Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. С. из Н, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. јуна 2014. године , донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба С. С. изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Кж1. 2567/10 од 12. октобра 2010. године у односу на истакнуту повреду права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. С. из Н. је 16. марта 201 1. године, преко пуномоћника Ј. С. из Н, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуд е Апелационог суда у Нишу Кж1. 2567/2010 од 12. октобра 2010. године, због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року, посебних права окривљеног и права на правну сигурност у казненом праву , зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 33. став 1. и члана 34. став 4. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи да је „било нужно искључити јавност из поступка“ ради заштите његове приватности, јер болује од трајног душевног обољења, као и да „није у разумном року расправљено и одлучено о основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега, обзиром да је од момента када је наводно учинио кривично дело за које је касније оптужен и оглашен кривим па до правноснажне осуде протекло 2 године“, из чега закључује да су му повређена права на правично суђење и на суђење у разумном року. Даље истиче да му је повређено и посебно право окривљеног из члана 33. став 1. Устава, „обзиром на протек времена од момента када је наводно учинио кривично дело за које је касније оптужен и оглашен кривим па до момента отпочињања поступка против њега “. Коначно, подносилац истиче и да му је повређено право из члана 34. став 4. Устава, јер је „ због потпуно истог чињеничног стања, тј. исте предузете радње ... за једно исто деликтно понашање истовремено суђено и оглашен је кривим и за прекршај и за кривично дело и за оба су му изречене казне“.
Предложио је да Уставни суд поништи оспорену другостепену, као и првостепену пресуду, утврди право на накнаду нематеријалне штете и своју Одлуку објави.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Против подносиоца уставне жалбе је, поводом истог животног догађаја, прво вођен прекршајни, а потом и кривични поступак и у оба судска поступка је подносилац правноснажно оглашен кривим, те му је у прекршајном поступку изречена опомена, док му је у кривичном поступку изречена условна осуда.
А) Чињенице које се односе на прекршајни поступак
У прекршајном поступку који је вођен по захтеву Министарства унутрашњих послова Републике Србије-Полицијска испостава Пантелај пред Општинским органом за прекршаје у Нишу у предмету Уп. 02-931/09 утврђено је да је подносилац уставне жалбе „дана 31. јануара 2009. године у 10,00 сати у Нишу, у ул ици К, испред пијаце „Б “, нарушавао јавни ред и мир, насиљем угрозио мир и личну сигурност Н.М, као и мир и спокојство осталих грађана, на тај начин што је пришао, изреволтиран тиме што је Н.М, који у ЈКП „Т.“ ради као наплаћивач тезги, који је ударио његову снају С.С. која је продавала јабуке, и Н.М. задао један ударац десном руком у пределу лица од чега је исти задобио повреду у виду црвенила и крварења из носа “. Правноснажним решењем Општинског органа за прекршаје у Нишу Уп . 02-931/09 од 2. фебруара 20 09. године, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због прекршаја из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру и изречена му је опомена.
Б) Чињенице које се односе на кривичн и поступ ак
У кривичном поступку који је вођен по оптужном предлогу Општинског јавног тужилаштва у Нишу Кт. 844/09 од 14. јула 2009. године, пред Основним судом у Нишу у предмету К. 979/2010 утврђено је да је подносилац уставне жалбе „дана 31. јануара 2009. године, око 10,00 часова у Нишу, у ул. К, на пијаци „Б.“ напао службено лице у вршењу службене дужности, радника ЈКП „Т.“ оштећеног Н.М. из Ниша, на тај начин што је најпре оштећени удаљавао са улаза у пијацу С.С, која је вршила ванпијачну продају, у ком тренутку је изненада дотрчао окривљени и оштећеног ударио песницом у лице, након чега је напустио лице места, а био је свестан свог дела, његове забрањености и противправности и хтео је његово извршење“. Пресудом Основног суда у Нишу К. 979/2010 од 20. априла 2010. године, која је постала правноснажна 12. октобра 2010. године доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Нишу Кж1. 2567/10, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности из члана 323. став 1. Кривичног законика и изречена му је условна осуда, као и мера безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи.
Из образложења оспорене другостепене пресуде произлази да је Апелациони суд у Нишу ценио жалбене наводе да „једно деликтно понашање не може истовремено бити и прекршај и кривично дело зато што би уследила обустава прекршајног поступка уколико је претходно окончан кривични поступак за исто чињенично стање“, али их је оценио неоснованим, налазећи да је „у прекршајном поступку који је вођен против С. С. изречена опомена, а не казна која би се могла урачунати у казну изречену у кривичном поступку“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (члан 33. став 1.); да нико не може бити гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело (члан 34. став 4.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорене пресуд е било је прописано : да нико не може да буде гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или је за то дело поступак против њега правноснажно обустављен или оптужба правноснажно одбијена (члан 6. став 1.); да повреда кривичног закона постоји ако је кривични закон повређен у питању да ли има околности које искључују кривично гоњење, а нарочито да ли је наступила застарелост кривичног гоњења или је гоњење искључено услед амнестије или помиловања, или је ствар већ правноснажно пресуђена (члан 369. став 1. тачка 2)); да другостепени суд испитује пресуду у оном делу у којем се побија жалбом, али мора увек по службеној дужности испитати да ли је на штету оптуженог повређен кривични закон (члан 369) (члан 380. став 1. тачка 2)).
Одредбом члана 323. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12 и 104/13) (у даљем тексту: КЗ) прописано је да ко нападне или прети да ће напасти службено лице у вршењу службене дужности, казниће се затвором од три месеца до три године (кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности).
Одредбом члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру („Службени гласник РС”, бр. 51/92, 53/93 , 67/93, 48/94, 85/05 и 101/05) (у даљем тексту: ЗЈРМ) прописано је да ко вређањем или злоупотребом другог, вршењем насиља над другим, изазивањем туче или учествовањем у њој, угрожава спокојство грађана или ремети јавни ред и мир - казниће се новчаном казном до 30.000 динара или казном затвора до 60 дана.
5. Оцењујући разлоге и наводе у односу на истакнуту повреду права на правну сугурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава, Уставни суд, пре свега, констатује да из саме уставне жалбе произлази да подносилац искључиво указује на постојање повреде начела ne bis in idem, односно да је и у прекршајном и у кривичном поступку оглашен кривим за исти догађај, на основу истих чињеница.
Уставни суд указује да је, уважавајући праксу Европског суда за људска права, у Одлуци Уж-1285/2012 од 26. марта 2014. године поставио критеријуме на основу којих врши оцену да ли је дошло до повреде начела ne bis in idem, и то: 1) да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли је прва казна по својој природи била казненоправна; 2) да ли су дела због којих се подносилац казнено гони иста (idem); 3) да ли је постојала двострукост поступка (bis).
Испитујући први услов, односно да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, Уставни суд указује да је неопходно пре свега одлучити да ли се конкретан прекршајни поступак односио на тзв. „кривичну“ ствар, односно да ли је прва осуда по својој природи била „кривична“. Полазећи пре свега од „мерила Енгел“ на основу којих се утврђује да ли се ради о „оптужби за кривично дело“ (правна квалификација дела према домаћем законодавству; природа дела која подразумева два кумулативна поткритеријума - обим прекршене норме и сврху казне , као и природ у и степен тежине казне), и од утврђеног чињеничног стања у тачки 3. образложења ове одлуке, те посебно уставноправног оквир а заштите начела забране двоструке угрожености прокламован ог у одредб и члана 34. став 4. у вези са одредбом члана 33. став 8. Устава, Уставни суд је оценио да прекршајни поступак , који је вођен против подносиоца уставне жалбе , јесте вођен за дело које по својој природи и тежини и сврси запрећене санкције представља кажњиво дело.
Испитујући други услов, односно да ли у конкретном случају постоји идентитет казнених дела због којих је подносилац оглашен кривим у прекршајном и кривичном поступку (idem), Уставни суд је пошао од чињенично утемељеног приступа који примењује и Европск и суд за људска права (према коме се члан 4. Протокола 7 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода мора схватити на начин да забрањује казнени прогон или суђење за друго дело у мери у којој оно произлази из истоветних чињеница или чињеница које су у суштини битно исте као и прво кажњиво дело за које је већ донета правноснажна осуђујућа или ослобађајућа пресуда – видети, поред осталих, пресуде ЕСЉП: „Марести против Хрватске“, број 55759/07 од 25. јула 2009. године, став 62; „Муслија против Босне и Херцеговине“, број 32042/11 од 14. јануара 2014. године, ст. 32. и 33.).
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе најпре прекршајно оглашен одговорним што је „31. јануара 2009. године у 10,00 сати у Нишу у Улици К, испред пијаце „Б.“ нарушавао јавни ред и мир, насиљем угрозио мир и личну сигурност Н.М, као и мир и спокојство осталих грађана, на тај начин што је пришао , изреволтиран тиме што је Н.М, који у ЈКП „Т.“ ради као наплаћивач тезги, који је ударио његову снају С.С. која је продавала јабуке, и Н.М. задао један ударац десном руком у пределу лица од чега је исти задобио повреду у виду црвенила и крварења из носа“.
Након правноснажности наведеног прекршајн ог решења, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим у кривичном поступку по оптужном предлогу надлежног тужилаштва што је „31. јануара 2009. године, око 10,00 часова у Нишу, у ул. К, на пијаци „Б.“ напао службено лице у вршењу службене дужности, радника ЈКП „Т.“ оштећеног Н.М. из Ниша, на тај начин што је најпре оштећени удаљавао са улаза у пијацу С.С, која је вршила ванпијачну продају, у ком тренутку је изненада дотрчао окривљени и оштећеног ударио песницом у лице, након чега је напустио лице места, а био је свестан свог дела, његове забрањености и противправности и хтео је његово извршење“.
Следом наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе у прекршајном поступку оглашен одговорним, а у кривичном поступку кривим, на основу битно истих чињеница. Тачније, чињенице које су обухваћене изреком прекршајног решења којим је подносилац правноснажно оглашен одговорним, у суштини су битно исте у односу на чињениц е за које је подносилац уставне жалбе оглашен кривим у кривичном поступку, након што је прекршајна осуда постала правноснажна (res iudicata).
Међутим, Уставни суд указује да се, и поред утврђеног чињеничног идентитета дела, у сваком конкретном случају морају размотрити и два додатна, односно корективна критеријум а: 1) идентитет заштићеног добра и тежине последице дела; 2) идентитет санкције (к ако би се одговорило на питање да ли су дела због којих се подносилац уставне жалбе гони или је осуђен у различитим поступцима иста - idem).
Испитујући постојање наведених корективних критеријума у конкретном случају, Уставни суд је утврдио:
1) У погледу критеријума идентичности заштићених објеката и тежине последице дела, Уставни суд понавља да се одредбом члана 6. став 3. ЗЈРМ штите појединци од непристојног и дрског вређања, као и од физичк ог насртаја од стране других лица. Тачније, наведена одредба Закона о прекршајном поступку усмерена је према свим грађанима, без изузетка и без обзира на својство, односно статус који појединац у друштву има. Са друге стране, одредбама члана 323. Кривичног законика штите се од напада службена лица у вршењу службене дужности. Циљ кривичноправне заштите службених лица у вршењу службе је да се та служба обавља без сметњи и по прописима, односно да се лицима која је обављају омогући да ефикасно, потпуно и законито предузимају службене радње од значаја како за друштво у целини, тако и за појединце, посебно у оним случајевима када се тим радњама остварује заштита њихових права и слобода.
У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је у прекршајном поступку оглашен одговорним јер је нарушавао јавни ред и мир, насиљем угрозио мир и личну сигурност Н.М, као и спокојство осталих грађана. Уставни суд је утврдио да Општински орган за прекршаје у Нишу у изреци решења Уп. 02-931/09 није проширио чињенични опис прекршаја у односу на својство оштећеног Н.М. као службеног лица и на тај начин није обухватио чињенични супстрат кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности. Стога је Уставни суд закључио да, у конкретном случају, утврђивање прекршајне одговорности подносиоца уставне жалбе за прекршај из члана 6. став 3. ЗЈРМ није представљало сметњу за његово кривично гоњење због кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности, због непостојања идентитета заштићених добара и тежине последице.
2) У погледу критеријума идентитета санкције, односно питањ а казнене природе санкције изречене изван кривичног поступка , Уставни суд указује да се сагласно пракси Европског суда за људска права, поред наведених „Енгел“ критеријума, приликом оцене казнене природе неке мере, морају имати у виду и следећи критеријуми: природа и циљ санкције (превенција, репарација, репресија); квалификација санкције према унутрашњем праву; поступак одређивања и извршења и тежина (првенствено запрећене) санкције.
Примењујући наведене критеријуме на конкретан случај, Уставни суд, пре свега, констатује да је подносиоцу уставне жалбе у прекршајном поступку изречена опомена, а у кривичном поступку условна осуда (тако што му је утврђена казна затвора у трајању од три месеца и истовремено је одређено да се иста неће извршити уколико у року од једне године од правноснажности пресуде не изврши ново кривично дело).
Уставни суд даље констатује да је за извршење прекршаја из члана 6. став 3. ЗЈРМ законом запрећена новчана казна до 30.000,00 динара или казна затвора до 60 дана, а да је за кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности из члана 323. став 1. КЗ прописана казна затвора од три месеца до три године. Имајући у виду да је за наведени прекршај новчана казна алтернативно прописана са казном затвора, односно да поред своје превентивне сврхе (да одврати од друштвено непожељног понашања) има за циљ и да казни преступника за дрско и насилничко понашање, што је својствено свим кривичним санкцијама , Уставни суд је оценио да запрећена казна затвора до 60 дана за наведени прекршај несумњиво указује на њен кривичноправни карактер.
Међутим, Уставни суд истиче да је у конкретном случају битно то што је подносиоцу уставне жалбе у прекршајном поступку изречена опомена. У том смислу, Уставни суд указује да се опомена као мера упозорења, иако представља кривичну санкцију (јер се изриче поводом извршеног прекршаја, прекршајно одговорном учиниоцу), у садржинском смислу и циљевима који се њеним изрицањем желе постићи, значајно разликује од казне, било да ли се ради о новчаној, или казни затвора. У конкретном случају, циљ изречене санкције – опомене, искључиво је био превентивни, односно циљ мере није била ни репарација, нити репресија, а опомена се има сматрати извршеном самим даном изрицања. Другим речима, специфичност опомене као санкције огледа се у томе што она представља својеврсни спој „казне“ у материјалном смислу и мере која служи за извршење „казне“ (видети пресуду ЕСЉП у предмету „Del Rio Prada против Шпаније“, број 42750/09 од 21. октобра 2013. године, ст. 82. и 83.). При томе, „казнена“ природа опомене је исцрпљена њеним превентивним карактером, с тим да опомена као санкција има уједно „извршни“ карактер, јер самим изрицањем бива извршена. На другој страни, Уставни суд указује да је и условна осуда, као и (судска) опомена, мера упозорења. Међутим, садржина условне осуде као кривичне санкције је одлагање извршења утврђене казне (новчане или затворске), уз наметање обавезе осуђеном да за одређено време (рок провере) не изврши ново кривично дело, односно да изврши друге обавеза које му суд одреди. Тачније, уколико осуђени у року провере изврши ново кривично дело, условна осуда ће, под законом прописаним условима, бити опозвана и суд ће изрећи претходно утврђену казну (новчану или затворску). Стога условна осуда, поред свог превентивног, може имати и репресивни карактер, при чему се , након опозивања условне осуде, утврђена казна, која има репресивни карактер, извршава у посебном законом утврђеном поступку.
Следом свега до сада наведеног Уставни суд је оценио да, у конкретном случају , кривичн о дел о напад на службено лице у вршењу службене дужности није консумирано наведеним прекршајем против јавног реда и мира, те да дела због којих је подносилац уставне жалбе два пута оглашен кривим , нису иста (idem).
Испитујући трећи услов, односно да ли је у конкретном случају постојала двострукост поступка (bis), Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе прво правноснажно оглашен одговорним у прекршајном поступку који је вођен пред Општинским органом за прекршаје у Нишу у предмету Уп. 02-931/09, као и да је потом правноснажно оглашен кривим у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Нишу у предмету К. 979/10. Из оспорене пресуде Апелационог суда у Нишу Кж1. 2567/10 од 12. октобра 2010. године несумњиво произлази да је осуда из прекршајног поступка постала правноснажна и стекла статус „res iudicata“. Међутим, имајући у виду да је Уставни суд оценио да дела због којих је подносилац уставне жалбе оглашен одговорним, односно кривим у прекршајном и кривичном поступку нису иста, то чињеница да су се против њега водила два различита поступка, у конкретном случају, нису од значаја за другачију одлуку Суда.
Полазећи од тога да је циљ члана 34. став 4. Устава забрана вођења поступка који је окончан одлуком која је стекла статус „res iudicata“, а да је Уставни суд утврдио да је подносилац уставне жалбе првобитно оглашен одговорним у прекршајном поступку који се у смислу одредаба члана 34. став 4. и члана 33. став 8. Устава изједначава са кривичним поступком, те да је након правноснажности прекршајне пресуде он оглашен кривим за кривична дела која су се односила на исто понашање за које је опоменут у прекршајном поступку и која су обухватала у суштини исте чињенице, а за која је применом и корективних критеријума утврђено да се не ради о истом делу (idem), Уставни суд је оценио да оспореним пресудама није дошло до повреде начела ne bis in idem.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 4. Устава, па је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучујући као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за вођење поступка по поднетој уставној жалби у односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да је кривични поступак започео 14. јула 2009. године, подношењем оптужног предлога Општинског јавног тужилаштва у Нишу Кт. 844/09, а да је правноснажно окончан 12. октобра 2010. године доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Нишу Кж1. 2567/10. Будући да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе укупно трајао једну годину и три месеца, Уставни суд је оценио да се, у конкретном случају, наводи подносиоца не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди означеног Уставом зајемченог права.
У односу на истакнуте повреде права на правично суђење и посебних права окривљеног, из члана 32. став 1. и члана 33. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац није навео разлоге, односно да није пружио доказе који би основано и prima facie указивали на то да су му оспореним пресудама повређена означена уставна права.
Стога је Суд, сагласно одредбама члана 36. став 1. тач. 5) и 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, јер не постоје претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу изреке.
Сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, Суд је одлучио да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, због ширег значаја за заштиту уставности и законитости и Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
Подносилац у уставној жалби наводи да је „било нужно искључити јавност из поступка“ ради заштите његове приватности, јер болује од трајног душевног обољења, као и да „није у разумном року расправљено и одлучено о основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега, обзиром да је од момента када је наводно учинио кривично дело за које је касније оптужен и оглашен кривим па до правноснажне осуде протекло 2 године“, из чега закључује да су му повређена права на правично суђење и на суђење у разумном року. Даље истиче да му је повређено и посебно право окривљеног из члана 33. став 1. Устава, „обзиром на протек времена од момента када је наводно учинио кривично дело за које је касније оптужен и оглашен кривим па до момента отпочињања поступка против њега “. Коначно, подносилац истиче и да му је повређено право из члана 34. став 4. Устава, јер је „ због потпуно истог чињеничног стања, тј. исте предузете радње ... за једно исто деликтно понашање истовремено суђено и оглашен је кривим и за прекршај и за кривично дело и за оба су му изречене казне“.
Предложио је да Уставни суд поништи оспорену другостепену, као и првостепену пресуду, утврди право на накнаду нематеријалне штете и своју Одлуку објави.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Против подносиоца уставне жалбе је, поводом истог животног догађаја, прво вођен прекршајни, а потом и кривични поступак и у оба судска поступка је подносилац правноснажно оглашен кривим, те му је у прекршајном поступку изречена опомена, док му је у кривичном поступку изречена условна осуда.
А) Чињенице које се односе на прекршајни поступак
У прекршајном поступку који је вођен по захтеву Министарства унутрашњих послова Републике Србије-Полицијска испостава Пантелај пред Општинским органом за прекршаје у Нишу у предмету Уп. 02-931/09 утврђено је да је подносилац уставне жалбе „дана 31. јануара 2009. године у 10,00 сати у Нишу, у ул ици К, испред пијаце „Б “, нарушавао јавни ред и мир, насиљем угрозио мир и личну сигурност Н.М, као и мир и спокојство осталих грађана, на тај начин што је пришао, изреволтиран тиме што је Н.М, који у ЈКП „Т.“ ради као наплаћивач тезги, који је ударио његову снају С.С. која је продавала јабуке, и Н.М. задао један ударац десном руком у пределу лица од чега је исти задобио повреду у виду црвенила и крварења из носа “. Правноснажним решењем Општинског органа за прекршаје у Нишу Уп . 02-931/09 од 2. фебруара 20 09. године, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због прекршаја из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру и изречена му је опомена.
Б) Чињенице које се односе на кривичн и поступ ак
У кривичном поступку који је вођен по оптужном предлогу Општинског јавног тужилаштва у Нишу Кт. 844/09 од 14. јула 2009. године, пред Основним судом у Нишу у предмету К. 979/2010 утврђено је да је подносилац уставне жалбе „дана 31. јануара 2009. године, око 10,00 часова у Нишу, у ул. К, на пијаци „Б.“ напао службено лице у вршењу службене дужности, радника ЈКП „Т.“ оштећеног Н.М. из Ниша, на тај начин што је најпре оштећени удаљавао са улаза у пијацу С.С, која је вршила ванпијачну продају, у ком тренутку је изненада дотрчао окривљени и оштећеног ударио песницом у лице, након чега је напустио лице места, а био је свестан свог дела, његове забрањености и противправности и хтео је његово извршење“. Пресудом Основног суда у Нишу К. 979/2010 од 20. априла 2010. године, која је постала правноснажна 12. октобра 2010. године доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Нишу Кж1. 2567/10, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности из члана 323. став 1. Кривичног законика и изречена му је условна осуда, као и мера безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи.
Из образложења оспорене другостепене пресуде произлази да је Апелациони суд у Нишу ценио жалбене наводе да „једно деликтно понашање не може истовремено бити и прекршај и кривично дело зато што би уследила обустава прекршајног поступка уколико је претходно окончан кривични поступак за исто чињенично стање“, али их је оценио неоснованим, налазећи да је „у прекршајном поступку који је вођен против С. С. изречена опомена, а не казна која би се могла урачунати у казну изречену у кривичном поступку“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (члан 33. став 1.); да нико не може бити гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело (члан 34. став 4.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорене пресуд е било је прописано : да нико не може да буде гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или је за то дело поступак против њега правноснажно обустављен или оптужба правноснажно одбијена (члан 6. став 1.); да повреда кривичног закона постоји ако је кривични закон повређен у питању да ли има околности које искључују кривично гоњење, а нарочито да ли је наступила застарелост кривичног гоњења или је гоњење искључено услед амнестије или помиловања, или је ствар већ правноснажно пресуђена (члан 369. став 1. тачка 2)); да другостепени суд испитује пресуду у оном делу у којем се побија жалбом, али мора увек по службеној дужности испитати да ли је на штету оптуженог повређен кривични закон (члан 369) (члан 380. став 1. тачка 2)).
Одредбом члана 323. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12 и 104/13) (у даљем тексту: КЗ) прописано је да ко нападне или прети да ће напасти службено лице у вршењу службене дужности, казниће се затвором од три месеца до три године (кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности).
Одредбом члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру („Службени гласник РС”, бр. 51/92, 53/93 , 67/93, 48/94, 85/05 и 101/05) (у даљем тексту: ЗЈРМ) прописано је да ко вређањем или злоупотребом другог, вршењем насиља над другим, изазивањем туче или учествовањем у њој, угрожава спокојство грађана или ремети јавни ред и мир - казниће се новчаном казном до 30.000 динара или казном затвора до 60 дана.
5. Оцењујући разлоге и наводе у односу на истакнуту повреду права на правну сугурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава, Уставни суд, пре свега, констатује да из саме уставне жалбе произлази да подносилац искључиво указује на постојање повреде начела ne bis in idem, односно да је и у прекршајном и у кривичном поступку оглашен кривим за исти догађај, на основу истих чињеница.
Уставни суд указује да је, уважавајући праксу Европског суда за људска права, у Одлуци Уж-1285/2012 од 26. марта 2014. године поставио критеријуме на основу којих врши оцену да ли је дошло до повреде начела ne bis in idem, и то: 1) да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли је прва казна по својој природи била казненоправна; 2) да ли су дела због којих се подносилац казнено гони иста (idem); 3) да ли је постојала двострукост поступка (bis).
Испитујући први услов, односно да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, Уставни суд указује да је неопходно пре свега одлучити да ли се конкретан прекршајни поступак односио на тзв. „кривичну“ ствар, односно да ли је прва осуда по својој природи била „кривична“. Полазећи пре свега од „мерила Енгел“ на основу којих се утврђује да ли се ради о „оптужби за кривично дело“ (правна квалификација дела према домаћем законодавству; природа дела која подразумева два кумулативна поткритеријума - обим прекршене норме и сврху казне , као и природ у и степен тежине казне), и од утврђеног чињеничног стања у тачки 3. образложења ове одлуке, те посебно уставноправног оквир а заштите начела забране двоструке угрожености прокламован ог у одредб и члана 34. став 4. у вези са одредбом члана 33. став 8. Устава, Уставни суд је оценио да прекршајни поступак , који је вођен против подносиоца уставне жалбе , јесте вођен за дело које по својој природи и тежини и сврси запрећене санкције представља кажњиво дело.
Испитујући други услов, односно да ли у конкретном случају постоји идентитет казнених дела због којих је подносилац оглашен кривим у прекршајном и кривичном поступку (idem), Уставни суд је пошао од чињенично утемељеног приступа који примењује и Европск и суд за људска права (према коме се члан 4. Протокола 7 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода мора схватити на начин да забрањује казнени прогон или суђење за друго дело у мери у којој оно произлази из истоветних чињеница или чињеница које су у суштини битно исте као и прво кажњиво дело за које је већ донета правноснажна осуђујућа или ослобађајућа пресуда – видети, поред осталих, пресуде ЕСЉП: „Марести против Хрватске“, број 55759/07 од 25. јула 2009. године, став 62; „Муслија против Босне и Херцеговине“, број 32042/11 од 14. јануара 2014. године, ст. 32. и 33.).
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе најпре прекршајно оглашен одговорним што је „31. јануара 2009. године у 10,00 сати у Нишу у Улици К, испред пијаце „Б.“ нарушавао јавни ред и мир, насиљем угрозио мир и личну сигурност Н.М, као и мир и спокојство осталих грађана, на тај начин што је пришао , изреволтиран тиме што је Н.М, који у ЈКП „Т.“ ради као наплаћивач тезги, који је ударио његову снају С.С. која је продавала јабуке, и Н.М. задао један ударац десном руком у пределу лица од чега је исти задобио повреду у виду црвенила и крварења из носа“.
Након правноснажности наведеног прекршајн ог решења, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим у кривичном поступку по оптужном предлогу надлежног тужилаштва што је „31. јануара 2009. године, око 10,00 часова у Нишу, у ул. К, на пијаци „Б.“ напао службено лице у вршењу службене дужности, радника ЈКП „Т.“ оштећеног Н.М. из Ниша, на тај начин што је најпре оштећени удаљавао са улаза у пијацу С.С, која је вршила ванпијачну продају, у ком тренутку је изненада дотрчао окривљени и оштећеног ударио песницом у лице, након чега је напустио лице места, а био је свестан свог дела, његове забрањености и противправности и хтео је његово извршење“.
Следом наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе у прекршајном поступку оглашен одговорним, а у кривичном поступку кривим, на основу битно истих чињеница. Тачније, чињенице које су обухваћене изреком прекршајног решења којим је подносилац правноснажно оглашен одговорним, у суштини су битно исте у односу на чињениц е за које је подносилац уставне жалбе оглашен кривим у кривичном поступку, након што је прекршајна осуда постала правноснажна (res iudicata).
Међутим, Уставни суд указује да се, и поред утврђеног чињеничног идентитета дела, у сваком конкретном случају морају размотрити и два додатна, односно корективна критеријум а: 1) идентитет заштићеног добра и тежине последице дела; 2) идентитет санкције (к ако би се одговорило на питање да ли су дела због којих се подносилац уставне жалбе гони или је осуђен у различитим поступцима иста - idem).
Испитујући постојање наведених корективних критеријума у конкретном случају, Уставни суд је утврдио:
1) У погледу критеријума идентичности заштићених објеката и тежине последице дела, Уставни суд понавља да се одредбом члана 6. став 3. ЗЈРМ штите појединци од непристојног и дрског вређања, као и од физичк ог насртаја од стране других лица. Тачније, наведена одредба Закона о прекршајном поступку усмерена је према свим грађанима, без изузетка и без обзира на својство, односно статус који појединац у друштву има. Са друге стране, одредбама члана 323. Кривичног законика штите се од напада службена лица у вршењу службене дужности. Циљ кривичноправне заштите службених лица у вршењу службе је да се та служба обавља без сметњи и по прописима, односно да се лицима која је обављају омогући да ефикасно, потпуно и законито предузимају службене радње од значаја како за друштво у целини, тако и за појединце, посебно у оним случајевима када се тим радњама остварује заштита њихових права и слобода.
У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је у прекршајном поступку оглашен одговорним јер је нарушавао јавни ред и мир, насиљем угрозио мир и личну сигурност Н.М, као и спокојство осталих грађана. Уставни суд је утврдио да Општински орган за прекршаје у Нишу у изреци решења Уп. 02-931/09 није проширио чињенични опис прекршаја у односу на својство оштећеног Н.М. као службеног лица и на тај начин није обухватио чињенични супстрат кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности. Стога је Уставни суд закључио да, у конкретном случају, утврђивање прекршајне одговорности подносиоца уставне жалбе за прекршај из члана 6. став 3. ЗЈРМ није представљало сметњу за његово кривично гоњење због кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности, због непостојања идентитета заштићених добара и тежине последице.
2) У погледу критеријума идентитета санкције, односно питањ а казнене природе санкције изречене изван кривичног поступка , Уставни суд указује да се сагласно пракси Европског суда за људска права, поред наведених „Енгел“ критеријума, приликом оцене казнене природе неке мере, морају имати у виду и следећи критеријуми: природа и циљ санкције (превенција, репарација, репресија); квалификација санкције према унутрашњем праву; поступак одређивања и извршења и тежина (првенствено запрећене) санкције.
Примењујући наведене критеријуме на конкретан случај, Уставни суд, пре свега, констатује да је подносиоцу уставне жалбе у прекршајном поступку изречена опомена, а у кривичном поступку условна осуда (тако што му је утврђена казна затвора у трајању од три месеца и истовремено је одређено да се иста неће извршити уколико у року од једне године од правноснажности пресуде не изврши ново кривично дело).
Уставни суд даље констатује да је за извршење прекршаја из члана 6. став 3. ЗЈРМ законом запрећена новчана казна до 30.000,00 динара или казна затвора до 60 дана, а да је за кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности из члана 323. став 1. КЗ прописана казна затвора од три месеца до три године. Имајући у виду да је за наведени прекршај новчана казна алтернативно прописана са казном затвора, односно да поред своје превентивне сврхе (да одврати од друштвено непожељног понашања) има за циљ и да казни преступника за дрско и насилничко понашање, што је својствено свим кривичним санкцијама , Уставни суд је оценио да запрећена казна затвора до 60 дана за наведени прекршај несумњиво указује на њен кривичноправни карактер.
Међутим, Уставни суд истиче да је у конкретном случају битно то што је подносиоцу уставне жалбе у прекршајном поступку изречена опомена. У том смислу, Уставни суд указује да се опомена као мера упозорења, иако представља кривичну санкцију (јер се изриче поводом извршеног прекршаја, прекршајно одговорном учиниоцу), у садржинском смислу и циљевима који се њеним изрицањем желе постићи, значајно разликује од казне, било да ли се ради о новчаној, или казни затвора. У конкретном случају, циљ изречене санкције – опомене, искључиво је био превентивни, односно циљ мере није била ни репарација, нити репресија, а опомена се има сматрати извршеном самим даном изрицања. Другим речима, специфичност опомене као санкције огледа се у томе што она представља својеврсни спој „казне“ у материјалном смислу и мере која служи за извршење „казне“ (видети пресуду ЕСЉП у предмету „Del Rio Prada против Шпаније“, број 42750/09 од 21. октобра 2013. године, ст. 82. и 83.). При томе, „казнена“ природа опомене је исцрпљена њеним превентивним карактером, с тим да опомена као санкција има уједно „извршни“ карактер, јер самим изрицањем бива извршена. На другој страни, Уставни суд указује да је и условна осуда, као и (судска) опомена, мера упозорења. Међутим, садржина условне осуде као кривичне санкције је одлагање извршења утврђене казне (новчане или затворске), уз наметање обавезе осуђеном да за одређено време (рок провере) не изврши ново кривично дело, односно да изврши друге обавеза које му суд одреди. Тачније, уколико осуђени у року провере изврши ново кривично дело, условна осуда ће, под законом прописаним условима, бити опозвана и суд ће изрећи претходно утврђену казну (новчану или затворску). Стога условна осуда, поред свог превентивног, може имати и репресивни карактер, при чему се , након опозивања условне осуде, утврђена казна, која има репресивни карактер, извршава у посебном законом утврђеном поступку.
Следом свега до сада наведеног Уставни суд је оценио да, у конкретном случају , кривичн о дел о напад на службено лице у вршењу службене дужности није консумирано наведеним прекршајем против јавног реда и мира, те да дела због којих је подносилац уставне жалбе два пута оглашен кривим , нису иста (idem).
Испитујући трећи услов, односно да ли је у конкретном случају постојала двострукост поступка (bis), Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе прво правноснажно оглашен одговорним у прекршајном поступку који је вођен пред Општинским органом за прекршаје у Нишу у предмету Уп. 02-931/09, као и да је потом правноснажно оглашен кривим у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Нишу у предмету К. 979/10. Из оспорене пресуде Апелационог суда у Нишу Кж1. 2567/10 од 12. октобра 2010. године несумњиво произлази да је осуда из прекршајног поступка постала правноснажна и стекла статус „res iudicata“. Међутим, имајући у виду да је Уставни суд оценио да дела због којих је подносилац уставне жалбе оглашен одговорним, односно кривим у прекршајном и кривичном поступку нису иста, то чињеница да су се против њега водила два различита поступка, у конкретном случају, нису од значаја за другачију одлуку Суда.
Полазећи од тога да је циљ члана 34. став 4. Устава забрана вођења поступка који је окончан одлуком која је стекла статус „res iudicata“, а да је Уставни суд утврдио да је подносилац уставне жалбе првобитно оглашен одговорним у прекршајном поступку који се у смислу одредаба члана 34. став 4. и члана 33. став 8. Устава изједначава са кривичним поступком, те да је након правноснажности прекршајне пресуде он оглашен кривим за кривична дела која су се односила на исто понашање за које је опоменут у прекршајном поступку и која су обухватала у суштини исте чињенице, а за која је применом и корективних критеријума утврђено да се не ради о истом делу (idem), Уставни суд је оценио да оспореним пресудама није дошло до повреде начела ne bis in idem.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 4. Устава, па је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучујући као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за вођење поступка по поднетој уставној жалби у односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да је кривични поступак започео 14. јула 2009. године, подношењем оптужног предлога Општинског јавног тужилаштва у Нишу Кт. 844/09, а да је правноснажно окончан 12. октобра 2010. године доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Нишу Кж1. 2567/10. Будући да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе укупно трајао једну годину и три месеца, Уставни суд је оценио да се, у конкретном случају, наводи подносиоца не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди означеног Уставом зајемченог права.
У односу на истакнуте повреде права на правично суђење и посебних права окривљеног, из члана 32. став 1. и члана 33. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац није навео разлоге, односно да није пружио доказе који би основано и prima facie указивали на то да су му оспореним пресудама повређена означена уставна права.
Стога је Суд, сагласно одредбама члана 36. став 1. тач. 5) и 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, јер не постоје претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу изреке.
Сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, Суд је одлучио да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, због ширег значаја за заштиту уставности и законитости и Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИK ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.
Весна Илић Прелић, с.р.