Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, др Боса Ненадић, мр Милан Марковић, др Драгиша Б. Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 5. јуна 2014. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се предлог за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговором одредаба члана 5. Закона о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља (''Службени гласник РС'', број 104/13).
2. Одбацује се захтев за обуставу извршења појединачног акта или радње предузете на основу оспорених одредаба Закона из тачке 1.
О б р а з л о ж е њ е
I
Уставном суду поднет је предлог за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговором одредаба члана 5. Закона о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља (''Службени гласник РС'', број 104/13).
У предлогу се наводи да оспорени члан 5. Закона није у сагласности са чланом 42. Устава, који гарантује заштиту података о личности и којим је прописано да се прикупљање, држање и обрада података о личности уређује законом и експлицитно прописује да је забрањена и кажњива употреба података о личности изван сврхе за коју су прикупљени у складу са законом. Предлагач сматра да оспорени члан 5. Закона не наводи сврху прикупљања података о трудноћи, престанку трудноће, мртворођеној деци и деци умрлој у првој години живота, као и да је овим чланом Закона предвиђено само прикупљање личних података, али није регулисано њихово држање и обрада, што је такође у супротности са чланом 42. Устава којим је предвиђено кумулативно, а не алтернативно, да се законом морају одредити ''прикупљање, држање и обрада података''. Предлагач, такође, сматра да оспорене одредбе члана 5. Закона нису у сагласности ни са одредбом члана 8. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (''Службени лист СЦГ-Међународни уговори'', бр. 9/03, 5/05, 5/05-други пропис, 7/05-исправка и ''Службени гласник РС-Међународни уговори'', број 12/10), којом се свакоме гарантује право на поштовање приватног и породичног живота, јер у приватни и породични живот свакако спадају и одлуке из приватне сфере, као што су одлука о рађању или прекиду трудноће, па је стога ово право повређено оспореним одредбама члана 5. Закона у делу којим је предвиђено прикупљање података о утврђивању и прекиду трудноће у Фонду за здравствено осигурање, а на основу обавештења добијених од лекара и медицинских установа. У предлогу се даље наводи да је оспорени члан 5. Закона контрадикторан са чланом 16. Закона о заштити података о личности (''Службени гласник РС'', бр. 97/08, 104/09-други закон, 68/12-Одлука УС и 107/12), јер нити предвиђа слободан пристанак лица за обраду посебно осетљивих података, нити обезбеђује посебне мере заштите ових података, као и са чланом 8. овог закона, јер предвиђа прикупљање посебно осетљивих података, односно података о здравственом стању (трудноћи и престанку трудноће), не наводећи јасно сврху њиховог прикупљања, при чему су ови подаци, према схватању предлагача, непотребни и неподесни за сврху обраде, као и да су њихов број и врста несразмерни сврси обраде. Подносилац такође сматра да је прикупљање података о мртворођеној деци и деци умрлој у првој години живота из оспореног члана 5. Закона контрадикторно решењима из чл. 48. и 62. Закона о матичним књигама (''Службени гласник РС'', број 20/09), којим је регулисано пријављивање и чување ових података о личном стању, за које су овлашћени посебни органи, а не и Републички фонд за здравствено осигурање, нарочито имајући у виду да је чланом 2. овог закона изричито прописано да су матичне књиге основне службене евиденције о личном стању грађана, чиме се не оставља могућност да паралелну евиденцију о њима води и нека друга институција. У предлогу се затим наводи да се оспореним чланом 5. Закона установљава обавеза лекара да податке из медицинске документације доставе Републичком фонду за здравствено осигурање, што је у супротности и са одредбама члана 21. Закона о правима пацијената, којима је, између осталог, установљена обавеза чувања ових података, па би тако, према мишљењу предлагача, предвиђеном обавезом достављања података из члана 5. оспореног Закона, наступиле неотклоњиве штетне последице како за физичка лица чији ће лични подаци бити на располагању Републичком фонду, а за које је неизвесно како ће се користити и прикупљати, тако и за лекаре и медицинске институције које могу бити позване на прекршајну одговорност (чл. 44. и 46. Закона о правима пацијената), уколико ставе на располагање податак из медицинске евиденције. На крају предлагач тражи да Уставни суд, до доношења коначне одлуке у овом уставносудском предмету, обустави све радње прикупљања и доставе података прописаних чланом 5. ст. 1. 2. и 4. оспореног Закона.
II
У спроведеном претходном поступку, Уставни суд је доставио наведени предлог Народној скупштини на одговор 24. јануара 2014. године. Народна скупштина није доставила одговор Уставном суду у остављеном року од 60 дана од дана достављања предлога, па ни након истека тог рока, тако да је Уставни суд, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), наставио поступак .
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио:
Закон о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља донела је Народна скупштина, на седници одржаној 26. новембра 2013. године. Закон је објављен у ''Службеном гласнику Републике Србије'', број 104 од 27. новембра 2013. године, када је и ступио на снагу. Овим законом уређује се право на здравствену заштиту и право на накнаду трошкова превоза у вези са коришћењем здравствене заштите за децу, труднице и породиље без обзира на основ по коме су здравствено осигурани, ако ова права не могу да остваре по основу обавезног здравственог осигурања у складу са законом којим се уређује здравствено осигурање. Оспореним одредбама члана 5. овог закона прописано је: да је лекар специјалиста гинекологије и акушерства дужан да одмах по утврђеној трудноћи, односно по извршеном прекиду трудноће, труднице која остварује право на здравствену заштиту у складу са овим законом, о томе обавести Републички фонд (став 1.); да је здравствена установа, у којој је породиља родила мртво дете, дужна одмах по порођају да о томе обавести Републички фонд (став 2.); да у случају из става 2. овог члана породиља има право на здравствену заштиту у периоду од три месеца после порођаја, у складу са овим законом (став 3.); да је лекар специјалиста педијатрије дужан да одмах по сазнању о смрти детета до године дана живота, о томе обавести Републички фонд (став 4.); да на основу обавештења из ст. 1, 2. и 4. овог члана, Републички фонд утврђује престанак остваривања права у складу са овим законом (став 5.).
Уставом Републике Србије утврђено је: да је зајемчена заштита података о личности, да се прикупљање, држање, обрада и коришћење података о личности уређују законом, да је забрањена и кажњива употреба података о личности изван сврхе за коју су прикупљени, у складу са законом, осим за потребе вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије, на начин предвиђен законом, да свако има право да буде обавештен о прикупљеним подацима о својој личности, у складу са законом, и право на судску заштиту због њихове злоупотребе (члан 42.); да породица, мајка, самохрани родитељ и дете у Републици Србији уживају посебну заштиту, у складу са законом, да се мајци пружа посебна подршка и заштита пре и после порођаја (члан 66. ст. 1. и 2.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља, да деца, труднице, мајке током породиљског одсуства, самохрани родитељи са децом до седме године и стари остварују здравствену заштиту из јавних прихода, ако је не остварују на други начин, у складу са законом, да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређују законом (члан 68. ст. 1. до 3.); да Република Србија уређује и обезбеђује, између осталог, систем у области здравства и бриге о деци (члан 97. тачка 10.).
Одредбама члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (''Службени лист СЦГ-Међународни уговори'', бр. 9/03, 5/05, 5/05-други пропис, 7/05-исправка и ''Службени гласник РС-Међународни уговори'', број 12/10) утврђено је: да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке, да се јавне власти неће мешати у вршење овог права, осим ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.
Ради целовитијег сагледавања спорних уставноправних питања у овом предмету, Уставни суд је имао у виду и поједине одредбе следећих закона:
Законом о заштити података о личности (''Службени гласник РС'', бр. 97/08, 104/09-други закон, 68/12-Одлука УС и 107/12) прописано је: да је циљ овог закона да, у вези са обрадом података о личности, сваком физичком лицу обезбеди остваривање и заштиту права на приватност и осталих права и слобода (члан 2.); да обрада података није дозвољена ако физичко лице није дало пристанак за обраду, односно ако се врши без законског овлашћења (члан 8. тачка 1)); да је обрада без пристанка дозвољена у сврху извршења обавеза одређених законом, актом донетим у складу са законом или уговором закљученим између лица и руковаоца, као и ради припреме закључења уговора (члан 12. став 1. тачка 2)); да орган власти обрађује податке без пристанка лица, ако је обрада неопходна ради обављања послова из његове надлежности одређених законом у циљу остваривања интереса националне или јавне безбедности, одбране земље, спречавања, откривања, истраге и гоњења за кривична дела, економских, односно финансијских интереса државе, заштите здравља и морала, заштите права и слобода и другог јавног интереса, а у другим случајевима на основу писменог пристанка лица (члан 13.); да се подаци који се односе на националну безбедност, расу, пол, језик, вероисповест, припадност политичкој странци, синдикално чланство, здравствено стање, примање социјалне помоћи, жртву насиља, осуду за кривично дело и сексуални живот могу обрађивати на основу слободно датог пристанка лица, осим када законом није дозвољена обрада ни уз пристанак, да се изузетно, подаци који се односе на припадност политичкој странци, здравствено стање и примање социјалне помоћи, могу обрађивати и без пристанка лица, само ако је то законом прописано, да у случају из ст. 1. и 2. овог члана, обрада мора бити посебно означена и заштићена мерама заштите, да у случају из ст. 1. и 2. овог члана, Повереник има право увида у податке и провере законитости обраде по службеној дужности или по захтеву лица, односно руковаоца, да начин архивирања и мере заштите података из ст. 1. и 2. овог члана, уз претходно прибављено мишљење Повереника, уређује Влада (члан 16.); да подаци морају бити одговарајуће заштићени од злоупотреба, уништења, губитка, неовлашћених промена или приступа, да су руковалац и обрађивач дужни да предузму техничке, кадровске и организационе мере заштите података, у складу са утврђеним стандардима и поступцима, а које су потребне да би се подаци заштитили од губитка, уништења, недопуштеног приступа, промене, објављивања и сваке друге злоупотребе, као и да утврде обавезу лица која су запослена на обради, да чувају тајност података (члан 47.).
Законом о здравственом осигурању (''Службени гласник РС'', бр. 107/05, 109/05-исправка, 30/10-др.закон, 57/11, 110/12-Одлука УС и 119/12) је прописано: да обавезно здравствено осигурање јесте здравствено осигурање којим се запосленима и другим грађанима обухваћеним обавезним здравственим осигурањем обезбеђују право на здравствену заштиту и право на новчане накнаде за случајеве утврђене овим законом (члан 3.); да се обавезно здравствено осигурање обезбеђује и спроводи у Републичком фонду за здравствено осигурање и у организационим јединицама овог фонда (члан 6. став 1.); да се осигураним лицима, у смислу овог закона, сматрају осигураници и чланови њихових породица, којима се у складу са овим законом и прописима донетим за спровођење овог закона обезбеђују права из обавезног здравственог осигурања (члан 16. став 1.); да се осигураницима, у смислу овог закона и под условима прописаним овим законом, сматрају и лица која припадају групацији становништва која је изложена повећаном ризику обољевања, лица чија је здравствена заштита потребна у вези са спречавањем, сузбијањем, раним откривањем и лечењем болести од већег социјално-медицинског значаја, као и лица која су у категорији социјално угроженог становништва, али не испуњавају услове за стицање својства осигураника из члана 17. овог закона, или ако право из обавезног здравственог осигурања не остварују као чланови породице осигураника, и то – 1) деца до навршених 18 година живота, школска деца и студенти до краја прописаног школовања, а најкасније до навршених 26 година, у складу са законом; 2) жене у вези са планирањем породице, као и у току трудноће, порођаја и материнства до 12 месеци након порођаја (члан 22. став 1. тач. 1) и 2)); да се својство осигураног лица утврђује само по једном основу (члан 111. став 2.); да лицу којем је признато својство осигураног лица матична филијала издаје прописану исправу о здравственом осигурању, којом се доказује својство осигураног лица (члан 112. став 2.).
Законом о правима пацијената (''Службени гласник РС'', број 45/13) је прописано: да пацијент има право на поверљивост свих личних информација, које је саопштио надлежном здравственом раднику, односно здравственом сараднику, укључујући и оне које се односе на стање његовог здравља и потенцијалне дијагностичке и терапијске процедуре, као и право на заштиту своје приватности током спровођења дијагностичких испитивања и лечења у целини (члан 14. став 1.); да подаци о здравственом стању, односно подаци из медицинске документације, спадају у податке о личности и представљају нарочито осетљиве податке о личности пацијената, у складу са законом, да су податке из став 1. овог члана дужни да чувају сви здравствени радници, односно сарадници, као и друга лица запослена у здравственим установама, приватној пракси, организационој јединици високошколске установе здравствене струке која обавља здравствену делатност, другом правном лицу које обавља одређене послове из здравствене делатности у складу са законом, организацији обавезног здравственог осигурања, као и правном лицу које обавља послове добровољног здравственог осигурања, код којих је пацијент здравствено осигуран, а којима су ти подаци доступни и потребни ради остваривања законом утврђених надлежности (члан 21. ст. 1. и 2.).
Законом о евиденцијама у области здравства (''Службени лист СРЈ'', бр. 12/98 и 37/02 и ''Службени гласник РС'', број 101/05-др. закон) је прописано: да се прикупљање, коришћење и заштита података из евиденција у области здравства врше у складу са савезним законом којим се уређује заштита података о личности, ако овим законом није друкчије одређено (члан 2.); да евиденције воде надлежни државни органи, организације, здравствене установе, друга правна лица и предузетници који у оквиру своје делатности обављају послове за које су евиденције установљене овим законом (члан 3.); да се у области здравства установљавају евиденције о порођајима и евиденције о побачајима (члан 4. тач. 9) и 10)).
III
Полазећи од изложеног уставноправног оквира који је од значаја за разматрање спорних уставноправних питања у овом предмету, а посебно од одредаба члана 97. тачка 10. и члана 68. Устава, Уставни суд констатује да је Народна скупштина овлашћена да законом уреди питања здравствене заштите и здравственог осигурања, имајући у виду да је Уставом свакоме зајемчено право на заштиту свог физичког и психичког здравља, као и да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређују законом. Два основна закона из области здравства у Републици Србији су Закон о здравственој заштити и Закон о здравственом осигурању. Здравствена заштита је законом одређена као организована и свеобухватна делатност друштва са основним циљем да се оствари највиши могући ниво очувања здравља грађана и породице, а право на здравствену заштиту, у складу са законом, у Републици Србији има сваки грађанин Републике Србије, као и друго лице које има пребивалиште или боравиште у Републици. Друштвена брига за здравље становништва остварује се на нивоу Републике, аутономне покрајине, општине, односно града, послодавца и појединца. Друштвена брига за здравље, под једнаким условима, на територији Републике остварује се и обезбеђивањем здравствене заштите групација становништва које су изложене повећаном ризику обољевања, здравственом заштитом лица у вези са спречавањем, сузбијањем, раним откривањем и лечењем болести од већег социјално-медицинског значаја, као и здравственом заштитом социјално угроженог становништва, у које спадају, између осталих, и деца до навршених 18 година живота, школск а дец а и студент и до краја прописаног школовања, а најкасније до 26 година живота, у складу са законом , као и жене у вези са планирањем породице и жене у току трудноће, порођаја и материнства до 12 месеци након порођаја. Средства за остваривање здравствене заштите ових лица обезбеђују се из средстава обавезног здравственог осигурања, уколико су ова лица обухваћена овим осигурањем, у складу са Законом о здравственом осигурању, или из буџета Републике Србије, уколико немају никакво здравствено осигурање. Ова посебна друштвена брига за здравље наведених категорија становништва произлази из одредбе члана 68. став 2. Устава, којом је утврђено да деца, труднице, мајке током породиљског одсуства, самохрани родитељи са децом до седме године и стари остварују здравствену заштиту из јавних прихода, ако је не остварују на други начин, у складу са законом. На основу обавезног здравственог осигурања, које је као један од постојећих видова здравственог осигурања у Републици Србији (поред обавезног у Републици Србији постоји и добровољно здравствено осигурање) уређено Законом о здравственом осигурању, запосленима и другим грађанима који су обухваћени овим видом здравственог осигурања обезбеђује се право на здравствену заштиту и право на новчане накнаде за случајеве утврђене тим законом. Два основна начела на којима почива систем обавезног здравственог осигурања јесу солидарност и узајамност, с обзиром на то да се средства за остваривање права из обавезног здравственог осигурања обезбеђују првенствено уплатом доприноса за обавезно здравствено осигурање , а да права из обавезног здравственог осигурања користе она лица код којих је наступила болест или други осигурани случај. Поред лица која су корисници обавезног здравственог осигурања на основу уплате доприноса за обавезно здравствено осигурање и Законом о здравственом осигурању су издвојене посебне категорије становништва које имају статус осигураника не на основу уплате доприноса за овај вид осигурања, већ управо због потребе да се и њима обезбеди здравствена заштита из јавних прихода, због повећане бриге друштва за њихово очување здравља, како је то утврђено наведеним чланом 68. став 2. Устава. Тако је одредбама члана 22. став 1. тач. 1) и 2) Закона о здравственом осигурању прописано да се о сигураницима, у смислу овог закона и под условима прописаним овим законом, сматрају и лица која припадају групацији становништва која је изложена повећаном ризику обољевања, лица чија је здравствена заштита потребна у вези са спречавањем, сузбијањем, раним откривањем и лечењем болести од већег социјално-медицинског значаја, као и лица која су у категорији социјално угроженог становништва, ако не испуњавају услове за стицање својства осигураника из члана 17. овог закона, или ако права из обавезног здравственог осигурања не остварују као чланови породице осигураника, и то, између осталих и деца до навршених 18 година живота, школска дец а и студенти до краја прописаног школовања , а најкасније до навршених 26 година, у складу са законом, затим жене у вези са планирањем породице , као и у току трудноће, порођаја и материнства до 12 месеци након порођаја. На тај начин су и ове посебно осетљиве групације становништва здравствено заштићене у оквиру обавезног здравственог осигурања, иако не плаћају доприносе за овај вид осигурања, тј. обавезно здравствено осигурање им се признаје само под условом да не припадају осигураницима из члана 17. овог закона, тј. категоријама које плаћају доприносе из обавезног здравственог осигурања, нити да припадају члановима породице тих лица.
Међутим, како је Законом о здравственом осигурању предвиђено и начело обавезности из кога следи да се ово начело обезбеђује обавезом плаћања доприноса за обавезно здравствено осигурање од стране запослених и послодаваца, као и других обвезника уплате доприноса у складу са законом, а што представља услов за остваривање права из обавезног здравственог осигурања, као и да се својство осигураног лица утврђује само по једном основу, то се као спорно поставило питање здравствене заштите деце, трудница и породиља који су због неплаћања доприноса за обавезно здравствено осигурање, првенствено од стране послодаваца, што значи не својом кривицом, доведени у позицију да не могу да остваре право на здравствену заштиту по основу уплате тих доприноса, јер то представља законски услов за остваривање права из обавезног здравственог осигурања, иако је Уставом овим категоријама лица зајемчена здравствена заштита из јавних прихода. Стога је Народна скупштина донела посебан закон из области здравствене заштите којим је уредила право на здравствену заштиту и право на накнаду трошкова превоза у вези са коришћењем здравствене заштите за децу, труднице и породиље без обзира на основ по коме су здравствено осигурани, ако ова права не могу да остваре по основу обавезног здравственог осигурања, у складу са законом којим се уређује здравствено осигурање. Из наведеног следи да се овим специјалним законом обезбеђује здравствена заштита из јавних прихода деци, трудницама и породиљама који то право не могу да остваре на основу Закона о здравственом осигурању, из чега даље следи да је ово један тзв. ''допунски'' закон из области здравственог осигурања, јер и даље Закон о здравственом осигурању представља полазну основу за остваривање права на здравствену заштиту на основу прописаних видова осигурања, а тек ако се на основу овог закона не може обезбедити здравствена заштита за поједине категорије деце, трудница и породиља, ова лица то право остварују на основу Закона о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља. Деца, труднице и породиље, на основу овог закона, остварују право на здравствену заштиту у садржини, обиму и стандарду који су обухваћени обавезним здравственим осигурањем, без обзира на претходни стаж здравственог осигурања и из средстава обавезног здравственог осигурања. Права утврђена овим законом све три категорије лица остварују на основу исправе о здравственом осигурању коју издаје Републички фонд (здравствена књижица), без обзира да ли је ова исправа оверена, док труднице поред исправе, морају да имају и извештај лекара специјалисте о утврђеној трудноћи, а породиље отпусну листу здравствене установе о обављеном порођају.
На основу свега наведеног, Уставни суд констатује да је Народна скупштина, на основу овлашћења из Устава да уреди и обезбеди систем у области здравства (члан 97. тачка 10. Устава), донела оспорени Закон којим је у потпуности омогућила остваривање Уставом зајемченог права деце, трудница и породиља на здравствену заштиту из јавних прихода (члан 68. став 2. Устава), јер то право до доношења овог закона нису могли да остварују на други начин, тј. на основу Закона о здравственом осигурању.
IV
У погледу оспоравања члана 5. Закона, Уставни суд најпре констатује да је одредбама ст. 1, 2. и 4. овог члана закона прописана обавеза обавештавања Републичког фонда за здравствено осигурање (у даљем тексту: Републички фонд) од стране лекара специјалиста и здравствених установа о обављеним радњама и утврђеним чињеницама које су од значаја за остваривање права на здравствену заштиту трудница и породиља на основу оспореног Закона. Тако је лекар специјалиста гинекологије и акушерства дужан да одмах обавести Републички фонд о утврђеној трудноћи, односно о извршеном прекиду трудноће, здравствена установа у којој је породиља родила мртво дете, о мртворођеном детету, а лекар специјалиста педијатрије о смрти детета до године дана. Сагласно ставу 5. овог члана Закона, на основу ових обавештења Републички фонд утврђује престанак остваривања права у складу са овим законом. Наведеним законским решењима предлагач сматра да је дошло до повреде Уставом зајемченог права на заштиту података о личности из члана 42. Устава, јер се у Закону не наводи сврха прикупљања података о трудноћи, престанку трудноће, мртворођеној деци и деци умрлој у првој години живота, као и да је овим чланом Закона предвиђено само прикупљање личних података, али није регулисано њихово држање, коришћење и обрада, како је то утврђено чланом 42. став 2. Устава.
Поводом наведеног, Уставни суд најпре полази од констатације да подаци о утврђеној трудноћи, о извршеном прекиду трудноће, мртворођеном детету и смрти детета до годину дана представљају податке о здравственом стању, односно податке из медицинске документације пацијента. Ови подаци спадају у податке о личности, односно представљају нарочито осетљиве податке о личности пацијената који се штите законом. Тако је, сагласно члану 21. став 2. Закона о правима пацијената, прописана обавеза чувања ових података од стране свих здравствених радника, здравствених сарадника, као и других лица запослених у здравственим установама, приватној пракси, организационој јединици високошколске установе здравствене струке која обавља здравствену делатност и другом правном лицу које обавља одређене послове из здравствене делатности у складу са законом. Ова обавеза је установљена и за организације обавезног здравственог осигурања, као и за правна лица која обављају послове добровољног здравственог осигурања, код којих је пацијент осигуран, а којима су ти подаци доступни и потребни ради остваривања законом утврђених надлежности. Из наведеног следи да одређени подаци о здравственом стању пацијента, односно подаци из медицинске документације могу бити доступни и потребни Републичком фонду у обављању послова из његове законом утврђене надлежности.
Прикупљање, коришћење и заштита података из евиденција у области здравства врши се у складу са Законом о заштити података о личности. Одредбама члана 16. овог закона уређена је обрада (обрада у смислу овог закона подразумева и прикупљање, држање и коришћење података) нарочито осетљивих података, међу које спадају и подаци о здравственом стању појединца. Ови подаци, с обзиром на своју нарочиту осетљивост, могу се, по правилу, обрађивати на основу слободно датог пристанка лица, осим када законом није дозвољена обрада података уз пристанак. Међутим, ставом 2. овог члана Закона прописан је изузетак од овог правила, према коме је дозвољена обрада података који се односе на здравствено стање лица и без његовог пристанка, само у случају да је то законом прописано. Приликом обраде нарочито осетљивих података, обрада мора бити посебно означена и заштићена мерама заштите (став 3.), док начин архивирања и мере заштите нарочито осетљивих података, уз претходно прибављено мишљење Повереника, уређује Влада (став 5.).
Полазећи од наведеног и садржине оспорених одредаба члана 5. ст. 1, 2. и 4. Закона о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља, Уставни суд најпре констатује да управо ове законске одредбе представљају правни основ за допуштеност прикупљања нарочито осетљивих података о здравственом стању трудница и породиља и података из здравствене евиденције о мртворођеној деци и смрти детета до годину дана живота, јер је обавеза достављања ових података Републичком фонду од стране лекара специјалиста и здравствених установа установљена законом, како је то прописано наведеним чланом 16. став 2. Закона о заштити података о личности. При томе, оспореним одредбама члана 5. Закона није установљено никакво право Републичког фонда да о добијеним подацима води било какакв регистар или евиденцију тако достављених података, већ да сазнање о одређеном стању или чињеници из здравствене евиденције само употреби у прецизно одређену сврху, а то је да утврди да ли породиље и труднице које остварују право на здравствену заштиту на основу оспореног Закона, и то искључиво на основу тог закона, а не и Закона о здравственом осигурању, имају право на ту заштиту или не, односно да ли је достављени податак основ за престанак уживања овог права по одредбама оспореног Закона. Наиме, како је право на остваривање здравствене заштите установљено оспореним Законом обезбеђено само одређеним категоријама лица које су посебно заштићене због својих својстава које их чине посебно осетљивим групацијама становништва у домену здравствене заштите, то је и право на здравствену заштиту на основу овог закона ограничено управо трајањем стања у коме се субјекти заштите могу означити као дете, трудница или породиља. Тако, дете право на здравствену заштиту по овом закону може остваривати до навршених 18 година живота, о чему се не доставља посебан податак, јер на то Републички фонд пази по службеној дужности на основу издате исправе о здравственом осигурању, имајући у виду да је он надлежан за њено издавање. Међутим, подаци о здравственом стању трудница и породиља од којих директно зависи остваривање њиховог права на здравствену заштиту по овом закону јесу подаци којима располажу само здравствене установе и одређени лекари специјалисти, тако да би без правовременог обавештавања Републичког фонда о предвиђеним подацима ово право могло бити злоупотребљено и након престанка својства труднице, односно породиље. Стога обавештење о извршеном прекиду трудноће представља податак на основу кога Републички фонд може утврдити престанак здравствене заштите труднице по основу оспореног Закона, обавештење о мртворођеном детету је податак на основу кога Републички фонд одређује рок од три месеца у оквиру кога је обезбеђено право на здравствену заштиту породиље у таквим ситуацијама, након чега право на ову заштиту престаје, док обавештење о смрти детета до године дана живота представља податак на основу кога породиљи може престати право на ову заштиту и пре законом предвиђеног рока за заштиту овог права породиље, које је обезбеђено до 12 месеци живота детета. Из наведеног следи да је сврха прикупљања података из члана 5. ст. 1, 2. и 4. оспореног Закона одређена ставом 5. истог члана Закона, јер се на основу ових података може утврдити правни основ за престанак остваривања права на здравствену заштиту на основу овог закона, имајући у виду да је иста ограничена трајањем одређеног својства због кога је здравствена заштита и обезбеђена, као и да се на тај начин спречава евентуална злоупотреба у остваривању овог права одређених категорија становништва које уживају бесплатну здравствену заштиту, тј. здравствену заштиту из јавних прихода због успостављене посебне друштвене бриге о њиховом здрављу.
Сагласно свему наведеном, Уставни суд је оценио да оспорене одредбе члана 5. Закона нису у супротности са одредбама члана 42. Устава, којима је зајемчена заштита података о личности, јер је обавеза обавештавања Републичког фонда о одређеним подацима о здравственом стању пацијената и о одређеним подацима из здравствене евиденције пацијената установљена законом, да је сврха овог обавештавања такође одређена Законом и да се изричито односи само на утврђивање услова за остваривање, односно престанак права на здравствену заштиту прописану оспореним Законом, ради остваривања права на здравствену заштиту и заштите од злоупотребе овог права, имајући у виду да се средства за остваривање овог права овезбеђују из јавних прихода, која су строго контролисана, као и да Републички фонд нема овлашћење да води било какву службену евиденцију, односно регистар тако достављених података, већ само да их, након утврђивања престанка права на здравствену заштиту по основу оспореног Закона, архивира и обезбеди на начин прописан у складу са Законом о заштити података о личности.
V
Поводом оспоравања одредаба члана 5. Закона у односу на одредбе члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција), којима је гарантовано право на поштовање приватног и породичног живота, дома и преписке и утврђена обавеза јавне власти да се неће мешати у вршење овог права, осим ако то није у складу са законом и ако је неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других, Уставни суд најпре истиче да се законом предвиђена обавеза обавештавања Републичког фонда о утврђеној трудноћи и прекиду трудноће не може довести у правну везу са слободом одлучивања о рађању, како се то погрешно наводи у предлогу и закључује да стога представља повреду права приватног и породичног живота. Наиме, слобода одлучивања о рађању, која је заштићена одредбом члана 63. став 1. Устава, представља право о слободном доношењу одлуке о заснивању потомства, тако да податак о утврђеној трудноћи и престанку трудноће, представља само последицу тако слободно донете одлуке о рађању деце и ни на који начин не може бити било какво ограничење у домену слободне воље доносиоца такве одлуке, па стога, са тог аспекта и не може представљати ограничење права на заштиту приватног и породичног живота.
Међутим, у јуриспуденцији Европског суда за људска права, заштита права на приватан живот у оквирима члана 8. Европске конвенције односи се и на заштиту података из здравствене евиденције пацијената. Стога, према ставу тога суда, ометање права на приватност које је заштићено чланом 8. Европске конвенције може да представља, између осталог, и прикупљање и складиштење таквих података од стране органа јавне власти. Под којим условима је ометање права на приватност дозвољено, односно под којим условима је дозвољено органима јавне власти да се мешају у вршење овог права, утврђено је одредбом става 2. истог члана Европске конвенције. Најпре , то мешање мора бити прописано законом, затим оно мора бити неопходно у демократском друштву и најзад оно може бити предузето само у случајевима који су изричито одређени овом одредбом Европске конвенције, тј. у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других. Сагласно наведеном, Уставни суд указује да је неопходно, ради оцене усклађености оспорених одредаба Закона са одредбама члана 8. Европске конвенције , утврдити следеће: прво, да ли је ограничење права на приватност оправдано, затим да ли је оно у складу са законом и на крају да ли је неопходно и ако јесте да ли је сразмерно легитимном циљу којем се тежи уређивањем одређених друштвених односа.
Полазећи од изложеног, Уставни суд најпре констатује да је легитимни циљ оспореног Закона заштита здравља деце, трудница и породиља, тј. оног дела наведене популације који право на здравствену заштиту из обавезног здравственог осигурања не може да оствари на основу системског закона из ове области, тј. Закона о здравственом осигурању, иако је одредбом члана 68. став 2. Устава утврђено да ове категорије становништва остварују здравствену заштиту из јавних прихода, ако је не остварују на други начин, у складу са законом, из чега следи да деца, труднице и породиље морају бити обавезно здравствено заштићене категорије становништва у Републици Србији, без изузетака, при чему једино основи за остваривање те заштите могу бити различити. Стога је, према схватању Уставног суда, мешање државе у домену заштите приватности трудница и породиља које остварују право на здравствену заштиту на основу оспореног Закона, а која се огледа у прописивању обавезе здравствених установа и лекара специјалиста да Републичком фонду доставе одређена обавештења која се тичу њиховог здравственог стања, оправдано, јер је у функцији остваривања њиховог права на здравствену заштиту, односно очувања њиховог здравља, као посебно заштићених категорија становништва у области здравствене заштите. Уставни суд даље указује да, како је обавеза достављања обавештења Републичком фонду о прекинутој трудноћи, обављеном порођају, мртворођеном детету и смрти детета до годину дана живота прописана законом, тј. управо оспореним одредбама члана 5. ст. 1, 2. и 4. оспореног Закона, то је ограничење права на приватност засновано на закону, односно врши се у складу са законом, како је то и утврђено одредбом члана 8. став 2. Европске конвенције. У погледу неопходности успостављеног ометања права на приватност, Уставни суд истиче да достављена обавештења од стране надлежних органа представљају основ за утврђивање отпочињања и престанка права на остваривање здравствене заштите у складу са оспореним Законом, па су стога то неопходне информације које могу да пруже само надлежне здравствене установе, односно лекари специјалисти, а без чијег сазнања не би ни могло доћи до обезбеђивања бесплатне здравствене заштите трудница и породиља на основу овог закона. Наиме, основ за остваривање овог права је управо утврђивање својства труднице, односно породиље, а што се једино може остварити на основу налаза одговарајућих лекара специјалиста у здравственим установама. И на крају, у погледу пропорционалности предвиђеног ограничења права на приватност, Уставни суд истиче да је успостављена обавеза обавештавања Републичког фонда о прецизно одређеним чињеницама из здравствене евиденције трудница и породиља сразмерна легитимном циљу оспореног Закона, којим се обезбеђује заштита здравља деце, трудница и породиља, као дела популације који у Републици Србији ужива посебну заштиту, а један од тих видова посебне друштвене бриге за њих је и обезбеђивање здравствене заштите из јавних прихода државе.
Сагласно свему изложеном, Уставни суд је оценио да оспорене одредбе члана 5. Закона о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља нису у супротности са одредбама члана 8. Европске конвенције.
VI
Сагласно свему изложеном, Уставни суд је оценио да разлози из предлога за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговором одредаба члана 5. Закона о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља нису основани, па је стога предлог одбио, како је одлучено у тачки 1. изреке.
Имајући у виду да је Суд донео коначну одлуку у овом уставносудском предмету, захтев за обуставу извршења појединачног акта или радње предузете на основу оспорених одредаба члана 5. Закона Суд је одбацио, сагласно одредби члана 56. став 3. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), како је одлучено у тачки 2. изреке.
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 2), члана 45. тач ка 1 4) и члана 46. тачка 3) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда (''Службени гласник РС'', број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић
Издвојено мишљење у предмету IУз – 421/2013
Нисам могла да гласам за Одлуку којом је Уставни суд на седници одржаној 5. јуна 2014. године одбио предлог за утврђивање неуставности одредаба члана 5. Закона о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља (Службени гласник Републике Србије, бр. 104/13) и њихове несагласности са потврђеним међународним уговором. Спорно питање односи се на обавезу лекара специјалисте гинекологије и акушерства да одмах по утврђеној трудноћи или извршеном прекиду трудноће о томе обавести Републички фонд за здравствено осигурање. Ја сматрам незадовољавајућим образложење које је Одлука понудила у погледу сагласности ове одредбе са чланом 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција).
Наиме, Закон о здравственом осигурању (Службени гласник Републике Србије, бр. 107/05) предвидео је да се осигураницима, поред других категорија, сматрају и особе које не испуњавају услове за стицање својства осигураника нити то право остварују као чланови породице осигураника, а међу осталим побројаним у овом статусу налазе се и жене у вези са планирањем породице, као и у току трудноће, порођаја и материнства до 12 месеци након порођаја (члан 22. став 1, тачка 2). Другим речима, ова одредба гарантује право на здравствену заштиту свакој жени у вези са планирањем породице, трудноћом, порођајем и материнством у првој години живота детета без обзира на то што се не сматра обавезно осигураном (на пример, није запослена, није цивилно лице на служби у Војсци, није изабрано, именовано или постављено лице итд.) нити чланом породице обавезно осигураног лица, како то предвиђа члан 17. Закона о здравственом осигурању.
Закон о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља (у даљем тексту: Закон) дошао је, како то произилази из Одлуке Уставног суда, као специјални закон, чији је циљ да женама обезбеди исти статус и у оним ситуацијама када здравствену заштиту није могуће остварити према Закону о здравственом осигурању због тога што послодавци крше своје обавезе и не уплаћују доприносе за обавезно здравствено осигурање. У овом случају, дакле, жена би требало да остварује право на здравствену заштиту у вези са трудноћом и материнством управо према одредбама чл. 17. Закона о здравственом осигурању, али она изостаје кривицом послодавца због неплаћања доприноса за обавезно здравствено осигурање. Да се то не би догађало, донет је Закон који ову заштиту пружа без обзира на основ здравственог осигурања и на тај начин допуњује одредбе Закона о здравственом осигурању.
Питање је само да ли Законом прописана дужност лекара специјалистe гинекологије и акушерства да одмах по утврђеној трудноћи, односно прекиду трудноће о томе обавести Републички фонд за здравствено осигурање у овом случају представља повреду члана 8. Европске конвенције?
Основна идеја заштите различитих аспеката људског живота коју гарантује члан 8. Европске конвенције јесте то да постоје неке сфере живота сваког појединца у које држава не сме да се меша, осим када су кумулативно испуњени услови из става 2. овог члана , односно када је такво мешање у складу са законом, „неопходно у демократском друштву“ и има легитимни циљ. У средишту права на поштовање приватног живота налази се сфера приватности у коју нико није овлашћен да улази. Европски суд за људска права (у даљем тексту: Европски суд) указивао је у више наврата да је појам приватности ужи од појма приватног живота који се штити Конвенцијом и да се уопштено односи на све врсте „упада“ у приватни живот појединца. Када је реч о абортусу, Европски суд има прилично ограничену јуриспруденцију, али је Европска комисија за људска права (која је, заједно са Европским судом, представљала део надзорног механизма примене Европске конвенције све до 1998. године, када је укинута ступањем на снагу Протокола број 11) утврдила у неколико наврата да трудноћа и прекид трудноће несумњиво чине део приватности те да законски режим у вези са абортусом представља мешање у приватни живот (видети, уместо свих других, Brüggemann and Scheuten v. Germany, no. 6959/75 од 19. маја 1976).
Са друге стране, Европски суд је потврдио да са становишта заштите права на поштовање приватног живота није спорно то што државне власти чувају податке о појединцима из низа различитих разлога, нпр. ради прикупљањ а информација у вези са националном безбедношћу, вођењ а здравствене документације о пацијентима, евиден тирања деце која су смештена на старатељство и хранитељство или ради чување кривичних досијеа. Дакле, иако прикупљање оваквих материјала може бити савршено законито, начин на који такви подаци могу бити употребљени може представљати проблем. Тако је, у једном шведском случају, Европски суд изразио став да здравствени картон о коме је реч садржи веома личне и осетљиве податке о подноситељки представке, укључујући ту и податке о абортусу. Мада су ти подаци остали поверљиви, они су обелодањени другом органу јавне власти те су стога постали доступни ширем кругу државних службеника. Стога чињеница да је подноситељка представке дошла на клинику ради лечења није подразумевала да је она пристала да ти здравствени подаци буду предочени и Заводу за социјално осигурање ради одлучивања о њеном захтеву за накнаду штете. Суд је овакав поступак клинике квалификовао као мешање у право подноситељке на поштовање њеног приватног живота (видети Case of MS v. Sweden, no. 20837/92 од 27. августа 1997, § 35).
Ипак, права прописана у члану 8. став 1. Конвенције нису, као што је већ речено, апсолутна; она подлежу ограничењима која су исцрпно наведена у 2. ставу члана 8. Конвенције. Као и када је реч о свим осталим ограничењима допуштеним Конвенцијом, ограничења у члану 8. став 2. морају се уско тумачити како би се обезбедила максимална могућа заштита права на приватност.
Тест допуштеног ограничења права на поштовање приватног и породичног живота почиње тако што се, најпре, утврђује да ли је стварно дошло до мешања јавне власти у било који сегмент права на приватност. У већини случајева одговор на то питање неће бити тежак; штавише, биће очигледно да је до мешања дошло, па се тако сразмерно често догађа да ни тужене државе уопште не оспоравају ту чињеницу. У Одлуци о којој је овде реч, изгледа да је Уставни суд прећутно такође потврдио да јесте дошло до мешања јавних власти у право на поштовање приватности законском нормом о обавези лекара специјалисте гинекологије и акушерства да, између осталог, о сваком прекиду трудноће обавештава Републички фонд за здравствено осигурање.
Наредни корак Уставног суда, а то је обавеза да – након што утврди да је дошло до мешања државних органа у право заштићено чланом 8. став 1. Конвенције – размотри надаље да ли је мешање било допуштено, односно да ли је било у складу са законом, да ли је „неопходно у демократском друштву“ те да ли је било легитимно, што значи у интересу националне безбедности, јавне безбедности, економске добробити земље, ради спречавања нереда и криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других. Уставни суд то јесте учинио, али по мом мишљењу, непотпуно.
Најпре, ограничење јесте прописано законом. Следећи услов, међутим, да сва ограничења права заштићених чланом 8. Конвенције морају испунити и захтев да буду „неопходна у демократском друштву“ Уставни суд није ни разматрао. Иако није једноставно одредити право значење појма „неопходности“, Европски суд је био најближи доброј дефиницији када се изјаснио да овај термин није синоним за појмове „неотуђиво“ ( indispensable), „корисно“ ( useful), „разумно“ ( reasonable) или „пожељно“ ( desirable), већ треба да упућује на „хитну друштвену потребу“ ( pressing socail need) (видети Case of Handyside v. UK, no. 5493/72 од 7. децембра 1976, § 48–49). Из образложења Одлуке Уставног суда само имплицитно произилази да се „хитна друштвена потреба“ види у томе да право на здравствену заштиту остваре и жене у вези са материнством које то не могу да учине на основу Закона о здравственој заштити као системског закона у овој области, па је то морало бити учињено посебним законом.
Ако је то тачно, поставља се питање оцене неопходности захтева да се јавне власти умешају у право на приватност жене која је обавила прекид трудноће хитним извештавањем Републичког фонда за здравствено осигурање о тој чињеници. Наиме, саставни део појма „неопходности“ јесте и захтев да ограничење мора бити сразмерно циљу коме се тежи. Другим речима, националне власти морају применити метод који је најмање рестриктиван у односу на права приватности. Да ли је у овом случају било неког другог механизма којим би се постигао жељени циљ, а то је заштита здравља труднице односно жене која је прекинула трудноћу? Није ли се исти циљ могао постићи допуном Закона о здравственом осигурању признавањем својства обавезно осигураних лица и овој категорији жена којима послодавац није уплатио допринос за обавезно здравствено осигурање? Можда је истом циљу могло послужити и једноставно упутство матичној филијали која издаје исправе о здравственом осигурању да се на исти начин понаша приликом признавања трошкова здравствене заштите у односу на све жене у вези са материнством, без обзира на њихов статус здравственог осигураника? Другим речима, ако никакво извештавање Републичког фонда за здравствено осигурање није потребно када се остварује право на здравствену заштиту на основу Закона о здравственој заштити и када жена уопште нема здравствену књижицу, зашто је извештавање потребно када се право на здравствену заштиту остварује на основу специјалног закона који се односи на жену која има неоверену здравствену књижицу?
И сасвим на крају, будући да сваки намерни прекид трудноће плаћа и жена која има неспорно својство осигураног лица, какав интерес може имати Републички фонд за здравствено осигурање да прикупља податке о oсталим женама које су се слободном вољом одлучиле на абортус?
СУДИЈА
Проф. др Марија Драшкић