Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби привредног друштва „Светлост“ а.д. из Крагујевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 3. јула 2014. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба привредног друштва „Светлост“ а.д. изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 927/11 од 21. јуна 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Привредно друштво „Светлост“ а.д. из Крагујевца је 10. августа 2011. године поднело, преко пуномоћника Душка Пачариза, адвоката из Крагујевца, Уставном суду уставну жалбу против пресуд е Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 927/11 од 21. јуна 2011. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и слободе мишљења и изражавања из члана 46. Устава.
Уставном жалбом су оспорене пресуде донете у парничном поступку, у којем је подносилац уставне жалбе имао својство друготуженог, а којима је правноснажно делимично усвојен тужбени захтев тужиоца којим је тражено да се првотужена и подносилац уставне жалбе обaвежу да тужиоцу новчано накнаде претрпљене душевне болове због повреде части и угледа, услед објављивања чланка о тужиоцу. Подносилац уставне жалбе је навео да су парнични судови утврдили да је тужилац као тадашњи судија претрпео душевне болове, јер је објављен чланак који садржи низ неистинитих информација са непримереним и увредљивим садржајем по тужиоца, при чему парнични судови нису навели о којим се то неистинитим, непримереним и увредљивим информацијама ради. Разлози наведени у парничним пресудама су нејасни, неразумљиви и међусобно против уречни садржини објављеног чланка који је сачињен у складу са правилима новинарске струке. Наведени инкриминисани текст представља коментар и критику поводом изборних радњи и одлука судова. Подносилац даље истиче да ниједан навод објављеног текста не представља неистиниту информацију, нити недозвољене чињеничне исказе, већ сасвим супротно, истините информације. По мишљењу подносиоца, наводи спорног текста несумњиво се односе на питања од јавног интереса, а не на приватни живот тужиоца и јавност мора да зна све о јавној личности, у овом случају о тужиоцу, као судији поводом његовог поступања у изборним предметима. Подносилац је на крају навео да изјаве садржане у спорном тексту које су објективно штетне за појединца, не могу бити основ за успостављање његове одговорности, јер су границе критике увек шире када се критика односи на рад или понашање носиоца јавне функције.
Подносилац уставне жалбе је тражио од Уставног суда да поништи оспорену пресуду и утврди повреду наведеног уставног права и слободе. Тражио је накнаду материјалне штете на име адвокатских и других трошкова поступка.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе и документације приложене уз њу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари :
Апелациони суд у Крагујевцу је оспореном пресудом Гж. 927/11 од 21. јуна 2011. године одбио као неоснованe жалбe тужиоца и друготуженог, овде подносиоца уставне жалбе, и потврдио првостепену пресуду, којом је делимично усвојен тужбени захтев тужиоца и обавезани првотужена и подносилац уставне жалбе да тужиоцу накнаде душевне болове због повреде части и угледа услед објављивања чланка о тужиоцу у новчаном износу од 200.000,00 динара, као и трошкове поступка од 50.570,00 динара. У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено: да је у првостепеном поступку утврђено да текст под називом „Изузеће“ у листу „Независна свестлост“ садржи низ неистинитих информација са непримереним и увредљивим садржајем по тужиоца који је тада био судија Општинског суда у Крагујевцу, због чега је тужилац претрпео нематеријалну штету у виду душевних болова због повреде части и угледа; да су га људи гледали са презиром, пролазили поред његове куће, говорећи да је лопов, разбијали му прозоре, а све у циљу омаловажавања њега као судије; да се радило о неистинитим наводима из текста, утврђено је из одлуке Великог персоналног већа Су. бр. 93/02 од 16. маја 2003. године којом је утврђено да нема разлога за разрешење тужиоца, затим из извештаја о резултатима рада тужиоца као судије и на крају на основу чињенице да је првотужена осуђена правноснажном пресудом Општинског суда у Крагујевцу К. 30/99 од 29. децембра 1999. године, због кривичног дела клевете; да првотужена није оспорила чињеницу да пре објављивања спорног текста није проверила истинитост информација да ли тужилац има половину поништених пресуда, да ли „ускаче у мутне случајеве“ и слично; да је првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање, погрешно применио материјално право, што није утицало на правилност побијане одлуке; да је слобода јавног информисања ограничена забраном објављивања информација којима се вређају част и углед лица, без обзира да ли те информације представљају одређене ставове и саопштења неког другог, на шта се позива првотужена; да је првотужена навела да је писала негативно о тужиоцу, јер је све то писало у тексту који је објавила њена колегиница и да то не представља њен лични суд, али она није оспорила чињеницу да пре објављивања спорног текста није проверила истинитост наведених информација; да у медијском праву у сукобу између слободе изражавања и основних права личности (част и углед) у начелу важи правило да су вредносни судови слободни али да чињенични нису; чињенични искази су подложни проверљивости и у презентирању чињеница новинар нема потпуну слободу, већ мора поступати са новинарском пажњом која подразумева напор да се утврди истинитост чињеница; да су се у конкретном случају напред цитирани чињенични искази могли проверити, што новинар, овде првотужена, није учинила; да је вредносни суд у новинском тексту, између осталог, образован очигледно ради појачавања утиска који треба да произведе; да негативан вредносни суд није упућен само јавности, већ му је био циљ повреда и омаловажавање личности тужиоца; да такво третирање тужиоца указује да је вредносни суд увредљив преко разумне мере и да он у комбинацији са неистинитим чињеничним исказом узрокује повреду части и угледа тужиоца; да досуђени новчани износ на име нематеријалне штете одговара захтевима из члана 200. Закона о облигационим односима, пошто је објављеном информацијом грубо повређено достојанство тужиоца, заштићено чланом 18. Устава Републике Србије, и досуђени износ ће допринети успостављању психичке и емоционалне равнотеже која је нарушена објављивањем неистините информације; да је цењен и навод у жалби туженог у погледу тога да је тужба подигнута после законом приписаног рока, али о томе је првостепени суд већ дао довољно разлога које у свему прихвата и овај суд; да што се тиче жалбеног навода да је учињена битна повреда поступка, јер је након закључене расправе првостепени суд поново отворио расправу и дозволио субјективно преиначење тужбе, другостепени суд налази да се не ради о преиначењу тужбе, већ је тужилац само допунио и исправио назив туженог тако да услед тога тужбени захтев није промењен.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, битне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 46. Устава јемчи се слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје, а слобода изражавања може се законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије.
Законом о јавном информисању („Службени гласник РС“, бр. 19/91, 53/93, 67/93 и 48/94), који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да су средства јавног информисања дужна да истинито обавештавају јавност, да су средства јавног информисања која се финансирају из јавних прихода дужна да благовремено и непристрасно обавештавају јавност, да ако средство јавног информисања објави неистиниту информацију којом се нарушава углед или интерес правног или физичког лица на кога се информација односи, или којом се вређа част или интегритет појединца, износе или преносе неистинити наводи о његовом животу, знању, способностима, или на други начин вређа његово достојанство, заинтересовано правно или физичко лице има право на тужбу надлежном суду за накнаду штете против оснивача, издавача, главног и одговорног уредника и аутора информације, а надлежни суд је дужан да донесе пресуду у вези са тужбом из претходног става најкасније у року од 30 дана од дана пријема тужбе (члан 13.); у обављању делатности новинари су дужни да се придржавају закона и новинарске етике (кодекс новинара)(члан 15.).
Одредбама члана 200. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх суд ће, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству и приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд ће водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом.
5. Разматрајући уставну жалбу са аспекта слободе мишљења и изражавања из члана 46. Устава, Уставни суд указује да у демократском друштву новине и новинари имају функцију од суштинског значаја. Слобода информисања, као елемент слободе изражавања из члана 46 став 1. Устава, представља право да се неометано од било кога изражавају мишљења, информације и идеје, без обзира на садржину и њихово дејство (независно од тога да ли инфомација представља чињенични, вредноси или мешовити суд, да ли је инфомација политичка, образовна, информативана, има ли научну, уметничку или неку другу вредност). Новинарска слобода такође обухвата и одређен степен претеривања или чак провоцирања (види пресуду Европског суда Dalban против Румуније, бр. 28114/95, став 49). С тим у вези, из праксе Европског суда произлази да се право на слободу изражавања примењује не само на информације или идеје који се повољно прихватају или се сматрају неувредљивим или индиферентним, већ такође и на оне које вређају, шокирају или узнемиравају државу или неки део популације. Такви су захтеви плурализма, толеранције и отворености ума, без којих нема "демократског друштва" (видети, inter alia, пресуде Европског суда за људска права Handysid v. Тhe United Kingdom, став 49. и Nilsen and Johnsen v. Norway, став 43.). Европски стандарди праве разлику између чињеничних тврдњи новинара и њихових вредносних исказа. Чињеничне тврдње новинара подлежу доказивању, док за истинитост вредносих исказа не мора да се пружи доказ (види пресуде Европског суда за људска права Cumpǎnǎ i Mazǎre против Румуније , бр. 33348/96, став 98. и Kasabova против Бугарске, бр. 22385/03, став 58.). Захтев да се докаже истинитост вредносног суда је немогуће испунити и он крши само право на слободу информисања, које је основни део слободе обезбеђене чланом 46. став 1. Устава. Класификација изјаве као чињенице или вредносног суда је питање које спада, пре свега, у поље слободне процене редовног суда. Међутим, чак и када изјава представља вредносни суд, мора постојати довољан чињенични основ да је подржи, у противном ће бити претеран (видети, на пример, пресуде Европског суда за људска права Pedersen and Baadsgaard v. Denmark, став 76. и Timpul Info-Magazin and Anghel v. Moldova, став 37.). Додуше, слобода изражавања спада у релативне слободе, јер подлеже одређеним ограничењима, што се односи и на слободу информисања, без обзира што се извештава о питањима од општег значаја. Ограничења слободе изражавања утврђене су одредбом члана 46. став 2. Устава. Новинари ће уживати заштиту члана 46. став 1. Устава када извештају о стварима од општег значаја под условом да поступају савесно, настојећи да пре објављивања, према правилима новинарске етике и струке, провере тачност и поузданост информације (види пресуде Европског суда Bladet Tromsø i Stensaas против Норвешке, бр. 21980/93, став 65. и Rumyana Ivanova против Бугарске, бр. 36207/03, став 61.).
Да би ограничење слободе информисања било уставноправно прихватљиво оно мора бити: легално, легитимно, неопходно у демократском друштву и сразмерно легитимном циљу чијем се остварењу тежи, што је и у складу са праксом Европског суда за људска права.
У конкретном случају, Уставни суд налази да оспорене парничне пресуде којима су подносилац уставне жалбе као издавач новина и његов новинар обавезани да тужиоцу новчано накнаде нематеријалну штету за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа, услед објављивања спорног чланка о тужиоцу, представљају ограничење слободе изражавања подносиоца уставне жалбе.
Оспорене парничне пресуде донете су применом одредаба члана 200. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) и члана 13. Закона о јавном информисању („Службени гласник РС“, бр. 19/91, 53/93, 67/93 и 48/94). Уставни суд оцењује да су наведене законске норме довољно одређене и јасне, што представља основ правне сигурности, и огр аничења слободе информисања која настају применом наведених законских норми не могу се сматрати неразум ним, неочекиваним и непредвидивим. Задирање у слободу информисања у конкретном случају је било легално, односно прописано наведеним јасним и одређеним законским нормама.
Уставни суд оцењује да су оспорене парничне пресуде, којима је извршено ограничење слободе информисања подносиоца уставне жалбе, донете ради остваривања легитимног циља који се састојао у заштити права и угледа тужиоца. Уставни суд је имао у виду да су у предметима који се односе на расправе или питања од општег јавног интереса, границе прихватљиве критике шире у односу на политичаре или друге јавне личности него у односу на приватна лица. Међутим, у конкретном случају спорни текст се односио на тужиоца као тадашњег судију, а судија јесте носилац јавне функције, али се он не може ставити у исти ранг као политичари и друге јавне личности, јер судија, односно суд као заштитник правде и правичности у једном систему мора уживати ауторитет и поверење јавности да би правосуђе успешно функционисало. Са друге стране, у уставној жалби је наведено да је спорни чланак написан поводом поступања тужиоца као судије у изборним предметима, али из садржине оспорених пресуда не произлази да је спорни чланак написан искључиво поводом наведене чињенице.
У вези захтева да је ограничење слободе информисања било „неопходно у демократском друштву“, Уставни суд указује да подносилац није, пре објављивања, проверио тачност информиција које су садржане у спорном чланку („да тужилац има велики број поништених пресуда и да ускаче у мутне случајеве“), нити је у парничном поступку предложио доказ ради утврђивања њихове тачности, а то је било процесно могуће, јер су се спорне информације заснивале на чињеничним тврдњама које се могу проверити и доказити ако су тачне . С обзиром на то да није постојао било какав утврђени чињенични основ , то су и негативни вредносни судови спорног чланка били претерани у конкретном случају. На овај начин, објављивањем нетачних инфомација тужиоцу су проузроковане душевне патње због повреде части и угледа, због чега му је и досуђена новчана накнада, као вид компензације. Такође, првотужена у предметном парничном поступку, новинар подносиоца уставне жалбе, је осуђена правноснажном пресудом Општинског суда у Крагујевцу К. 30/99 од 29. децембра 1999. године, због кривичног дела клевете поводом предметног чланка, а подносилац је за остваривање имовинскоправног захтева упућен на парницу. Уставни суд указује да за слободу изражавања и објављивања чињеничних изказа није нужно постојање доказа њихове апсолутне истинитости, али у конкретном случају није понуђен ниједан доказ о истинитости информација у спорном чланку.
Уставни суд оцењује да су досуђена накнада нематеријалне штете у новчаном износу од 200.000,00 динара и трошкови парничног поступка од 50.750,00 динара на терет подносиоца , у конкретном случају , сразмерни легитимном циљу чијем се остварењу тежило. Овде треба додати да је подносилац солидарно обавезан на накнаду наведених новчаних износа , због чега је његов поло жај као дужника олакшан постојањем и обавезе првотужене да намири наведено новчано потраживање. Подносилац није навео да наведени новчани износи знатно превазилазе његове приходе које остварује вршењем регистроване делатности, нити је указао на то да је због обавезе измирења предметног новчаног потраживања имао и да има значајне финансијске потешкоће у свом пословању , нити је за то приложио одређене доказе.
Полазећи од напред наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспорен ом пресуд ом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 927/11 од 21. јуна 2011. године није повређена слобода мишљења и изражавања зајемчена чланом 46. став 1. Устава. Стога је Суд уставну жалбу одбио као неосновану , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС).
Како подносилац наводе о повреди права на правично суђење из члана 32. Устава заснива на идентичним разлозима које је истицао у прилог тврдњи о повреди слободе мишљења и изражавања, а који су разматрани у претходном делу образложења, Уставни суд налази да није потребно да их поново цени и са аспекта повреде права из члана 32. став 1. Устава.
Подносилац ни осталим разлозима у уставној жалби не доводи у сумњу правичност предметног парничног поступка, а који су већ цењени и у оспореној другостепеној пресуди.
6. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато у Одлуци Уж - 633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног судана www.ustavni.sud.rs).
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић