Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Д . из П, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. јула 2014. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. Д . и утврђује да су пресудама Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1322/11 од 31. августа 2011. године и Основног суда у Сомбору – Судска јединица у Апатину П1. 1027/10 од 17. новембра 2010. године повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије .
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1322/11 од 31. августа 2011. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Сомбору – Судска јединица у Апатину П1. 1027/10 од 17. новембра 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Д . из П . је 20. октобра 2011. године , преко пуномоћника Б. М, адвоката из А, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1322/11 од 31. августа 2011. године и Основног суда у Сомбору – Судска јединица у Апатину П1. 1027/10 од 17. новембра 2010. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. Устава.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је тужени, на основу одредбе члана 152. Појединачног колективог уговора, био у обавези да у случају отказа уговора о раду због престанка потребе за радом запослених, исплати отпремнину у износу од 250 евра за сваку годину проведену у радном односу; да је запосленима који су проглашени за технолошки вишак у другој половини 2005. године (међу њима је и подносилац) тужени исплатио отпремнину у износу од 100 евра по години радног стажа, и то само за период проведен у радном односу код туженог, а не и код других послодаваца; да су ови запослени (њих 86) поднели тужбе Општинском суду у Апатину, са захтевом за исплату разлике због мање исплаћене отпремнине; да су основ тужбених захтева биле одредбе Појединачног колективног уговора ПИК "П.", који је 25. априла 2005. године закључен са репрезентативним синдикатом; да су одредбе овог колективног уговора, сагласно одредби члана 150. Закона о раду, биле обавезујуће и за конзорцијум који је у поступку приватизације купио ПИК "П."; да је првостепени суд одбио тужбени захтев подносиоца, јер подносилац тужбом није тражио поништај решења о отказу уговора о раду, као ни поништај спорне изјаве којом је пристао на исплату мањег износа отпремнине; да је другостепени суд одбио жалбу подносиоца изјављену против првостепене пресуде, позивајући се у целини на образложење дато од стране првостепеног суда; да је, поред наведеног, одбијен и тужбени захтев подносиоца за накнаду штете због неискоришћеног годишњег одмора за 2005. годину, чиме је учињена још једна повреда права на правичну накнаду за рад, имајући у виду да је неспорно утврђено да подносилац није искористио годишњи одмор за 2005. годину, нити му је решење о коришћењу годишњег одмора за ту годину икада уручено.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи пресуду Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1322/11 од 31. августа 2011. године и наложи Апелационом суду у Новом Саду да донесе нову одлуку о жалби подносиоца изјављеној 6. јуна 2011. године.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Основног суда у Сомбору – Судска јединица у Апатину П1. 1027/10 од 17. новембра 2010. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца М. Д . из П, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да му тужени "Л . П ." а.д. из Н. С . на име мање исплаћене отпремнине исплати износ од 206.428,23 динара, са затезном каматом почев од 1. јуна 2006. године до исплате, као и да му на име накнаде штете због неискоришћеног годишњег одмора за 2005. годину исплати износ од 12.993,48 динара, са затезном каматом почев од 3. маја 2006. године до исплате. У образложењу оспорене првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужилац истог дана када му је престао радни однос код туженог (22. маја 2006. године) потписао писмену изјаву у којој је навео да му је исплаћена отпремнина у износу од 51.241,50 динара, те да се одриче свих евентуалних права на исплату зарада, накнада зарада и отпремнине; да из наведеног произлази да тужилац није могао бити доведен у заблуду у погледу висине отпремнине, с обзиром на то да је био упознат да је реч о износу од 100 евра по години радног стажа, као и да је било очигледно то да износ од 51.241,50 динара не покрива радни стаж од 28 година, колико је тужилац укупно имао; да тужилац, такође, није побијао решење о отказу уговора о раду од 22. маја 2006. године у остављеном року од 90 дана од дана достављања; да, осим тога, у сиутацији у којој неко тврди да је одређени правни посао закључио услед мана воље, може бити речи само о рушљивом правном послу; да тужилац до закључења главне расправе није у том правцу поставио захтев за поништај; да иако је чланом 158. Закона о раду прописано да запослени има право на отпремнину за сваку навршену годину рада у радном односу, под чим се сматра укупно време проведено у радном односу, тужилац се, по становишту првостепеног суда, потписивањем изјаве од 22. маја 2006. године одрекао овог права и пристао да му се отпремнина исплати у мањем износу од износа који би му припао применом наведене законске норме; да је отпремнина новчано потраживање којег се запослени може одрећи користећи се институтом отпуштања дуга из члана 344. Закона о облигационим односима; да је исплатом износа који је тужилац 22. маја 2006. године добио на име отпремнине престала облигација, и то испуњењем обавезе од стране туженог као дужника; да не постоји кривица туженог за некоришћене годишњег одмора у периоду пре престанка радног односа, с обзиром на то да је тужиоцу радни однос престао 22. маја 2006. године, и то на његов изричит захтев; да, осим тога, тужиоцу не би припала накнада за некоришћење годишњег одмора, имајући у виду изјаву којом се одрекао свих његових права на исплату зарада, накнада зарада, отпремнине и других примања; да с обзиром на то да предметна накнада спада у категорију других примања, запослени се својом изјавом може одрећи права да исту потражује, што се уподобљава са појмом отпуштања дуга.
Одлучујући о жалби подносиоца, Апелациони суд у Новом Саду је донео оспорену пресуду Гж1. 1322/11 од 31. августа 2011. године, којом је жалбу одбио и пресуду Основног суда у Сомбору – Судска јединица у Апатину П1. 1027/10 од 17. новембра 2010. године у целини потврдио. У образложењу оспорене другостепене пресуде су поновљени разлози које је за оспорену првостепену пресуду изнео Основни суд у Сомбору – Судска јединица у Апатину, уз констатацију да је првостепени суд, код правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања, правилно закључио да тужбени захтев тужиоца није основан, дајући за то образложење на које упућује и другостепени суд.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. став 4.).
Одредбама Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05), који је важио у време престанка радног односа подносиоца, било је прописано: да у зависности од потребе посла, послодавац одлучује о времену коришћења годишњег одмора, уз претходну консултацију запосленог, да се решење о коришћењу годишњег одмора запосленом доставља најкасније 15 дана пре датума одређеног за почетак коришћења годишњег одмора, да ако послодавац не достави запосленом решење, сматра се да је запосленом ускратио право на годишњи одмор (члан 75. ст. 1. - 3.); да а ко кривицом послодавца не користи годишњи одмор, запослени има право на накнаду штете у висини просечне зараде у претходна три месеца утврђене општим актом и уговором о раду (члан 76.); да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду, да отпремнина из става 1. овог члана не може бити нижа од збира трећине зараде запосленог за сваку навршену годину рада у радном односу за првих 10 година проведених у радном односу и четвртине зараде запосленог за сваку наредну навршену годину рада у радном односу преко 10 година проведених у радном односу (члан 158.); да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, поред осталог, ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла (члан 179. тачка 9)); да је послодавац дужан да запосленом, у случају престанка радног односа, исплати све неисплаћене зараде, накнаде зараде и друга примања која је запослени остварио до дана престанка радног односа у складу са општим актом и уговором о раду, да је исплату обавеза из става 1. овог члана, послодавац дужан да изврши најкасније у року од 30 дана од дана престанка радног односа (члан 186.); да против решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом, да је рок за покретање спора 90 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права (члан 195. ст. 1. и 2.).
Одредбама Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99), које су од значаја за конкретан спор, прописано је: да је уговор рушљив кад га је закључила страна ограничено пословно способна, кад је при његовом закључењу било мана у погледу воље страна, као и кад је то овим законом или посебним прописом одређено (члан 111.); да право захтевати поништење рушљивог уговора престаје истеком рока од једне године од сазнања за разлог рушљивости, односно од престанка принуде, те да то право у сваком случају престаје истеком рока од три године од дана закључења уговора (члан 117.); да обавеза престаје кад поверилац изјави дужнику да неће тражити њено испуњене и дужник се са тим сагласи, да за пуноваљаност овог споразума није потребно да буде закључен у форми у којој је закључен посао из кога је обавеза настала (члан 344.).
5. Оцењујући основаност поднете уставне жалбе са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је оценио да су подносиоцу у парничном поступку који је претходио уставносудском повређена права на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава.
Подносиоцу је радни однос код туженог престао на основу члана 179. тачка 9) Закона о раду, утолико што је, након извршених организационих промена код туженог, престала потреба за његовим радом. Сагласно одредбама члана 158. Закона о раду, подносиоцу је радни однос могао престати само под условом да му тужени претходно исплати отпремнину у висини коју ове одредбе прописују, и то за сваку годину проведену у радном односу, узимајући у обзир и све претходне послодавце. У току парничног поступка је утврђено да износ од 51.241,50 динара, који је исплаћен подносиоцу, не одговара стварној висини отпремнине коју је тужени послодавац био у обавези да му исплати. Имајући у виду наведено, као и то да исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, Уставни суд сматра да су образложења оспорених пресуда заснована на произвољној примени меродавног материјалног права. По оцени Уставног суда, чињенице да је подносиоцу приликом престанка радног односа само делимично исплаћена отпремнина, те да у законом предвиђеном року није тражио поништај решења о престанку радног односа којим је утврђена њена висина, као ни изјаве којом је подносилац пристао на такву исплату, не искључују нити доводе до престанка права подносиоца да захтева исплату неисплаћеног дела отпремнине. Ово стога што исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, које се, у смислу члана 60. став 4. Устава, нико не може одрећи. С тим у вези, Уставни суд налази да подносилац има право на исплату припадајућег а неисплаћеног дела отпремнине, иако није покренуо поступак за поништај решења о престанку радног односа и спорне изјаве о одрицању од својих законом утврђених права (видети Одлуке Уж-177/2007 од 4. јуна 2009. године и Уж-798/2009 од 17. новембра 2011. године).
Истовремено, Уставни суд је становишта да и дужност послодавца да запосленом, у случају престанка радног односа, исплати све неисплаћене зараде, накнаде зараде и друга примања која је запослени остварио до дана престанка радног односа у складу са општим актом и уговором о раду, представља један од законом установљених видова правне заштите запослених у случају престанка радног односа, које се, као што је већ наведено, ниједан запослени не може одрећи. Према томе, свака изјава воље којом запослени ослобађа послодавца наведене обавезе, као што је, у конкретном случају, изјава која има правно дејство отпуштања дуга из члана 344. Закона о облигационим односима, у директној је супротности са одредбом члана 60. став 4. Устава. С тим у вези, Уставни суд сматра да се и делови образложења оспорених пресуда који се односе на право подносиоца на накнаду штете због неискоришћеног годишњег одмора заснивају на произвољном тумачењу релевантних одредби Закона о раду, с обзиром на то да се подносилац потписивањем предметне изјаве није могао одрећи од права на исплату ове врсте потраживања из радног односа, полазећи од чињенице да је плаћени годишњи одмор такође једно од Уставом зајемчених и неодрецивих права запосленог.
На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да су пресудама Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1322/11 од 31. августа 2011. године и Основног суда у Сомбору – Судска јединица у Апатину П1. 1027/10 од 17. новембра 2010. године повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа, због чега је, применом одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), уставну жалбу усвојио, одлучивши као у тачки 1. изреке.
Уставни суд се није посебно бавио истакнутом повредом права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, с обзиром на то да се подносилац само формално позвао на повреду овог уставног права, а да притом није навео ниједан разлог на коме заснива своју тврдњу.
6. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити само поништајем другостепене пресуде и одређивањем да Апелациони суд у Новом Саду донесе нову одлуку о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Сомбору – Судска јединица у Апатину П1. 1027/10 од 17. новембра 2010. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.