Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Г. из П, Република Бугарска, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. маја 201 4. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Г. изјављена против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 61/11 од 11. фебруара 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Г. из П, Република Бугарска, је 14. марта 2011. године, преко пуномоћника З. М, адвоката из Н, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 61/11 од 11. фебруара 2011. године, због повреде начела и права из члана 20. став 3, члана 21. ст. 1. и 2, члана 32. став 1, члана 33 и члана 39. став 2. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да је Окружни суд у Београду - Посебно одељење 1. новембра 2008. године донео решење Ки.П1. 28/08 којим му је изречена мера забране напуштања боравишта без одобрења суда; да је након подизања оптужнице 29. априла 2009. године, мера забране напуштања боравишта више пута продужавана; да су у свим решењима о продужењу мере забране напуштања боравишта наведени исти разлози , са идентичним образложењима; да је Виши суд у Београду - Посебно одељење 5. фебруара 2010. године донео решење Кп. 20/09 којим је прихватио предлог подносиоца уставне жалбе за одређивање јемства ради враћања путне исправе; да је и поред чињенице да је јемство прихваћено, Виши суд у Београду - Посебно одељење настави о да продужава меру забране напуштања боравишта; да је последњи пут пре подношења уставне жалбе мера забране напуштања боравишта продужена 28. јануара 2011. године, те да је Виши суд у Београду - Посебно одељење оспореним решењем КвПо1. 61/11 од 11. фебруара 2011. године његову жалбу одбио као неосновану, дајући „истоветно образложење“. Подносилац даље истиче да су „практично свим окривљенима у предмету Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 195/10 укинуте мере забране напуштања боравишта, и то након што су се иста лица налазила у притвору“, као и да је подносилац „једини положио јемство од свих 29 окривљених“. Додаје, да је у више наврата захтевао од суда да му дозволи да напусти боравиште и отпутује у Републику Бугарску ради посете породици и да се редовно враћао у Ниш и јављао Министарству унутрашњих послова у време када је то суд одредио, те да се уредно одазивао на позиве суда и присуствовао главном претресу. Из наведеног подносилац закључује да се оспореним решењем крши његово Уставом зајемчено право из члана 39. став 2, налазећи да му је онемогућено да се слободно креће „макар на територији Републике Србије“, јер мера забране напуштања боравишта „неоправдано дуго траје“ и „судови нису утврдили стварни захтев и јавни интерес“. Подносилац посебно истиче да без обзира на чињеницу да је страни држављанин, већ дуже време има пребивалиште на територији Републике Србије, где и обавља привредну делатност већ пет година.
У уставној жалби се, такође, указује на повреду начела и права из члана 21. и члана 32. став 1. Устава, јер „то што је М. Г. рођен и држављанин је друге државе, не може представљати основ да буде практично жигосан и буду му ускраћена сва остала права које имају држављани Републике Србије, али да истовремено има све обавезе као држављанин Републике Србије“ и јер „подносилац уставне жалбе би био онемогућен да се слободно креће у наредном периоду од више година“, односно јер „већ сада његова права нису установљена пред судом у разумном року“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених права, те поништи оспорено решење и укине меру забране напуштања боравишта.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду из аката I Су. 1/11-148 од 13. јуна 2011. године и VIII Су. 43/14-78 од 7. априла 2014. године , те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пред Вишим судом у Београду - Посебно одељење, у предмету К.По1. 195/10, се у време подношења уставне жалбе водио кривични поступак против М. Г, овде подносиоца уставне жалбе, као и других лица, због постојања основане сумње да је изврши о кривично дело злочиначко удруживање из члана 346. став 2. Кривичног законика и кривично дело з лоупотребе службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 3 . у вези са ст. 4 . и 1 , у вези са чланом 33 . Кривичног законика, по оптужници Окружног јавно г тужилаштв а - Специјално тужилаштво Ктс. 14/08 од 29. априла 2009. године , прецизираној 13. маја 2009. године .
Решењем истражног судије Окружног суда у Београду - Посебно одељење Ки.П. 28/08 од 1. новембра 2008. године је, поред осталог, према подносиоцу уставне жалбе изречена мера забране напуштања боравишта и наложено му је да се сваког 1. у месецу, почев од 1. новембра 2008. године, у времену од 7,00 до 10,00 часова јавља Министарству унутрашњих послова - Дирекцији полиције - Полицијској управи Ниш. Уз меру му је одузета и путна исправа Републике Бугарске.
Виши суд у Београду - Посебно одељење је 5. фебруара 2010. године донео решење К.П. 20/09 којим је прихватио предлог браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, за одређивање јемства ради враћања путне исправе и одредио полагање јемства у новчаном износу од 2.000.000,00 динара у депозит тог суда, као и да ће се путна исправа вратити подносиоцу по правноснажности решења и достављању доказа о јемству.
Мера забране напуштања боравишта је током трајања поступка према подносиоцу уставне жалбе продужавана, последњи пут пре изјављивања уставне жалбе решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 195/10 од 28. јануара 2011. године.
Подносилац уставне жалбе је против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 195/10 од 28. јануара 2011. године, преко браниоца, изјавио жалбу.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 61/11 од 11. фебруара 2011. године је жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, одбијена као неоснована. У образложењу наведеног решења је, поред осталог, истакнуто: да по оцени већа, и даље постоје разлози за примену мере забране напуштања боравишта, „будући да је окривљени М . Г. држављанин Републике Бугарске где му је и место пребивалишта, а да на теритироји Републике Србије има боравиште, као и да постоји основана сумња да је окривљени извршио кривично дело злочиначког удруживања из члана 346. став 2. Кривичног законика и кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 3. у вези са ст. 4. и 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика“; да „имајући у виду да је окривљени страни држављанин, као и тежину кривичних дела која му се оптужницом стављају на терет и висину запрећене казне за та дела, то наведене околности, по оцени већа, указују да би окривљени могао да побегне, сакрије се и оде у непознато место или иностранство, због чега je у циљу обезбеђења његовог присуства и несметаног вођења кривичног поступка, по оцени већа, оправдано продужење мере забране напуштања боравишта“; да је „са друге стране, окривљеном М. Г. омогућено да путује у иностранство и виђа се са члановима своје породице, с обзиром да му је решењем Посебног одељења Вишег суда у Београду К.П.бр.20/09 од 5. фебруара 2010. године враћена путна исправа, у смислу одредбе члана 136. став 5. Законика о кривичном поступку“.
Током трајања мере забране напуштања боравишта према подносиоцу уставне жалбе, Виши суд у Београду је подносиоцу уставне жалбе одобравао привремено напуштање места боравишта и одлазак у Републику Бугарску ради посете породици, као и одласке у Прахово, Бор, Зајечар, Ћуприју, Параћин, Нови Сад, Београд, Лесковац, Власотинце Бујановац, Нови Пазар и Рашку (решења К.По1. 195/10 од 13. априла 2010. године и од 28. маја 2010. године).
Из одговора Вишег суда у Београду од 7. априла 2014. године произлази да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и других лица у предмету К.По1. 195/10 и даље у току, а да је решењем К.По1. 195/10 од 11. јануара 2012. године према подносиоцу уставне жалбе укинута мера забране напуштања боравишта.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да су при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (члан 20. став 3.); да су пред Уставом и законом сви једнаки и да с вако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2. ); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега, да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране, да окривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом, да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани, да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране, да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења, да лице које је окривљено или коме се суди за кривично дело није дужно да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу и да с ва права која има окривљени за кривично дело има, сходно закону и у складу са њим, и физичко лице против кога се води поступак за неко друго кажњиво дело (члан 33.); да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србија могу ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије (члан 39. став 2.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспореног решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор, да ће се надлежан суд придржавати услова одређених за примену појединих мера, водећи рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером и да ће се ове мере укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих су предузете, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (члан 133. ст. 1, 2. и 3.).
Одредбама члана 136. ЗКП је, поред осталог, прописано: да ако постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, сакрити се, отићи у непознато место или у иностранство, суд му може образложеним решењем забранити да без одобрења напусти свој стан или место боравишта (став 1.); да уз меру из става 1. овог члана, окривљеном може бити забрањено посећивање одређених места или састајање са одређеним лицима или прилажење одређеним лицима, или наложено да се повремено јавља одређеном државном органу, или привремено одузета путна исправа или возачка дозвола (став 2.); да се мерама из ст. 1. и 2. овог члана не може ограничити право окривљеног да живи у свом стану, да се несметано виђа са члановима породице, блиским сродницима, осим ако та лица нису обухваћена мером из става 2. овог члана и својим браниоцем (став 3.); да ће се окривљени у решењу о изрицању мера из ст. 1. и 2. овог члана упозорити да се против њега може одредити притвор ако прекрши изречене забране (став 4.); да суд може одредити да се окривљеном који има неодложну потребу да путује у иностранство врати путна исправа, уколико постави пуномоћника за пријем поште у Републици Србији и обећа да ће се на сваки позив суда одазвати и положи јемство (став 5.); да мере из ст. 1. и 2. овог члана могу трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде и да је истражни судија, председник већа или веће дужно да свака два месеца испита да ли је примењена мера још потребна (став 7.).
Одредбом члана 137. став 2. ЗКП је било прописано, поред осталог, да се јемство може одредити и као мера обезбеђења поштовања ограничења из члана 136. став 2. овог законика.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд, пре свега, констатује да је одредбама члана 20. Устава, поред осталог, предвиђена могућност ограничења људских и мањинских права под следећим условима: 1) да је такво ограничење допуштено Уставом и прописано законом; 2) да ограничење служи сврси коју Устав допушта; 3) да је таква врста ограничења неопходна и потребна у демократском друштву; 4) да се ограничењем не задире у суштину зајемченог права. Истим чланом је утврђена обавеза свих државних органа, нарочито судова, да у случају постојања ограничења Уставом гарантованих права посебно воде рачуна о постојању и успостављању правичне равнотеже између средства које се користи (ограничено уставно право) и циља који се жели постићи (заштита права других или заштита вредности демократског друштва: ово пре свега подразумева обавезу да се у сваком конкретном случају има у виду суштина права која се ограничава, важност сврхе ограничења, природа и обим ограничења, однос ограничења са сврхом ограничења, као и да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права).
Уставни суд даље наглашава да је слобода кретања (и настањивања) једно од основних личних права појединца које јемчи Устав и констатује да Устав у члану 39. став 1. сваком лицу гарантује да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати. Међутим, наведене слободе нису апсолутн е, будући да Устав у ставу 2. истог члана допушта могућност њиховог ограничења и упућује на закон који регулише ограничење ових слобода, који мора бити везан општим уставним правилом које дефинише садржај, квалитет и обим законских овлашћења у материји људских права (члан 18. став 2.) и границама у којима Устав допушта ограничење људских права (члан 20.). Истовремено, Устав непосредно утврђује разлоге који могу бити основ за ограничење, међу којима је, поред осталих, и вођење кривичног поступка.
За нормалан ток кривичног поступка потребно је, поред осталог, присуство одређених лица, посебно окривљеног. Мере за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка су, сагласно одредби члана 133. став 1. ЗКП: позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор. Према окривљеном који се крије или за кога постоје разлози за сумњу да ће побећи, може се, сагласно одредби члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП одредити притвор. Међутим, ако наведени услови нису испуњени, већ постоји само бојазан да би се окривљени могао сакрити, односно избегавати пријем позива, или ако постоји бојазан да би могао отићи у непознато место или у иностранство, неће се одредити притвор, као најтежа мера за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка, већ мера забране напуштања боравишта, као „средња“ мера између потпуне слободе и притвора.
Полазећи од до сада наведеног, као и од установљене праксе Европског суда за људска права (видети, поред осталих, пресуду у предмету „Miazdzyk против Пољске“, број 23592/07 од 24. јануара 2012. године, ст. 29. до 41.), Уставни суд сматра да се приликом оцене да ли је дошло до повреде права на слободу кретања мора испитати: 1) да ли је било ограничења слободе кретања; 2) да ли је ограничење било изричито прописано законом и која је његова сврха; 3) да ли је је ограничење пропорционално циљу који се жели постићи у демократском друштву.
Испитујући да ли је у конкретном случају било ограничења слободе кретања подносиоца уставне жалбе, Уставни суд констаује да је неспорно да је до ограничења исте дошло, будући да подносилац уставне жалбе оспорава решење којим му је правноснажно продужена мера забране напуштања боравишта. Уставни суд наглашава да, како би ово ограничење било у складу са одредбом члана 39. став 2. Устава, оно мора бити прописано (и у складу са) законом а у циљу несметаног вођења кривичног поступка и мора бити „неопходно у демократском друштву“ (видети пресуду ЕСЉП „Raimondo против Италије “, од 22. фебруара 1994, серија A број 281-A, став 39.).
Оцењујући испуњеност другог услова, Уставни суд је утврдио да је ограничење (доношење мере о забрани напуштања боравишта према подносиоцу уставне жалбе) било прописано законом - Закоником о кривичном поступку (члан 136.) и да је сврха продужења наведене мере била несметано вођење кривичног поступка, односно обезбеђење присуства подносиоца у кривичном поступку који се против њега водио , како то и стоји у образложењу оспорених решења редовног суда. Сходно томе, Уставни суд сматра да је ограничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе тежило легитимном циљу утврђеним одредбом члана 39. став 2. Устава, тј. вођењу кривичног поступка.
Остаје да се утврди да ли је трајање мере забране напуштања боравишта било пропорционално циљу који се жели постићи.
Приликом испитивања трећег услова, Уставни суд је оцењивао да ли је овакво ограничење слободе кретења подносиоца, а ради несметаног вођења кривичног поступка, заиста било и неопходно. Наиме, Уставни суд наглашава да је у ситуацији када постоје два или више супростављених права или интереса, чије уживање је гарантовано Уставом, задатак редовних судова да, ценећи околности сваког конкретног случаја, успоставе равнотежу између тих супростављених права, или да, уколико дају превагу једном праву над другим, своју одлуку детаљно образложе, посебно водећи рачуна о значају, садржини и границама тих права, односно да обезбеде да свако ограничење буде оправдано и сразмерно.
У смислу претходно изнетог, Уставни суд констатује да је према подносиоцу уставне жалбе, до дана подношења уставне жалбе (14. март 2011. године), мера забране напуштања боравишта трајала две године и три месеца (рачунајући од 1. новембра 2008. године када му је одређена решењем истражног судије Окружног суда у Београду - Посебно одељење Ки.П. 28/08), односно укупно три године, два месеца и десет дана (рачунајући до 11. јануара 2012. године када му је укинута решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 195/10).
Међутим, Уставни суд сматра да се трајање наведене мере, само по себи, не може узети као једини основ за утврђивање да ли је постигнута равнотежа између општег интереса у несметаном вођењу кривичног поступка и личног интереса подносиоца да у потпуности ужива слободу кретања. Ово питање се мора процењивати у зависности од околности сваког конкретног случаја. Ограничење може бити оправдано у датом случају само ако постоје јасни показатељи истинског јавног интереса који превазилазе право појединца на слободу кретања (видети „Haiibeili против Азербејџана“, број 16528/05, став 63.).
Пре свега, Уставни суд указује да се о граничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе у конкретном случају састојало у забрани напуштања боравишта и обавези да се сваког првог у месецу јавља надлежним полицијским органима. Такође, Уставни суд истиче да је подносиоцу уставне жалбе приликом изрицања мере забране напуштања боравишта одузет и пасош Републике Бугарске . Суд посебно наглашава да је пасош подносиоцу враћен након што је прихваћено јемство и достављени докази да је исто положено, иако је кривични поступак против њега још био у току. У смислу изнетог, Уставни суд је наводе подносиоца уставне жалбе да је надлежни суд и поред чињенице да је прихватио јемство ради враћања путне исправе, наставио да продужава меру забране напуштања боравишта, оценио неоснованим. Наиме, ове тврдње подносиоца уставне жалбе се заснивају на његовом погрешном тумачењу одредаба Законика о кривичном поступку, будући да се у конкретном случају није радило о јемству у смислу обезбеђења присутва окривљеног, већ о јемству као мери обезбеђења поштовања ограничења из става 2. члана 136. ЗКП. Тачније, уз меру забране напуштања боравишта из члана 136. став 1. ЗКП, окривљеном, поред осталог, може бити привремено одузета путна исправа (став 2. истог члана ЗКП), што је у конкретном случају учињено. Полазећи од одредбе члана 137. став 2. ЗКП, према којој се јемство може одредити и као мера обезбеђења поштовања ограничења из члана 136. став 2. овог законика, неспорно је да одређивање јемства за враћање путне исправе ни на који начин не утиче на саму меру забране напуштања боравишта.
Друго, мера забране напуштања боравишта је према подносиоцу уставне жалбе одређена и продужавана из разлога што је подносилац држављанин Републике Бугарске, који борави у Нишу, док његова породица живи у Бугарској. Уставни суд је имао у виду тврдњу подносиоца да се „непрекидно понављају исти разлози“ за продужење мере забране напуштања боравишта, али указује да за одређивање ове мере постоји само један разлог, који остаје непромењен, те стога и образложење продужења мере остаје непромењено.
Треће, наведена мера је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем правноснажно продужена у кривичном поступку који се против њега и других лица води пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду, и то због више кривичних дела, међу којима су злочиначко удруживање и злоупотреба службеног положаја, што неспорено указује на чињеничну и правну сложеност предмета који је у време подношења уставне жалбе био у фази главног претреса, и који је још увек у току.
Четврто, из утврђеног чињеничног стања произлази да је у циљу остваривања редовне комуникације подносиоца уставне жалбе са породицом у Републици Бугарској и одржавања пословних односа у Републици Србији, подносиоцу сваки пут када је захтевао, Виши суд у Београду - Посебно одељење дозвољавао привремено напуштање места боравка. Тако је подносилац одлазио у Републику Бугарску ради посете породици у циљу остварења права на приватан живот, као и у Прахово, Бор, Зајечар, Ћуприју, Параћин, Нови Сад, Београд, Лесковац, Власотинце Бујановац, Нови Пазар и Рашку, а ради остваривања слободне радне активности.
Пето, из одговора Вишег суда у Београду од 7. априла 2014. године произлази да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и других лица у предмету К.По1. 195/10 и даље у току, а да је решењем К.По1. 195/10 од 11. јануара 2012. године према подносиоцу укинута мера забране напуштања боравишта.
Коначно, Уставни суд је приликом доношења одлуке имао у виду и праксу Европског суда за људска права који је у низу случајева у којима је ограничење слободе кретања подносиоцима представки трајало неколико година, а узимајући у обзир и друге околности сваког појединачног случаја, утврдио да наведено ограничење није било несразмерно (видети, поред осталих: „Bulea против Румуније “, број 27804/10 од 3. децембра 2013. године, став 61; „Fedorov и Fedorova против Русије“, брoj 31008/02 од 13. октобра 2005. године, ст . 42 . до 47; „Antonenkov и други против Украјине “, број 14183/02 од 22. новембра 2005. године, ст. 62. до 67.).
Имајући у виду све наведено, Уставни суд сматра да је ограничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе из члана 39. став 2. Устава било сразмерн о, односно да је успостављена правична равнотежа између општег интереса за несметано вођење кривичног поступка и права подносиоца уставне жалбе.
Како повреда права на правично суђење није у уставној жалби образложена посебним, односно другачијим разлозима, а повреда посебних права окривљеног уопште није образложена, то се претходно изнете оцене Уставног суда од носе и на неоснованост истакнутих повред а права зајемчен их одредб ама члана 32. став 1. и члана 33. Устава.
Поводом истакнуте повреде начела из члана 20. став 3. и члана 21. ст.1. и 2, Уставни суд указује да се наведеним одредбама Устава не јемчи ниједно одређено право или слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе, те је њихова повреда акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем неког одређеног права, односно слободе, а до чега у конкретном случају није дошло.
Следом свега изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) , уставну жалбу одбио у целини као неосновану.
Такође, Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да ову одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода.
6. Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да је Окружни суд у Београду - Посебно одељење 1. новембра 2008. године донео решење Ки.П1. 28/08 којим му је изречена мера забране напуштања боравишта без одобрења суда; да је након подизања оптужнице 29. априла 2009. године, мера забране напуштања боравишта више пута продужавана; да су у свим решењима о продужењу мере забране напуштања боравишта наведени исти разлози , са идентичним образложењима; да је Виши суд у Београду - Посебно одељење 5. фебруара 2010. године донео решење Кп. 20/09 којим је прихватио предлог подносиоца уставне жалбе за одређивање јемства ради враћања путне исправе; да је и поред чињенице да је јемство прихваћено, Виши суд у Београду - Посебно одељење настави о да продужава меру забране напуштања боравишта; да је последњи пут пре подношења уставне жалбе мера забране напуштања боравишта продужена 28. јануара 2011. године, те да је Виши суд у Београду - Посебно одељење оспореним решењем КвПо1. 61/11 од 11. фебруара 2011. године његову жалбу одбио као неосновану, дајући „истоветно образложење“. Подносилац даље истиче да су „практично свим окривљенима у предмету Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 195/10 укинуте мере забране напуштања боравишта, и то након што су се иста лица налазила у притвору“, као и да је подносилац „једини положио јемство од свих 29 окривљених“. Додаје, да је у више наврата захтевао од суда да му дозволи да напусти боравиште и отпутује у Републику Бугарску ради посете породици и да се редовно враћао у Ниш и јављао Министарству унутрашњих послова у време када је то суд одредио, те да се уредно одазивао на позиве суда и присуствовао главном претресу. Из наведеног подносилац закључује да се оспореним решењем крши његово Уставом зајемчено право из члана 39. став 2, налазећи да му је онемогућено да се слободно креће „макар на територији Републике Србије“, јер мера забране напуштања боравишта „неоправдано дуго траје“ и „судови нису утврдили стварни захтев и јавни интерес“. Подносилац посебно истиче да без обзира на чињеницу да је страни држављанин, већ дуже време има пребивалиште на територији Републике Србије, где и обавља привредну делатност већ пет година.
У уставној жалби се, такође, указује на повреду начела и права из члана 21. и члана 32. став 1. Устава, јер „то што је М. Г. рођен и држављанин је друге државе, не може представљати основ да буде практично жигосан и буду му ускраћена сва остала права које имају држављани Републике Србије, али да истовремено има све обавезе као држављанин Републике Србије“ и јер „подносилац уставне жалбе би био онемогућен да се слободно креће у наредном периоду од више година“, односно јер „већ сада његова права нису установљена пред судом у разумном року“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених права, те поништи оспорено решење и укине меру забране напуштања боравишта.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду из аката I Су. 1/11-148 од 13. јуна 2011. године и VIII Су. 43/14-78 од 7. априла 2014. године , те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пред Вишим судом у Београду - Посебно одељење, у предмету К.По1. 195/10, се у време подношења уставне жалбе водио кривични поступак против М. Г, овде подносиоца уставне жалбе, као и других лица, због постојања основане сумње да је изврши о кривично дело злочиначко удруживање из члана 346. став 2. Кривичног законика и кривично дело з лоупотребе службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 3 . у вези са ст. 4 . и 1 , у вези са чланом 33 . Кривичног законика, по оптужници Окружног јавно г тужилаштв а - Специјално тужилаштво Ктс. 14/08 од 29. априла 2009. године , прецизираној 13. маја 2009. године .
Решењем истражног судије Окружног суда у Београду - Посебно одељење Ки.П. 28/08 од 1. новембра 2008. године је, поред осталог, према подносиоцу уставне жалбе изречена мера забране напуштања боравишта и наложено му је да се сваког 1. у месецу, почев од 1. новембра 2008. године, у времену од 7,00 до 10,00 часова јавља Министарству унутрашњих послова - Дирекцији полиције - Полицијској управи Ниш. Уз меру му је одузета и путна исправа Републике Бугарске.
Виши суд у Београду - Посебно одељење је 5. фебруара 2010. године донео решење К.П. 20/09 којим је прихватио предлог браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, за одређивање јемства ради враћања путне исправе и одредио полагање јемства у новчаном износу од 2.000.000,00 динара у депозит тог суда, као и да ће се путна исправа вратити подносиоцу по правноснажности решења и достављању доказа о јемству.
Мера забране напуштања боравишта је током трајања поступка према подносиоцу уставне жалбе продужавана, последњи пут пре изјављивања уставне жалбе решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 195/10 од 28. јануара 2011. године.
Подносилац уставне жалбе је против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 195/10 од 28. јануара 2011. године, преко браниоца, изјавио жалбу.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 61/11 од 11. фебруара 2011. године је жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, одбијена као неоснована. У образложењу наведеног решења је, поред осталог, истакнуто: да по оцени већа, и даље постоје разлози за примену мере забране напуштања боравишта, „будући да је окривљени М . Г. држављанин Републике Бугарске где му је и место пребивалишта, а да на теритироји Републике Србије има боравиште, као и да постоји основана сумња да је окривљени извршио кривично дело злочиначког удруживања из члана 346. став 2. Кривичног законика и кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 3. у вези са ст. 4. и 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика“; да „имајући у виду да је окривљени страни држављанин, као и тежину кривичних дела која му се оптужницом стављају на терет и висину запрећене казне за та дела, то наведене околности, по оцени већа, указују да би окривљени могао да побегне, сакрије се и оде у непознато место или иностранство, због чега je у циљу обезбеђења његовог присуства и несметаног вођења кривичног поступка, по оцени већа, оправдано продужење мере забране напуштања боравишта“; да је „са друге стране, окривљеном М. Г. омогућено да путује у иностранство и виђа се са члановима своје породице, с обзиром да му је решењем Посебног одељења Вишег суда у Београду К.П.бр.20/09 од 5. фебруара 2010. године враћена путна исправа, у смислу одредбе члана 136. став 5. Законика о кривичном поступку“.
Током трајања мере забране напуштања боравишта према подносиоцу уставне жалбе, Виши суд у Београду је подносиоцу уставне жалбе одобравао привремено напуштање места боравишта и одлазак у Републику Бугарску ради посете породици, као и одласке у Прахово, Бор, Зајечар, Ћуприју, Параћин, Нови Сад, Београд, Лесковац, Власотинце Бујановац, Нови Пазар и Рашку (решења К.По1. 195/10 од 13. априла 2010. године и од 28. маја 2010. године).
Из одговора Вишег суда у Београду од 7. априла 2014. године произлази да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и других лица у предмету К.По1. 195/10 и даље у току, а да је решењем К.По1. 195/10 од 11. јануара 2012. године према подносиоцу уставне жалбе укинута мера забране напуштања боравишта.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да су при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (члан 20. став 3.); да су пред Уставом и законом сви једнаки и да с вако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2. ); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега, да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране, да окривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом, да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани, да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране, да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења, да лице које је окривљено или коме се суди за кривично дело није дужно да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу и да с ва права која има окривљени за кривично дело има, сходно закону и у складу са њим, и физичко лице против кога се води поступак за неко друго кажњиво дело (члан 33.); да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србија могу ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије (члан 39. став 2.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспореног решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор, да ће се надлежан суд придржавати услова одређених за примену појединих мера, водећи рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером и да ће се ове мере укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих су предузете, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (члан 133. ст. 1, 2. и 3.).
Одредбама члана 136. ЗКП је, поред осталог, прописано: да ако постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, сакрити се, отићи у непознато место или у иностранство, суд му може образложеним решењем забранити да без одобрења напусти свој стан или место боравишта (став 1.); да уз меру из става 1. овог члана, окривљеном може бити забрањено посећивање одређених места или састајање са одређеним лицима или прилажење одређеним лицима, или наложено да се повремено јавља одређеном државном органу, или привремено одузета путна исправа или возачка дозвола (став 2.); да се мерама из ст. 1. и 2. овог члана не може ограничити право окривљеног да живи у свом стану, да се несметано виђа са члановима породице, блиским сродницима, осим ако та лица нису обухваћена мером из става 2. овог члана и својим браниоцем (став 3.); да ће се окривљени у решењу о изрицању мера из ст. 1. и 2. овог члана упозорити да се против њега може одредити притвор ако прекрши изречене забране (став 4.); да суд може одредити да се окривљеном који има неодложну потребу да путује у иностранство врати путна исправа, уколико постави пуномоћника за пријем поште у Републици Србији и обећа да ће се на сваки позив суда одазвати и положи јемство (став 5.); да мере из ст. 1. и 2. овог члана могу трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде и да је истражни судија, председник већа или веће дужно да свака два месеца испита да ли је примењена мера још потребна (став 7.).
Одредбом члана 137. став 2. ЗКП је било прописано, поред осталог, да се јемство може одредити и као мера обезбеђења поштовања ограничења из члана 136. став 2. овог законика.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд, пре свега, констатује да је одредбама члана 20. Устава, поред осталог, предвиђена могућност ограничења људских и мањинских права под следећим условима: 1) да је такво ограничење допуштено Уставом и прописано законом; 2) да ограничење служи сврси коју Устав допушта; 3) да је таква врста ограничења неопходна и потребна у демократском друштву; 4) да се ограничењем не задире у суштину зајемченог права. Истим чланом је утврђена обавеза свих државних органа, нарочито судова, да у случају постојања ограничења Уставом гарантованих права посебно воде рачуна о постојању и успостављању правичне равнотеже између средства које се користи (ограничено уставно право) и циља који се жели постићи (заштита права других или заштита вредности демократског друштва: ово пре свега подразумева обавезу да се у сваком конкретном случају има у виду суштина права која се ограничава, важност сврхе ограничења, природа и обим ограничења, однос ограничења са сврхом ограничења, као и да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права).
Уставни суд даље наглашава да је слобода кретања (и настањивања) једно од основних личних права појединца које јемчи Устав и констатује да Устав у члану 39. став 1. сваком лицу гарантује да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати. Међутим, наведене слободе нису апсолутн е, будући да Устав у ставу 2. истог члана допушта могућност њиховог ограничења и упућује на закон који регулише ограничење ових слобода, који мора бити везан општим уставним правилом које дефинише садржај, квалитет и обим законских овлашћења у материји људских права (члан 18. став 2.) и границама у којима Устав допушта ограничење људских права (члан 20.). Истовремено, Устав непосредно утврђује разлоге који могу бити основ за ограничење, међу којима је, поред осталих, и вођење кривичног поступка.
За нормалан ток кривичног поступка потребно је, поред осталог, присуство одређених лица, посебно окривљеног. Мере за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка су, сагласно одредби члана 133. став 1. ЗКП: позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор. Према окривљеном који се крије или за кога постоје разлози за сумњу да ће побећи, може се, сагласно одредби члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП одредити притвор. Међутим, ако наведени услови нису испуњени, већ постоји само бојазан да би се окривљени могао сакрити, односно избегавати пријем позива, или ако постоји бојазан да би могао отићи у непознато место или у иностранство, неће се одредити притвор, као најтежа мера за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка, већ мера забране напуштања боравишта, као „средња“ мера између потпуне слободе и притвора.
Полазећи од до сада наведеног, као и од установљене праксе Европског суда за људска права (видети, поред осталих, пресуду у предмету „Miazdzyk против Пољске“, број 23592/07 од 24. јануара 2012. године, ст. 29. до 41.), Уставни суд сматра да се приликом оцене да ли је дошло до повреде права на слободу кретања мора испитати: 1) да ли је било ограничења слободе кретања; 2) да ли је ограничење било изричито прописано законом и која је његова сврха; 3) да ли је је ограничење пропорционално циљу који се жели постићи у демократском друштву.
Испитујући да ли је у конкретном случају било ограничења слободе кретања подносиоца уставне жалбе, Уставни суд констаује да је неспорно да је до ограничења исте дошло, будући да подносилац уставне жалбе оспорава решење којим му је правноснажно продужена мера забране напуштања боравишта. Уставни суд наглашава да, како би ово ограничење било у складу са одредбом члана 39. став 2. Устава, оно мора бити прописано (и у складу са) законом а у циљу несметаног вођења кривичног поступка и мора бити „неопходно у демократском друштву“ (видети пресуду ЕСЉП „Raimondo против Италије “, од 22. фебруара 1994, серија A број 281-A, став 39.).
Оцењујући испуњеност другог услова, Уставни суд је утврдио да је ограничење (доношење мере о забрани напуштања боравишта према подносиоцу уставне жалбе) било прописано законом - Закоником о кривичном поступку (члан 136.) и да је сврха продужења наведене мере била несметано вођење кривичног поступка, односно обезбеђење присуства подносиоца у кривичном поступку који се против њега водио , како то и стоји у образложењу оспорених решења редовног суда. Сходно томе, Уставни суд сматра да је ограничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе тежило легитимном циљу утврђеним одредбом члана 39. став 2. Устава, тј. вођењу кривичног поступка.
Остаје да се утврди да ли је трајање мере забране напуштања боравишта било пропорционално циљу који се жели постићи.
Приликом испитивања трећег услова, Уставни суд је оцењивао да ли је овакво ограничење слободе кретења подносиоца, а ради несметаног вођења кривичног поступка, заиста било и неопходно. Наиме, Уставни суд наглашава да је у ситуацији када постоје два или више супростављених права или интереса, чије уживање је гарантовано Уставом, задатак редовних судова да, ценећи околности сваког конкретног случаја, успоставе равнотежу између тих супростављених права, или да, уколико дају превагу једном праву над другим, своју одлуку детаљно образложе, посебно водећи рачуна о значају, садржини и границама тих права, односно да обезбеде да свако ограничење буде оправдано и сразмерно.
У смислу претходно изнетог, Уставни суд констатује да је према подносиоцу уставне жалбе, до дана подношења уставне жалбе (14. март 2011. године), мера забране напуштања боравишта трајала две године и три месеца (рачунајући од 1. новембра 2008. године када му је одређена решењем истражног судије Окружног суда у Београду - Посебно одељење Ки.П. 28/08), односно укупно три године, два месеца и десет дана (рачунајући до 11. јануара 2012. године када му је укинута решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 195/10).
Међутим, Уставни суд сматра да се трајање наведене мере, само по себи, не може узети као једини основ за утврђивање да ли је постигнута равнотежа између општег интереса у несметаном вођењу кривичног поступка и личног интереса подносиоца да у потпуности ужива слободу кретања. Ово питање се мора процењивати у зависности од околности сваког конкретног случаја. Ограничење може бити оправдано у датом случају само ако постоје јасни показатељи истинског јавног интереса који превазилазе право појединца на слободу кретања (видети „Haiibeili против Азербејџана“, број 16528/05, став 63.).
Пре свега, Уставни суд указује да се о граничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе у конкретном случају састојало у забрани напуштања боравишта и обавези да се сваког првог у месецу јавља надлежним полицијским органима. Такође, Уставни суд истиче да је подносиоцу уставне жалбе приликом изрицања мере забране напуштања боравишта одузет и пасош Републике Бугарске . Суд посебно наглашава да је пасош подносиоцу враћен након што је прихваћено јемство и достављени докази да је исто положено, иако је кривични поступак против њега још био у току. У смислу изнетог, Уставни суд је наводе подносиоца уставне жалбе да је надлежни суд и поред чињенице да је прихватио јемство ради враћања путне исправе, наставио да продужава меру забране напуштања боравишта, оценио неоснованим. Наиме, ове тврдње подносиоца уставне жалбе се заснивају на његовом погрешном тумачењу одредаба Законика о кривичном поступку, будући да се у конкретном случају није радило о јемству у смислу обезбеђења присутва окривљеног, већ о јемству као мери обезбеђења поштовања ограничења из става 2. члана 136. ЗКП. Тачније, уз меру забране напуштања боравишта из члана 136. став 1. ЗКП, окривљеном, поред осталог, може бити привремено одузета путна исправа (став 2. истог члана ЗКП), што је у конкретном случају учињено. Полазећи од одредбе члана 137. став 2. ЗКП, према којој се јемство може одредити и као мера обезбеђења поштовања ограничења из члана 136. став 2. овог законика, неспорно је да одређивање јемства за враћање путне исправе ни на који начин не утиче на саму меру забране напуштања боравишта.
Друго, мера забране напуштања боравишта је према подносиоцу уставне жалбе одређена и продужавана из разлога што је подносилац држављанин Републике Бугарске, који борави у Нишу, док његова породица живи у Бугарској. Уставни суд је имао у виду тврдњу подносиоца да се „непрекидно понављају исти разлози“ за продужење мере забране напуштања боравишта, али указује да за одређивање ове мере постоји само један разлог, који остаје непромењен, те стога и образложење продужења мере остаје непромењено.
Треће, наведена мера је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем правноснажно продужена у кривичном поступку који се против њега и других лица води пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду, и то због више кривичних дела, међу којима су злочиначко удруживање и злоупотреба службеног положаја, што неспорено указује на чињеничну и правну сложеност предмета који је у време подношења уставне жалбе био у фази главног претреса, и који је још увек у току.
Четврто, из утврђеног чињеничног стања произлази да је у циљу остваривања редовне комуникације подносиоца уставне жалбе са породицом у Републици Бугарској и одржавања пословних односа у Републици Србији, подносиоцу сваки пут када је захтевао, Виши суд у Београду - Посебно одељење дозвољавао привремено напуштање места боравка. Тако је подносилац одлазио у Републику Бугарску ради посете породици у циљу остварења права на приватан живот, као и у Прахово, Бор, Зајечар, Ћуприју, Параћин, Нови Сад, Београд, Лесковац, Власотинце Бујановац, Нови Пазар и Рашку, а ради остваривања слободне радне активности.
Пето, из одговора Вишег суда у Београду од 7. априла 2014. године произлази да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и других лица у предмету К.По1. 195/10 и даље у току, а да је решењем К.По1. 195/10 од 11. јануара 2012. године према подносиоцу укинута мера забране напуштања боравишта.
Коначно, Уставни суд је приликом доношења одлуке имао у виду и праксу Европског суда за људска права који је у низу случајева у којима је ограничење слободе кретања подносиоцима представки трајало неколико година, а узимајући у обзир и друге околности сваког појединачног случаја, утврдио да наведено ограничење није било несразмерно (видети, поред осталих: „Bulea против Румуније “, број 27804/10 од 3. децембра 2013. године, став 61; „Fedorov и Fedorova против Русије“, брoj 31008/02 од 13. октобра 2005. године, ст . 42 . до 47; „Antonenkov и други против Украјине “, број 14183/02 од 22. новембра 2005. године, ст. 62. до 67.).
Имајући у виду све наведено, Уставни суд сматра да је ограничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе из члана 39. став 2. Устава било сразмерн о, односно да је успостављена правична равнотежа између општег интереса за несметано вођење кривичног поступка и права подносиоца уставне жалбе.
Како повреда права на правично суђење није у уставној жалби образложена посебним, односно другачијим разлозима, а повреда посебних права окривљеног уопште није образложена, то се претходно изнете оцене Уставног суда од носе и на неоснованост истакнутих повред а права зајемчен их одредб ама члана 32. став 1. и члана 33. Устава.
Поводом истакнуте повреде начела из члана 20. став 3. и члана 21. ст.1. и 2, Уставни суд указује да се наведеним одредбама Устава не јемчи ниједно одређено право или слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе, те је њихова повреда акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем неког одређеног права, односно слободе, а до чега у конкретном случају није дошло.
Следом свега изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) , уставну жалбу одбио у целини као неосновану.
Такође, Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да ову одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода.
6. Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.
Весна Илић Прелић, с.р.