Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, др Марија Драшкић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Невенке Кнежевић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. маја 2014. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Невенке Кнежавић изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж.I 1044/10 од 4. фебруара 2010. године и пресуде Врховног касационог суда Рев.II 1810/10 од 6. априла 2011. године, због повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Невенка Кнежевић из Београда је 31. октобра 2011. године, преко пуномоћника Александра Андрића, адвоката из Београда, поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж.I 1044/10 од 4. фебруара 2010. године и пресуде Врховног касационог суда Рев.II 1810/10 од 6. априла 2011. године, због повреде права на правично суђење, права на суђење у разумном року и права на рад, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 60. Устава Републике Србије.
У уставној жалби наведено је да су оспорене пресуде незаконите и неуставне, јер су донете противно Одлуци Уставног суда IУ-135/2006 од 20. јула 2006. године. Даље је наведено да је решење о којем је одлучено оспореним пресудама незаконито, јер га је донео ненадлежни републички орган, на основу уредбе Владе и то пре ступања на снагу Закона о министарствима, на основу кога су једино могла да буду донета. У уставној жалби је истакнуто да подноситељка никад није била позвана на разговор о распоређивању, нити је икада покушано њено распоређивање у било ком републичком органу. Такође је наведено да је спор трајао од 2006. године, иако је суд био обавезан да, у складу са Законом о раду, донесе правноснажну одлуку у року од шест месеци од дана подношења тужбе. Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу, укине оспорене пресуде и потврди пресуду Првог општинског суда у Београду П1. 940/06 од 3. јануара 2008. године.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Први општински суд у Београду је 3. јануара 2008. године донео пресуду П1. 940/06, којом је усвојио тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, те је поништио решења тужене Републике Србије - Управa за заједничке послове републичких органа, број 112-01-1157/61 од 28. августа 2006. године и број 112-01-1294/06-07 од 11. септембра 2006. године и обавезао тужену да тужиљу врати на рад и распореди је на радно место које одговара њеној стручној спреми, знању и способностима стеченим на раду.
Апелациони суд у Београду, одлучујући о жалби тужене, донео је 4. фебруара 2010. године, оспорену пресуду Гж.I 1044/10, којом преиначио пресуду Првог општинског суда у Београду П1. 940/06 од 3. јануара 2008. године, тако што је одбио тужбени захтев тужиље. У образложењу другостепене пресуде наведено је да је у току првостепеног поступка утврђено да је тужиља била у радном односу у Служби за заједничке послове Савета министара државне заједнице Србија и Црна Гора, која је, на основу Уредбе о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе и Служби Савета министара, престала да ради 9. јуна 2006. године. Према оцени Апелационог суда у Београду, на потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд је погрешно применио материјално право. Ово стога јер, како је наведено у образложењу оспорене пресуде, у конкретном случају, није постојала обавеза тужене да тужиљу распореди на рад у другом државном органу, нити је постојала обавеза да се тражи таква могућност, с обзиром на то да се ради о специфичној ситуацији престанка рада савезног органа и преузимања дела послова из надлежности савезног органа, конкретно Службе за заједничке послове Савета министара, те како је тужена преузела потребан број запослених, правилно је оспореним решењима утврђено да је тужиља остала нераспоређена, са утврђеним правом на исплату отпремнине и престанком радног односа са 31. августом 2006. године. Радноправни статус тужиље је, како је оценио другостепени суд, решен оспореним решењима, у складу са одредбама члана 2. став 1, члана 64а став 2. тачка 6) и члана 68а Закона о радним односима у државним органима, члана 1. и члана 23б став 1. Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица, у вези са одредбом члана 183. Закона о државним службеницима.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев.II 1810/10 од 6. априла 2011. године одбијена је као неоснована ревизија тужиље изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж.I 1044/10 од 4. фебруара 2010. године. У образложењу ревизијске пресуде, поред осталог, наведено је да је, према утврђеном чињеничном стању, тужиља била запослена у Служби за заједничке послове Савета министара, која је престала са радом 9. јуна 2006. године, а побијаним решењем тужиља је остала нераспоређена у Управи за заједничке послове републичких органа, почев од 31. августа 2006. године, те је утврђено да јој престаје радни однос са 31. августом 2006. године, као даном исплате одређене отпремнине. Даље, стоји да је у образложењу побијаног решења наведено да је Уредбом о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе и служби Савета министара прописано да престају да раде одређене институције бивше државне заједнице Србија и Црна Гора и Служби Савета министара, као и да не постоји потреба за преузимањем тужиље. Према оцени ревизијског суда, код изнетог чињеничног стања, правилно је тужиљи престао радни однос у смислу одредаба члана 67. ст. 3. и 4. и члана 68а Закона о радним односима у државним органима, уз претходну исплату отпремнине, те нису основани наводи у ревизији о погрешној примени материјалног права. У конкретном случају, како се наводи у образложењу оспорене пресуде, не ради се о промени у организацији рада државног органа услед чега је дошло до вишка запослених, него о специфичној ситуацији престанка рада савезних органа и преузимања дела послова тих органа, па тужена није била у обавези да, у складу са одредбом члана 65. Закона о радним односима у државним органима, тужиљу распореди у другом државном органу, нити да такву могућност тражи. Такође, овом пресудом се истиче да се ревизијом неосновано указује на Одлуку Уставног суда „У. број 135/06 од 20. јула 2006. године“, јер је њом утврђено да одредбе чл. 10. до 14. наведене уредбе нису у сагласности са Уставом и законом, које нису ни примењене приликом доношења побијане одлуке. Према оцени ревизијског суда, у конкретном случају, није реч ни о привременом престанку финансирања надлежних државних органа, него о укидању државног органа и преузимању делокруга надлежности запослених од стране тужене, те су правилно примењене одредбе Закона о радним односима у државним органима.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права, на чију повреду се подноситељка уставне жалбе позива, битне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 60. Устава је утврђено: да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.); да свако има право на слободан избор рада (став 2.); да су свима, под једнаким условима, доступна све радна места (став 3.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (став 4.); да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (став 5.).
Законом о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 и 39/02) било је прописано: да се запосленом отказује радни однос када услед промена у организацији стекне статус нераспоређеног, а не може му се обезбедити радно место у истом или у другом државном органу (члан 64а став 2. тачка 6)); да у случају укидања државног органа и укидања свих послова који су се обављали у делокругу тог органа запослени и постављена лица који су радили у укинутом органу остају нераспоређени, као и да запослени у државном органу и постављена лица који нису преузети у смислу става 1. овог члана или су остали нераспоређени у смислу става 3. овог члана имају права и обавезе утврђене чланом 66. овог закона (члан 67. ст. 3. и 4.); да ће у случају преузимања послова из надлежности савезног органа, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови преузети, у складу са потребама органа, и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова (члан 68а).
5. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе са становишта повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 60. Устава, Уставни суд је утврдио да подноситељки оспореним пресудама нису повређена означена уставна права.
Уставни суд је, најпре, оценио да нису основани наводи подноситељке уставне жалбе да су Апелациони суд у Београду и Врховни касациони суд засновали своје пресуде на незаконито донетим решењима Управе за заједничке послове републичких органа број 112-01-1157/61 од 28. августа 2006. године и број 112-01-1294/06-07 од 11. септембра 2006. године, због тога што су донета на основу одредби Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе, за које је утврђено да нису у складу са Уставом и законом. Наиме, Одлуком Уставног суда IУ-135/2006 од 20. јула 2006. године („Службени гласник РС“, број 63/06) утврђено је да одредбе чл. 10. до 14. Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе („Службени гласник РС“, број 49/06) нису у сагласности са Уставом и законом. Међутим, Уставни суд указује да предметна решења нису донета на основу одредаба Уредбе за које је утврђена неуставност и незаконитост, већ су донета с позивом на одредбе члана 1. и члана 23б став 1. Уредбе о положају појединих институција државне заједнице Србија и Црна Гора и Служби Савета министара и члана 64а) став 2. тачка 6) и члана 68а Закона о радним односима у државним органима.
Управа за заједничке послове републичких органа је наведеним решењима утврдила да не постоји потреба за преузимањем подноситељке уставне жалбе, а истим решењима је подноситељка остала нераспоређена у Управи за заједничке послове републичких органа почев од 31. августа 2006. године. Из наведене одредбе члана 68а Закона о радним односима у државним органима не произлази обавеза тражења могућности распоређивања запосленог у другом државном органу.
Даље је Уставни суд оценио да се не може сматрати да је заузети став Апелационог суда у Београду и Врховног касационог суда, изражен кроз оспорене пресуде, последица неприхватљиве примене меродавног материјалног права. Уставни суд истиче да је подноситељка уставне жалбе била запослена у бившој Служби за заједничке послове Савета министара државне заједнице Србија и Црна Гора, те да је престанком постојања државне заједнице, престала и потреба за обављањем послова које је обављала бивша Служба за заједничке послове Савета министара, па како суштински није било преузетих послова (не и предмета) од стране Републике Србије, то није ни било обавезе распоређивања запослених. С обзиром на то да је подноситељки уставне жалбе престао радни однос у складу са важећим законским одредбама, Уставни суд оцењује да оспореним пресудама подноситељки уставне жалбе није повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, нити право на рад зајемчено чланом 60. Устава.
Овакав став Уставни суд је заузео и у Одлуци Уж-4259/2010 од 20. јуна 2013. године, као и у Одлуци Уж-1225/2008 од 17. марта 2011. године.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је одбио као неосновану уставну жалбу подноситељке у делу изјављеном против пресуде Апелационог суда у Београду Гж.I 1044/10 од 4. фебруара 2010. године и пресуде Врховног касационог суда Рев2. 1810/10 од 6. априла 2011. године, због повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 60. Устава, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС).
6. У погледу истакнуте повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је, најпре, констатовао да је тужба у предметном парничном поступку поднета најраније 28. августа 2006. године, када је донето другостепено решење тужене, те да је до његовог окончања доношењем оспорене пресуде Врховног касационог суда Рев2. 1810/10 од 6. априла 2011. године, трајао четири године и седам месеци, у ком периоду је одлучено о основаности тужбеног захтева у три степена. Према оцени Уставног суда наведено трајање предметног парничног поступка, само по себи, не указује на повреду означеног права. Уставни суд указује да, у случају када трајање поступка није тако дуго да само по себи указује на повреду права на суђење у разумном року, уставна жалба, поред тврдње да суд није одлучио у одређеном временском периоду, мора да садржи конкретне и чињенично утемељене разлоге који се могу довести у везу са поступањем надлежних судова, сложеношћу предмета, понашањем самог подносиоца и значајем који предмет спора има за њега, а који указују на повреду права из члана 32. став 1. Устава, а не само назнаку о датуму његовог покретања.
У погледу навода уставне жалбе да је до повреде права на суђење у разумном року дошло јер није поштована законска одредба о окончању радног спора у року од шест месеци, Уставни суд још једном подсећа на своје раније заузето становиште да је рок из члан 195. став 3. Закона о раду из 2005. године инструктивни рок, који указује на хитност поступка, а не преклузивни рок, те да прекорачење наведеног рока не значи нужно да је предметни парнични поступак неоправдано и неразумно дуго трајао, односно да је дошло до повреде права на суђење у разумном року (у том смислу видети Одлуку Уставног суда Уж-1228/2009 од 18. фебруара 2010. године).
Како подноситељка уставне жалбе није навела релевантне уставноправне разлоге који указују на повреду Уставом зајемченог права суђење у разумном року, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић