Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Бернадете Цибоље из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 3. јула 2014. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Бернадете Цибоље изјављена против пресуда Врховног касационог суда Рев II . 1080/10 од 26. јануара 2011. године, Окружног суда у Суботици Гж1. 123/09 од 30. септембра 2009. године и Општинског суда у Суботици П1. 13/08 од 10. јуна 2009. године, због повреда права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. ст. 1. и 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Бернадета Цибоља из Суботице је 27. маја 2011. године, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуда Врховног касационог суда Рев II . 1080/10 од 26. јануара 2011. године, Окружног суда у Суботици Гж1. 123/09 од 30. септембра 2009. године и Општинског суда у Суботици П1. 13/08 од 10. јуна 2009. године, због повреда права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. ст. 1. и 4. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, у парничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Суботици у предмету П1. 13/08.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да су сви судови (првостепени, другостепени и ревизијски) погрешно применили одредбе члана 185. став 5. Закона о раду и члана 131. Колективног уговора туженог, на тај начин што су као почетак рока застарелости за отказ уговора о раду узели дан 12. септембар 2007. године, када је тужени послодавац сазнао за мањак сравњењем трговачких књига, а не 18. јул 2007. године, који је изричито наведен у решењу о отказу уговора о раду, као дан када је подноситељки утврђен мањак; да имајући у виду да је тужени послодавац сам у решењу навео дан када је сазнао за мањак, судске инстанце нису смеле узимати неки други датум као датум сазнања туженог за штету; да су судови погрешно утврдили и крај рока застарелости за отказ уговора о раду, с обзиром на то да су као релевантан узели дан доношења решења, а не дан његовог уручења подноситељки; да је спорно решење подноситељки уручено 19. новембра 2007. године, и то лицу са нечитким потписом, што је подноситељка такође истицала и оспоравала у парници; да чак и у случају да је наведени датум заиста онај датум када је подноситељка примила спорно решење, чињеница је да је отказ уговора о раду дат један дан након истека рока прописаног одредбом члана 185. став 4. Закона о раду (три месеца од сазнања за учињену повреду радне обавезе); да је подноситељка, у поступку пред редовним судовима, без успеха истицала и чињеницу да у решењу о отказу уговора о раду није наведено време када је извршена повреда радне обавезе, већ само датум када је послодавац открио штету, што је представљало сметњу за рачунање објективног рока застарелости (шест месеци од наступања чињенице која је била основ за давање отказа); да је другостепени суд противзаконито терет доказивања чињенице да ли су радње које су довеле до отказа почињене шест месеци пре давања отказа пребацио на подноситељку; да је терет доказивања чињенице када је настао мањак био искључиво на послодавцу; да су судови, противно одредби члана 163. Закона о раду, утврдили чињенице које тужени послодавац није навео у решењу о отказу уговора о раду (узрочну везу између повреде радне обавезе и настале штете, као и намеру, односно крајњу непажњу); да тужени није био сигуран у карактер повреде коју је подноситељки ставио на терет; да узимајући у обзир да је тужба предата суду 8. јануара 2008. године, а да је оспорена ревизијска пресуда донета 26. јануара 2011. године и подноситељки уручена 6. маја 2011. године, произлази да је подноситељки повређено и право на суђење у разумном року.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене пресуде и подноситељки досуди накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року у износу од 100.000 динара, као и трошкове поступка по уставној жалби.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу извршеног увида у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Ставом првим изреке оспорене пресуде Општинског суда у Суботици П1. 13/08 од 10. јуна 2009. године одбачена је тужба тужи ље Бернадете Цибоље из Суботице, овде подноситељке уставне жалбе, ради поништаја решења туженог "Тргопромет" а.д. из Суботице број 02-119/2-07 од 2. новембра 2007. године; ставом другим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се поништи решење туженог број 02-13/12-3-07 од 15. новембра 2007. године о отказу уговора о раду и његових анекса, као и да се тужени обавеже да тужиљу врати на рад; ставом трећим изреке констатовано је да приговор застарелости није основан. У образложењу оспорене првостепене пресуде се, између осталог, наводи: да је 18. августа 2007. године извршен попис робе у продавници туженог број 54, у којој су тужиља, као пословођа и О.Ц.Ф, као заменик пословође, биле једине запослене; да тужиља и њена заменица нису имале примедби на записник којим је утврђен мањак и да су том приликом потписале писмену сагласност да се мањак по инвентару одбије од њихове зараде до коначне отплате; да је записником о сравњењу трговачке књиге за период од 1. до 19. августа 2007. године утврђен мањак у укупном износу од 1.278.904,13 динара, од чега је на име растура и лома признат износ од 48.945,13 динара, на име утрошеног клобучног месарског папира износ од 3.038,40 динара, а на име личног конто мањка износ од 1.226.920,60 динара; да је записник у трговачкој књизи прокњижен 12. септембра 2007. године, под редним бројевима 1402 и 1403; да је решењем генералног директора туженог број 02-119/2-07 од 2. новембра 2007. године тужиља обавезана да туженом накнади штету коју је проузрковала крајњом непажњом, у износу од 613.460,30 динара; да је тужиља 5. октобра 2007. године писмено упозорена да је учинила повреду радне обавезе која је разлог за отказ и да јој је остављен рок од пет дана да се изјасни; да се тужиља на постојање разлога за отказ уговора о раду писмено изјаснила 9. октобра 2007. године, док је синдикална организација 12. октобра 2007. године дала мишљење да тужиља не може одговарати за настали мањак; да је решењем генералног директора туженог број 02-13/12-3-07 од 15. новембра 2007. године утврђен престанак радног односа тужиље отказом уговора о раду од 30. децембра 2005. године и анекса од 14. априла 2006. године, 18. августа и 21. септембра 2007. године, са даном 15. новембром 2007. године, јер је својом кривицом учинила повреду радне обавезе (проузроковање имовинске штете послодавцу радњама и пропустима рачунополагача због исказане негативне разлике по попису, када штета прелази износ од две просечне зараде одговорног лица у последња три месеца) из члана 128. тачка 3) Колективног уговора туженог, тако што је крајњом непажњом проузроковала материјалну штету туженом у износу од 613.460,30 динара, с обзиром на то да је као пословођа и одговорно лице у продајном објекту – продавници број 54 у Суботици пропустила да предузме све неопходне радње како би објекат пословао без негативне разлике која је утврђена приликом инвентара извршеног 18. августа 2007. године; да је решење о отказу тужиљи упућено на кућну адресу 17. новембра 2007. године, а да је исто примљено 19. новембра 2007. године са потписом "Цибоља", за који је тужиља у току поступка тврдила да није њен потпис; да је на питање суда како је дошла у посед оспореног решења, тужиља упутила на свог пуномоћника, који је изјавио да му та чињеница није позната; да је тужбу тужиље ради поништаја решења од 2. новембра 2007. године суд одбацио, из разлога што тужиља нема правни интерес да то решење побија, с обзиром на то да се и након његове правноснажности није могло извршити без пристанка тужиље да јој се изврши обустава од зараде; да тужиља није пружила доказ да је тужени поступио по том решењу, односно да је вршио обуставе од зараде без њеног пристанка; да је тужбени захтев тужиље за поништај решења о отказу уговора о раду и његових анекса неоснован, имајући у виду да је утврђено да је тужиља учинила повреду радне обавезе која јој је стављена на терет уговором о раду и колективним уговором; да су тужиља и њена заменица биле дужне да због малог броја запослених поступају са већом пажњом, односно да обраћају већу пажњу на купце који улазе у продавницу, како не би дошло до крађе, што је, у конкретном случају, изостало; да је тужиља, као пословођа, одговорна за тачно и благовремено обављање својих задатака, као и за рад запослених којима руководи; да је туженом проузрокована имовинска штета у висини утврђеног мањака по попису од 18. августа 2007. године; да је утврђени мањак изнад расхода дозвољеног Правилником о нормативима расхода по основу кала, растура, квара и лома, односно да исти прелази износ две просечне зараде тужиље у последња три месеца; да је приговор застарелости неоснован, јер је тужени за настали мањак сазнао 12. септембра 2007. године, и то сравњењем трговачке књиге, о чему је сачињен записник у коме је констатован укупан мањак и утврђено колико је од тога на име личног конто мањка; да је решење о отказу донето 15. новембра 2007. године, због чега није протекао рок од три месеца прописан одредбом члана 184. став 1. Закона о раду.
Поступајући по жалби тужиље, Окружни суд у Суботици је донео оспорену пресуду Гж1. 123/09 од 30. септембра 2009. године, којом је жалбу одбио и пресуду Општинског суда у Суботици П1. 13/08 од 10. јуна 2009. године у целини потврдио. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, између осталог, наведено: да поред постојања повреде радне дужности, која је утврђена, постоји и узрочно-последична веза између повреде и последице; да је неоснован приговор застарелости, јер тужиља није пружила доказе суду да је радње које су довеле до отказа (мањак утврђен на попису) починила шест месеци раније од дана давања отказа, услед чега би наступила застарелост у смислу члана 184. Закона о раду (објетивни рок); да је правилно првостепени суд утврдио да је тужени за настали мањак сазнао 12. септембра 2007. године, када је сравњена тровачка књига, а да је решење о отказу уговора о раду донето 15. новембра 2007. године.
У поступку по ревизији тужиље, Врховни касациони суд је донео оспорену пресуду Рев II . 1080/10 од 26. јануара 2011. године којом је ревизија одбијена као неоснована. У образложењу оспорене ревизијске пресуде се, између осталог, наводи: да су нижестепени судови правилно применили материјално право када су одбили тужбени захтев за поништај решења о отказу уговора о раду и враћање на рад, с обзиром на то да је у поступку утврђено да је тужиља својом кривицом учинила повреду радне обавезе утврђену чланом 128 тачка 3) Колективног уговора туженог и чланом 26. став 2. тачка б) алинеја 10. уговора о раду, те да су испуњени услови за отказ уговора о раду, у смислу члана 179. став 1. тачка 2) Закона о раду; да је, према Правилнику о унутрашњој организацији и систематизацији радних места туженог, тужиља, као пословођа мини-маркета, дужна да руководи и да организује пословање малопродајног објекта, да одговара за свој рад и за рад запослених у продавници, те да поред материјалне одговорности за пословање продавнице сноси и део материјалне одговорности за штету насталу услед пропуста у свом раду и раду запослених којима руководи; да су правилно нижестепени судови одбили као неоснован приговор застарелости, будући да је тужени за мањак сазнао сравњењем трговачких књига које је извршено 12. септембра 2007. године, а решење о престанку радног односа донео 15. новембра 2007. године, у оквиру законског рока из члана 184. Закона о раду; да чак и у случају да се узме као моменат сазнања за штету дан када је извршен попис (18. август 2007. године), до доношења решења о престанку радног односа није протекао субјективни рок од три месеца.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има пра во да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. ст. 1. и 4.).
Одредбама Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05), које су од значаја за конкретан спор, било је прописано: да је запослени одговоран за штету коју је на раду или у вези с радом, намерно или крајњом непажњом, проузроковао послодавцу, у складу са законом, да постојање штете, њену висину, околности под којима је настала, ко је штету проузроковао и како се накнађује - утврђује послодавац, у складу са општим актом, односно уговором о раду (члан 163. ст. 1. и 5.); да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, између осталог, ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о раду (члан 179. тачка 2)) ; да отказ уговора о раду из члана 179. тач. 1), 2), 3), 5) и 6) овог закона послодавац може дати запосленом у року од три месеца од дана сазнања за чињенице које су основ за давање отказа, односно у року од шест месеци од дана наступања чињеница које су основ за давање отказа (члан 184. став 1.); да се уговор о раду отказује решењем, у писаном облику, и да обавезно садржи образложење и поуку о правном леку , да решење мора да се достави запосленом лично, у просторијама послодавца, односно на адресу пребивалишта или боравишта запосленог, да запосленом престаје радни однос даном достављања решења осим ако овим законом или решењем није одређен други рок (члан 185. ст. 1, 2. и 5.); да се запосленом у писаном облику доставља решење о остваривању права, обавеза и одговорности, са образложењем и поуком о правном леку, осим у случају из члана 172. овог закона (члан 193. став 1.).
Чланом 223. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 125/04, 111/09 и 53/13 – Одлука УС), који се примењивао у предметном поступку, било је прописано: да странка која тврди да има неко право, сноси терет доказивања чињенице која је битна за настанак или остваривање права, ако законом није друкчије одређено, а да с транка која оспорава постојање неког права, сноси терет доказивања чињенице која је спречила настанак или остваривање права или услед које је право престало да постоји, ако законом није друкчије одређено.
5. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је оценио да је потребно испитати да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан, те да ли оспорене пресуде редовних судова повређују или ускраћују уставна права подноситељке.
Уставни суд констатује да се оспорене пресуде заснивају на јединственом ставу да је тужени послодавац отказ уговора о раду из разлога прописаног одредбом члана 179. тачка 2) Закона о раду дао подноситељки у оквиру субјективног рока од три месеца од дана сазнања за чињенице које су биле основ за давање отказа . Првостепени и другостепени суд су као дан сазнања за насталу штету, тачније мањак, изричито означили 12. септембар 2007. године, када је извршено тзв. сравњење трговачке књиге, док је ревизијски суд оставио могућност да се као дан почетка наведеног рока може узети и 18. август 2007. године, када је извршен попис на коме је утврђено постојање мањка у продавници број 54, у којој је подноситељка имала својство рачунополагача и била одговорно лице. Наводима уставне жалбе се превасходно указује на произвољну правну оцену редовних судова која се тиче начина на који је утврђен почетак рачунања субјективног рока за давање отказа уговора о раду због учињене повреде радне обавезе, као и последњи дан овог рока, након којег би тужени послодавац изгубио право да откаже уговор о раду по наведеном основу. По мишљењу подноситељке, произвољна примена меродавног права нарочито се огледа у томе што су редовни судови, као дан престанка њеног радног односа, изричито узели дан када је решење о отказу уговора о раду донето (15. новембар 2007. године), а не дан када је решење уручено (19. новембар 2007. године), у ком случају би се могло говорити о прекорачењу субјективног рока застарелости за један дан.
Чињеница да је пописом од 18. августа 2007. године утврђен велики износ мањка, који према одговарајућим одредбама колективног уговора туженог и уговора о раду представља разлог за отказ уговора о раду (прелази износ две просечне зараде подноситељке у последња три месеца), представљала је, по оцени Уставног суда, довољну индикацију за туженог послодавца да је подноситељка, као одговорно лице у малопродајном објекту, учинила повреду радне обавезе. С тим у вези, Уставни суд сматра уставноправно прихватљивом оцену Врховног касационог суда да је дан сазнања туженог послодавца за учињену повреду радне обавезе 18. август 2007. године, када је попис извршен, те да је рок за давање отказа, у конкретном случају, истекао 18. новембра 2007. године. С друге стране, околност да је решење о отказу уговора о раду подноситељка примила 19. новембра 2011. године, по схватању Уставног суда, не утиче на оцену ревизијског суда да је подноситељки отказ дат у оквиру субјективног рока из члана 184. став 1. Закона о раду. Наиме, одредбом члана 185. став 5. Закона о раду прописано је да запосленом престаје радни однос даном достављања решења, осим ако овим законом или решењем није одређен други рок . Према томе, датум пријема решења о отказу уговора о раду, као дан престанка радног односа, представља законско правило за које су прописана два изузетка. Један од изузетака јесте и случај када се самим решењем о отказу уговора о раду одреди дан престанка радног односа, као што је, у конкретном случају, утврђено да подноситељки радни однос престаје са 15. новембром 2007. године. Уставни суд је имао у виду начело да изузетке треба уско тумачити (exeptionis sunt strictissimae interpretationis), међутим, налази да чињеница да између датума који је решењем одређен као дан престанка радног односа и датума када је подноситељки уручено решење није протекао значајан временски период (четири дана) искључује могућност за злоупотребу права, због чега се примена изузетка из члана 185. став 5. Закона о раду, у конкретном случају, не би могла довести у питање.
Уставни суд, такође, закључује да се оцена другостепеног суда о терету доказивања чињенице да је повреда радне обавезе учињена изван тзв. објективног рока од шест месеци (терет доказивања на страни подноситељке) заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу процесних одредаба којима је регулисано правило о терету доказивања. Наиме, по налажењу Уставног суда, тужени као послодавац је био у обавези да докаже постојање чињенице која је била основ за отказ уговора о раду (мањак), док је, сагласно одредби члана 223. став 3. Закона о парничном поступку из 2004. године, подноситељка сносила терет доказивања чињенице која је спречила настанак ралога за отказ уговора о раду (протек објективног рока застарелости).
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама Врховног касационог суда Рев II . 1080/10 од 26. јануара 2011. године, Окружног суда у Суботици Гж1. 123/09 од 30. септембра 2009. године и Општинског суда у Суботици П1. 13/08 од 10. јуна 2009. године нису повређена права подноситељке уставне жалбе на правично суђење и на рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. ст. 1. и 4. Устава, те је сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) , уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке .
6. У односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да из навода уставне жалбе произлази да је предметни парнични поступак трајао укупно три године. Наведено трајање поступка се објективно не може сматрати неразумно дугим, имајући пре свега у виду да је поступак вођен пред првостепеним, другостепеним и ревизијским судом. Стога, навод е уставне жалбе којима се истиче повреда права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Суд сматра очигледно неоснованим, те је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио као очигледно неосновану и решио као у другом делу изреке.
7. У погледу захтева подноситељке за накнаду трошкова поступка по уставној жалби, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом (видети Одлуку Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године).
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр ој 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић