Преглед документа Уж-3020/2011 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. Ј. из Б, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. јуна 2014. године, донео је

Одбија се као неоснована уставна жалба С. Ј. изјављена против пресуде Вишег суда у Београду К. 601/10 од 3. јуна 2010. године и пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 6133/10 од 18. фебруара 2011. године, као и против „радњи председника већа-судије и судске управе-председника суда у првостепеном поступку К. 601/10“.

1. С. Ј. из Б. је 6. јула 2011. године, преко пуномоћника В. Л, И. Д. и З. Т, адвоката из Б, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Београду К. 601/10 од 3. јуна 2010. године и пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 6133/10 од 18. фебруара 2011. године, као и против „радњи председника већа-судије и судске управе-председника суда у првостепеном поступку К. 601/10“, због повреде права на правично суђење, посебних права окривљеног и права на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 33. ст. 2. и 5. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије. У уставној жалби су истакнуте и повреде права из члана 6. ст. 1. и 3. и члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција), као и члана 2. Протокола 7 уз Европску конвенцију.

Како се означене одредбе Европске конвенције и њеног Протокола број 7 садржински не разликују од права зајемчених Уставом, то Уставни суд постојање истакнутих повреда права цени у односу на означене одредбе Устава.

Подносилац у уставној жалби наводи да је пресудом Вишег суда у Београду К. 601/10 од 3. јуна 2010. године осуђен на 15 година затвора због кривичног дела убиства у подстрекавању из члана 47. став 2. тачка 6) Кривичног закона Републике Србије, која пресуда је потврђена пресудом Апелационог суда у Београду Кж1. 6133/10 од 18. фебруара 2011. године. Подносилац истиче да се оспорене пресуде заснивају на исказу сведока З.Ђ, који је током поступка испитан два пута, и то у истражном поступку 19. априла 1996. године (у одсуству подносиоца и без присуства његовог браниоца) и у форми истражне радње 27. октобра 2009. године (у одсуству подносиоца који је напустио истражну радњу у знак протеста, без присуства његових изабраних бранилаца, а у присуству браниоца по службеној дужности).

Подносилац у уставној жалби потом детаљно износи све „чињеничне и правне аспекте“ истражне радње – испитивања сведока З .Ђ. која је предузета 27. октобра 2009. године, као и радњи које су јој претходиле и, поред осталог, наглашава:

- да је до 26. октобра 2009. године имао четири изабрана браниоца, и то адвокате З. Т, В. А, И. Д. и В. П “, а да је „од 26. октобра 2009. године имао три изабрана браниоца, и то В . А, И. Д. и В. П.“;

- да је „суд у фази припрема за главни претрес заказан за 26. и 27. октобар 2009. године направио пропуст и није позвао на претрес сва четири изабрана адвоката“, односно да „није позвао адвокате А. и Д.“;

- да је „на главном претресу одржаном 26. октобра 2009. године дошло до правно-стратешког удаљавања између адвоката З. Т. и окривљеног“, и да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, „тог дана отказао пуномоћје адвокату Т, дакле једном изабраном адвокату, али остала су преостала три изабрана адвоката“;

- да је „истог дана 26. октобра 2009. године суд одредио истражну радњу за сутрадан 27. октобар 2009. године, и то саслушање сведока З.Ђ. који је касније био основ за доношење осуђујуће пресуде“, те да је „суд да би саслушао сведока З.Ђ, 27. октобра 2009. године одредио да то буде у присуству постављеног браниоца“ и да је на предлог председника судећег већа од 26. октобра 2009. године председник суда истог дана у поподневним сатима поставио браниоца по службеној дужности за подносиоца уставне жалбе „упркос чињеници да је имао своје изабране браниоце“;

- да је 27. октобра 2009. године у суд приступила адвокат по службеној дужности, да је тада примила решење Су. 262/2009 од 26. октобра 2009. године којим је постављена за браниоца по службеној дужности, да јој је потом уручена оптужница против подносиоца и да је извршила увид у списе премета, након чега је и присуствовала истражној радњи – испитивању сведока З.Ђ, те да је „убрз о након спроведене истражне радње - саслушања сведока, суд разрешио браниоца по службеној дужности“;

- да је подносилац уставне жалбе одбио да прими решење којим му је постављен бранилац по службеној дужности и да је „у знак протеста због кршења његових права и значаја присуства изабраног браниоца, напустио судницу“;

- да је од суда „тражио (желећи да испитује сведока) да му се омогући да има белешке, питања, списе предмета и припремљени материјал за сведока (230 страна - констатовано на записнику од 26. октобра 2009. године) који су остали код адвоката који од претходног поподнева није више бранилац и нагласио да без спремљеног материјала не може да испитује сведока“, али да је суд то одбио, а да је бранилац по служебној дужности имао само једно питање за сведока З.Ђ;

- да му је онемогућено да преко изабраног браниоца изнесе примедбе, предлоге и сугестије у вези сведочења сведока З.Ђ. на начин на који се спремао са изабраним браниоцем;

- да је у наставку поступка захтевао да се сведок З.Ђ. поново позове и испита у присуству његовог изабраног браниоца, али да је суд то одбио, те је прочитао исказ од 27. октобра 2009. године;

- да истражна радња – испитивање сведока З.Ђ. од 27. октобра 2009. године, представља доказ који је прибављен противно потврђеним међународним уговорима и Законику о кривичном поступку, јер се „нe може судска одлука базирати на исказу сведока који је саслушан уз повреду права на одбрану, повреду права на правично суђење и повреду права на суочење са сведоком тужилаштва „очи у очи““;

- да је испитивање сведока у форми истражне радње обављено путем видео линка уз мере заштите његовог лика (сведок је био маскиран), те да сведока нису смели да виде ни подносилац, ни бранилац, ни судско веће, те да подносилац не би имао могућност да врши препознавање сведока (иако није реч о заштићеном сведоку у смислу одредаба Законика о кривичном поступку);

- да пре спровођења истражне радње ни подносилац нити његов бранилац никада нису видели сведока З.Ђ и да није вршено суочење подносиоца и сведока;

- да је саслушање обављено у одсуству изабраног браниоца и против воље подносиоца, без могућности да изабрани бранилац испитује сведока и без присуства подносиоца , у присуству браниоца по службеној дужности који је постављен истог дана када је испитивање и обављено , без покушаја суда да врши суочење подносиоца и сведока , без предочавања од стране суда сведоку свих „разлика о односу на његове раније исказе“ и „контрадикторности његових изјава“, те „различитих исказа других лица у односу на исте околности“;

- да је одбрана тражила и испитивање Д.К , али да у првостепеној пресуди „нема ни речи о томе шта је суд одлучио поводом овог доказног предлога одбране, ни зашто није усвојен предлог нити да ли је и зашто одбијен“, а да је испитивање овог сведока , по оцени подносиоца , било „изузетно“ важно;

- да је „суд прочитао исказе сведока када није било сагласности странака“;

Из свега изнетог, а имајући у виду да се оспорене пресуде заснивају на исказу сведока З.Ђ, подносилац уставне жалбе закључује: да је постављањем браниоца по службеној дужности у моменту када је он имао свог изабраног браниоца и противно његовој вољи, повређено гарантовано право на одбрану и право окривљеног да преко изабраног браниоца остварује право на одбрану; да му је повређено право „на примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране, на одговарајуће време за комуникацијом са адвокатом, делотворну комуникацију са браниоцем, делотворно правно заступање, на одбрану, на правично суђење, на испитивање сведока од стране браниоца и да сам испитује сведока“, јер „адвокат постављен по службеној дужности није могао да анализира оптужницу, да анализира цео судски предмет, да анализира предмет који је уско везан за овај предмет (предмет у којем су осуђени извршиоци), да сагледа значај сведочења З.Ђ, да се спреми за испитивање сведока, да посети окривљеног у притвору, да разговара са окривљеним и да се спреми са окривљеним за испитивање сведока“.

Подносилац у уставној жалби истиче и да му је повређено „право на суштинско преиспитивање жалбе од стране вишег суда“, односно „право на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. став 2. Устава Републике Србије, право на делотворни правни лек из члана 13. Европске конвенције о људским правима, право на жалбу из члана 2. Протокола број 7. уз Европску конвенцију о људским правима и право на правично суђење из члана 6. став 1. Европске конвенције о људским правима“. Повреду означених права подносилац заснива на тврдњама да је Апелациони суд у Београду „избегао да ce у суштинском смислу бави аргументима који су наведени у жалби бранилаца“ и да „није оценио чак 104 жалбена навода“ које потом детаљно описује. Сматра да Апелациони суд у Београду у оспореној другостепеној пресуди за велики број жалбених навода није „уопште дао никакве разлоге и у потпуности их је игнорисао“, да је за један број жалбених навода дао нетачне одговоре, да је за један број жалбених навода дао паушалне разлоге на који начин је пропустио да оцени и у потпуности испита у свим аспектима примедбе које су изнете у жалбама у вези вођења кривичног поступка и у вези са првостепеном пресудом.

Коначно, подносилац указује и да је суд у изречену казну погрешно урачунао време које је провео у екстадиционом притвору, не наводећи које му је право тиме повређено. Истиче да је лишен слободе у Бугарској 21. јуна 2002. године, након чега је пребачен у Холандију, те да је у екстрадиционом притвору у Холандији провео неколико година, да је из Холандије пребачен у Србију. Сматра да је суд морао тачно да утврди колико је времена провео у екстрадиоционом притвору, као и да није притворен 23. марта 2006. године како се у оспореној првостепеној пресуди наводи.

Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означених права, поништи оспорене пресуде и „предмет врати на поновни поступак“.



2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.



3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:

18. јула 1995. године, у Београду, у кафићу који се налази у склопу спортског центра „О.“, дошло је до испаљивања више хитаца из непосредне близине у правцу стола за којим је седело пет лица, који су их погодили. Од задобијених повреда у виду прострелих рана два лица су преминула неколико дана након овог догађаја (и то: 25. јула и 6. августа 1995. године), док су преостала три лица задобила тешке телесне повреде у виду више устрелних и прострелних рана у пределу ногу, односно у пределу главе и тела.

Као непосредни извршиоци овог кривичног дела идентификовани су Б.М. и М.П. који су након спроведеног кривичног поступка у предмету Окружног суда у Београду К. 640/96, правноснажно оглашени кривим због кривичног дела убиство у саизвршилаштву и осуђени су на казне затвора у укупном трајању од по 15 година.

Као спорно питање се поставило питање могућег мотива и ко је налогодавац, односно наручилац овог убиства.

Већ у фази истражног поступка против непосредних извршилаца овог кривичног дела поједини докази су на директан или индиректан начин упућивали на подносиоца уставне жалбе као налогодавца за извршење убиства, пре свега исказ сведока З.Ђ.

Стога је Окружно јавно тужилаштво у Београду након спроведене истраге, у којој је, поред осталог, испитан и поменути сведок З.Ђ, против подносиоца уставне жалбе 16. октобра 2007. године подигло оптужницу Кт. 234/96 због кривичног дела убиство подстрекавањем.

Подносилац уставне жалбе је негирао извршење кривичног дела које му је оптужницом стављено на терет и током кривичног поступка је своју одбрану остваривао преко изабраних бранилаца.

Окружни суд у Београду је, на заједнички предлог Окружног јавног тужилаштва у Београду и одбране подносиоца уставне жалбе, одлучио да се у току доказног поступка на главном претресу испита сведок З.Ђ.

Приступајући обезбеђивању присуства сведока З.Ђ. рочишту за главни претрес, Окружни суд у Београду је почетком 2009. године дошао до сазнања да се наведени сведок налази у Краљевини Холандији и да је у програму заштите сведока наведене државе у кривичном поступку који се води пред холандским судом.

Имајући у виду да из безбедносних ралога сведок З.Ђ. није могао да дође у Србију, а што произлази из информација које је тужилаштво Републике Холандије доставило Окружном јавном тужилаштву у Београду, Окружно јавно тужилаштво у Београду је 25. септембра 2009. године предложило да се испитивање наведеног сведока обави путем видео линка на рочишту за главни претрес које је заказано за 26. и 27. октобар 2009. године.

Окружни суд у Београду је потом, сагласно члану 9. Другог додатног протокола уз Европску конвенцију о међусобном пружању правне помоћи у кривичним стварима, упутио преко Министарства правде Републике Србије замолницу надлежном органу Краљевине Холандије да се сведок З.Ђ. саслуша путем видео конференције на рочишту за главни претрес заказаном за 26. и 27. октобар 2009. године, са почетком у 10,00 часова.

Истражни судија суда у Харлему, Краљевина Холандија, је дописом од 19. октобра 2009. године обавестио Окружни суд у Београду о условима под којима сведок З.Ђ. може бити саслушан, међу којима је и да ће лик сведока бити заштићен, односно да неће бити видљив, као и да сведок може бити саслушан само једанпут.

Из записника о главном претресу од 26. октобра 2009. године, поред осталог, произлази следеће:

- да су изабрани браниоци подносиоца уставне жалбе адвокати З. Т. и В. П;

- да је на главни претрес, поред осталих лица, приступио подносилац уставне жалбе са браниоцем адвокатом З. Т, а да бранилац В. П. није приступио иако је уредно позван;

- да је од стране Краљевине Холандије обезбеђено одржавање видео конференцијске везе са истражним судијом суда у Харлему и да је у просторији са њом сведок З.Ђ;

- да је идентитет сведока З.Ђ, утврдила како судија Краљевине Холандије, тако и судија Окружног суда у Београду, која се потом и обратила претресном већу и изјавила да је несумњиво утврдила идентитет наведеног сведока, након чега је сведок маскиран;

- да је потом бранилац подносиоца уставне жалбе предложио да се главни претрес не одржи, односно да се настави сутра, пре свега, јер се не осећа добро због вирусне инфекције-грипа, „а у интересу заштите улоге и достојанства браниоца у поступку, а исто тако ради заштите интереса одбране окривљеног, посебно имајући у виду да се не ради о уобичајеној радњи испитивања сведока, с обзиром да је одбрана припремила 230 страна за предочавање материјала из списа; такође, бранилац подносиоца уставне жалбе је истакао да је у поднеску који је предао суду 23. октобра 2009. године детаљно образложио из којих разлога сматра да не треба предузети испитивање сведока З.Ђ;

- да је Окружни суд у Београду одбио предлог браниоца да се главни претрес одложи (с обзиром на то да из навода самог браниоца произлази да је одбрана окривљеног припремљена, а да према иступању браниоца, по оцени већа, он може да штити интересе подносиоца, с тим што ће му бити омогућен сваки оправдан захтев за паузу или прекид ако то буде било неопходно, а ради заштите интереса одбране и достојанства браниоца, осврћући се и на остале наводе браниоца у вези са испитивањем сведока З.Ђ.);

- да је потом веће Окружног суда у Београду донело решење да се главни претрес одржи и да се доказни поступак настави испитивањем сведока З.Ђ, након чега је подносилац уставне жалбе отказао пуномоћје браниоцу З. Т;

- да је главни претрес потом одложен и да је одређено да ће се испитивање сведока З.Ђ. обавити сутрадан, 27. октобра 2009. године у 10,00 часова, ван главног претреса;

- да је подносилац уставне жалбе изјавио да ће он присуствовати извођењу истражне радњ е – салушањ у сведока З.Ђ. и да није отказао пуномоћје адвокату Владимиру Петровићу који и даље штити његове интересе у кривичном поступку, али који због ангажовања у другим поступцима који се против њега воде није приступао на главне претресе, односно да је он обезбеђен као евентуална замена за адвоката З. Т. у случају његове немогућности поступања;

- да је Окружни суд у Београду наложио да се позове бранилац В.П, као и да се списи предмета доставе председнику суда ради постављења браниоца по службеној дужности уз достављање позива.

Окружни суд у Београду је потом покушао доставу позива за главни претрес адвокату В. П. преко курира и путем телеграма, али достава није извршена. Из службене белешке од 26. октобра 2009. године произлази да је административно–технички секретар суда, по налогу председника већа, телефонским путем позвала адвоката В. П. и обавестила га о заказаној истражној радњи, а да је бранилац „морао да размисли уз молбу за разумевање, као и да би могао у року од два сата обавестити суд о отказу пуномоћја“.

Подносиоцу уставне жалбе је решењем председника Окружног суда у Београду Су. 262/09 од 26. октобра 2009. године постављен бранилац по службеној дужности.

Адвокат В. П. је телеграмом од 27. октобра 2009. године обавестио суд да због акутних срчаних сметњи није у могућности да се одазове позиву суда.

Из записника Окружног суда у Београду од 27. октобра 2009. године, поред осталог, произлази следеће:

- да су у суд, поред осталих лица, приступили подносилац уставне жалбе и бранилац по службеној дужности;

- да је подносилац уставне жалбе одбио да прими решење о постављењу браниоца по службеној дужности;

- да је идентитет сведока З.Ђ, утврдила како судија Краљевине Холандије, тако и судија Окружног суда у Београду, која се потом и обратила претресном већу и изјавила да је несумњиво утврдила идентитет наведеног сведока, након чега су предузете мере ради заштите лика сведока;

- да је подносилац уставне жалбе обавио разговор са браниоцем постављеним по службеној дужности, након чега је суд донео решење да се приступи извођењу истражне радње – испитивања сведока З.Ђ;

- да је потом подносилац уставне жалбе тражио изузеће председника већа и заменика јавног тужиоца, наводећи да сматра да је председник већа пристрасан, јер дозвољава да у спровођењу истражне радње учествује бранилац по службеној дужности који није упознат са садржином предмета, који захтеви су одбачени;

- да се пре започињања испитивања сведока подносилац уставне жалбе обратио већу наводећи да „није било времена да од адвоката З . Т. преузме списе како би могао да се њима служи и поставља питања“, те да под таквим условима не жели да присуствује спровођењу истражне радње;

- да је подносилац уставне жалбе, на сопствени захтев, изведен из суднице пре започињања истражне радње, након чега је обављено испитивање сведока З.Ђ, на чији исказ бранилац по службеној дужности није имао примедби.

У доказном поступку на главном претресу Виши суд у Београду је: испитао пет сведока; по дозволи ванпретресног већа истог суда прочитао исказе три сведока-оштећених и још два сведока са раније одржаних рочишта за главни претрес; на сагласан предлог странака уместо непосредног и поновног саслушања прочитао исказе десет сведока саслушаних у истражном поступку; прочитао исказе још 11 сведока у смислу члана 337. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку (о разлозима због којих је одлучено да се и без сагласности одбране прочитају искази раније испитаних сведока, Виши суд се детаљно изјаснио у оспореној првостепеној пресуди, стр. 74. до 77.) . Такође, Виши суд у Београду је прочитао и већи број писаних доказа, те извршио увид у списе предмета Окружног суда у Београду К. 640/96.

Након одржаног главног и јавног претреса, те спроведеног доказног поступка, подносилац уставне жалбе је о спореном пресудом Вишег суда у Београду К. 601/10 од 3. јуна 2010. године оглашен кривим за извршено кривично дело убиство из члана 47. став 2. тачка 6) Кривичног закона Републике Србије у подстрекавању, у вези са чланом 23. Кривичног закона Савезне Републике Југославије и осуђен је на казну затвора у трајању од 15 година, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 23. марта 2006. године до 25. маја 2006. године.

Подносилац уставне жалбе је оглашен кривим зато што је са умишљајем подст рекао осуђене Б.М. и М.П. на лишење живота више лица, тако што их је најпре наговорио, а потом са њима постигао договор да лише живота сада покојног Г.М. и лице са надимком Д, а да ће им он за узврат исплатити награду од 50.000 немачких марака, те да је осуђенима ради извршења овог кривичног дела дао возило марке “Симка“ италијанских регистарских ознака и два аутоматска ватрена оружја, и то два хеклера, након чега су Б.М. и М.П. по наведеном договору извршили кривично дело убиство у саизвршилаштву.

Против првостепене пресуде је подносилац уставне жалбе изјавио жалбу лично и преко бранилаца З. Т. и В. Л., које су одбијене као неосноване опореном пресудом Апелационог суда у Београду Кж1. 6133/10 од 18. фебруара 2011. године.



4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране и да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (члан 33. ст. 2. и 5.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).

Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених пресуда, било је прописано: да окривљени може имати браниоца у току целог кривичног поступка (члан 68. став 1.); да један окривљени може имати истовремено у поступку највише пет бранилаца, а сматра се да је одбрана обезбеђена кад у поступку учествује један од бранилаца (члан 69. став 2.); да, поред осталог, ако се поступак води због кривичног дела за које се може изрећи казна затвора преко десет година, окривљени мора имати браниоца већ приликом првог саслушања и да, између осталог, ако оптужени у случају обавезне одбране остане без браниоца у току поступка, а сам не узме другог браниоца, председник суда пред којим се води поступак поставиће браниоца по службеној дужности (члан 71. ст. 1. и 4.); да је бранилац овлашћен да у корист окривљеног предузима све радње које може предузети окривљени и да права и дужности браниоцу престају кад му окривљени опозове пуномоћје, односно кад буде разрешен (члан 76. ст. 1. и 2.).

Кривичним законом Републике Србије („Службени гласник СРС“, бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 и 21/90 и „Службени гласник РС“, бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/03) било је прописано: да ће се затвором од најмање дванаест година или затвором од четрдесет година, казнити ко са умишљајем лиши живота више лица а не ради се о убиству на мах или убиству детета при порођају (убиство - члан 47. став 2. тачка 6)).

Кривичним законом Савезне Републике Југославије („ Службени лист СФРЈ“, бр. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 и 54/90, „ Службени лист СРЈ“, бр. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 и 61/ 01) било је прописано да ко другог са умишљајем подстрекне да учини кривично дело казниће се као да га је сам учинио (члан 23. став 1.).

Европској конвенцији о међусобном пружању правне помоћи у кривичним стварима („Службени лист СРЈ - Међународни уговори“, бр ој 10/01), која је у односу на Савезну Републику Југославију (Србију и Црну Гору) ступила на снагу 29. децембра 2002. године, приступила је, поред сталих држава, и Краљевина Холандија.

Одредбом члана 14. став 1. Европске конвенције о међусобном пружању правне помоћи у кривичним стварима прописано је да захтеви за правну помоћ треба да садрже следеће податке: назив органа од кога потиче захтев (а)); предмет и основ захтева (б)); ако је могуће, идентитет и држављанство датог лица (ц)); име и адресу примаоца ако је потребно (д)).

Додатном протоколу уз Европску конвенцију о пружању правне помоћи у кривичним стварима („Службени лист СРЈ - Међународни уговори“, број 10/01), који је у односу на Савезну Републику Југославију (Србију и Црну Гору) ступио на снагу 21. септембра 2003. године, приступила је, поред сталих држава, и Краљевина Холандија.

Другом додатном протоколу уз Европску конвенцију о међусобном пружању правне помоћи у кривичним стварима („Службени лист СЦГ - Међународни уговори“, број 2/06), који је у односу на Републику Србију ступио на снагу 1. августа 2007. године , Краљевина Холандија није приступила.

Сагласно одредби члана 30. став 1. Другог додатног протокола уз Европску конвенцију о међусобном пружању правне помоћи у кривичним стварима, држава потписница не мора да ратификује, прихвати или одобри овај протокол уколико је претходно или истовремено ратификовала, прихватила или одобрила Конвенцију.

Одредбама члана 9. Другог додатног протокола уз Европску конвенцију о међусобном пружању правне помоћи у кривичним стварима, које регулишу саслушање путем видео конференције, прописано је, поред осталог: да уколико неко лице са територије једне стране уговорнице треба да сведочи или вештачи под судским органима друге стране уговорнице, а лично присуство тог лица ради саслушања или вештачења на територији друге стране није пожељно или могуће, друга страна уговорница може затражити саслушање путем видео конференције под условима наведеним у ст. 2. до 7 (став 1.); да ће замољена страна одобрити саслушање путем видео конференције под условом да то није у супротности са основним принципима њеног законодавства, и под условом да располаже техничким средствима за такву врсту саслушања, а уколико замољена страна не располаже потребним техничким средствима, земља молиља јој на основу међусобног договора може ставити та средства на располагање (став 2.); да се у захтеву за саслушање путем видео конференције наводи, поред информација из члана 14. Конвенције, и разлог због чега није пожељно или могуће лично појављивање лица ради сведочења или вештачења, као и називи судских органа и лица која присуствују саслушању (став 3.); да ће судски органи замољене стране упутити судски позив дотичном лицу у складу са својим законодавством (став 4.); да ће се при саслушању путем видео конференције примењивати следећа правила – а) судски органи земље молиље присуствоваће саслушању, по потреби уз асистенцију тумача, и биће одговорни за утврђивање идентитета лица које се саслушава, као и за поштовање основних принципа свог законодавства, да уколико судски органи земље молиље сматрају да је у току саслушања дошло до кршења основних принципа њеног законодавства, одмах ће се предузети потребне мере у циљу настављања саслушања у складу са наведеним принципима , б) надлежни органи земље молиље и замољене стране уговориће, по потреби, мере заштите саслушаних лица , ц) саслушање непосредно води судски орган земље молиље у складу са њеним законодавством или се оно води по упутствима тог органа , д) на захтев земље молиље или лица које се саслушава, замољена страна ће, уколико је потребно обезбедити тумача лицу које се саслушава , е) лице које се саслушава се може позвати на своје право да не сведочи, и то на основу законодавства земље молиље или замољене земље (став 5.); да ће, не дирајући у договорене мере за заштиту лица, судски орган земље молиље у закључку са саслушања сачинити службену белешку, у којој ће навести датум и место саслушања, идентитет саслушаног лица, идентитет и функцију свих других присутних лица на саслушању, све дате заклетве и податке о техничким условима, под којима се приступило саслушању и да ће надлежни орган замољене стране наведени документ доставити надлежним органима стране молиље (став 6.).



5. Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење и посебних права окривљеног, из члана 32. став 1. и члана 33. ст. 2. и 5. Устава , темељи на следећим тврдњама: да су оспорене пресуде Вишег и Апелационог суда у Београду засноване на исказу сведока З.Ђ, чијем испитивању није био присутан ни подносилац, нити његови изабрани браниоци, већ адвокат који му је противно његовој вољи постављен по службеној дужности , као и да је овај доказ прибављен противно важећим законима и конвенцијама; да је надлежан суд у наставку поступка одбио да поново испита сведока З.Ђ, као и да суд није образложио зашто није прихваћен предлог одбране да се испита сведок Д.К, те да су искази појединих раније испитаних сведока прочитани без сагласности странака.

Такође, Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе истиче и повреду „права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. ст. 1. и 2. Устава“, наводећи, поред осталог, да је „Апелациони суд у Београду избегао да се у суштинском смислу бави аргументима који су наведени у жалби бранилаца“, односно да за велики број жалбених навода „није уопште дао никакве разлоге и у по тпуности их је игносрисао“. С обзиром на то да из самог оспореног акта, пресуде Апелационог суда у Београду, произлази да је подносилац уставне жалбе имао и искористио право да против оспорене првостепене пресуде изјави жалбу, те да је о изјављеној жалби одлучивано, а да је право на образложену судску одлуку саставни део права на правично суђење, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца ценио у оквиру права из члана 32. став 1. Устава.

Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе у односу на истакнуте повред е права на правично суђење и посебних права окривљеног, Уставни суд претходно констатује да Устав у члану 32. став 1. сваком лицу против кога се води кривични поступак, поред осталог, гарантује да ће се о оптужбама против њега правично расправити и одлучити, што, поред осталог, подразумева да ће се рас права водити и да ће се о оптужбама одлучити у присуству окривљеног лица. У члану 33. Устава утврђују се посебна јемства окривљеном у кривичном поступку, међу којима су право на браниоца, право на припрему одбране и право на изношење доказа у своју корист и на испитивање сведока оптужбе у његовом присуству. Дакле, кључно начело које је меродавно за гаранције дате у члану 32. став 1. Устава јесте правичност, док су су одредбама члана 33. Устава утврђени посебни аспекти правичног суђења у кривичним стварима.

С тим у вези, Суд подсећа да се аспекти општег начела правичности, као и наведених посебних права окривљеног из члана 32. став 1. и члана 33. ст. 2. и 5. Устава морају проценити у оквиру поступка као целине, а не на основу појединачног случаја. Такође, Уставни суд указује на свој став да није надлежан да преиспитује начин на који су редовни судови ценили доказе и утврђивали чињенично стање, нити да као инстанциони суд оцењује законитост оспорене пресуде.

Међутим, Суд јесте надлежан да испитује да ли су поштовани захтеви члана 32. став 1. Устава по питању правичности, укључујући и начин на који се изводе докази, односно да ли је подносилац уставне жалбе био лишен могућности да делотворно учествује у поступку и да ли је положај одбране био значајно оштећен.



6. Полазећи од наведених општих принципа и навода уставне жалбе , Уставни суд, пре свега указује да је у спроведеном поступку утврдио да се оспорене пресуде заснивају на исказу сведока З.Ђ, који је на директан и на несумњив начин указао да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, подстрекао осуђене Б.М. и М.П на убиство више лица, односно да је био „наручилац“ убистава. Наведено произлази и из образложења оспорене другостепене пресуде у којој Апелациони суд истиче да се на исказу сведока З.Ђ. „базира првостепена пресуда“. Истовремено, Уставни суд констатује и да је надлежни првостепени суд у спроведеном доказном поступку извео већи број других доказа које је потом, ценећи их како сваки појединачно, тако и у међусобној вези, утврдио да је подносилац уставне жалбе крив за кривично дело које је било предмет оптужбе, а да је одбио поједине предлоге одбране.

Уставни суд даље указује да је утврдио да је испитивање сведока З.Ђ. обављено тако што је лик сведока био прикривен, под условима које је поставила Краљевина Холандија, при чему испитивању нису присуствовали подносилац уставне жалбе и његови изабрани браниоци, а испитивању је присуствовао бранилац који је дан пре обављеног испитивања сведока постављен по службеној дужности. Такође, Уставни суд је утврдио да је одбијен предлог одбране подносиоца уставне жалбе да се сведок З.Ђ. поново испита, као и да су одбијени предлози за поновно испитивање других сведока и сведока Д.К.

По оцени Уставног суда, у овом уставносудском предмету су се као спорна поставила следећа питања:

1) да ли је исказ сведока З.Ђ, као доказ на коме се претежно заснивају оспорене пресуде, изведен на начин који би поштовао принцип правичности, односно да ли је подносиоцу уставне жалбе ускраћено право на расправу у његовом присуству услед чињенице да није присуствовао испитивању наведеног сведока, те да ли је током кривичног поступка подносиоцу онемогућено да износи доказе у своју корист и испитује сведоке оптужбе и да се под истим условима испитују и сведоци одбране, а у смислу гаранција из члана 32. став 1. и члана 33. став 5. Устава ;

2) да ли је услед чињенице да подносилац уставне жалбе и његови изабрани браниоци нису присуствовали саслушању сведока З.Ђ, већ је исто обављено у присуству адвоката постављеног по службеној дужности, подносиоцу повређено право на одбрану, односно право да узме браниоца по свом избору, те да ли је постављење браниоца по службеној дужности довело до повреде права подносиоца да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране, у смислу члана 33. став 2. Устава;

3) да ли је подносиоцу уставне жалбе повређено право на образложену судску одлуку, као елемент права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава .



6.1. Разматрајући прво спорно уставноправно питање, Уставни суд понавља да је питање прихватљивости и оцене доказа у надлежности редовних судова. Задатак Уставног суда је да утв рди да ли је поступак у целини, укључјући и начин на који су докази изведени, били правични (у смислу наведеног видети и пресуду Европског суда за људска права у предмету Doorson против Холандије, број 20524/92 од 26. марта 1996. године, став 67.).

Подносилац уставне жалбе, пре свега, сматра да је исказ сведока З.Ђ, као доказ на коме се претежно заснивају оспорене пресуде, изведен на начин који није поштовао принцип правичности. Наиме, подносилац уставне жалбе истиче да Краљевина Холандија није потписница Другог додатног протокола уз Европску конвенцију о међусобном пружању правне помоћи у кривичним стварима, а да је испитивање сведока обављено на основу члана 7. наведеног Протокола. Даље истиче да је испитивање обављено уз мере заштите лика сведока, што је, по његовом мишљењу „апсолутно неприхватљиво са становишта фер и правичног суђења“.

Оцењујући први навод подносиоца, Уставни суд је утвдио да је Краљевина Холандија приступила Европској конвенцији о међусобном пружању правне помоћи у кривичним стварима и Додатном протоколу уз ову конвенцију. Такође, Уставни суд је утврдио да Краљевина Холандија није приступила Другом додатном протоколу уз Европску конвенцију о међусобном пружању правне помоћи у кривичним стварима. Међутим, полазећи од одредбе члана 30. став 1. Другог додатног протокола уз Европску конвенцију о међусобном пружању правне помоћи у кривичним стварима, којом је, поред осталог, прописано да држава потписница не мора да ратификује, прихвати или одобри овај протокол уколико је претходно или истовремено ратификовала, прихватила или одобрила Конвенцију, Уставни суд је оценио да Краљевина Холандија није ни била у обавези да посебно приступи Другом додатном протоколу уз Конвенцију. Стога је Суд наводе подносиоца уставне жалбе у овом делу оценио неоснованим.

Разматрајући други навод подносиоца, Уставни суд констатује да је Окружни суд у Београду, на заједнички предлог оптужбе и одбране, одлучио да се у доказном поступку на главном претресу, испита сведок З.Ђ. Уставни суд је утврдио да је Окружни суд у Београду почетком 2009. године дошао до сазнања да се наведени сведок налази у Краљевини Холандији и да је у програму заштите сведока те државе у кривичном поступку који се води пред холандским судом. Из наведеног разлога, сведок З.Ђ. није могао да лично приступи на главни претрес пред Окружним судом у Београду, те је првостепени суд одлучио да се испитивање овог сведока обави путем видео линка на рочишту за главни претрес заказаном за 26. и 27. октобар 2009. године и упутио је замолницу надлежним органима Краљевине Холандије. Истражни судија суда у Харлему, Краљевина Холандија, је дописом од 19. октобра 2009. године обавестио Окружни суд у Београду о условима под којима сведок З.Ђ. може бити саслушан, међу којима је и да ће лик сведока бити заштићен, односно да неће бити видљив, као и да сведок може бити испитан само једанпут. Такође је утврђено: да је истражна радња - испитивање сведока З.Ђ. обављена путем видео линка 27. октобра 2009. године; да су радњи испитивања путем видео конференције у Краљевини Холандији поред сведока, били присутни и судија Краљевине Холандије и судија Окружног суда у Београду као представник судског органа државе молиље, преводилац за холандски језик, записничар и ли це из техничке службе; да је идентитет сведока З.Ђ. утврдила и потврдила како судија Краљевине Холандије, тако и судија Окружног суда у Београду, након чега су предузете мере заштите лика наведеног сведока; да је сведок З.Ђ. упозорен о својим правима и обавезама у поступку у складу за одредбама Закона о кривичном поступку Краљевине Холандије и Законика о кривичном поступку Републике Србије, након чега је на основу одредаба оба законика положио заклетву и сведочио.

Полазећи од утврђених чињеница, Уставни суд је оценио да је истражна радња – испитивање сведока З.Ђ. обављена на начин који у потпуности поштовао принцип правичности. Наиме, сви услови који су предвиђени , како одредбама Законика о кривичном поступку, тако и члана 9. Другог додатног протокола уз Европску конвенцију о међусобном пружању правне помоћи у кривичним стварима , су приликом испитивања сведока З.Ђ. испуњени. Уставни суд је имао у виду позивање подносиоца уставне жалбе и на одредбе, поред осталих, „Афричке повеље, Америчке конвенције, Статута о Руанди“, али их није посебно ценио, јер не представљају правно релевантне акте за одлучивање о уставној жалби.

Као једино спорно, са уставноправног становишта, може се поставити питање заштите лика сведока З.Ђ, односно немогућности да се, како подносилац тврди, „нађе са њим очи у очи“. У том смислу, Уставни суд указује да је одредбом члана 9. став 5. тачка б) Другог додатног протокола уз Европску конвенцију о међусобном пружању правне помоћи у кривичним стварима предвиђено да ће надлежни органи земље молиље и замољене стране уговорити, по потреби, мере заштите саслушаних лица. Имајући у виду да је сведок З.Ђ. био у програму заштите сведока у поступку који се води пред надлежним органима Краљевине Холандије, Уставни суд је оценио да прикривање његовог лика, при чињеници да су и судија Краљевине Холандије и Републике Србије на несумњив начин утврдиле његов идентитет, само по себи, не упућује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право из члана 32. став 1. Устава. Мера посебне заштите се може спровести и прикривањем изгледа заштићеног сведока или његовим испитивањем из посебне просторије, уз измену гласа. У оба случаја одбрана мора бити у прилици да посматра реакције заштићеног сведока на постављена питања, како би могла да контролише његову поузданост.

Подносилац у уставној жалби такође истиче да испитивање сведока З.Ђ. обављено у његовом одсуству, те да је надлежни суд у даљем току кривичног поступка одбио да поново саслуша овог сведока, из чега закључује да му је повређено право на расправу у његовом присусутву, односно право да испита сведок а.

Разматрајући изнете наводе подносиоца, Уставни суд указује да уставне гаранције утврђене одредбама члана 32. став 1. и члана 33. став 5. Устава, поред осталог, подразумевају и да ће се расправа водити и да ће се о опужбама одлучити у присуству окривљеног лица, односно да докази морају бити изведени у његовом присуству на јавној расправи, у контрадикторном поступку. Сагласно пракси Европског суда за људска права (у даљем тксту: ЕСЉП) , изузеци од наведеног правила су могући, али само под условом да се не крши право на одбрану, које, по правилу, захтева да се окривљеном да одговарајућа прилика да оспори и испита сведока против њега, било док сведок даје изјаву или у каснијој фази поступка (видети пресуде ЕСЉП : Delta против Француске, број 11444/85 од 19. децембра 1990. године, став 36; Van Mechelen и други против Холандије, бр. 21363/93, 21364/93, 21427/93 и 22056/93 од 23. априла 1997. године, став 51 .). Из наведеног општег принципа проилази: прво, да мора постојати добар разлог за недолазак сведока; и друго, да када се осуђујућа пресуда заснива искључиво или у одлучујућој мери на исказу сведока кога окривљени није имао прилику да испита (било током истраге или на главном претресу), у начелу се може говорити о несагласности са уставним гаранцијама из члана 32. став 1. и члана 33. став 5. (у смислу наведеног, видети пресуду ЕСЉП Al-Khawaja и Tahery против Уједињеног Краљевства, бр. 26766/05 и 22228/06 од 15. децембра 2011. године, став 119.). Међутим, „правило једног или одлучујућег доказа не би требало круто примењивати, већ га треба сагледати у светлу постојања одговарајућих процесних гаранција којима се обезбеђује правична оцена веродостојности тог доказа (у смислу наведеног, видети претходно цитирану пресуду ЕСЉП, Al-Khawaja и Tahery против Уједињеног Краљевства, став 147.)

Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд понавља да је у спроведеном поступку утврдио да се оспорене пресуде заснивају на исказу сведока З.Ђ, који је директно указао на подносиоца уставне жалбе као „наручиоца“ убистава, али и да су у току кривичног поступка изведени и други докази који су, цењени у склопу са изказом сведока З.Ђ. уверили Виши и Апелациони суд у Београду да је подносилац уставне жалбе крив за кривично дело које је било предмет оптужбе. Уставни суд је даље утврдио да је подносилац уставне жалбе активно учествовао у кривичном поступку који је против њега вођен, али да није присуствовао испитивању наведеног кључног сведока 27. октобра 2009. године, те да је првостепени суд одбио да у наставку поступка истог поново саслуша.

Уставни суд констатује да је сведок З.Ђ. требало да буде испитан у оквиру доказног поступка на главном претресу који је председник поступајућег већа Окружног суда у Београду заказо за 26. и 27. октобар 2009. године, о чему су уредно и благовремено били обавештени и подносилац уставне жалбе и његови изабрани браниоци. Међутим, непосредно након што је Окружни суд у Београду 26. октобра 2009. године донео решење да се рочиште за главни претрес одржи и доказни поступак настави испитивањем сведока З.Ђ, подносилац уставне жалбе је једином присутном изабраном браниоцу, адвокату З. Т, отказао пуномоћје. Имајући у виду да је у том моменту подносилац уставне жалбе остао без браниоца на главном претресу (а одбрана је била обавезна), да је испитивање наведеног сведока био заједнички предлог оптужбе и одбране, те да сведок није могао да приступи у суд, нити се његово испитивање с обзиром на мере заштите , могло обавити на други начин осим путем видео конференције дана 26. и 27. октобра 2009. године, Окружни суд у Београду је одложио главни претрес. Истовремено, Окружни суд у Београду је одредио да ће се ван главног претреса, у форми истражне радње, 27. октобра 2009. године обавити испитивање сведока З.Ђ. Уставни суд је даље утврдио да је подносилац уставне жалбе непосредно пре започињања истражне радње – испитивања сведока З.Ђ. одлучио да истој не присуствује, те да је иста спроведена у његовом одсуству, а да Окружни суд у Београду у наставку поступка наведеног сведока није поново испитивао.

Полазећи од свега напред наведеног, Уставни суд је оценио да је Виши, раније Окружни суд у Београду, у околностима конкретног случаја, предузео све неопходне мере како би се доказ - испитивање сведока З.Ђ, извео на начин који поштује принцип правичности, односно у присуству подносиоца уставне жалбе на главном претресу, у контрадикторном поступку. Тачније, Уставни суд је становишта да је надлежни суд подносиоцу уставне жалбе у потпуности омогућио да на расправи активно учествује. Чињеница да подносилац уставне жалбе није био присутан приликом испитивања сведока З.Ђ, није од значаја за другачију оцену Уставног суда. У прилог томе, Уставни суд истиче да одредба члана 32. став 1. Устава не представља сметњу оптуженом да се својом слободном вољом, изричито или прећутно, одрекне јемстава правичног суђења. Таква изјава треба да буде недвосмислена и дата уз минималне гаранције (видети пресуду ЕСЉП Сејдовић против Италије, број 56581/00 од 1. марта 2006. године, став 86.).

Истовремено, Уставни суд је оценио да је одбијање надлежног првостепеног суда да поново испита сведока З.Ђ. било оправдано у околностима конкретног случаја. Наиме, Уставни суд је утврдио да је сведок З.Ђ. био у програму заштите сведока у поступку који се водио пред надлежним органима Краљевине Холандије, која је као замољена држава поставила услов да се овај сведок може испитати само једанпут, и то 26. и 27. октобра 2009. године. Иако је наведени услов био познат и подносиоцу уставне жалбе и његовим браниоцима, подносилац је на дан главног претреса на коме је требало да буде саслушан овај сведок свом браниоцу отказао пуномоћје, да би сутрадан, приликом спровођења истражне радње, и сам одбио да истој присуствује. Стога је Уставни суд закључио да подносилац уставне жалбе није неоправдано ограничен у свом праву да испита сведока чије је сведочење одиграло одлучујућу улогу у његовој осуди.

Коначно, оцењујући да ли је подносиоцу уставне жалбе током кривичног поступка онемогућено да износи доказе у своју корист тиме што је суд одбио да поновно испита поједине сведок е, као и сведока Д.К, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да се гаранцијама из члана 33. став 5. Устава не даје окривљенима неограничено право да предлажу извођење доказа пред судом, нити им се гарантује право да сви предлози одбране буду прихваћени. Дакле, уставна гаранција да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, ни на који начин не ограничава суд који води поступак да цени целисходност извођења сваког предложеног доказа, те да одлучи које ће доказе извести, а које не. С друге стране, задатак је и обавеза судова да образложе разлоге због којих су одлучили да не изводе доказе које су оптужени у својој одбрани изричито захтевали. Сагласно гаранцијама правичног суђења, обавеза је суда да на одговарајући начин образложи како је утврдио правно релевантне чињенице. За оцену да ли су у тим случајевима испуњени стандарди права на правично суђење неопходно је сагледати да ли су редовни судови образложили своје закључке о одлучним питањима.

Конкретно, Уставни суд је утврдио да су и првостепени и другостепени суд, на уставноправно прихватљив начин, по слободном судијском уверењу, ценили и појединачно и у међусобној повезаности све изведене доказе који су од значаја за доношење судске одлуке, те су у образложењу оспорених пресуда јасно изнели на основу којих доказа је утврђено да је подносилац уставне жалбе крив за извршење кривичног дела које је било предмет оптужбе у кривичном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе.

Уставни суд је, увидом у оспорене пресуде, утврдио да су надлежни судови за све доказе које су прихватили, као и за оне које нису, дали јасно и разумљиво образложење. Како су у конкретном случају судови на основу спроведеног целокупног доказног поступка, оцењујући сваки доказ посебно и доводећи га у везу са осталим доказима, нашли да је чињенично стање потпуно и несумњиво утврђено, то по оцени Уставног суда, образложено одбијање предлога да се не испитују поново поједини сведоци, уз јасно изнете разлоге због којих није нужно, нити целисходно то чинити (пре свега, јер нису имали непосредна сазнања о догађају који је био предмет поступка , односно јер нису били очевици истог, а о чему се првостепени суд детаљно изјаснио у пресуди), само по себи не доводи у сумњу поштовање права окривљеног да износи доказе у своју корист и и испитује сведоке оптужбе под истим условима и у његовом присуству.

Уставни суд је имао у виду и навод подносиоца уставне жалбе да је одбрана тражила поновно испитивање и Д.К, али да у првостепеној пресуди „нема ни речи о томе шта је суд одлучио поводом овог доказног предлога одбране, ни зашто није усвојен предлог нити да ли је и зашто одбијен“, те да је испитивање овог сведока , по оцени подносиоца , било „изузетно“ важно. Уставни суд је овај навод подносиоца оценио неоснованим, будући да из образложења првостепне пресуде (страна 64.) произлази да Виши суд у Београду није испитао сведока Д.К, јер се налази у затвору у Аустарлији.

Имајући у виду све изнето, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право из члана 33. став 5. у вези са чланом 32. став 1. Устава.



6.2. Разматрајући друго спорно уставноправно питање, Уставни суд понавља да се одредбом члана 33. став 2. Устава свакоме ко је окривљен за кривично дело јемчи право на одбрану и да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране. Наведено Уставом загарантовано право омогућава окривљеном лицу против кога се води кривични поступак да своју одбрану организује на одговарајући начин и без ограничења, односно да све своје аргументе одбране за које сматра да су релевантни, изнесе пред суд и на тај начин утиче на исход кривичног поступка (видети одлуку ЕСЉП Luchaninova против Украјине, број 16347/02 од 9. јуна 2011. године, став 62.).

Ради остваривања права на одбрану, свакоме ко је окривљен за кривично дело мора бити омогућено и да ангажује браниоца по свом избору. У том смислу, једна од основних карактеристика правичног суђења је управо право свакога ко је оптужен за кривично дело да се ефикасно брани преко браниоца (видети Krombach против Француске, број 29731/96 од 13. фебруара 2001. године, став 89.), односно да му се омогући да своју одбрану остварује кроз правну помоћ по свом избору (видети Campbell and Fell против Уједињеног Краљевства, бр. 7819/77 и 7878/77 од 28 јуна 1984. године, став 99; Pakelli против Немачке, број 8398/78 од 25 априла 1983. године, став 31; Whitfield и други против Уједињеног Краљевства, бр. 46387/99, 48906/99, 57410/00 и 57419/00 од 12. априла 2005. године, став 48.).

Међутим, без обзира на важност односа поверења између окривљеног и његовог изабраног браниоца као клијента и адвоката, ово право није апсолутно (видети Prehn против Немачке, од 24. августа 2010. године). Према пракси Европског суда за људска права, ово право може бити занемарено у случајевима када за то постоје релевантни и довољни разлози који указују да је за то неопходно за остваривање правде ( видети Croissant против Немачке, број 13611/88 од 25. септембра 1992, ст. 29. и 30. и Pavlenko против Русије, број 42371/02 од 1. априла 2010. године, став 98.). Такође, Европски суд за људска права је у више својих одлука заузео став да „држава не може бити одговорна за поступке или одлуке адвоката окривљеног“ (видети пресуду ЕСЉП Stanford против Уједињеног Краљевства, број 16757/90 од 23. фебруара 1994. године, став 28 .), јер је „вођење одбране у суштини ствар између окривљеног и његовог браниоца, без обзира да ли је адвокат постављен по службеној дужности или је лично ангажован (видети пресуде ЕСЉП : Czekalla против Португалије, број 38830/97 од 10. октобра 2002. године, став 60; Bogumil против Португалије, број 35228/03 од 7. октобра 2008. године, став 46 ; Сејдовић против Италије, број 56581/00 од 1. марта 2006. године, став 95.). Ипак, у случају очигледног пропуста браниоца по службеној дужности, или, под одређеним околностима и изабраног браниоца, државни органи имају обавезу да интервенишу у циљу „обезбеђивања ефективне одбране у смислу гаранциј а из члана 6. став 3. тачка ц) Конвенције “ (видети пресуде ЕСЉП: Güveç против Турске, број 70337/01 од 20. јануара 2009. године, ст. 130. и 131 ; Сејдовић против Италије, број 56581/00 од 1. марта 2006. године, став 95.).

Примењујући наведене принципе на конкретан случај, Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе, као окривљени у кривичном поступку који је окончан доношењем оспорених пресуда, одлучио да лично ангажује четири браниоца који ће му, као стручна лица, помагати у припреми и изношењу одбране, и то адвокате З. Т, В. Л. и И. Д. (који су из исте адвокатске канцеларије), као и адвоката В. П.

Уставни суд даље констатује да је подносилац уставне жалбе све време трајања кривичног поступка имао изабране браниоце уз чију стручну помоћ је ефективно остваривао своје право на одбрану , као и да му је омогућено да несметано учествује у поступку и да, како сам, тако и преко својих изабраних бранилаца, износи своје аргументе у вези са оптужбама које су му стављене на терет и свим релевантним доказима који су извођени.

Као спорно поставља се питање да ли је услед чињенице да изабрани браниоци подносиоца нису присуствовали испитивању сведока З.Ђ, већ је исто обављено у присуству адвоката постављеног по службеној дужности, подносиоцу повређено право на одбрану, односно право да узме браниоца по свом избору, те да ли је постављење браниоца по службеној дужности довело до повреде права подносиоца да добије примерено време и одговар ајуће услове за припрему одбране.

Оцењујући основаност навода уставне жалбе у овом делу, Уставни суд, пре свега, указује да је испитивање сведока З.Ђ. био заједнички предлог оптужбе и одбране. Уставни суд констатује да је у спроведеном поступку утврђено да је Окружни суд у Београду рочиште за главни претрес на коме је требало да буде испитан сведок З.Ђ. благовремено заказао за 26. и 27. октобар 2009. године, а што је било познато и подносиоцу и његовим изабраним браниоцима, имајући у виду да су адвокати З . Т. и В. П. позив благовремено и уредно примили, а да су адвокати В. Л. и И. Д. из исте адвокатске канцеларије као и адвокат З. Т. Утврђено је и да је на рочиште за главни претрес 26. октобра 2009. године у суд приступио само адвокат З. Т, коме је, након што је Окружни суд у Београду одбио његов предлог да се рочиште одложи и донео решење да се главни претрес одржи, те да се доказни поступак настави испитивањем сведока З.Ђ, подносилац уставне жалбе отказао пуномоћје.

Уставни суд даље констатује да је Окружни суд у Београду (имајући у виду да је сам подносилац уставне жалбе изјавио да га и даље заступа адвокат В. П.) након безуспешне доставе позива преко курира и путем телеграма, телефонским путем обавестио браниоца В. П. да је рочиште за главни претрес заказано за 27. октобар 2009. године у 10,00 часова. Истовремено, Окружни суд у Београду је подносиоцу уставне жалбе поставио браниоца по службеној дужности. Бранилац В. П. је 27. октобра 2009. године, у јутарњим часовима, обавестио суд да није у могућности да се позиву одазове, те је истражна радња, саслушање сведока З.Ђ. обављена у присуству адвоката по службеној дужности, коме је претходно уручена оптужница и који је извршио увид у списе предмета. Из самих навода уставне жалбе несумњиво произлази да се подносилац заједно са адвокатом З. Т. припремио за испитивање сведока З.Ђ. („230 страна за предочавање материјала из списа“) , с тим што наведени материјал бранилац није оставио подносиоцу приликом отказивања пуномоћја, као и да је, у знак протеста што му је постављен бранилац по службеној дужности, подносилац напустио истражну радњу.

У конкретном случају, Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на одбрану и да узме браниоца по свом избору, као ни право да добије примерено време и одговарјуће услове за припрему одбране.

Наиме, Уставни суд указује да је одредбом члана 69. став 2. ЗКП прописано да један окривљени може имати истовремено у поступку највише пет бранилаца, а да се сматра се да је одбрана обезбеђена кад у поступку учествује један од бранилаца. Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе на рочиште за главни претрес које је било заказано за 26. октобар 2009. године приступио са браниоцем, адвокатом З. Т, сагласно наведеној одредби Законика, одбрана је, по оцени Уставног суда, била обезеђена. Чињеница да Окружни суд у Београду није на главни претрес посебно позвао и адвокате В. Л. и И. Д, те да је одбио предлог адвоката З. Т. да се рочиште за главни претрес одложи иако је адвокат био прехлађен, не указују да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на одбрану. Ово из ралога што је Уставни суд утврдио да су сва три наведена браниоца из исте адвокатске канцеларије, а да четврти бранилац, адвокат В. П, иако уредно позван није приступио у суд. Имајући у виду да је начин на који се води одбрана у начелу ствар између окривљеног и његовог браниоца, Уставни суд је оценио да Окружни суд у Београду својим поступањем ни на који начин није повредио Уставом зајемчено право подносиоца на одбрану и право да узме браниоца по свом избору .

Такође, Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе, одмах након што је Окружни суд у Београду донео решење да се главни претрес одржи (26. октобра 2009. године) и да се у доказном поступку испита сведок З.Ђ, отказао пуномоћје изабраном браниоцу, адвокату З. Т. Будући да у том тренутку ни један од преосталих изабраних бранилаца није био присутан на рочишту, а да је с обзиром на висину запрећене казне за кривично дело које је било предмет оптужбе (најмање 12 година) одбрана била обавезна сагласно одредби члана 71. став 1. ЗКП, Окружни суд у Београду је одложио главни претрес и одредио да ће се испитивање сведока З.Ђ. обавити сутрадан, 27. октобра 2009. године, ван главног претреса, у форми истражне радње. Окружни суд у Београду је потом телефонским путем обавестио адвоката В. П. о заказаној истражној радњи (јер претходно није упео да му уручи позив ни преко судског курира, нити путем телеграма). Истовремено, Окружни суд у Београду је подносиоцу уставне жалбе поставио и браниоца по службеној дужности, имајући у виду да испитивање сведока З.Ђ. није трпело одлагање. На спровођење истражне радње 27. октобра 2009. године није приступио адвокат В. П, те је иста обављена у присуству браниоца постављеног по службеној дужности.

Уставни суд је утврдио да је Окружни суд у Београду, у конкретном случају, предузео све неопходне мере како би одбрана окривљеног у потупности била остварена. Имајући у виду чињеницу да је саслушање сведока З.Ђ. било једино могуће спровести 26. и 27. октобра 2009. године, што је како подносиоцу, тако и његовим изабраним браниоцима било познато, Уставни суд је оценио да је Окружни суд у Београду, управо тежећи правди и у најбољем интересу самог подносиоца, поставио браниоца по службеној дужности, јер је одбрана била обавезна. Бранилац по службеној дужности се пре спровођења истражне радње упознао са оптужницом, доказима из списа предмета и поставио је питање сведоку. Уставни суд сматра да је подносиоцу уставне жалбе било омогућено да добије примерено време и адекватне услове за припрему одбране и да Окружни суд у Београду не може бити одговоран што спрем љени материјал за испитивање сведока изабрани бранилац адвокат З. Т. није након отказа пуномоћја оставио подносиоцу, нити је обезбедио себи адекватну замену за извођење доказа који је несумњиво имао кључну улогу у поступку који се против подносиоца водио. У смислу наведеног, иако је редован суд одговоран да се постављењем браниоца по службеној дужности окривљеном омогући ефикасна одбрана (видети пресуду ЕСЉП Mils против Уједињеног Краљевства, од 5. децембра 2000. године), Уставни суд је оценио да је, у околностима конкретног случаја, Окружни суд у Београду успоставио правичну равнотежу између права окривљеног да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране и потребе да се кривични поступак несметано води ради остваривања правде.

Полазећи од свега напред наведеног, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право из члана 33. став 2. у вези са чланом 32. став 1. Устава.



6.3. Оцењујући да ли је подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом Апелационог суда у Београду повређено право на образложену судску одлуку, Уставни суд констатује да, иако није изричито гарантовано чланом 32. став 1. Устава, ово право представља саставни део права на правично суђење и указује на свој став да је приликом давања одговора да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, потребно водити рачуна о природи и околностима конкретног случаја (видети пресуду ЕСЉП у предмету Garcia Ruiz против Шпаније, број 30544/96 од 21. јануара 1999. године, став 26.), при чему судска одлука не може бити без икаквог образложења, нити оно сме да буде лапидарног карактера (видети пресуду ЕСЉП у предмету Georgiadis против Грчке, број 21522/93 од 29. маја 1997. године, став 43.).

Такође, Уставни суд подсећа да обавеза суда да образложи судску одлуку не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (видети пресуду ЕСЉП у предмету Van der Hurk против Холандије, број 16034/90 од 19. априла 1994. године, став 61.), а што се посебно односи на образложења судова правног лека у којима су прихваћени аргументи изнети у одлукама нижих судова. Међутим, Уставни суд указује на свој став да је за оцену да ли су у тим случајевима испуњени стандарди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, неопходно сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлука нижег суда (видети, поред осталих, пресуду ЕСЉП у предмету Helle против Финске, број 20772/92 од 19. децембра 1997. године, став 60.).

Полазећи од наведеног, а имајући у виду да подносилац сматра да му је повређено право на образложену судску одлуку тиме што Апелациони суд у Београду није размотрио све његове жалбене наводе, Уставни суд понавља да обавеза судова да образложе своје пресуде не значи да су судови дужни да у пресуди дају одговоре на сва постављена питања и изнете аргументе, већ само на оне које оцене релевантним (видети делимичну одлуку о прихватљивости ЕСЉП Harutyunyan против Јерменије, број 36549/03 од 5. јула 2005. године). Судови имају одређену дискрециону оцену у вези са тим које ће наводе и доказе прихватити, с тим што имају обавезу да своју одлуку образложе на начин да наведу јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали (видети пресуду ЕСЉП Suominen против Финске, број 37801/97 од 1. јула 2003. године, став 36.). Наиме, коначне одлуке жалбених судова не морају имати исцрпна образложења, већ образложења која се тичу релевантних жалбених навода. С тим у вези Уставни суд примећује да је Апелациони суд у Београду, након што је истакао да у свему прихвата разлоге и правне ставове првостепеног суда, испитивао основаност жалбених навода подносиоца који су се односили на одлучна питања која су пред њега изнета. Стога, Уставни суд не може закључити да је детаљно и исцрпно образложеном одлуком другостепеног суда подносиоцу уставне жалбе повређено право на образложену судску одлуку, односно да је Апелациони суд у Београду, како подносилац тврди, „избегао да ce у суштинском смислу бави аргументима који су наведени у жалби бранилаца“. Управо супротно, Уставни суд је из оспорене другостепене пресуде утврдио да она садржи суштинске разлоге због којих је првостепена пресуда потврђена, односно због чега су у потпуности прихваћени разлози и правни ставови које је првостепени суд дао за своју одлуку. Изостанак оцене свих жалбених навода, по налажењу Уставног суда, није таквог карактера да доводи у питање правичност поступка као целине, имајући у виду да је , како је то напред речено, Апелациони суд у Београду у образложењу оспорене пресуде изнео кључне аргументе за свој закључак о томе да подносиочеви жалбени наводи не могу довести до другачије одлуке.

Уставни суд је стога оценио да су неосновани наводи подносица уставне жалбе о повреди права на образложену судску одлуку из члана 32. став 1. Устава.



7. Следом свега напред изнетог, Уставни суд је оценио да су , у односу на оспорене пресуде Вишег суда у Београду К. 601/10 од 3. јуна 2010. године и Апелационог суда у Београду Кж1. 6133/10 од 18. фебруара 2011. године , неосновани наводи подносица уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и посебних права окривљеног из члана 33. ст. 2. и 5. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.

Како се пресуде Вишег и Апелационог суда у Београду оспоравају као последица предузетих оспорених радњи „председника већа-судије и судске управе-председника суда у првостепеном поступку К. 601/10“, то се изнета оцена Уставног суда односи и на оспорене радње.

Уставни суд је имао у виду и наводе подносиоца да му је у изречену казну затвора погрешно урачунато време које је провео у екстадиционом притвору, али их није оцењивао, будући да исте подносилац није довео у везу ни са једним Уставом зајемченим правом, нити је Суду доставио доказе који би ове тврдње поткрепили.

Сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио да ову одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, због ширег значаја за заштиту Уставом гарнатованих људских права и грађанских слобода.



8. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић, с.р.