Уставни суд, Велико већ e, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри , др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М . С . из Б , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. јула 2014. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М . С . изјављена против пресуде Управног суда У. 15020/10 од 4. марта 2011. године
О б р а з л о ж е њ е
1. М . С . из Б, преко пуномоћника Ж. К, адвоката из Б, изјавио је 28. априла 2011. године Уставном суду уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 15020/10 од 4. марта 2011. године, због повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на социјалну заштиту из члана 69. став 4. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је као основни разлог за доношење оспорене пресуде наведено да је у проведеном поступку утврђено да је подносилац рањен 22. марта 1993. године као припадник Војне поште 9042 О, која у моменту рањавања није била у саставу ЈНА, јер је Социјалистичка Федеративна Република Југославија престала да постоји након конституисања СРЈ, а учесници оружаних акција после 17. августа 1990. године су постали припадници Војске Републике Српске или Републике Српске Крајине и да из тога следи да подносилац у моменту рањавања није био борац у смислу одредбе члана 2. став 1. тачка 5. Закона о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца.
Подносилац уставне жалбе истиче да наведеним законом за признавање својства ратног војног инвалида није предвиђен услов да је лице било припадник неке војне формације или војне јединице која је „била у организационом саставу бивше ЈНА, већ је битна чињеница да ли он поседује релевантне писане доказе да је рањен под околностима којима је условљено утврђивање својства ратног војног инвалида.
Подносилац уставне жалбе тврди да је искористио сва правна средства како би од органа Војске Србије „исходовао податке о евиденцијама из ратног периода“ и да из решења Команде војног округа Београд од 13. августа 2009. године произлази да надлежни органи Министарства одбране и Војске Србије „не виде ништа спорно“ у уверењу Министарства унутрашњих послова Републике Српске Крајине од 27. априла 1993. године.
Уставном жалбом се такође указује на неједнако поступање суда и у прилог томе доставља пресуда Окружног суда у Београду У. 2542/07 од 12. децембра 2008. године.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу увида у оспорени акт, пресуду Окружног суда у Београду У. 2542/07 од 12. децембра 2008. године и целокупну приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Окружног суда у Београду У. 2542/07 од 12. децембра 2008. године – којом подносилац уставне жалбе указује на неједнако поступање суда, уважена је тужба подносиоца уставне жалбе и поништено решење Секретаријата за социјалну заштиту – Сектор борачко-инвалидске заштите градске управе града Београда XIX-06 број 58.1-732/2006 од 12. фебруара 2007. године, којим је коначно одбијен његов захтев за за признавање својства ратног војног инвалида.
Решењем Секретаријата за социјалну заштиту – Сектор борачко-инвалидске заштите градске општине Земун број 580-24/06 од 30. септембра 2009. године, донетим у поновном поступку, одбијен је захтев подносиоца уставне жалбе за признавање својства ратног војног инвалида, као неоснован. Првостепени орган је у образложењу решења констатовао да је подносилац уз захтев поднет 16. јуна 2006. године приложио, поред осталог: уверење Министарства унутрашњих послова Републике Српске Крајине од 27. априла 1993. године о рањавању које се догодило 22. марта 1993. године у борби са припадницима ЗНГ и МУП-а Републике Хрватске, извештај лекара специјалисте дневне болнице „Др. Радивој Симоновић“ С . од 6. октобра 1995. године са дијагнозом посттрауматски стресни синдром и извештај лекара специјалисте КБЦ „Драгиша Мишовић“ Б . од 4. новембра 1997. године, са дијагнозом хипоестезија доњег дела леве половине лица. Даље је наведено да је војни одсек Београд одбацио захтев подносиоца за издавање уверења о околностима рањавања, због ненадлежности, а да у уверењу о рањавању издатом 27. априла 1993. године нису прецизиране последице наводног рањавања и да недостаје прописана медицинска документација о лечењу било какве повреде, ране или озледе задобијене под околностима из члана 2. и члана 3. наведеног закона. Будући да се чињеница о томе утврђује само писаним доказним средствима, којима се у смислу члана 77. став 3. Закона сматра медицинска документација о лечењу која потиче из периода док су трајале те околности, а најкасније годину дана од престанка тих околности, оцењено је да подносилац нема одговарајући доказ о рањавању. Првостепени орган је, такође, констатовао да је подносилац лечен од психичке болести почев од 3. октобра 1995. године, али ту чињеницу није разматрао, имајући у виду члан 79. Закона о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца, према коме се захтев за признавање својства ратног војног инвалида по основу оштећења организма насталог услед болести задобијене под околностима из члана 2. и члана 3. тач. 2) и 3) закона, неће узимати у поступак ако је поднет по истеку пет година од престанка тих околности . Првостепени орган је, полазећи од тога да у приложеном уверењу о рањавању нису прецизиране последице наводог рањавања, да недостаје прописана медицинска документација, да је уверење издао „ненадлежни орган, будући да је подносилац био припадник војне поште која није била у саставу бивше ЈНА“, оценио да подносилац своје тврдње о рањавању и учешћу у ратним догађањима није учинио вероватним, па се „није могло поверовати у истинитост поднете документације о његовом учешћу у ратним догађањима“.
Решење Секретаријата за социјалну заштиту – Сектор борачко-инвалидске заштите градске управе града Београда XIX-06 број 58.1-186/2009 од 21. октобра 2009. године, којим је одлучено о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против наведеног првостепеног решења, не садржи ниједан нови разлог за одбијање жалбе.
Оспореном пресудом Управног суда У. 15020/10 од 4. марта 2011. године одбијена је као неоснована тужба подносиоца уставне жалбе изјављена против наведеног коначног решења, а у образложењу оспорене пресуде је наведено: да је у проведеном поступку утврђено да је подносилац рањен 22. марта 1993. године као припадник војне поште која у моменту његовог рањавања није била у саставу ЈНА, јер је СФРЈ престала да постоји 27. априла 1992. године, а учесници оружаних акција после 17. августа 1990. године су постали припадници Војске Републике Српске или Републике Српске Крајине. Тај суд је, полазећи од наведеног, а имајући у виду цитиране одредбе члана 2. став 1. тачка 5) и члана 3. став 1. Закона о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца („Службени лист СРЈ“, бр. 24/98...29/98), оценио да је правилно тужени орган одбио жалбу подносиоца, с обзиром на то да у моменту рањавања није био борац у смислу одредбе члана 2. став 1. тачка 5. Закона о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца. Оцењујући наводе тужбе, Управни суд је нашао да су исти без утицаја на правилност и законитост оспореног решења, будући да су истоветни наводима жалбе, које је тужени орган потпуно и правилно ценио из разлога које је у свему прихватио тај суд.
Решењем Команде војног округа Београд Уп-2 број 218-2 од 13. августа 2009. године одбијена је жалба подносиоца уставне жалбе изјављена против закључка о одбацивању његовог захтева за издавање уверења о околности рањавања, због ненадлежности. Другостепени орган је у образложењу решења навео да подносилац поседује „одговарајуће уверење издато од надлежног органа Републике Српске Крајине у чијој Војсци је био рањен“.
У извештају лекара специјалисте од 23. марта 1993. године наводи се да је подносилац уставне жалбе примио антитетанусну заштиту и добио антиобиотску терапију.
4. Одредбом Устава на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се инвалидима, ратним ветеранима и жртвама рата пружа се посебна заштита, у складу са законом (члан 69. став 4.) .
За одлучивање о уставној жалби од значаја су и одредбе Закона о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца („Службени лист СРЈ“, бр. 24/98, 29/98 и 25/2000 и „Службени гласник РС“, број 101/05), којим је прописано: да је борац југословенски држављанин који је вршио војне дужности или друге дужности за војне циљеве или за циљеве државне безбедности у оружаним акцијама после 17. августа 1990. године за очување суверености, независности и територијалне целокупности Социјалистичке Федеративне Републике Југославије ( члан 2. став 1. тачка 5)); да је ратни војни инвалид југословенски држављанин који је задобио рану, повреду, озледу или болест, па је због тога наступило оштећење његовог организма најмање за 20%, вршећи војне дужности или друге дужности за војне циљеве у рату или у оружаној акцији за очување државне безбедности у миру, под околностима из члана 2. овог закона (члан 3. тачка 1)); да се чињеница да је рана, повреда или озледа задобијена под околностима из члана 2, члана 3. тач. 2. и 3. овог закона утврђује само писаним доказним средствима из времена када је рана, повреда или озледа задобијена (члан 77. став 1.); да се п исаним доказним средством, у смислу става 1. овог члана, сматра и медицинска документација о лечењу која потиче из периода док су трајале те околности, а најкасније годину дана од дана престанка тих околности (члан 77. став 3.); да се захтев за признавање својства ратног војног инвалида по основу оштећења организма насталог услед болести задобијене под околностима из члана 2. и члана 3. тач. 2. и 3. овог закона поднесен по истеку пет година од престанка тих околности, неће узимати у поступак (члан 79.).
5. Подносилац уставне жалбе сматра да је из доказа које је приложио уз захтев за признавање својства ратног војног инвалида несумњиво могла бити утврђена чињеница да је «рањен под околностима којима је условљено утврђивање својства ратног војног инвалида» и да су му оспореном пресудом Управног суда, којом је правноснажно одбијен његов захтев, повређена уставна права на правично суђење и на социјалну заштиту.
Оцењујући основаност ових навода уставне жалбе са становишта права на правично суђење, Уставни суд, пре свега, наглашава да је његова надлежност у поступку по уставној жалби ограничена на утврђивање да ли је појединачним актом или радњом државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења повређено или ускраћено уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе. Уставни суд указује да је изван његове надлежности да процењује правилност закључака судова или других органа у погледу оцене доказа, осим уколико је ова оцена очигледно произвољна, односно ако је примена закона била очигледно произвољна или дискриминаторска.
Уставни суд је, полазећи од садржине решења првостепеног органа, утврдио да се разлози тог управног органа за одбијање захтева за признавање својства ратног војног инвалида превасходно заснивају на утврђењу да у уверењу Министарства унутрашњих послова Републике Српске Крајине од 27. априла 1993. године нису прецизиране последице наводног рањавања и да недостаје медицинска документација о лечењу која потиче из периода док су трајале те околности, а најкасније годину дана од дана престанка тих околности, како је прописано чланом 77. став 3. Закона о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца (даље у тексту: Закон). Такође, првостепени орган није разматрао медицинску документацију у вези са дијагнозом посттрауматски стресни синдром, имајући у виду да докази о постојању те болести код подносиоца потичу из октобра 1995. године, а да је захтев поднет 2006. године, односно по протеку рока предвиђеног чланом 79. Закона.
Имајући у виду наведене одредбе закона и чињенице утврђене у поступку који је претходио уставној жалби, Уставни суд је нашао да су уставноправно прихватљиви наведени разлози првостепеног управног органа за оцену да подносилац уставне жалбе своје тврдње о рањавању није учинио вероватним. На другачију оцену Суда не могу утицати наводи подносиоца уставне жалбе да надлежни органи Војске Србије „не виде ништа спорно“ у уверењу Министарства унутрашњих послова Републике Српске Крајине од 27. априла 1993. године, које је „издато од надлежног органа Републике Српске Крајине у чијој Војсци је подносилац рањен“. Наиме, без обзира на садржину уверења и надлежност органа за његово издавање, чињеница да је рана, повреда или озледа задобијена под околностима из члана 2. Закона утврђује се на основу медицинске документације поднете у складу са законом.
С обзиром на то да је другостепени орган у свему прихватио разлоге првостепеног органа за одбијање захтева, те да је Управни суд оценио правилном одлуку туженог органа да из истих разлога одбије жалбу подносиоца, Уставни суд налази да образложење оспорене пресуде у целини задовољава захтеве правичности, без обзира на оцену тог суда да подносилац уставне жалбе у моменту рањавања није био борац у смислу одредбе члана 2. став 1. тачка 5. Закона, будући да је рањен као припадник војне поште која у моменту његовог рањавања није била у саставу ЈНА. С тим у вези, Уставни суд указује да је у Одлуци Уж-4763/2010 од 18. јула 2013. године истакао да вршење дужности за војне циљеве или за циљеве државне безбедности у оружаним акцијама после 17. августа 1990. године за очување суверености, независности и територијалне целокупности СФРЈ, није условљено припадношћу Војсци те државе. Међутим, имајући у виду да је одлука надлежног управног органа превасходно заснована на оцени да приложена медицинска документација не доказује да је подносилац у релевантном периоду лечен од последица задобијене повреде, Уставни суд је нашао да наведена оцена Управног суда о припадности одређеној војсци, у конкретном случају, није била од утицаја на одлуку о предметној управној ствари.
У вези са наводима уставне жалбе којима се указује на неједнако поступање суда, Уставни суд је утврдио да је пресудом Окружног суда у Београду У. 2542/07 од 12. децембра 2008. године оцењивана законитост раније донетог коначног управног акта у истој управној ствари. Будући да наведену одлуку није донео суд који је поступао у последњем степену, Уставни суд није разматрао истакнуту повреду права на правну сигурност као елемента права на правично суђење.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Управног суда подносиоцу није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, а тиме ни право на социјалну заштиту из члана 69. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.