
У даљем току поступка, који је вођен поводом захтева за вршење родитељског права и издржавање тада малолетне тужиље, пред првостепеним судом од укупно седам заказаних рочишта два нису одржана - једно на сагласан предлог странака, а друго због недоласка уредно позваног пуномоћника туженог. У овом делу поступка прибављено је мишљење надлежног органа старатељства, подаци о заради туженог и изведен је доказ саслушањем странака.
Пресудом Основног суда у Ваљеву П2. 534/10 од 29. априла 2011. године, која је пуномоћнику тужиља уручена 26. маја 2011. године, одлучено је о вршењу родитељског права и издржавању малолетне тужиље .
Против наведене пресуде тужилачка страна је изјавила жалбу у делу којим је делимично одбијен захтев за издржавање малолетне тужиље, а тужени против усвајајућег дела захтева за издржавање.
Одлучујући о жалбама парничних странака, Апелациони суд у Београду је пресудом Гж2. 785/11 од 31. августа 2011. године преиначио првостепену пресуду у усвајајућем делу тужбеног захтева за издржавање малолетне тужиље, тако што је овај захтев за одређени период одбио, док је у осталом ожалбеном делу првостепену пресуду потврдио.
Пресудом Врховног касационог суда Рев. 56/12 од 21. јуна 2012. године усвојена је ревизија тужиља против другостепене пресуде и одбијена је жалба туженог против усвајајућег дела првостепене пресуде.
4. Породичним законом („Службени гласник РС“, бр. 18/05 и 72/11), који се примењивао до окончања предметне парнице, било је прописано: да је поступак у вези са породичним односима хитан ако се односи на дете или родитеља који врши родитељско право (члан 204. став 1.); да су странке у спору ради утврђивања очинства дете, мајка, мушкарац који тврди да је отац детета и мушкарац кога мајка сматра оцем детета (нужни и јединствени супарничари) (члан 256. став 3.); да тужбу за вршење родитељског права могу поднети дете, родитељи детета и орган старатељства (члан 264. став 1.); да тужбу за издржавање може поднети лице које се у смислу овог закона сматра повериоцем односно дужником (члан 278. став 2.); да је поступак у спору за издржавање нарочито хитан (члан 280. став 1.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на оспорени судски поступак, Уставни суд је утврдио да је парнични поступак покренут 19. марта 199 7. године, подношењем тужбе за утврђивање очинства и да је окончан ревизијском пресудом од 21. јуна 2012. године, док је у погледу захтева за вршење родитељског права окончан истеком рока за жалбу против првостепене пресуде П2. 534/10 од 29. априла 2011. године, јер одлука у овом делу није била ожалбена.
Мада се слободе и права грађана јемче и њихова уставносудска заштита обезбеђује од 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије, Уставни суд је, полазећи од тога да судски поступак представља јединствену целину, и у овом случају стао на становиште да су испуњени услови да се приликом оцене разумне дужине трајања конкретног парничног поступка узме у обзир целокупан период његовог трајања. У том смислу, Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају парнични поступак у односу на подноситељку М. Г. трајао 15 година и два месеца, што само по себи може да указује да није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је разумна дужина трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања које у спору треба расправити, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања судова који су водили поступак, као и значаја права о коме се расправљало за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
С тим у вези, Уставни суд посебно наглашава да је према пракси овога суда, као и Европског суда за људска права, у предметима који се тичу грађанског статуса неког лица потребно да судови и други државни органи покажу посебну одговорност у поступању, с обзиром на могуће последице које дужина поступка може имати, пре свега у погледу уживања права на породични живот (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету „ВАМ против Србије“, број представке 39177/05, од 20. фебруара 2007. године, став 99.), те да је овај захтев посебно наглашен у државама где само домаће право предвиђа да се одређени поступци морају решавати посебно хитно (видети пресуде Европског суда за људска права у предметима „Јевремовић против Србије“, број представке 3150/05, од 17. јула 2007. године, став 81, „Bock против Немачке “, број представке 11118/84, од 21. новембра 1988. године и 21. фебруара 1989. године, став 49. и „Микулић против Хрватске“, број представке 53176/99 од 7. фебруара 2002. године, ст. 44. и 45.).
С друге стране, Уставни суд подсећа да само она кашњења и одуговлачења која се могу приписати судовима и другим државним органима могу довести до закључка о непоштовању права на суђење у разумном року (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету „Proszak против Пољске “ број представке 2/1997/786/987, од 16. децембра 1997. године, став 40.).
Следом реченог, Уставни суд налази да је у конкретном случају од пресудног значаја за оцену основаности навода подноситељке М. Г.– да је предметни поступак неразумно дуго трајао искључиво због спорог и неделотворног рада суда, анализа поступања надлежних судова и анализа понашања њене законске заступнице као странке током поступка.
Анализирајући поступање надлежних судова, Уставни суд констатује да је првостепени суд два пута био неактиван у периоду од три и по, односно годину и по дана – први пу т када је након рочишта заказаног за 21. август 2001. године след еће заказао за 25. фебруар 200 5. године, и други пут када је после рочишта одржаног 8. децембра 2005. године наредно заказао за 3. мај 2007. године. У погледу поступања другостепеног суда, Уставни суд констатаује да је тај суд укинуо другу по реду првостепену пресуду којом је утврђено очинство туженог и наложио првостепеном суду да, и поред резултата ДНК вештачења, „поуздано утврди“ да ли је тужени подноситељкин отац, што је за последицу имало да се спроводи вештачење на друге околности и да поступак траје још две године, јер је о овом захтеву коначно одлучено ревизијском пресудом из маја 2010. године.
Испитујући понашање законске заступнице тада малолетне подноситељке уставне жалбе као странке током поступка , Уставни суд констатује да три рочишта нису одржана на њен предлог, односно на предлог њеног пуномоћника, док два рочишта нису одржана на сагласан предлог странака. Осим тога, у периоду од априла 2000. године до августа 2001. године, као и у току 2005. године подноситељкиној законској заступници је неколико пута налагано да положи предујам за вештачење, по којим налозима није поступљено.
Такође, Уставни суд констатује да је поднета тужба била неуредна, што је довело до укидања прве првостепене пресуде, али с обзиром на обавезу суда да, у складу са тадшњим законским решењем, врати тужбу на уређење а не да по њој поступа, Уставни суд налази да, одговорност за наведени пропуст у светлу свеукупне дужине трајања поступка, стоји на обе стране.
Узимајући у обзир све претходно наведено, Уставни суд је, одмеравајући допринос надлежних судова и подноситељке уставне жалбе укупној дужини трајања поступка, стао на становиште да је у конкретном случају допринос судова онај чинилац који је у највећој мери утицао на то да парнични поступак буду окончан у неразумном року, те је стога оценио да је подноситељки М. Г. повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу усвојио, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке .
6. Оцењујући основаност навода подноситељке М. Г. о повреди права детета из члана 64. став 2. Устава, Уставни суд констатује да подноситељка тврдњу о повреди овог права заснива на истоветним разлозима који је истицала у прилог тврдњи о повреди права на суђење у разумном року.
Наведеном уставном одредбом је изричито гарантовано право детета да сазна своје порекло, те стога, иако исто право није изричито предвиђено чланом 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода , оно спада у круг права на поштовање приватног живота (видети Одлуку Уставног суда Уж-546/2009 од 13. јула 2012. године). Ово право, по оцени Уставног суда, подразумева право детета да буде у могућности да утврди појединости о свом идентитету и пореклу, посебно уколико су такве информације важне и значајне због утицаја које могу имати за личност детета.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да је подноситељка М. Г. покренула предметни парнични поступак утврђивања очинства како би у том поступку утврдила да ли је тужени њен биолошки отац, односно како би сазнала појединости о свом идентитету и пореклу, а што би касније могло одредити и њен правни однос са туженим. По оцени Уставног суда, подноситељка уставне жалбе је у конкретном парничном поступку имала значајан интерес заштићен чланом 64. став 2. Устава да, поред осталог прими, односно утврди информације потребне за „откривање истине“ о свом пореклу. Имајући у виду изнето, посебно трајање предметног поступка утврђивања очинства, као и чињеницу да је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року, Суд је оценио да је подноситељка М. Г. била у стању продужене неизвесности у вези са њеним идентитетом, односно пореклом. Стога је Уставни суд оценио да су судови пропустили да обезбеде подноситељки уставне жалбе поштовање права из члана 64. став 2. Устава (видети: Одлуку Уставног суда Уж - 229/2013 од 11. априла 2013. године и пресуду Европског суда за људска права у предмету „Јевремовић против Србије“, ст. 100-111), па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу усвојио и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке М. Г. због утврђене повреде права из члана 32. став 1. и члана 64. став 2. Устава оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1 .000 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је подноситељк а уставне жалбе претрпе ла због утврђених повреда права, Уставни суд је ценио све околности од значаја, а посебно дужину трајања предметног парничног поступка, поступање судова али и допринос на страни подноситељке, као и значај права о коме су судови одлучивали, те по оцени Суда, наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подноситељк а претрпе ла због неажурног поступања судова. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овог суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
8. Испитујући постојање претпоставки за поступање по уставној жалби подноситељке Г. Г, Уставни суд констатује да је ова подноситељка, сагласно одредбама члана 256. став 3. и члана 264. став 1. Породичног закона, имала својство странке у предметном парничном поступку у погледу захтева за утврђивање очинства друге подноситељке и захтева за вршење родитељског права. Међутим, подноситељка Г. Г, у смислу члана 278. став 2. поменутог закона, се не може сматрати повериоцем законског издржавања тада малолетне друге подноситељке. Стога, у односу на подноситељку Г. Г, предметни парнични поступак је окончан протеком рока за жалбу против првостепене пресуде П2. 534/10 од 29. априла 2011. године у делу којим је одлучено о вршењу родитељског права над другом посноситељком, будући да одлука о овом захтеву није била ожалбена.
Полазећи од наведеног, те чињенице да је поменута првостепена пресуда подноситељкином пуномоћнику уручена 26. маја 2011. године, а да је уставна жалба поднета 12. новембра 2011. године, дакле после протека рока прописаног чланом 84. став 1. Закона о Уставном суду, то је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став став 1. тачка 2) Закона, одбацио као неблаговремену уставну жалбу подноситељке Г. Г, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. Полазећи од свега изложеног, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.