Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије, др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ненада Грујовића, сада у притвору Окружног затвора у Беораду, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. јуна 2014. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Ненада Грујовића изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 661/10 – Кв. 172/14 од 2 4. јануара 201 4. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 190/14 од 4. фебруара 201 4. године.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Ненада Грујовића изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у кривичном поступку који се води у предмету Вишег суда у Београду К. 661/10.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Ненада Грујовића изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у кривичном поступку који се води у предмету Вишег суда у Београду К. 661/10.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ненад Грујовић, сада у притвору Окружног затвора у Беораду, преко пуномоћника Зоре Добричанин-Никодиновић, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду 5. марта 201 4. године уставну жалбу против решења наведених у изреци, због повреде права из члана 27. став 1, члана 31. ст. 1, 2. и 3, члана 32. став 1, члана 34. став 3. и члана 36. Устава Републике Србије , као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у кривичном поступку који се води у предмету Вишег суда у Београду К. 661/10.
Повреду означених, Уставом зајемчених права у односу на оспорена решења подносилац уставне жалбе образлаже тиме да се „налази у притвору од 5. децембра 2006. године по решењу Вишег суда у Београду, а до данас није донета ни првостепена пресуда“, да суд за продужење притвора „стално даје идентичне и стереотипне разлоге“, да „право на делотворан правни лек постаје само декларативна флоскула, која de facto не постоји“, да решења „не садрже ни довољне ни потребне разлоге за овај шестогодишњи притвор“, да је подносилац уставне жалбе „жртва незаконитог поступања“, да је притвор за подносиоца „претворен у притвор као правило“, да је тиме „презумпција невиности брутално прекршена“, да „притвор није казна и за притвореника се не сме претворити у казну“, да се оспореним решењима „пресуђује пре пресуде“.
Предложио је да Уставни суд поништи оспорена решења, наложи поновно одлучивање и утврди право подносиоца на накнаду нематеријалне штете.
2. Уставни суд је на седници одржаној 26. септембра 2012. године донео одлуке Уж-2994/2012 и Уж-2995/2012, на седници одржаној 27. септембра 2012. године Одлуку Уж-5125/2012, на седници одржаној 10. октобра 2012. године Одлуку Уж-6885/2011, на седници одржаној 16. јануара 2013. године Одлуку Уж-6959/2012, а на седници одржаној 20. новембра 2013. године Одлуку Уж- 9731/2012, којима је одбио као неосноване уставне жалбе Ненада Грујовића изјављене против решења о продужењу притвора, која су претходила доношењу овде оспорених решења.
3. С обзиром на то да се, према наведеним ставовима Уставног суда и садржини члана 31. став 1. Устава, овом уставном одредбом јемчи право окривљеног на ограничено трајање притвора у фази истраге, а да је оспореним решењима подносиоцу уставне жалбе притвор продужен а не одређен, те да је то учињено у фази након подизања оптужнице, то Уставни суд није вршио оцену постојања повреда права подносиоца зајемченог одредбом члана 31. став 1. Устава.
4. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорено решење Вишег суда у Београду К. 661/10 – Кв. 172/14 од 2 4. јануара 201 4. године и оспорено решење Апелационог суда у Београду Кж 2. 190/14 од 4. фебруара 201 4. године, и из њих и навода уставне жалбе утврдио, поред осталог, да је решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 1483/06 од 11. јануара 2007. године окр. Грујовић Ненаду одређен притвор из разлога предвиђених одредбом члaна 142 . став 2. тач.1), 2 ), 3) и 5 ) ЗКП, који му се рачуна од 6. јула 2007.године, када је лишен слободе, тако да је притвор подносиоцу до доношења првостепене одлуке (1. априла 2014. године) трајао шест година, осам месеци и 25 дана.
5. Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да су разлози за продужење притвора подносиоцу као окривљеном идентични разлозима наведеним у решењу Вишег суда у Београду Кв. 1895/12 од 16. маја 2012. године, решењу Апелационог суда у Београду Кж2. 1942/12 од 24. маја 2012. године, решењу Вишег суда у Београду Кв. 2849/12 од 16. јула 2012. године , решењу Апелационог суда у Београду Кж 2. 2852/12 од 26. јула 2012. године , односно решењу Вишег суда у Београду К. 661/10 – Кв. 3527/12 од 14. септембра 2012. године и решењ у Апелационог суда у Београду Кж 2. 4043/12 од 5. новембра 2012. године , као и да су решења оспорена овом уставном жалбом донета након доношења наведених решења оспорених уставним жалбама у предметима Уставног суда Уж-5125/12, Уж-6959/2012 и Уж- 9731/2012, те да подносилац у овој уставној жалби није навео нове разлоге којима би поткрепио тврдње о повреди означених уставних права. Међутим, поново разматрајући наводе уставне жалбе, без обзира што су идентични раније изнетим тврдњама, и оцењујући разлоге које је Виши суд у Београду навео у оспореном решењу о продужењу притвора, а које је Апелациони суд у Београду прихватио, Уставни суд је утврдио да аргументи за продужење притвора и даље представљају законом прописане, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге за продужење притвора, без обзира на то што су ови разлози за продужење притвора наведени и у раније оспореним решењима о његовом продужењу. Овакав став Уставног суда је и даље утемељен на аргументима датим у образложењима одлука Уставног суда Уж-5125/12 од 27. септембра 2012. године и Уж-6885/2011 од 10. октобра 2012. године. При томе, Уставни суд је имао у виду да се уставном жалбом у овом предмету оспорава притвор продужен по законском основу из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку, док је притвор по решењима оспореним претходно наведеним уставним жалбама продужен по законском основу из члана 142. став 1. тач. 1), 3) и 5) раније важећег Законика о кривичном поступку . Према одредбама цитираног члана 142. став 1. ЗКП („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „ Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10 ), притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, између осталог, ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)), односно ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)). Тачка 5) члана 142. став 1. ЗКП није цитирана с обзиром на то да су разлози за продужење притвора по овом законском основу раније престали, па је овај притворски основ раније отклоњен. Према одредбама члана 211. став 1. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 и 101/11 ) (у даљем тексту: ЗКП), који је у примени од 15. јануара 2013. године, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог, ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)), односно ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (тачка 3)). Имајући у виду садржину наведених одредаба оба закона, као и образложења оспорених решења о продужењу притвора, Уставни суд је оценио да су законски основи по којима је притвор продужен суштински идентични, без обзира на различите ознаке одредаба и постојеће разлике у тексту одредаба. У односу на тачку 1) члана 211. став 1. ЗКП, Уставни суд оцењује да и даље стоје разлози за продужење притвора по овом основу. У односу на тачку 3) овог члана ЗКП, уверење поступајућег суда да постоје особите околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело (засновано на томе да му је, поред кривичног дела тешко убиство, на терет стављено и извршење кривичних дела неовлашћено коришћење туђег возила и посебни случајеви фалсификовања, које околности у повезаности са чињеницом да је раније четири пута осуђиван на ефективне казне затвора, између осталог и због кривичног дела тешки случај разбојништва, дакле кривичног дела са елементима насиља, која чињеница је постојала како код одређивања притвора тако и сада код његовог продужења, због чега се његово даље задржавање у притвору по наведеном основу показује оправданим и по новом, ретриктивнијем закону), по оцени Уставног суда, представља законом прописане, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге за продужење притвора. Иако су образложења овде оспорених решења о продужењу притвора идентична образложењима претходно оспорених решења о продужењу притвора, имајући у виду да у конкретном случају и даље егзистирају разлози због којих је притвор и одређен, а потом продужаван, Уставни суд сматра да у таквој ситуацији нови разлози не могу ни бити наведени, као и да је основано позивање суда на разлоге који су и раније постојали.
Стога је Уставни суд утврдио да су неосновани наводи подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 31. став 2. Устава - да трајање притвора после подизања оптужнице суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Како, по мишљењу Уставног суда, из навода уставне жалбе произлази да подносилац своје тврдње о повреди права из члана 27. став 1, члана 31. став 3, члана 32. став 1, члана 34. став 3. и члана 36. Устава заснива на повреди права из члана 31. став 2. Устава, Уставни суд је оценио да су тврдње подносиоца о повреди ових уставних права такође неосноване.
6. Подносилац је и у овој уставној жалби, као и у неким претходно разматраним, истакао повреду права на суђење у разумном року у кривичном поступку који се против њега води у предмету Вишег суда у Београду К. 661/10.
С обзиром на то да је Уставни суд одлукама у предметима Уж-6885/2011 и Уж-5125/2012 оценио да су неосноване тврдње о повреди права на суђење у разумном року у оспореном кривичном поступку, у овом уставносудском предмету је разматрана само тврдња подносиоца да му је право на суђење у разумном року повређено тиме што кривицом поступајућег суда, од укупно 44 заказаних термина главног претреса , није одржано чак 19.
Према изјашњењу Вишег суда у Београду од 11. априла 2014. године, у поступку је било заказано укупно 42 рочишта за главни претрес , од којих није одржано 18. Главни претрес заказан за 11. новембар 2009 , 10. март, 2. јул, 21. октобар 2010. и 1. фебруар 2011. године одложен је због недоласка неког од бранилаца окривљених, међу којима и браниоца подносиоца уставне жалбе. Главни претрес заказан за 15. новембар 2010, 21. јун и 30. новембар 2011 . године одложен је на предлог браниоца подносиоца уставне жалбе, док је 13. јануар а, 14. фебруара, 13. јула, 19. октобра, 21. децембра 2012. и 1. фебруар а 2013. године одложен због недоласка позваних сведока, због тога што судски вештак није вратио списе предмета или зато што Врховни савет судства, односно Апелациони суд у Београду нису вратили списе предмета који су се код њих налазили ради одлучивања о жалбама и притужбама браниоца подносиоца уставне жалбе. Након 23. априла 2013. године , главни претрес је заказан још 14 пута, од чега само два пута није одржан јер су браниоци окривљених тражили рок за изјашњење на налаз и мишљење судског вештака. На 15. рочишту за претрес, одржаном 1. априла 2014. године, изречена је и објављена првостепена пресуда којом је окривљени Ненад Грујовић осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 20 година.
Имајући у виду динамику којом је суд заказивао главни претрес, чињеницу да се ради о тешком кривичном делу, да је у конкретној кривично правној ствари поступало четири председника већа, због чега је поступак четири пута почињао од почетка, да је саслушан већи број сведока, да су прибављени материјални докази везани за криминалистичко–технички преглед лица места, да је извршена реконструкција догађаја на лицу места, да је у предмету обављен већи број вештачења вештака судске медицине и балистичке струке, те да су ови вештаци више пута непосредно саслушавани пред различитим судским већима, да списи предмета садрже преко 1000 пописаних страна и обимну фото-документацију, као и остале радње које је у том периоду суд предузимао, Уставни суд је оценио да се у конкретном случају не може говорити о неажурности поступајућег суда, односно о томе да је суд одуговлачио поступак и толерисао злоупотребу права лица која у њему учествују. При томе, евидентно је да је више пута заказиван претрес у 2009. и 2010. године одложен услед одсуства бранилаца неког од окривљених, или на њихов предлог. Уставни суд поново указује на то да се коришћење процесних овлашћења у кривичном поступку не може олако карактерисати као злоупотреба права, већ се морају пружити докази који указују да таква злоупотреба постоји. У конкретном случају, подносилац уставне жалбе такве доказе није пружио.
Следствено наведеном, Уставни суд је утврдио да, у конкретном случају, подносиоцу уставне жалбе у периоду до њеног изјављивања није повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
7. Полазећи од изложеног и одредаба члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 , 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), Уставни суд је уставну жалбу у целости одбио као неосновану, и на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. став 1. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Повреду означених, Уставом зајемчених права у односу на оспорена решења подносилац уставне жалбе образлаже тиме да се „налази у притвору од 5. децембра 2006. године по решењу Вишег суда у Београду, а до данас није донета ни првостепена пресуда“, да суд за продужење притвора „стално даје идентичне и стереотипне разлоге“, да „право на делотворан правни лек постаје само декларативна флоскула, која de facto не постоји“, да решења „не садрже ни довољне ни потребне разлоге за овај шестогодишњи притвор“, да је подносилац уставне жалбе „жртва незаконитог поступања“, да је притвор за подносиоца „претворен у притвор као правило“, да је тиме „презумпција невиности брутално прекршена“, да „притвор није казна и за притвореника се не сме претворити у казну“, да се оспореним решењима „пресуђује пре пресуде“.
Предложио је да Уставни суд поништи оспорена решења, наложи поновно одлучивање и утврди право подносиоца на накнаду нематеријалне штете.
2. Уставни суд је на седници одржаној 26. септембра 2012. године донео одлуке Уж-2994/2012 и Уж-2995/2012, на седници одржаној 27. септембра 2012. године Одлуку Уж-5125/2012, на седници одржаној 10. октобра 2012. године Одлуку Уж-6885/2011, на седници одржаној 16. јануара 2013. године Одлуку Уж-6959/2012, а на седници одржаној 20. новембра 2013. године Одлуку Уж- 9731/2012, којима је одбио као неосноване уставне жалбе Ненада Грујовића изјављене против решења о продужењу притвора, која су претходила доношењу овде оспорених решења.
3. С обзиром на то да се, према наведеним ставовима Уставног суда и садржини члана 31. став 1. Устава, овом уставном одредбом јемчи право окривљеног на ограничено трајање притвора у фази истраге, а да је оспореним решењима подносиоцу уставне жалбе притвор продужен а не одређен, те да је то учињено у фази након подизања оптужнице, то Уставни суд није вршио оцену постојања повреда права подносиоца зајемченог одредбом члана 31. став 1. Устава.
4. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорено решење Вишег суда у Београду К. 661/10 – Кв. 172/14 од 2 4. јануара 201 4. године и оспорено решење Апелационог суда у Београду Кж 2. 190/14 од 4. фебруара 201 4. године, и из њих и навода уставне жалбе утврдио, поред осталог, да је решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 1483/06 од 11. јануара 2007. године окр. Грујовић Ненаду одређен притвор из разлога предвиђених одредбом члaна 142 . став 2. тач.1), 2 ), 3) и 5 ) ЗКП, који му се рачуна од 6. јула 2007.године, када је лишен слободе, тако да је притвор подносиоцу до доношења првостепене одлуке (1. априла 2014. године) трајао шест година, осам месеци и 25 дана.
5. Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да су разлози за продужење притвора подносиоцу као окривљеном идентични разлозима наведеним у решењу Вишег суда у Београду Кв. 1895/12 од 16. маја 2012. године, решењу Апелационог суда у Београду Кж2. 1942/12 од 24. маја 2012. године, решењу Вишег суда у Београду Кв. 2849/12 од 16. јула 2012. године , решењу Апелационог суда у Београду Кж 2. 2852/12 од 26. јула 2012. године , односно решењу Вишег суда у Београду К. 661/10 – Кв. 3527/12 од 14. септембра 2012. године и решењ у Апелационог суда у Београду Кж 2. 4043/12 од 5. новембра 2012. године , као и да су решења оспорена овом уставном жалбом донета након доношења наведених решења оспорених уставним жалбама у предметима Уставног суда Уж-5125/12, Уж-6959/2012 и Уж- 9731/2012, те да подносилац у овој уставној жалби није навео нове разлоге којима би поткрепио тврдње о повреди означених уставних права. Међутим, поново разматрајући наводе уставне жалбе, без обзира што су идентични раније изнетим тврдњама, и оцењујући разлоге које је Виши суд у Београду навео у оспореном решењу о продужењу притвора, а које је Апелациони суд у Београду прихватио, Уставни суд је утврдио да аргументи за продужење притвора и даље представљају законом прописане, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге за продужење притвора, без обзира на то што су ови разлози за продужење притвора наведени и у раније оспореним решењима о његовом продужењу. Овакав став Уставног суда је и даље утемељен на аргументима датим у образложењима одлука Уставног суда Уж-5125/12 од 27. септембра 2012. године и Уж-6885/2011 од 10. октобра 2012. године. При томе, Уставни суд је имао у виду да се уставном жалбом у овом предмету оспорава притвор продужен по законском основу из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку, док је притвор по решењима оспореним претходно наведеним уставним жалбама продужен по законском основу из члана 142. став 1. тач. 1), 3) и 5) раније важећег Законика о кривичном поступку . Према одредбама цитираног члана 142. став 1. ЗКП („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „ Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10 ), притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, између осталог, ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)), односно ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)). Тачка 5) члана 142. став 1. ЗКП није цитирана с обзиром на то да су разлози за продужење притвора по овом законском основу раније престали, па је овај притворски основ раније отклоњен. Према одредбама члана 211. став 1. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 и 101/11 ) (у даљем тексту: ЗКП), који је у примени од 15. јануара 2013. године, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог, ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)), односно ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (тачка 3)). Имајући у виду садржину наведених одредаба оба закона, као и образложења оспорених решења о продужењу притвора, Уставни суд је оценио да су законски основи по којима је притвор продужен суштински идентични, без обзира на различите ознаке одредаба и постојеће разлике у тексту одредаба. У односу на тачку 1) члана 211. став 1. ЗКП, Уставни суд оцењује да и даље стоје разлози за продужење притвора по овом основу. У односу на тачку 3) овог члана ЗКП, уверење поступајућег суда да постоје особите околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело (засновано на томе да му је, поред кривичног дела тешко убиство, на терет стављено и извршење кривичних дела неовлашћено коришћење туђег возила и посебни случајеви фалсификовања, које околности у повезаности са чињеницом да је раније четири пута осуђиван на ефективне казне затвора, између осталог и због кривичног дела тешки случај разбојништва, дакле кривичног дела са елементима насиља, која чињеница је постојала како код одређивања притвора тако и сада код његовог продужења, због чега се његово даље задржавање у притвору по наведеном основу показује оправданим и по новом, ретриктивнијем закону), по оцени Уставног суда, представља законом прописане, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге за продужење притвора. Иако су образложења овде оспорених решења о продужењу притвора идентична образложењима претходно оспорених решења о продужењу притвора, имајући у виду да у конкретном случају и даље егзистирају разлози због којих је притвор и одређен, а потом продужаван, Уставни суд сматра да у таквој ситуацији нови разлози не могу ни бити наведени, као и да је основано позивање суда на разлоге који су и раније постојали.
Стога је Уставни суд утврдио да су неосновани наводи подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 31. став 2. Устава - да трајање притвора после подизања оптужнице суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Како, по мишљењу Уставног суда, из навода уставне жалбе произлази да подносилац своје тврдње о повреди права из члана 27. став 1, члана 31. став 3, члана 32. став 1, члана 34. став 3. и члана 36. Устава заснива на повреди права из члана 31. став 2. Устава, Уставни суд је оценио да су тврдње подносиоца о повреди ових уставних права такође неосноване.
6. Подносилац је и у овој уставној жалби, као и у неким претходно разматраним, истакао повреду права на суђење у разумном року у кривичном поступку који се против њега води у предмету Вишег суда у Београду К. 661/10.
С обзиром на то да је Уставни суд одлукама у предметима Уж-6885/2011 и Уж-5125/2012 оценио да су неосноване тврдње о повреди права на суђење у разумном року у оспореном кривичном поступку, у овом уставносудском предмету је разматрана само тврдња подносиоца да му је право на суђење у разумном року повређено тиме што кривицом поступајућег суда, од укупно 44 заказаних термина главног претреса , није одржано чак 19.
Према изјашњењу Вишег суда у Београду од 11. априла 2014. године, у поступку је било заказано укупно 42 рочишта за главни претрес , од којих није одржано 18. Главни претрес заказан за 11. новембар 2009 , 10. март, 2. јул, 21. октобар 2010. и 1. фебруар 2011. године одложен је због недоласка неког од бранилаца окривљених, међу којима и браниоца подносиоца уставне жалбе. Главни претрес заказан за 15. новембар 2010, 21. јун и 30. новембар 2011 . године одложен је на предлог браниоца подносиоца уставне жалбе, док је 13. јануар а, 14. фебруара, 13. јула, 19. октобра, 21. децембра 2012. и 1. фебруар а 2013. године одложен због недоласка позваних сведока, због тога што судски вештак није вратио списе предмета или зато што Врховни савет судства, односно Апелациони суд у Београду нису вратили списе предмета који су се код њих налазили ради одлучивања о жалбама и притужбама браниоца подносиоца уставне жалбе. Након 23. априла 2013. године , главни претрес је заказан још 14 пута, од чега само два пута није одржан јер су браниоци окривљених тражили рок за изјашњење на налаз и мишљење судског вештака. На 15. рочишту за претрес, одржаном 1. априла 2014. године, изречена је и објављена првостепена пресуда којом је окривљени Ненад Грујовић осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 20 година.
Имајући у виду динамику којом је суд заказивао главни претрес, чињеницу да се ради о тешком кривичном делу, да је у конкретној кривично правној ствари поступало четири председника већа, због чега је поступак четири пута почињао од почетка, да је саслушан већи број сведока, да су прибављени материјални докази везани за криминалистичко–технички преглед лица места, да је извршена реконструкција догађаја на лицу места, да је у предмету обављен већи број вештачења вештака судске медицине и балистичке струке, те да су ови вештаци више пута непосредно саслушавани пред различитим судским већима, да списи предмета садрже преко 1000 пописаних страна и обимну фото-документацију, као и остале радње које је у том периоду суд предузимао, Уставни суд је оценио да се у конкретном случају не може говорити о неажурности поступајућег суда, односно о томе да је суд одуговлачио поступак и толерисао злоупотребу права лица која у њему учествују. При томе, евидентно је да је више пута заказиван претрес у 2009. и 2010. године одложен услед одсуства бранилаца неког од окривљених, или на њихов предлог. Уставни суд поново указује на то да се коришћење процесних овлашћења у кривичном поступку не може олако карактерисати као злоупотреба права, већ се морају пружити докази који указују да таква злоупотреба постоји. У конкретном случају, подносилац уставне жалбе такве доказе није пружио.
Следствено наведеном, Уставни суд је утврдио да, у конкретном случају, подносиоцу уставне жалбе у периоду до њеног изјављивања није повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
7. Полазећи од изложеног и одредаба члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 , 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), Уставни суд је уставну жалбу у целости одбио као неосновану, и на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. став 1. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић
Весна Илић Прелић